Део 3, Поглавље 22
Разнеживши се тим речима, Александар рече: „Блажен је сваки син који се повинује родитељској наредби“, па узе Аристотела за руку и посади за трпезу. И све велможе, и кнезови и земаљска господа по свом достојанству се посадише за трпезе. Филона и Антиоха и Птоломеја и Селевкија посади за засебан сто по дну свога стола; Аристотела, учитеља свога, и Лаомедуша, Поликратушева сина, кога је врло волео, посади поред престола свога на шести степеник. И кад би о средини ручка, уста Александров учитељ Аристотел и изнесе Александру и Роксанди дарове које им посла мати његова Олимпијада царица. И изнесе две дијадеме, једну Александру, другу Роксанди, и два плашта велика с великим бисером и многоценим камењем, и два арапска бела парипа оседлана седлима од слоноваче с камењем и бисерима, и сто зобних коња, и царску капу с бисером и златом, и тисућу оклопа опшивених лавовским кожама, четири слонова рога, два прстена од камена андракса, и покровце за парипе од крокодилове коже с бисером и камењем, и сто стоних судова, и грб оружни с бисером, и писмо ове садржине: „Пресветли и љубими, светли и мили и мојим очима љубљени сине Александре, целог света царе, ја, љубљена мати твоја Олимпијада, са радошћу ти пишем. Нека је знано царству твојему да откако се одвојих од погледа твога у Македонији, срце и душа моја у великој су међу собом борби, па их ни до данас умирити не могах, већ се стално тешим сузама, помишљајући на наш растанак, сине мој; ни сва царска богатства ни злато ни у шта не рачунам, јер смо стално одвојени. Јер ја нисам тако немилостива као што ти мислиш да сам. Па ако ти је угодно, дођи што пре; а ако је царству твојему неугодно силу величанства твога оставити, и с Роксандом к нама доћи, нареди, где хоћеш, да ми дођемо. И да си ми здрав, и буди целог света цар.“
Кад прочита писмо, Аристотел седе на своје место. Александар је седео на високом престолу, који некад беше индијскога цара Пора; дванаест степеника од земље беше висок, начињен од слоноваче, с уметничким златом и бисером. Тога дана неки човек украде златну роменчу1; кад то чу, Александар рече: „Ко то украде роменчу. Где год буде, биће Александрова, а не крадљивчева.“
Тад Аристотел поче питати Александра: „Како си могао толика дела починити, каква ниједан други човек не може?“ Александар му рече: „Три су ми друга у томе помагала: рука милостива, непретворна вера и прав суд“, па му онда поче причати све што је на земљи видео и која силна царства разруши. Аристотел се свему дивљаше, па запита Александра: „Где су ти велика блага која на земљи скупи?“ Погледавши на своју властелу, Александар рече: „Моји љубљени другови су моје благо, јер царско благо живи у људским срцима.“ Аристотел му онда рече: „Потруди се, Александре, да добијеш чедо да Македонцима по смрти успомену оставиш.“ Александар му рече: „Нећу вам оставити сина већ велике моје подвиге и добра дела моја.“ Тада приступи Александру један од љубимаца па рече: „Добро је цару да обогати своје царство.“ Александар му рече: „Крису, лидонском цару2, ни сребро ни злато ништа не користи; много је сребро и злато био сакупио па све други проћердаше.“ А овај опет Александру рече: „Цару је корисно да од земље што већи данак узима.“ Али му Александар одговори: „Не волим ни вртара који зеље из корена чупа.“ Тад Александар спази неког старог Персијанца који своју браду беше намазао и угладио да би изгледао млађи, па му рече: „Ех, драги мој Мелинксире, ако од масти има какве користи, намажи колена своја да се учврсте; а ако машћу старост не можеш укрепити, не мажи се да те мазање не превари: мислићеш да си млад, а одједном умиреш од старости.“ Много се властела томе смејала. Беше ту и неки други човек, велик, и њему беше име Александар; беше врло плашљив и из сваког боја бегаше. Александар му рече: „Човече, или промени име или понашање: ти срамотиш моје име.“
И тога дана доведоше Александру хиљаду гусара и властела му рече да их обеси. А он им рече: „Кад су већ видели лице моје, ниједан од њих неће умрети: судијама је дано да убијају, цару да буде милостив.“ И од њих Александар начини себи ловце. Доведоше тога дана и једног човека, Индијанина, па рекоше Александру да је такав стрелац да кроз прстен увек прострели стрелом. Александар му нареди да стреља, али овај не хтеде. Он опет нареди, али овај ни тада не хтеде. Александар нареди да му се глава одсече. Кад га поведоше, неко му рече: „Ама зашто, човече, изгуби живот због једног стрељања?“ — „Десет дана нисам лук узео у руке: побојах се да пред царем не погрешим и не изгубим свој ранији углед.“ Рекоше то Александру, а он га похвали много и с чашћу отпусти. Један од војника тад приђе Александру и рече: „Велики царе Александре, имам ћерку јединицу, данас је удајем: помози ми миразом“, и Александар нареди да му се да хиљаду златних таланата; а кад овај рече: „Много је то, царе“, Александар му одговори: „Царски поклон треба да је велики.“
Напомене
- Роменча, бакарни суд за воду, котао, крчаг.
- Крис, в нап. 3 у гл. 17, други део.