Део 3, Поглавље 26
Тада приђоше Александру два млада витеза Македоњанина, које је Александар врло волео и од младости неговао; два рођена брата; имали су мајку у Македонији коју већ много година не беху видели. Много им је и често поручивала и писала да дођу у Македонију да их види. Али се они не могаху отргнути од Александрове љубави, и тако много година не одоше мајци својој. Видећи тврду и велику њихову љубав ка Александру, и видећи да се не могаху одвојити од те љубави, учини чудну једну ствар: замеси отровни јед у некакав колач, који се зове рефне, посла својим синовима са овим писмом: „Слатким и милим и красним својим синовима, Левкадушу и Вринеушу, драга ваша мајка Минерва шаље. Добро знате, синови моји, да већ двадесет година лица ваша не видех, нити ви мене видесте; писала сам вам много пута да желим да вас видим, а ви увек поручивасте да се од Александрове љубави одвојити не можете. Треба да знате, децо моја, да су свако богатство и слава код својих слатки, а код туђина су као злато које мртво лежи. Заклињем вас тешком клетвом, мајчиним млеком којим сам вас дојила, да дођете да ме видите. Ако ли вас Александар не хтедне пустити, дајте му колач рефне да окуси, па ће вас одмах пустити.“ Прочитавши мајчино писмо, Левкадуш се мајци својој мало подсмехну, али Вринеуш узе да чува колач, иако му Левкадуш рече: „Баци то, немамо ми од тога никакве користи.“
Левкадуш је био старешина над Александровим коњушарима, а Вринеуш служаше лично цара. Вринеуш је био врло лукав и у свом срцу неверан према Александру; много пута га је молио да му да̂ своје очество, Македонију, али му Александар одговараше: „Цео свет ћу поклонити и разделити али Македонију никоме не дам! До своје смрти сам ћу њоме владати; а после моје смрти владаће њом онај коме да бог Александрову срећу, његову крепку десницу и оштри мач његов.“ Због тога је Вринеуш у срцу свом злобу на Александра имао; приступивши Александру, хтеде му дати онај отровни колач.1
(Како Вринеуш хтеде Александра отровати). Али погледавши на лепоту лица његова не учини то; чувао је код себе отров шест година, не могући отровати Александра јер му то не даде његов брат Левкадуш, корећи га: „Бој се бога, човече; не убијај човека чијој се мудрости Јелини диве, чијој се храбрости Персијани чуде, од кога се потресе сва земља под сунцем, и источна и западна, кога се боје сва поморска острва. Ако њега, брате, убијеш, сав ће се свет помести смрћу његовом, а и ти ћеш сам зло умрети.“ Левкадуш је хтео и Александру да говори о томе, али му Александар не би поверовао, јер је врло много волео Вринеуша. Хтеде рећи и војводи Птоломеју, али помисли: „Ако мога брата убију и мене ће с њим убити.“ Корео је Вринеуша, али га овај не слушаше, јер, рече, добро је рекао неко: у неразумно срце бог не улази, а ако и уђе, брзо изиђе.
И тада једна од лукавих жена учини страшно убиство, као што се и због Еве лишисмо рајске хране. Соломон, најмудрији човек, због женске љубави мудрост своју напусти, а Сампсону, великом по снази, женско лукавство одоле; и прекрасни Јосиф много пострада од лукаве жене. Па и Александра, великога македонског цара смрт задеси женским лукавством.
Једнога дана Александар начини велику гозбу својим велможама; тога дана дођоше Александру дарови од целога света, па је на гозби било велико весеље. Александар имађаше велику, од андракса камена самотворну чашу, из које увек пијаше јер је била дивна и многоцена. Кад Александар Роксанди том чашом напи, понесе је Вринеуш али неопрезно, испусти је и разби. Расрдивши се, Александар мало изгрди Вринеуша. Вринеуш и онако храњаше безумну злобу на свога благодатеља и хтеде га тад отровати, али му не даде Левкадуш. Лукав је и гордељив, и луд и сујетан Вринеуш толико био да је у себи мислио и говорио: „Ако отрујем Александра, ја ћу бити цар свему свету!“
Напомене
- Још Плутарх у биографији о Александру Великом каже да су се после смрти Александрове протурали гласови да је он отрован. Али већина мисли — каже Плутарх — да је уопште причање о том тровању измишљено. У ствари Александар је умро од грознице.