Део 3, Поглавље 18
Пренувши се из сна, Александра обузе узнемиреност; суморан сеђаше на постељи. И сећајући се страшнога сна, седео је и плакао, јер му срце беше узбуркано као лађа на морској пучини шибана страшним ветровима и таласима. Дубоко се замисли због страшног сна; леже на постељу и дуго плакаше. Кад му Филон и Птоломеј дођоше ујутру, нађоше га уплакана: скинуше златне венце са глава својих, посуше главе прашином, приђоше Александру и рекоше: „Зашто си, Александре, радост жалошћу заменио и што си се толиком болу подао?“ Седећи, Александар им исприча своје привиђење; саслушавши ту чудну причу, много се ужаснуше, па, хотећи га утешити, слатке му речи почеше говорити: „Не треба, Александре, ноћним привиђењима теретити срце и свест своју. Ми овако мислимо о сањању: од многог спавања и од сувишног пића разнежи се главни мозак, у коме је смештен цар свега свесног — ум; човеку који много спава, и коме се мозак разнежи од многе влаге, ум гледа и својим невештаственим оком прозире и види многе од оних ствари које је на јави некад гледао и слушао, види их и мисли о њима. Ми мислимо, Александре, да су то привиђења душе; јер ово трошно тело на јави гледа трошне и опипљиве ствари, а душа, вечита и непропадљива, види и све оно што се само замислити може. Има далеких и блиских места, али сваки има своје место на коме ће бити: на њему има да се оваплоти у божјем облику. И душу је бог придао смртноме телу да га она собом оживљава, као што се ватра распаљује дувањем ветра, или као што ковач мајсторију злата раствара гвозденим алаткама, или као што лађа нека прескаче морске валове, ношена не сама собом, већ таласањем некаквих ветрова. Тако и душа опскрбљује тело, с њим се спаја, води и носи, као што два вола опслужују једно рало, кад их, и једно и друго, саставља руковођа бог, па све док их не растави. Душа се сачува, а тело запусти, јер је тело подложно труљењу: душа иде богу, као несуштаствена и непропадљива, а тело, материјално и пропадљиво, иде земљи. И твој Аристотел, о Александре, пише у својим књигама да се душе имају састати са својим телима у којима су грешиле, онда кад буде ново рођење људи, кад сви мртви из гробља устану1. И мудри Соломон каже да су душе праведних у божјој руци, а душе грешних у тартару и паклу, у најдубљим дубинама. Мудри Аристотел и велики Платон2 веле да ће крај овога света бити кад се број праведних који су отпали од анђелског чина изједначи с човечјим душама.“
На то ће им рећи Александар: „Велики јеврејски пророк Јеремија се слаже с тим, и тако и јест, и ја то верујем.“ Чувши све то, удиви се и, у недоумици бивши, рече: „Слава ти, слава ти, чудни и дивни и недостижни, и незнани, неописани и недокажљиви, који си све, благорастварајући, од небића у биће превео, велики божји промисле! Како си речју својом створио небеса, изглед не променише ни постарише; и земља, коју си на чем утврдио, не промени свој плод ни постари; и морске многе воде стоје на једном месту; не поплавише земљу, иако се сваки дан појачавају, нити мирис свој изменише, природном силом држане и различитим ветровима узбуркиване; како четири велике ваздушне, тобом створене ветровите струје свој поредак не променише ни благорастворно дихање своје не изменише; и како сунчево сијање у толиким хиљадама година не попусти у топлоти и светлости; и како и месечев круг пуни и празни на новину и на старост, па ипак поредак свој не напусти; и како људска тела сатвори од четири стихије3, обожену4 душу у њих усади, као неког возача на четири равномерно покретна точка; док се четири стихије сложно и равномерно држе, дотле и тобом створено тело цело и непоколебимо траје; а чим једна од четири стихије или порасте или умине, одмах се растане и од душе одели трошно тело човечје? А ако се твојим промислом и лекарском хитрошћу опет сва четири точка — стихије — скошкају, тад тело са душом здравствује5.“
Напомене
- Мисли се вероватно на Аристотелово дело Еудем, или О души, у коме Аристотел доказује бесмртност душе.
- Платон, чувени грчки филозоф (429—347) и учитељ Аристотелов, у своме делу Федон доказује бесмртност душе.
- Четири стихије, веровање да је човеково тело састављено од четири елемента.
- Обожена, душа која је постала божанска, тј. бесмртна.
- Сва ова тобожња размишљања Александрова о божјем промислу, о свемоћи бога Саваота, као и његово пријатељство са пророком Јеремијом, писац је унео у роман са циљем да Александра, паганина, приближи што више хришћанству.