Део 3, Поглавље 19
Али је Александар од тада стално био у недоумици, мислећи и говорећи у себи: „Кад мене стигне смрт, ко ће памет моју по смрти ми држати, кад дође то поновно виђење и познање, и кад се душе с телима буду састале на великом оном суду?“ И бораше се са многим мислима помишљајући да ли ће и тела тада устати или не, да ли ће исти ум у себе узети; јер се чуђаше говорећи: „Како кости које гнију и распадају се могу опет доћи у биће?“ Али, размисливши у себи, опет, говораше: „Кад их је свемогући промисао божји могао од небића у биће створити, моћи ће и мртве кости у то исто биће довести.“ И зато рече: „Увећаше се дела твоја, Господе, јер си све премудрошћу својом створио.“