Део 3, Поглавље 29
А Филип, Александров врач, распори живу мазгу и мету Александра у њу да седне. Уредивши сва земаљска царства и господства, држећи за руке Олимпијаду, матер своју, и царицу Роксанду, призвавши себи Птоломеја и Филона, рече: „Љубима, и слатка, и рођена браћо моја, Птоломеју и Филону, жену моју вам и матер данас предајем да њих, сећајући се моје срдачне према вама љубави, поштено до смрти сачувате и македонска царства добро уредите. Моје тело у Александрији укопајте; мене ћете видети опет кад мртви из гробова устану. И да знате да ће после многих година Персијани овладати Македонијом, као што ми данас Персијом владамо.“ Па узевши Роксанду у руке, слатко је љубљаше говорећи: „Даријева ћерко и моја мила душо, и срце и светлости очију мојих, царице целог света, Роксандо! Знаш ли, откако ме судбина моја привеза к теби, толико сам љубави к теби осећао колико ниједан други муж својој жени, као што си и ти мени сачувала своју љубав и част како ниједна друга жена своме мужу. Знај да се данас наша љубав има растргнути јер ја идем на неповратни пут, на место које ми је по заслузи одређено. Остај збогом, Роксандо, љубави моја!“, па је пољуби и отпусти. Па позва сву властелу на опроштај, и са свима по реду пољубивши се, плачући им рече: „О љубими и мили моји македонски витезови, и други разни народи! Другога Александра више нећете наћи!“ Па нареди: „Доведите ми великога мога Дучипала1!“ Приведоше му Дучипала, који, видећи да Александар умире, завришта, жалостиво зарза, копајући земљу ногама и лижући Александров одар. Александар га ухвати за гриву и рече: „О мили мој коњу Дучипале, неће те већ више други Александар појахати!“ Па спазивши ту и оног Вринеуша, рече му: „Љубими мој Вринеушу, зар не знаш колика сам ти добра учинио? Зашто си ми злим добро вратио, зашто си ме запојио отрованим једом? Нека је проклет господар који храни убицу и блудника господареве куће; проклет да је ко чува издајника: уби рђу, да се зло пресече.“ Тад скочи Дучипал, дохвати Вринеуша за врат, притиште га на земљу и до смрти изгази својим ногама. Видећи то, Александар рече: „Испиј, брате Вринеушу, чашу којом си мене прислужио!“ А Птоломеј нареди да га исеку и псима баце.
Обазревши се на своју властелу, поклимавши главом, жално заплакав се, рече им: „О драги моји свега света цареви, и сви витезови и други војници, сву васељену заузесмо, све крајеве земље видесмо и висину небеску познасмо, и дубину морску схватисмо, али не могосмо побећи од горког, изненадног српа смрти. Гледате ме како умирем, желите да ми помогнете, али не можете. Јер ја идем, идем тамо где су сви који су од искона помрли. Остајте ми збогом, помињите ме до смрти своје, јер ћемо се опет видети кад мртви из гробова устану на страшно судилиште!“
И то рекавши, умре силни цар Александар, у земљи званој Герсами, у халдејској држави, близу Египта,2 у сирском међуречју, на реци Килу, на месту где је прекрасни Јосиф седам житница фараону саградио. И велика се жалост и плач учинише, какве никад нико не чу раније. Узеше му тело и с чашћу у Александрију понесоше. Плакала је царица Олимпијада и Роксанда, жена његова, нарицали и цареви и кнезови и сви народи: „Жене и децо, плачите и ви сви с нама.“ Роксанда раздра крзно, до земље косе расплете, па плачући Александру, као да је жив, говораше: „О Александре, свега света царе, силни господине, зар си ми непријатељ био кад ме у туђини остављаш? Сам као сунце, са сунцем зађе. О земљо, и сунце, и горе, и брегови, и море, и дивна плодоносна дрвета, плачите данас са мном заједно, источите источник суза из очију мојих, и језеро напуните, напојте гору пеленову, гору за мене отровну!“ Па рекавши то, нареди свима да изађу напоље, сама седе поред Александра, љубљаше га као да је жив, говорећи му: „Александре, македонски царе, македонско сунце! Ако данас умрем, нећу се одвојити од тебе, мило сунце моје“, па рекавши то, узе Александров нож, па легавши на њ, прободе се над Александром.4
А Птоломеј и Филон подигоше велик и висок стуб насред града Александрије, и на њ положише у златном ковчегу тело цара Александра и Роксанде, где и данданас стоје3. Његове велможе и кнезови отидоше сваки у своју земљу; Александрија припаде Птоломеју да у њој господује. После Александрове смрти сва се његова земља раздели на четири стотине царстава. И никоме, о човече, није овај свет дан заувек, па се чувај да не замениш труд за покој! Створитељу богу нашем слава во веки веков, амин!
Напомене
- По Плутарху, коњ Александров Буцефал (Букевал) угинуо је од старости још за време Александрова боравка у Индији. За успомену на њега — каже Плутарх — Александар је основао на реци Хидаспу (Индија) град и дао му име Букефалија.
- Александар је у ствари умро у Вавилону 323.
- У ствари Роксанду је четрнаест година после Александрове смрти, заједно са њеним сином, убио Касандар, син Александровог војсковође Антипатра, и македонски владар.
- Мисли се да је Александар сахрањен у Александрији, али његов гроб ни до данас није пронађен.