Део 3, Поглавље 21
И у тај дан дође му посланик од Олимпијаде царице, учитељ његов Аристотел. Кад га Александар виде, много се обрадова, загрли га и слатко пољуби говорећи: „Добро ми дошао, пречасна и бесцена главо, добро ми дошао неугасими светилниче, данас начелниче свих Јелина, учитељу и казатељу свем разуму и филозофији, велики и дивни Аристотеле! Добро ми дошао ти, чијој се мудрости диве Атињани, чијем се разуму чуде Халдеји, чијој се вештини диве египатски врачи и мудраци! Реци ми, ти дивни човече међу људима, љубими мој наставниче и учитељу, какво је стање на западној страни, како стоји македонска земља, је ли жива свељубима и слатка моја мајка свега света царица Олимпијада, и шта се о нама у свету чује? Верују ли људи да смо сву земљу освојили и да смо дошли и до раја, за који ти велиш да се налази на крају земље, на истоку, у Едену; близу до њега дођох, до макаронских острва у океанској реци, где јелински мудраци веле да су људске душе. Али ја не видех ту ниједне душе, јер, као што ми истину рече макаронски старешина, душе нису ту већ у најдубљим дубинама земље, у аду, и да тамо чекају слободу и ослобођење од вишњег промисла великога бога Саваота.“ Задиви се Аристотел кад то чу и овако одговори Александру: „Благодарим оном који ми даде да видим твоје светло и красно лице, силни и славни господине, велики царе Александре! Цео свет, чувши о теби, зачудио се и силно обрадовао великој слави коју ти је бог даровао, као ниједном другом човеку! Македонска земља се радује и весели, цвета као крин међу земаљским царствима, молећи се свесрдно и стално богу за тебе, јер по твојој смрти не може другог добити цара ни господара, какав си ти, Александре! Знај да цела васељена није достојна једне власи што из твоје косе испадне. Госпођа моја, а твоја мати, благоугодно царује, жељно те погледајући да те види и чује; мирно у Македонији царује, жалост са радошћу у свом уму измењујући, јер је стално у страху и у недоумици хоће ли се удостојити да види твоје светло лице. Мене је послала да велико твоје царство видим и да госпођу моју, царицу Роксанду, свесрдно у њено име замолим да јој што пре дође. И преко мене те моли: ‘Не оглуши се о мене, свељубими сине мој и премила светлости очију мојих, не лиши ме наситити се што пре свекрасне доброте твоје и срдачне ти и светле царице твоје Роксанде. Ако је теби немогуће к нама у Македонију доћи, да ми дођемо твоме царству, где ти наредиш, да се заситимо преслаткога твога образа; јер ће се убрзо мој живот заменити смрћу1.’“
Напомене
- У ствари, Аристотел је за годину дана надживео Александра (умро је 322. пре н. е.).