Послови са Англезима
30. декембра 1814. у полак 8 сати одемо с г. Фрушићем и г. Је[втом] полномошчному (у конгресу) министру англијскому, господину лорду Кастлрији, да му предамо прошеније сочињено у име серпскаго народа, у ком молба стоји да би се и он као краље-месних англијски с прочи сајузници подузео код султана српски народ оправдати и у мир довести и проче. — Не нађемо га у двору, служитељи нам рекну да сутра у 10 сати дођемо, и да ћемо му онда предати писмо и моћи са шњим говорити, и тако вратимо се натраг.
31. декем[бра] у десет сати опет одемо лорду Кастлрију. Изиђе његов секретар, дамо му писмо и покажемо ког је содерженија и шта просимо.
На то секретар каже да се они у такве велике предмете мучно подухваћају. „То је дело — вели — у себи врло деликатно, то се каса султана и његове внутрености, а ми смо са отоманском Портом у врло голему пријатељству.“ — „Баш зато што сте ви у пријатељству, ми к великодушному англијскому престолу и к милостивому лорду припадамо, што ће њега султан најбоље као свога пријатеља послушати, и заповедити да се престане од оног над Србима свирепствија.“ Пита: „На ком је језику прошеније?“ — „На немецком.“ — „Ми нисмо добри Немци“, но опет га узме. Но други секретар пресети се и врати нам говорећи: „Носите и на латински преведите ми, боље латински знамо, и сутра га у 12 сати донесите.“ — Тај дан г. Давидовић и Фрушић увече почну преводити и 1. јануара 1815. год[ине] соверше писмо.
2. јануара одем са г. Фрушићем гди лорд обитава, предамо секретару, он нам каже: „Док лорд прочита и види, пак или ће вас звати на разговор, или ће преко нас што буде казати, и запишу у њихов дневник наш адрес и нумеру гди пребивамо.“
3, 4. и 5. јануара нисмо одлазили.
6. јануара сам ја и Је[вта] ишли у квартир лордов. Дали нам да седимо, и разговарао се секретар турски с нама. Питали смо има ли какав одговор. Он одговори: „Јок, трећи дан биће одговор.“
10. јануара око 10 сати одем са г. Фруш[ићем] и Је[втом] гди нам кажу служитељи лордови: „Нема сада ништа, но сутра у 12 сати може бити да ћете моћи с лордом говорити“, и тако одемо натраг.
11. јануара одемо с г. Ф[рушићем] у 12 сати, мало почекамо, но лорд покрај нас и један његов ађутант на један мах прође на врата напоље, — ни взора! — Зовну нас његови служитељи у другу собу, гди мало тек поседимо. Изиђе нам други ађутант и почне говорити француски: „Будући да је лорд многим конгрескими дели отјагошчен, зато ваше прошеније није имао времена извидети, но ја знајући опстојатељства и садашње двора англијскога са Портом отоманском пријатељско сношеније, да, и кад добро ваше прошеније извиди, неће вам друго одговорити, но ово што вам кажем. А ја вам ово кажем: да се наш двор англијски у такова деликатна дела нипошто мешати неће, ни ви више нама долазите, само толико вас могу саветовати да се добро чувате и у тајности стојите, да вас какови султанови људи не виде и не познаду о ком делу овде сте, пак ће онда султан рећи: кад се влашки краљеви мешају у моје државе, ја ћу њима начинити посла. Но до неколико дана ви један можете доћи, ако би лорд имао што да вам рекне“ — и тако одемо.