Послови с Русима
Декембра 15. дне 1814. год[ине] дођем у Виену по други ред с прошенијем из Земуна, одакле сам 9. декембра пошао. 16. декем[бра] јавим се г. Недоби1 и предам јему писмо од народа с печати послато, и објасним усмено каково је сада страданије у Србији и прочаја. — 17. дек[ембра] рано у 8 сати одем г. Недоби и све му по реду пространије изјавим: да сам донео полномошчије и печате војводске, да можемо по сонету њиховом писма правити и печате где потребито буде ударити у име целог народа српског обоно пол Сави. Тај час одем с Недобом графу [Јовану] Каподистрији2 у канцеларију. По обичном поклоненију кажем да је народ српски сада у крајњој погибели и да Турци секу, вешају, на коље набијају, робе и харају и проче, тако да је народ принуђен био и по други ред, обаче последњи, послати ме с полномошчијем и печати да могу просити милости најпре у императора росијског као у покровитеља, а после у свију христијанских царева и сајузника, зато од јего сијатељства сонета просим. Граф советује и за добро налази да свима царевима прошенија поправимо и да буду готова. За руског императора да просим аудијенцију преко Булгакова3, и не буде ли могао аудијенцију исходатајствовати, то у цркви или на степени, когда импер[атор] Алек[сандар] из цркве пође да му се инштанција у руке предаде, и да одем код његова секретара Стурзе да прегледи је ли добра инштанција, које сам таки учинио и отишао Стурзи, провидео је и казао: „Добро, добро! Јоште додајте овај пункт: что би цареви утолико милостиви били народ српски са султаном помирити, и что би султан са Србима, аки с подајницима и с платежницима својим поступао, а не аки са жертвами.“ А то је било одмах и тако начинимо на сва четири једнака прошенија, тј. аустријског, прајског, руског и англијског. Донесено прошеније одоздо, које је у Земуну 8. декем[бра] 1814. године начињено, није сходно видео оном опстојатељству.
19. декем[бра] препише г. [Димитрије] Давидовић и [Димитрије] Фрушић и однесемо по третиј ред г. Недоби увече, и тамо оно прошеније и преноћи, и Недоба повадио из тога неке главне пунктове, те их он у канцеларију предао, које ће император читати пређе нашег прошенија, и рекне г. Недоба: да се може јоште накраће начинити и што више на росијске речи преокренути, јербо ће цар слађе читати и проч[аја]. — Советује г. Недоба да на графа Неселроду4 начинимо прошеније на немачком језику и да га молимо што би он нама у јего им[п]. велич[ества] аудијенцију исходатајствовао, и да би и он својим уваженијем како код руског, тако и код других сајузника за народ српски милост своју показао и говорио и проче, како стоји у његовом предатом писму.
20. дек[ембра]. Ово исто писмо однесемо у канцеларију и предамо г. Булгакову. Он га из канцеларије однесе и предаде графу Неселроди у великој сали. — И даде ми Булгаков цедуљу под печатом, и однесем је Недоби, који одмах оде Булгакову на разговор. — Код оца дјермана ручам и с њим одем у секретара Даниловског препоручити се. Он сказалъ: „Дѣло е ваше у графа Неселроде, там’ пойдите.“ Данас писао сам архимандриту Мелентију, Молеру и Гаји, и јавио да сам срећно овде дошао пословати, и како советују, онако поступамо.
21. дек[ембра] преписао је г. Фрушић и однео сам Недоби, видео и одобрио, тј. прошеније на цара, и казали смо да су исто тако и на друге цареве, само што су имена измењата. Казао ми је Недоба да одем до Булгакова и да му јавим да су сва прошенија готова.
22. декембра у 10 сати отишао сам у канцеларију Булгакову. Он сказалъ: „Приди у 12 часъ.“ Отишао сам у 12 час[ова], а он сказалъ: „Д смо расписку императору о вашемъ пришествій и прошеній, что онъ скажетъ, вы то узнатъ будетъ чрезъ г. Недобу“ и прочаја. Одем одмах Недоби и кажем да сам био код Булгакова и шта ми је рекао. Недоба каже: „Добро, еже ли мнѣ они скажутъ что нибудъ то я вам не закосню обзнанитъ. Но подаждите.“
23. дек[ембра] увече питао сам Недобу има ли какав одговор од Булгакова. Недоба сказал да нема јоште никаквога.
24. дек[ембра] рано око 9 сати одем Недоби и питам има ли какав одговор. Каже да нема, но да одем код Булгакова да га сам упитам. У 12 сати одем Булгакову и питам има ли какав одговор. Онъ ми сказалъ: „Пождите, іоште не пришло одъ императора.“ Я сказалъ: „Будемо мы пождити токмо имѣемолъ мы надежду добити аудіснцію у его величества, что бы ему народнѣе прошеніе вручили.“ Булгаковъ: „Конечно будетъ но время неизвѣсно.“ Ја: „Еже ли вы знаете что не будетъ аудіенціи то мы гдѣ нибудъ будемъ вручитъ ему своеручно писмо.“ Булгаковъ: „Будетъ, будетъ несумнѣно.“ — Спрошивахъ: „Давати прочимъ царемъ прошениіе преждъ нежели кодъ нашего императора аудіенцію имѣсмо?“ Сказалъ Булгаковъ: „Конечно надобно даватъ. Нашъ царъ вся знастъ, но вы поскорите даватъ, и сказалъ намъ да прошенија буду готова на све цареве“. То вече одем г. Недоби и кажем да је обнадеждио да ће бити аудијенција и казао нам да прочим дајемо прошенија, тако исто и Недоба рече: „Подај что скорије, на то наш цар чека, тј. да дамо и другим владатељима, да они могу боље радити за нас у согласију“. Ту је присуствовао и г. [Лазар] Павковић5. Тако смо и почели и дали графу Врбни прошеније за аудијенцију код императора аустријскога. Тако и прочима, како стоји свакога под својим именом на особитим листовима6, сиреч на аустријског, на прајског и на англијског, о којима сам свима записао како смо ишли и кога дана и како смо коме предали. Давао сам Стевану писмо (прошеније) да однесе код г. Стурзе, да и он провиди, но Живковић није хтео, но ми је казао да му више праг не прелазим… и прочаја.
31. дек[ембра] у 6 сати одем код г. Недобе и кажем да смо били код аустријскога Худелиста и да смо му предали у руке прошеније које ће он дати графу Метернику, и да је казао г. Худелист да је се Српски сенат врло непоштено противу државе и противу самог императора владао, но да они то ни најмање српском простом народу не приписују, и да ће он, тј. Худелист јоште данас по одлазећем њиховом куриру у Стамбол, у име императорово јелчији аустријском писати, да би султан као њихов пријатељ, заповедио Турцима да од онаког са Срби поступања престану. — Недоба је казао: „Право и каже да су ружно поступали на комшилуку“ и да је добро што ће они султану то преко јелчије дати знати.
1. јануара 1815. год[ине] нисам одлазио г. Недоби.
2. јануара такође, имајући посла другима одлазити [нисам могао].
3. јан[уара] рано у 8 сати одем г. Недоби и казао му коме смо предали прошенија и с киме говорили, зато рекао ми је да одем до у канцеларију до Булгакова и да му кажем да смо сва прошенија испредавали.
У 10 сати одем у канцеларију, гди чекам читав сат, а дође г. Булгаков. Сказалъ ему: „В[аше] прев[асходство], мы по совѣту вашему сва прошенія гди кое надлежало раздали смо, но что намъ теперъ повелѣвасте дѣлат.“ — Онъ: „Хорошо, надобно ждатъ одговоръ.“ Ја: „Сказалъ аустријскій императоръ что будетъ аудіенцию намъ датъ, зато наставленіе прошу.“ — „Хорошо, я о том съ графомъ проговорю, а вы завтра придите.“
4. јан[уара] у 10 сати одем код Булгакова и јавим се у канцеларију. Он сказалъ: „Ето графъ Неселрода пошелъ у императора, но вы подаждите и завтра объ дванадесетомъ часѣ придите.“
Увече у 6 часа одем Булгакову да кажем да ујутру доћи не могу, јербо морамо код аустријскога императора бити на аудијенцији, и не нађем га у канцеларији. Одем г. Недоби и њега не нађем; вратим се. После опет одем г. Недоби, нађем га и кажем да сутра морамо бити на аудијенцији код аустријскога императора, зато га молим да отиђе код Булгакова и каже да не могу у речено време код њега доћи. Потом Недобу за совет питам како ћу код аустр[ијскога] [императора] говорити. Каже: „Говорите да је народ серпски к овом двору био толико година веран и биће и унапредак“ и прочаја.
5. јан[уара] у 1 сат по полдне одем у канцеларију, гди Булгаков даде ме одвести у велику салу. Сказалъ: „Пождите не мношко.“ Тамъ сидѣлъ полъ часа. Приде Булгаковъ и у другу собу графу Неселроди узове ме. Графъ таки по моемъ поклоненій зачалъ говоритъ: „Ето я самъ былъ у господаря, я све сказалъ и онъ самъ видѣлъ како сербскій народъ теперъ страдаетъ одъ Турковъ, да императоръ многократно писалъ султану что бы престалъ отъ такових мучутелств(ија) и прочая, и васъ императоръ будетъ зватъ къ себѣ.“ — Я спросилъ графа что бы и онъ одъ свое стране како кодъ е[го] им[пер]. в[еличества] А[лександра] Всерос., тако и кодъ другихъ саюзниковъ постаралъ ся о благоденствiй народа сербскаго. Графъ: „Я све то сотворю по силѣ моей — а сказалъ что мы были на аудіеніџи кодъ е[го] в[еличеств]. им[пер]. австр., что онъ сказалъ, да что болѣ можно у тайности пребивамо, что не бы Турки дознали, и тимъ у вяшче зло вергнутъ.“ Онъ, графъ: „Правда то, но вы прочимъ не явили, токмо намъ росиск., австр., прайскомъ и англискомъ, а одъ тихъ не будетъ султанъ разумитъ. Но друго что?“
Я: „Онъ говорилъ что онъ као добри пріятелъ султановъ будетъ ему писатъ, что бы народу сербскому облакшатъ. Но будетъ ли султанъ послушатъ, не знае.“ — Графъ: „Правда.“ — Я: „Ваше сіятелство, мы дали прошенія на 4 цара по вашему наставленію; но наша сербска надежда на Росію покровителя своего, да и избавителъ скоро будетъ, сва, еже ли избавлени будемо, то Россіи благодаритъ, а еже ли пропали и истурчени останемъ, то Россіи приписатъ будемъ.“ Графъ: „Ето правда, васъ императоръ будетъ зватъ, и вы узнате чрезъ г. Недобу которое время будетъ.“ — „Просимъ ваше сіятелство что бы вы пространо разказали его в[елич]. како нинѣ бѣдныи народ у крайнѣй нуждъ, іоште никоему другому руке не пружаетъ за избавленіе проситъ, токмо Росій“ и прочая. Графъ: „Несумѣнно, онъ васъ избавитъ —.“
6. јан[уара] одем г. Недоби и кажем да сам био код Булгакова и грофа, и да су казали да ће нас император звати на аудiенцію, но въ которос время, да ћемо преко его знати. Недоба: „Добро, что они мени скажутъ, то я вамъ безсумѣно явлю.“ —
7. јан[уара] опет г. Недоби, и нема никакав одговор. Одем г. Павковићу, он мало болестан. 8. и 9. јан[уара] нисам био.
10. јан[уара] рано у 9 сати одем г. Недоби и момак каза: „Не има господина код куће, но дођи довече око 5 или 6 сати“. У 5 сати по полдне одем и нађох другога човека код њега и не могох се ни о чем разговарати. Само каза ми г. Недоба да има једна соба за једну персону близу њега.
13. јан[уара] ишао сам код г. штатског титуларног советника Павковића, разговарам се, но дође један официр, тако одем.
14. јануара у 4 часа примили смо писмо из Земуна с потписом архимандритовим, Молеровим и прочим, на г. Павковића и г. Недобу, Фрушића и друге. — Таки по г. Је[вти] пошљем писма г. Павковићу да изручи, Фрушићу и Давидовићу ја сам предао. А јего високородију господину штатскому советнику и кавалеру Теодору Ивановичу Недоби да ја предам. И отишао сам у 5 сати по полдне и не нађем га код куће; слуга каже: у 7 сати доћи ће. Ја слузи предал писмо и кажем да ћу доћи у 7 сати на разговор, и тако вратим се. То вече у полак 7 сати одем опет, нађем г. Недобу, почнемо се пространије разговарати за нас српске депутате — и за нека сопствена предложена прошенија која сам видео код Булгакова у канцеларији да је веће повторено. (Јевта Чотра дао је прошеније, гди се каже да је био серпски советник и за се проси да га цар призна и награди пензиом, као и оне у Русији српске бегунце, и које ми је Булгаков показао. Пита ме Булгаков: „Знаш ли ти за то?“ — Кажем да не знам). Нашто је говорио (Недоба) да би боље било трудити се о опшчему благу, а то получив сваки ће участник бити, и да је у опшчему благу получио и наше сопствено — за које смо се нарекли депутати. — У то доба дође момче, пресече нам разговор и даде ми оно писмо које сам малопре његову момку био дао, тј. Мелентијево, Молер[ово], Макс[имово], Цук[ићево] и проча, да га однесем г. Павковићу да га преведе на росијски и да се даде грофу.
Тај час — 8 сат — однесем г. Павковићу и кажем му налог, који рекне: „Све ћу учинити за љубов рода и дужности царске службе.“ Хотео се и више разговарати но дође један, и тако ми је со отпушченијем рекао: „Заповедајте сутра доћи те ћемо се што нибуд разговарати.“
15. јануара у 11 сати опет одем Павковићу да видим преводи ли оно писмо које сам му синоћ дао, но он скоро све бијаше превео. Благодарим му на његову труду, који је се прошетшу ноћ био трудио о нашем делу, и казао ми је да ће данас све начисто бити преписано, и да ће г. Недоби послати и даље куда надлежи.
16. јан[уара] одем Павковићу г. Лазару и питам је ли свершио писма. Каже: „Свершио сам и г. Недоби послао.“ Тај час одем и нађем га. Каже ми да је писмо преведено и да га је дао грофу Каподистрији, но да га гроф није имао кад прочитати, него ће вечерас прочитати и дати у канцеларију грофу Неселроди. — Питао сам: „Ваља ли с овим писмом да одем и сам до Булгакова?“ — На то Недоба: „Ваља, ваља, но отићи.“
17. јануара. — Ујутро рано у 8 сати у канцеларију, но г. Булгаков јоште не бејаше дошао. Зато служитељи кажу ми да неће доћи до 12 сати, но после да дођем. У 12 сати одем, но Булгаков бејаше код грофа Неселроде. Причекам, изиђе Булгаков, покажем му писмо које су Срби из Земуна писали7 да Турци нису ни најмање своје јарости у Сербији умекшали, но једнако Сербље бију, секу, харају, робе и на коље набијају и да се њихова злоба све од дан до дан више и више умножава, а не умаљава, и да су Турци сасвим намерили и име српско да се не чује истребити. Зато просимо что би од императора и каково нибуд решеније од је[го] в[еличанства] добити. — На то Булгаков отиђе у другу собу гди гроф стоји и јави му, изиђе и мени каже: „Ја сам а сам то све казао грофу, и данас јошт гроф до императора полази, и све [ће] јему сказати. Што буде от императора, то ћете ви чрез г. Недобу известно знати.“
То вече отишао сам г. Недоби, казао сам му да сам био код г. Булгакова и шта је говорио. На то ми г. Недоба рекне: „Дођи ујутру рано, и оно писмо које је на росијски преведено, от грофа Каподистрије узми и Булгакову однеси.“
18. јануара у 7 сати примимо писмо од Гаје Николајевића из Земуна и однесем г. Недоби, његово предао му, а наше прочитам, које гласи: за Карафејзу да се у Ћуприји-паланци затворио са својим крџалијама и муселима ондашњега посекао, и хареме оданде отерао, и у околним нахијама дао себе прогласити за највећега њиховог старешину, и да народ ништа се од другога нико нема бојати, но да ће он свакому, и самом цару и везиру за њих одговарати и њих бранити. — На то рекне ми г. Недоба да ја у име њега отпишем и поздравим све, тј. Мелен[тија] архим[андрита], Молера, Цукића, Поповића Максу и проче, да им отпишем и на то и на первашње писмо у име њега, да их уверим да је надежда добра и да ће бити спасеније, само нека моле Бога да живи имп[ератор] Алекс[андар]. — Ако не данас, биће сутра, ако не сутра, то прекосутра, еле неће остати без спасенија, но мало да буду у стерпенију, и прочаја. И то ми је рекао: „Турци секу оне које им кнезови предаду, а не друге, а ребелијанте и други цареви секу.“
19. јануара, рано у 8 сати одем г. Недоби и мало поседим, док он приписива тужбу Младенову на Карађорђа. По совершенију тог писма, одемо у канцеларију грофа Каподистрије и даде ми оно писмо серпско, што је г. Павковић превео, да однесем г. Булгакову.
У 12 сати однесем оно писмо и предам г. Булгакову. Он каза да ће га предати грофу Неселроди и да ће г. гроф предати самом императору. Ја сам га онда од моје стране молио: „Покорно молим ваше превосходителство, что би ви у име наше молили јего сијателство г. грофа, да би и ово, а и свако наше тужно прошеније исправно и незадржано преко њега у руке јего императорскому величеству дошло, да се јего вел[ичество] увери како тужни народ серпски под његовим покровителством, и опет у последњем свом часу узда се и чека од свога покровитеља да му и избавитељ буде, и да нам каково нибуд решеније даде надежде или вешћег очајанија“. — Он: „То се уверите, све ћемо учинити — и доиста ви ћете скоро срећни бити, обаче ове речи да никому не кажете, за своју чест“ и проч[аја].
20. јануара. Отиђем г. Недоби и кажем да сам однео писмо у канцеларију и дао г. Булгакову.
21. јануара. Нисам никуд имао посла отићи.
22. јануара. Примим писмо г. војводе Молера, такођер друго на г. Недобу с потписом г. арх[имандрита] Мел[ентија], Мол[ера], Цук[ића], Поп[овића] и Тополца П[етра Јокића], и то вече однесем то писмо г. Н[едоби] и не нађем га код куће, но се вратим.
23. јануара. Рано око 8 сати однесем писмо и предам г. Недоби, прочитам и ја моје које је Мол[ер] писао. — Г. Недоба каже ми да однесем ова писма г. Павковићу да их преведе на росијски, које ће он, г. Недоба, таки дати грофу Неселроди, а гроф цару нашему. И то ми је рекао г. Н[едоба] да су Турци у Влашкој неке зулуме починили, но за се горе.
Однесем таки г. Павковићу писма и кажем да је г. Недоба рекао да их преведе како треба, но г. Павковић собом оде до г. Недобе — а да ће он писмо до ујутру свершити како треба — но да ја рано к њему дођем.
24. јануара. Ишао сам рано г. Павковићу, но нисам га нашао, отишао у канцеларију. — У 7 сати био сам код г. Недобе и питао га: хоћу ли писати ја или он. На то Недоба: „Немој, но гледај свога дела“ и пр. И то рекао ми је: да свагда пишем доле да гледају каквим начином боље могу, које с политиком, које с новци, нека се с Турци помирују, макар голи остали, само душе да се сачувају и вера. —
25. јануара. Ишао сам г. Павковићу и дао ми она писма: од 7. јануарија под именом Гајиним, Мелентијевим, Молеровим и Цукићевим, друго од 11. јануарија, које гласи како Турци по Сербији свирепствују, треће проте Смиљанића, истог содержанија.
26. јануара. У 1 сат по подне примили смо писмо од архим[андрита] Мелентија, Молера, Павла Поповића, Павла Цукића, и Гајино и прочих. Жалостњејше страданије серпско у Сербији, и турско на Сербе свирепствије. То јесте: да су од оних који су пређе позатворани били, да су 11. и 12. јануарија на београдским капијама мечи исекли, а числом глава: 96. — По казивању земунскога терџомана досада 173 (главе), и да су исти тај дан из крагујевачке нахије донели одсечених серпских поглаварских глава у Београд 50. — И того времена да су игумана из Никоље, Атанасија, и јоште некоје число Серба довели и на коље код Батал-џамије понабијали живе, и да су из Београда отишли Турци у сваки град и касабу, да све оне исеку који су позатварати били у апсове, које сума износи затворених људи којегди у турским апсовима число у малу руку узети се може седам до осам стотина. У Крагујевцу који су били затворени и посечени 86. У Чачку такођер 78. — У Драгачеву то време посечени 60. И да су разумели да из Драгачева воде свезаних Серба у Београд (и по путу секу где који сустане, и не зна се хоће ли кога жива и довести) числом 100.
27. јануара. У 8 сати однесем ово писмо г. Недоби и не нађем га код куће. Вратим се и одем г. Павковићу и покажем писма жалосна, но и г. Павковић показа ми своје писмо, које му је рођак из Земуна писао, исто и оно гласи жалостњејше страданије серпско — и он ће из његова писма оно превести.
У 4 сата по подне одем г. Недоби, покажем писма и очитам пред њим жалосно стање српско, како последњега од нас говора ишту, у последњем свом издиханију, и питам да ме советује шта ћу им на ово одговорити. Има ли со чим утешити? — Он ништа друго но како је и пре говорио да им отпишем: да сваким начином гледају какогоде с Турцима, које с новци, које с политиком, да би мало умирити се за време, јер су така опстојатељства, да моле кнезови београдског владику да он пише и моли патријарха, а патријарх цара да им за време облакша. Ја кажем: „Ако што скоро не буде, то ћу ја ићи у Сербију, водити свога брата и јошт 100 од најбољих фамилија 100 синова или браће, одвести у Стамбол, заклети се патријарху, а патријарх цару и дати му тај реум нека седе, да нам се само зулум скине. И бићемо султану верни и сваку његову заповест, буди каква била, макар и с оружјем исполњавати“. Он: „А кад што буде зар да изгину она момчад?“ — Ја кажем да је боље да погину стотинама, него сви. — „Не, не, то се може и друкчије, до два дана да видимо шта ће последовати.“
28. јануара. Рано у 8 сати по наредби г. Недобе одем г. Павковићу и предам му оно писмо и кажем како је рекао г. Недоба, кад га преведе да га даде у канцеларију грофу Каподистрији, и молим га да што скорије учини, он рекне да ће све учинити.
29. јануара. Дођу нам писма у 5 сати по подне, и таки однесем два на г. Недобу и не нађем га онде. Рекне ми његов служитељ: „Дођи ујутру, наћи ћеш га около 8 сати, а после ући ће у канцеларију.“
30. јануара. Рано у 8 сати одем г. Недоби и предам му његова писма и моје, немаде кад слушати, но оде грофу. Ја му пођем говорити да нас советује што ћемо и како ћемо, има ли каково последње решеније. Он рече: „Дођите мало после, моћи ћемо се о тим разговарати, и да узмеш она писма да однесеш г. Булгакову док г. Павковић донесе.“
У 9 сати одем и почекам. Јего високородије господин штатски советник и кавалер Теодор Иванович из канцеларије не може изаћи, а г. Павковић не дође, зато одем, и рекне ми момак: „Дођи довече између 7 и 8 сати, наћи ћеш господина.“
Одем у 7 сати, а г. Недоба још у канцеларији. Чекам пол сата, дође г. Павковић. Потом мало изиђе г. Недоба и у његову собу одемо. Питам јесу ли она писма предали. — Каже да су већ дата императору. За проче рече да се не бринемо.
31. јануара у 9 сати отишао сам код г. Павковића и дао му оно наше писмо у коме стоји написано како је једна Серпкиња молила статуу, а мислећи да је жива императора Александра видела, које је свакога сожаленија и плача достојно. Узе га г. Павковић и рече: „Да га покажем у церкви нашим господам, каково је серпско к Росији преверженије, и у нашега цара надежду полажу.“
1. фебруара био сам у 9 сати код г. Недобе и казао ми је да ће данас или сутра наш император што смо му год преко грофа дали прошенија и жалосна серпскаго страданија, да ће он то све пред све сајузнике и иностране министре представити, и да ће цар на то казати: да он не може више серцу одолети нити трпети да се серпски народ, будући њему јединозакони, а под његовим покровителством, овако тирански истребљује. — И да се ми ни најмање не сумњамо да нећемо скоро следствија добра о том видети, и да ће надежда не бити тшча. „Но ви претерпите се док видимо шта ће други одговорити на предложеније нашег императора.“
2. фебр[уара] био сам код г. Недобе и разговарали се. — „Дођите сутра, да видимо шта ће бити изашло.“
3. фебр[уара] одем и каже да јоште ништа, — „а уверите се, каже, зацело да је све представљено да лепше и боље не може бити“.
4. фебр[уара] нисам био.
5. фебр[уара] одем, питам: „Има ли что?“ Он каже: „Надам се да ће данас император на министру издати что буде, јербо тако ред иде, што цар потпише, преко министре излази.“
7. фебр[уара] одем и питам, но кажу: „Јошт нема.“
8. фебр[уара] примим писмо оздо, однесем и јавим.
9. фебр[уара] одем, питам, нема јошт.
10. фебр[уара] ишао сам, нисам га код куће нашао.
12. фебр[уара] одем, каже ми да је јуче говорио граф Разумовски са англијским о делу нашем и да му је добро одговорио, а данас ће са аустријским.
Примим писмо Гајино, однесем да покажем, но не буде код куће.
13. фебр[уара] рано одем, покажем писмо.
15. фебр[уара]. Одем у 8 сати г. Недоби, каже: „Некако не знам или је од Бога или је од кога другог, обаче не може нам посао да пође управо како би требало, ови други стоје супрот — но опет, уздам се у Бога, ако не може другачије бити, а оно ће бити као Влашка.“
16. фебр[уара] ишли смо ја и Је[вта] да му покажемо писмо које смо примили од опшчине, но нисмо га нашли.
17. фебр[уара] одем и покажемо писмо: да су Турци послали у вилает заповест да сви кнезови морају доћи и од свакога села кметови да поведу оне момке, као: капетане, тобџије, добошаре, и који-му-драго био чиновник за серпскаго владања, они да сви морају доћи у Београд. Судећи ми говоримо да их хоће како скупе све исећи. — Кажемо да су од цара биле пошле тескере у Србију харачке, но да су опет враћене, и да је место тескера од цара изишао катил-ферман на сву Сербију, и да хоће да све исече и прочаја. Да се више Серби не могу за новце откупљивати, јербо Турци узму новце и опет посеку, нити се они могу сами помирити докле цар не би предузео да са султаном уреди и проч[аја]. И већ неколико нахија, као: Гружа, Крушевачка и Жупа и друге нахије, немаду ни човека жива у себи, но саме жене и деца, а људе све које на коље, које извешали. И то ће истином сутра гроф предати цару. — Које ме г. Недоба уверава да не сумњам — но да будемо у стерпенију и да четврти дан дођемо и видимо хоће ли се што до оно доба моћи одговорити.
22. фебр[уара]. У опредељени дан одем г. Недоби, питам и нема јоште никакова решенија, но: „Дођите прекосутра, да видимо.“
23. фебр[уара] опет одем и нема.
24. фебр[уара] такођер одем, представим писма која сам примио од архимандрита и од Молера: да је Милош у Београду с јоште неколико кнезова, и да везир иште од сваке нахије повелико число људи, под именом да шанац око Београда копају, и то све да морају доћи: тобџије, добошари, каплари, капетани и војводе и најмањи који је био чиновник серпски или момак војводински, а особито да је везир веће двапут Милошу говорио да му доведе Мутапа, Лому, [Милића] Дринчића, [Ђоку] Протића, кнеза Аврама [Лукића] и проче неке војводе, ако их не доведе, да ће Милош за њих главом платити. И да су Главаша у Колари убили и главу у Београд донели, зато прочи не смеду да дођу, јербо виде како дођу д а ће изгинути. Зато је Милош слао човека и питао за совет: има ли каква надежда поћи, макар до 3 месеца ако ће бити, да се бранимо, да не пуштамо овако невин народ да се коље и истребљује и да су му наши одговорили да причека док од нас известије добију. Зато како да им одговорим? — На то г. Недоба: „Док и то предамо, да видимо шта ће нам изнутра од цара казати.“
25. фебр[уара]. Одем питати, но извесни глас дође да ће император поћи ових дана. Што ћемо ми овде без никаква известија или решенија, куда ли ћемо ићи одавде, не имајући народу ништа показати, прима ли нас или не прима, јербо ће нас питати. — Говори ми Недоба како се чуло да је Наполеон побегао, „мислим да ће се император јоште задржати, сад се могу сва опстојатељства другојачије може бити и променути, но за одговор чекајте 4—5 дана, познаћемо како ће бити“.
1. марта 1815. год[ине] примим писмо од Молера и Гаје и представим да је Милош јоште у Београду с неким кнезовима и да су многи народ дотерали и шанац копају, но да су људи из нахије ваљевске. Ранко из Вуконе долазио, послат од кнеза Петра питати: хоће ли што бити и до 3 месеца да устанемо, да се бранимо, јербо знамо док шанац сверше да ће све исећи; како многи људи по шумама и горама бегају, и да су посекли војводу Протића, и да је везир Милошу говорио и заклињао га тајно да му буде веран и да га не изда, јербо имамо — казивао је — рат с Московима и проче.
Питао сам: како би помогло се оним људима који доле седе, пак терају их или у Русију или у Турску, или да се овде потпишу? — Рекао је: да ми идемо молити овде, јербо „то ми не можемо у њиховој земљи, но вама је приличније“. Казао ми је да отпишем доле у име његово да је боље овде један него 3. — „То је, вели, моје мњеније, а ви опет како знате.“ (Ово је за Стеф. Живковића и за Јевту Чотру да онде у Бечу не требају).
3. марта дођу и писма из Земуна. Однесем увече, представим да су Турци веће почели бојати се и Немца и говорити: „Имамо рат с Москвом, а ево и Немац на нас хоће војну.“ Представим да су Ломе војводе 21. фебруара главу одсекли и у Београд донели, представим да су турске чете отишле ухватит га.
8. марта однесем писма Молерова. Кажем како Турци држе све кнезове као под стражом, да им доведу 3000 најбољих Србова у Београд, да их исеку, или неће пустити кнезове. — Недоба каже: „То је мучно веровати и не смемо цару представљати, но да се разбира је ли права истина, па онда ћу ц[ару] ја[вити].“
10. марта одем Булгакову, јавим вишеречена писма, то исто и он, Булгаков, рече да треба о том потвр ђења.
13. марта пишем Молеру и Гаји да добро испитају је ли истина да иште везир 3000 људи погубити — и да ми не пишу којекакве чувене неистините вести које се не смеду царевима представити.
17. марта одем Булгакову, нисам га нашао у квартиру.
18. марта однесем писмо Молерово, како се Милош са њим састао, разговарао, и да му је везир говорио и заклео га: „Хоћеш ли, Милошу, бити веран?, имамо рат с Московима“ и проче. Но да Милош иште последње решеније од нас, црно или бело, и да је Молер одговорио да ћемо скоро одговорити, но нека јоште трпе. Зато просим: шта да им одговорим? Булгаков: „Ја засад не знам, но то; да надежда избавленију зацело има, но јоште време неизвесно!“ — и прочаја.
20. марта донесем писма Молерова и Гајина, не нађем Булгакова.
21. марта такођер канцеларија затворена. Недеља је.
22. марта предам прошеније на грофа. Рекне ми Булгаков: „Дођи до 2 дни.“
24. марта кажем Булгакову како Серби у Сербији непрестано страдају и безчеловечне муке трпе, у надежди на покровитеља својего, и јоште у оваком положенију да истребленију серпском клоњашчаго с тирјанства никому другому руки своја не простирајут, токмо покровитељу својему. — Булгаков: „Изъ вашихъ росписокъ узнали и све знасмо, но вы пойдите до грофа Неселроди, онъ будетъ съ вами говоритъ прочая“.
Таки одем Неселроди. Јаве му. Он сказалъ: „Нѣтъ Булгаковъ здѣсъ, завтра приди —.“
25. марта одем, опет: „Нѣтъ Булгаковъ.“
26. марта у канцеларији каже ми г. Булгаков: „Грофъ будетъ первее съ государомъ говоритъ, потомъ на ваше прошеніе одговоръ дастъ, но вы подаждите, и чрезъ меня время узнате или чрезъ Недоби.“
27. марта код Недобе питам: „Еда што?“ Каже: „Нема.“
29. март код Недобе. Кажем како пишу из Срема да их терају судови да им се потпишу да су ћесарски поданици, или да иду у Турску или у Русију. „Ако је могуће да представите овом двору да их јоште претрпе и не узнемирују.“ Недоба каже: „То ви боље је да замолите за њих код овог двора, а ми не можемо се мешати у овом царству, но ви молите. Али они њих неће претерати силом у Турску. А што их прогоне из села у село, то политика захтева; да Турци чују. — Кад се тако муче, што нису у Русију пошли?“ Ја сам казао: да су Серби уверени били на слово императорово да ће Сербију избавити по слову даному, и да ће се они вратити сваки у своје отечество; или ако сасвим не избави, поне са султаном, својим посредством, умири, а друго, сваки овај који је остао, по половина фамилије његове у Сербији остало је, зато су гледали с њима сојединити се каквим начином. Булгаков: „Зато что буде государъ сказалъ, вы будетъ узнатъ.“
— априла 1815. одем г. Булгакову у канцеларију; он од грофа изиде и повеселим гласом: „Но подаждите! iоште государъ денъ не означилъ, котори будетъ, а безсумѣно будете имѣтъ у государя аудiенцiю —.“ Я прошу: „Что дѣлатъ буду, время нашему пашпорту прошло? Насъ буду тератъ.“ — „Но подайте грофу Стаклбергу, онъ вамъ дастъ росписку на здѣшню полицію, и не будутъ васъ онеспокояватъ.“
5. априла одем Булгакову и гроф изиђе напоље. Онъ: „Ето я помянулъ грофу, а вы подождите.“
8. априла одем Булгакову, но он опет каже: „Подождите, не можно питати хоће ли што быти.“
14. априла. Код Недобе: „Није ли што Булгаков одговорио?“ — „Није.“
16. априла такођер није.
17. апр[ила] одем код Недобе, изиђе гроф Каподистрија. Тај дан увече опет Недоби, каже: „Дођи други ред.“
18. априла Воскресеније.
20. апр[ила]. Оно што смо пређе чули и јавили да су Срби противу Турака дигли бранити живот, посведочило се. На то јавим грофу, и гроф каже: „Јавићу государу.“
23. апр[ила] исвестије из Молерова писма, све разумесмо, како су Срби — оних 3000 осуждених везиром на смерт — устали бранити свој живот. Говорим Недоби да советује шта ћемо. — Питао графа, граф дозволио да начинимо прошеније по нашој вољи, и дамо преко књаза Волконскога императору. Начиним, однесем г. Недоби, но каже врло је големо, задржа код себе за прекратити; два дана стајало код њега, он сасвим другојачије сочинио; ја примим, и моје употребимо, где смо о свему старом и ново императору опоменули. (Како гласи под датумом 27. апр[ила] прошеније на је[го] в[еличество] Александра перваго). То је дато априла 27. дне.
3. маја г. Недоби покажем писмо: да бедно отечество наше у последњем часу гибли својеја нас себе зовет.
4. маја Недоба каже да је говорио много графу за нас. — Ја одем Булгакову и кажем да Серби, наш бедни род страждушчи у последњим отчајанији свакија милости лишен, нам пишут что отечество нас потребује в себе имет, зато ми за долг себи признајемо и немедлено отечеству на жертву поспешит будемо, но последњега решенија просим — и прочаја. Булгаковъ: „Подаждите, я много за васъ говорилъ, будетъ рѣшениiе“ и прочаја.
10. маја. Недоби однесем писма Молерова и Мелентијева. Јавим како се Срби бију и добро успевају, но да би цар послао што новаца, да се сада у овакој нужди потпомогне. Недоба: „А коме би дао кад у Србији нема човека коме би се поверили, све су неваљали!“ Ја кажем да има и добрих људи ком би се смело поверити, нису сви неваљали.
11. маја опет код графа Орурка. Граф узме ме у интов и одведе код генерал-ађутанта государевог, графа Чернишева. Чернишевъ сказалъ: „Поутру придите, будемъ самъ, теперъ имѣемъ дѣло.“
12. маја. Одем Чернишеву, и придетъ генералъ: „Извините, баћушко, что я сей часъ пойду на дорогу, а вы что имѣете, дадите мосму ађутанту, Якову Степановичу Бутягину, онъ мнѣ принѣстъ.“
13. маја предам прошеније Бутјагину на Чернишева.
14. маја отишао је и сам император руски из Виени.
15. маја одем у квартир Булгакову, слуша, скаже: „Нѣтъ.“
17. маја код Недобе.
19. маја код Булгакова, и сказалъ: „Приди завтра, графъ хошчетъ съ вамъ говоритъ.“
20. маја отиђем, и сказалъ: „Днесъ не можно, а чрезъ 3 дни придите.“
23. маја, по утру. Граф: „Что ново?“ Я сказалъ какъ Серби бiются непрестано и всегда Турке побѣждаютъ и проче. — „Ето знаю, но вы делайте что вамъ первѣе сказао — они будутъ престатъ, а императоръ имѣветъ о том попеченіе, да, и писалъ.“ „Послѣдиѣй разъ прошу ваше сiятелство что бы Россія дала денги за сiе время и отпустили нашего врх[ов]. вожда.“ Графъ: „А тко ему бранитъ еже ли онъ самъ хошчетъ.“ Ово је да би нашега вожда пустили у Србију доћи, у садашње време „оправитъ въ Сербію, что бы дошелъ“. Булгаковъ: „А тко его держитъ, еже ли хошчетъ, онъ самъ пойти“ и проче. —
28. маја с г. Павковићем одем генералу Оту, молити да би он и посланик код овог двора нама потребе нужне исходатајствовали. Он, От, каже: „Ми ако пођемо то радити, то ћемо за вас горе урадити, но ви сами о том, како најбоље знате, просите.“ — Ја: „Ми се бојимо да у какву замерку код Руса не паднемо.“ От: „Ви се тога не бојте. Рос[ија] зна вашу жељу и приврженије к јеј, но сад тако је да морате просити сами.“
Напомене
- Теодор Ивановић Недоба био је руски представник у Србији и за време катастрофе 1813. год. прешао је и он, заједно с Карађорђем, у Аустрију. (В. Ћ.)
- Био је Грк с Крфа. Као шеф у царској канцеларији био је лични повереник цара Александра. у Грчкој је имао врло видну улогу. Заузимао се за Србе и Грке живо и српска емиграција била је с ним у интимним везама, нарочито С. Живковић. (В. Ћ.)
- А. Ј. Булгаков био је начелник министарства. (В. Ћ.)
- Гроф К. Р. Неселроде био је високи чиновник у министарству иностраних дела. Представљао је Русију на бечком конгресу са кнезом Разумовским. 1816. постао је руски министар спољних послова. (В. Ћ.)
- Србин чиновник у руском министарству иностраних дела. (В. Ћ.)
- Копије ових прошенија на цареве и на њине министре по већој части сачуване се налазе. (Љ. П. Н.)
- Главнији људи из Србије јављали су емигрантима у Земун све што Турци у Србији раде, а они су одмах Земуна то писали у Беч депутатима, који су та писма преводили преписивали и министрима давали, да би с они сажалили и што пре помогли. Оваквих извештаја, као што се из једног писма види, било је око 46, но сада налази се сачувано само 26. (Љ. П. Н.)