Део 3, Поглавље 14
Кандакија га пољуби, узе за руку и изведе напоље; баш у тај час дође њен син Дорифор, кога су Александрове страже разбиле; једва је он утекао, а сву војску беше изгубио. Кад је чуо да је Александров војвода Антиох код његове мајке, пожури да га убије. Али му Кандакија рече: „Не смеш то учинити, јер је Александар твога брата од многог зла избавио, жену му и кћер и све имање вратио и с чашћу живог пустио; спасао га је од ропства сулурском цару, и послао нам је поклисара, свога драгог човека, Антиоха, и он, миродржац, иште од нас љубав и пријатељство. И сад, место добра и части коју треба да му укажеш, ти хоћеш главу да му одсечеш! Немој, сине мој; боље је да ти сам умреш него да Александрова поклисара у дому моме убијеш!“ Али је Дорифор и не слушаше: „Не даш ми да убијем једног Александровог човека, а он је многе хиљаде наших људи убио, па и таста мога, индијскога цара Пора. Веруј ми, мајко, неће Антиох више живети!“ Чувши то, Кандавлусова жена брже-боље мужу поручи: „Да знаш да твој брат Дорифор хоће да убије мачем драгога твога Антиоха!“ Чим то чу Кандавлус дојури мајчином дворцу, нађе Дорифора са голим мачем у руци; мати му држи мач руком да не убије Александра. Кандавлус долете, истрже му мач из руке, па га жестоко испсова и изгрди: „Неподобниче и кукавицо, ако мислиш да си храбар, пођи сам па се туци са њим. Ако он потегне мач, сто таквих као што си ти не би могло пред њим издржати. Ако мислиш да си јунак, иди па га уби у Александровој војсци; ако га овде убијеш, побићеш све нас, јер те ни цео свет од Александра спасти не може. Његов господар Александар једним ударцем мача убио је твог лудога таста Пора, индијског цара.“
Кандакија оде у палату и изведе Александра; кад га Дорифор виде, пође к њему да га убије, али Александар узе свој мач у руку и рече Дорифору: „Видим да желиш да ме убијеш; али знај да ће моја смрт и тебе убити! Ако хоћеш да ме убијеш, и сам ћеш данас погинути, јер Македоњанима није смрт тако страшна као вама. Ако мене, Александрова поклисара убијеш, малу ћеш штету Александру, господару моме, нанети. Кад дође да ме потражи, где ћеш се ти сакрити? И у утробу из које си се родио да уђеш, ни ту се сакрити не можеш. Да је мој господар знао да царица Кандакија убија поклисаре, не би мене к вама слао, него би сам са свим својим силама дошао.“ А Кандакија, насмејавши се рече: „Мудри и премудри људи покривају страх срца мудрошћу језика.“ Чувши то, Дорифор се уплаши, а Кандакија и Кандавлус обгрлише Александра и измирише га са Дорифором; ту се гостише и частише, и многе поклоне — па и Дорифор— му дадоше. Даровала му царица Кандакија венац свој с великим камењем и многоценим бисером: „Понеси ово, Александре, кћери мојој, жени твојој Роксанди.“ И поклони му прстен са четири камена, магнетском силом састављена. И подари му оружје од акинта1, постављено аспидином кожом и белог парипа арапског оседланог бестриманским2 седлом са франичком ашом3; даде му шлем од гвожђа салхата: на шлему орао, са словима на грудима: „Александар насар, велики хонкетар4 бије се за господство целим светом!“ Па угостивши га лепо, с чашћу га пустише; а царица му, пољубивши га, плачући рече: „Немој, чедо Александре, одсад никуд ићи сам као ухода, јер не знаш да је срећа неверна и да се свашта може догодити.“ И дадоше му данак за десет година, али он не хтеде да га прими: „Одмолићу ја то од Александра.“ Али му она рече: „Ако данак не примиш, познаће те; понеси данак, а нама поклони своју искрену љубав и непритворно пријатељство своје.“ Па загрливши га рече: „Волела бих да си ми син, па да с тобом царујем над целим светом.“
И тако га оба њена сина, Кандавлус и Дорифор, одведоше до Александрових стража, које се Александру клечећи поклонише. Тад он рече Дорифору и Кандавлусу: „Е сад знајте да сам ја главом Александар!“ А они повикаше: „Ако си ти Александар, онда смо ми пропали.“ „Не, нећете због мене умрети“, и загрливши их: „Јер сам ја сачуван љубављу и чашћу ваше матере, па ћемо од данас братски живети.“ Дарова их и с чашћу пусти.
Напомене
- Акинт, (грч.) несаломљив.
- Бестриманским, муслиманским.
- Франичком ашом, франачком кожом.
- Хонкетар, исто што и Хонкијар (тур.), цар, краљ.