Поглавље 1
Тек се сунце смирило, а Радан Радановић из Крнића измиче с празним колима из Ш. Почесто ошине волове — хита кући, далеко му је… Док ето ти трчи за њим један омален господин у шубари па виче: „Стани, брале! Хеј, брале, стани!“ и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубма, па га упита кривећи уста на једну страну:
— А шта ти је то, брале?
— Које?
— Ово овде — рече господин и пружи прст на велики сврдо̂ јармењак, што беше заведен у јастук предњи.
— Па ето видиш шта је… сврдо̂ — одговори Радан нерад да дивани кад му се хита.
— А, богати, брале, шта радиш су тим? — упита господин.
— Вртим главчине, јармове, јастуке и још којешта — рече Радан мерећи господина од пете до перчина.
— Ваљда кад хоћете да растресете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите? — рече господин мислећи о јастуцима што се под главу мећу.
— Та није то, него ове јастуке — рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола.
— А је ли то старо, брале? — упита господин.
Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече:
— Откако је бога и вола, одонда је и сврдо̂.
— Зар тако старо? — зачуди се господин.
— Ја шта мислиш ти! — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође.
— Стани, брале, молим те! — устави га господин.
— Шта ћеш?
— Би ли ти то мени продао?
— Не могу ја — треба ми, како ћу продати!
— Али молим те, брале, продај ми!
— Не могу ја — треба мени сврдо̂.
— Добро ћу ти платити.
— Аја, не могу никако — рече Радан и пође.
— Ама молим те, брале, стани!
Радан опет стаде, па као затежући се рече:
— Та оно, ја ти могу баш и продати; само, бојим се да не буде за те скупо?
— А шта цените, брале? — упита господин, радостан што Радан пристаје да прода.
— Две рубље.
Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо̂. Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита:
— А шта ти је, брале, ово?
— Ето торба! — рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком.
— Знам, знам. Него шта си то накуповао?
— Опанака, соли и још штошта.
— Па ви то мећете у парчадима со у јело? — упита господин разгледајући крушац соли. — Је л’ те?
— Туцнемо је мало па онда.
— А опанке кад идете у цркву?
— Ја, кад идемо у цркву.
— Други пут идете боси?
— Јес’, други пут идемо боси — одговараше Радан тек онако, нек се говори којешта.
— А не бојите се змија кад идете боси?
— Јок, не бојимо се!
Господин у том разви један замотач у торби, па рече као чудећи се:
— Гле, гле! Та то је глава шећера!
— Јес’, глава шећера!
— То за кафу ваљда?
— Ја, за кафу.
— И градите слатко, штрудлу, локумиће, гурабије… јел’те?
— Јес’, то ће капетан градити. У нас, хвала богу, то не граде.
— А имате капетана?
— Имамо, ја! — одговори Радан већ излазећи из стрпљења.
— А има ли деце?
— Има двоје-троје…
— Па то сте њему купили главу шећера?
— Јес’ — њему.
— Е, е, ви’те, то је лепо — кад сељаци воле тако своје старешине.
— Лепо је.
— А купили сте за ваше паре?
— Није. Он је дао.
— Да, да за његове паре купили сте. Лепо, лепо… Ви’те, он ће то да гради деци локумиће.
— Хоће, хоће да гради, ја! — рече Радан, па га онда упита: — А богати, не замери што ћу те запитати, шта си ти?
— Ја? Је л’ те?
— Јес’ ти, шта си?
— Ја сам, знате, професор.
— Тако! Ти си провесор што учиш оне старије ђаке?
— Да, да — одговори професор.
— Е, да си поштен, брате! — рече Радан, па га погледа тако сажаљиво што је онаки; чисто си му по очима могао познати где би му рекао: Боже, па и оно јадно учи некога!…
И ошинув волове пође и рече:
— У здрављу, господин-провесоре!
— Сервус! — рече професор.
— Да си користан дабогда! — удари Радан већ да се спрда.
— Слуга сам! — рече опет професор, клањајући се и држећи сврдо̂.
— Хајд тако право, на камен стао! — рече Радан и зацену се од смеха. Ошину волове и похита да барем стигне до механе у Дубрави, а већ даље лако му је. Кад се мало поодмори… стићи ће понајлак.
Било је већ близу поноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вина, неко ракију; него погађа „попа“, а неко „у каиш“. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан.
— Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа.
— Бог ти помого̂, Радане! А одаклен ти у ово доба? — упита га један што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана.
— Ниси погодио! — викну онај што држи каиш. — Дај цванцик!
— Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст тргнувши руку као опарен. — Ето, чим те погледах, изгубих цванцик!
— Е, хоћеш ти каиша!… Шта ћу ти ја! — рече Радан.
— Како си, Радане?… Поп! поп! поп… Одакле ти?… Поп! поп! поп!… У ово доба?… Где је поп? — пита готово певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игри и виче, и пита узгред Радана.
— Ја вала сад из вароши — одговори Радан.
— Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти.
— Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврте карту, кад оно дама.
— Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане!
— Баксузи сте, чини ми се, ви сви — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу, да седнемо као људи.
— Богами, право велиш — рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто. Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео.
— А шта си то ћарио у чаршији? — упита онај што је на каишу изгубио.
— Продао сам мало жита и вуне. Иде Ђурђевдан, па ти богме имам муке. Ваља ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез, да ће ми очи искочити.
— Је ли то Узловићу? — упита онај што је бацао попа.
— А њему скоту — ја!
— Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале!
— Вере ти, Радане, — упита један од њих— право ми кажи, колико си узајмио од њега?
— И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице! Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом… Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: ја ли вратити стоку, ја ли притврдити ограду, ја ли оплести, ја ли окопати… Овамо опет седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склонити. Кућу да градиш немаш откуд, а мораш. Већ и ружно је — свет се спрда: Ено га каки је радин! Седи толико земана у кошари!… Ниси никуд пристао…
— Богме никуд! — рекоше неки.
— Шта ћеш, куд ћеш?… Дај да се задужи, да се начини макар мало крова над главом. Кад, ал’ хоћеш! Не мо’ш ишчупати паре, да кречиш! Дају ти, али по дупло. На!после зажмурим, па хајд оном нашем Чивутину, Узловићу поганом. „Дај забога и побогу“!… Види где ти је преша, па шиша како он хоће. И тако на једвите јаде ишчупам 50 дуката те начиним ону кућицу… А богами, да ми није оне деце, сетва бих угарак у њу!
— И даде ти 50 дуката? — упита онај што је погађао у каиш.
— Даде, не дао му бог весела дана!
— А привали добар интерез, привали, је ли? — упита онај што је бацао попа.
— О, мој брате, да је само интерез, било би цвеће и ковиље; али уписа у облигацију 80 дуката, па још интерез на све… Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, док продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја! Неће ни главе да окрене, него вели: „Паре на плац, ја ли ћу те суду!“… О невоље и муке моје! Потеци на све стране. Не мош из земље ископати. Молих га опет, молих већ као самог господа бога — боже опрости! Напослетку вели: „Хајде да променимо облигацију“. Нарачуни тамо, не знам дангубу, те интерез, те писање, изиђе равних 100 дуката. „Сад, вели, да променимо, али да начинимо на 150 дуката.“ Окрени, обрни, — немаш куд! Дам му облигацију…
— Их, Радане, забога! Зар баш даде?! — узвикну један између њих упрепашћено.
— А ја шта ћу, мој брате!… Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?… Сад, вере ми, ни сам не знам шта ћу… Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није… Ради, скапавај, гладуј па подај другоме нека ти изеде, а ти опет живи као скот!…
— А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! — рече један. — Да бог да̂ да и ти читав останеш.
— Мучно, богами! Ко се данас задужи, нема му бела дана више! — додаде други.
— Ама ко ли пови измисли тај несретни интерез, да ми је знати? — упита онај што је погађао у каиш.
— Бог зна ко је! — поче онај што је изгубио на попу. — Ја сам слушао од старих људи, кад интерешчији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи, него поцрни и скамени се, па тако остане век и амин — као црн огорео пањ.
— Ко узимље интерез и ко криво мери, — рећи ће на то онај што је погађао у каиш — и он се тако уабоноси у земљи. Не да му онај грех ни да иструне као остали људи…
— Јес’, јес’, и ко мери криво, и њега стигне проклетиња — прихватиће онај што је увијао каиш. — Знаш кад оно — има ваљада већ десет година — беше некако око Илијна дне она велика хала и ветрина, тамо по Међеднику. Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута — било му је ваљада више од 300 година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ, и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом… То је, кажу, био некакав што је криво мерио, па га Бог тако наказио…
— Ала је то била хала и ветар, мој брате! — зачуди се онај што је растурао попа.
— Ја шта мислиш — рећи ће Радан. — Ено, преклане кака сила беше духнула и овуда. Хоћаше све град потући у корен. Срећом обиђе на планину, те не учини много квара.
— Одбише ветрењаци! — додаде један. — Баш онде на врх Превоја потукоше се… Ломи се, ломи, ломи… рекао бих, све ће у Содом! Док се отиште она сила планином. Ишли су сутрадан људи те гледали… Све грмље поизваљивано…
— Ојађено се бију те хале пред тучом… Да бог сачува!
— Јеси слушао нашег Станка? Ето он је ветрењак… Кад се, вели, побију, докопају грм за врх па га ишчупају као струк лука и туку се… Ја сам баш гледао кад се купао летос у реци — сав модар као чивит. Испребијали га, вели, ветрењаци; али им баш и није дао да учине штете…
— И сваке се године бију на Превоју… не може се обићи друкчије — рећи ће Радан.
— Вала и јес’ ружно место. Усред подне сумња те онуде проћи, а камоли ноћу — потврди онај што је окретао попа.
— Свуда је вала незгодно, — почеће Радан — а на оном броду код воденице и горе мало поред Вира Петрова, не знаш које је горе…
— Јес’ ја, баш је страшно код Петрова Вира — рећи ће на то онај што је погађао у каиш. — Ја се и сад чудим како имаде куражи Петар да усред глувог доба онде зарони!…
— А зар је заронио? — упита један.
— Ја шта ти мислиш, мој брате! Диго̂ се, вели, у рибу ноћу, па хајд виру. Лепо, тишина, а вода мирна: месечина — није баш највидније, али се тек види. Дође, баци једном пређе, ухвати нешто рибе; баци опет — ухвати; кад баци трећи пут, закачи се пређа. Повуци тамо, повуци амо, не мо’ш маћи… Дај да се зарони. Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир…
— Зар глуво доба, па заронио у воду? — упиташе сви чудећи се толикој смелости.
— Јакако, мој брате!… Зарони ти он лепо. Кад доле, а пређа се натакла на неку грдну пањину; једва је распетља, повуче и пође навише… али хоћеш! Нешто ти њега стегло за обе ноге па тегли наниже, као олово… Бе деде, бе деде, отимљи се он; аја, хоће лепо да одвуче на дно!… Он ти онда држ рукама за жиље, те једва изгамбуља на обалу. Кад има шта видети!… На ногама му жуте букагије, као восак!…
— Аох! — повикаше сви; а очима узверише од страха.
— Погледа… баш букагије!… Шта ће сад? Скинути не може. Хајде, вели, да се полако гамиже, па што бог да… Узме пређу и оно мало рибе, па хајд насипом. Иде тако полако, иде… Док се обре пред њим црн поп! Асли црн као угљен; а лице и све му зарасло у саму браду. „Дај ми те букагије да ти скинем!“
— Баш лепо заиска? — упиташе неки од њих.
— Заиска, јакако! — прича он даље. „Дај ми, вели, те букагије!“ — „Не дам“, вели Петар. „Море дај, немој се мучити… скинућу ти их!“ — „Јок не дам!“ рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде, ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло… ништа! Иде он опет најлак насипом, иде… Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку, па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко… Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте, и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад — ал’ опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако… Облета поп и иска, па га опет нестаде… Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руку па носи, а опучи сад брже… Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад— али опет онај поп: „Дај ми, море, те букагије!“— Не да он никако. Салета тако, салета… Док запева петао негде у селу… Нестаде попа.
— Носи ли он букагије? — упита онај што је растурао карте.
— Не пушта он њих шале… Донесе их тако кући. Наложи, вели, ватру, као да ће вола пећи. Кад се добро разгори, он разгрте жар, па букагије усред ватре!… Ништа ти бог не даде, него стаде писка, цика, пуцњава као да кокице кокаш… А он удри загрћи оним жаром; а оно пишти, пуца, истура жишке чак у пајанте. А он једнако загрћи, док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва да добро сагори. Кад после разгрте супрет — а оно црне као угљен…
— Ви’ш огорела она нечастива сила! — рећи ће Радан.
— Па куд их део, богати? — упиташе остали.
— Бацио их на таван и ту су му стајале, богзна докле… Ишли су људи као на чудо те гледали… После, вели, нестаде их. Или их неко украде, или их онако нестаде — ни сам није знао…
— А јеси ли их ти видео? — упита Радан.
— Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали…
Еле, тако се, уз пиће, осуше приче све страшније и страшније. Било је већ право глуво доба кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе. Мало се угрејао пићем, а мало се богме и узјазбио од оних прича па му све пири некаки врућ ветар око ушију. Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази, кад стаде плакати неко дете у страни више пута. „Откуд сад дете овде?“ помисли Радан, и обузе га сумња. Дете плаче једнако. Погледа опет, а оно се спушта к њему: малено детенце, као ћупић… црни се; у мраку не може ни да га види добро. „А што плачеш, мали?“ упита га Радан. „Изгубио сам козе, па не смем кући.“ — „А чији си ти?“ Оно плаче, не хтеде казати. — „Оди на кола“, рече му Радан. Оно одмах јечући скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад бише насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: „Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!“ Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломило озго један окрајак и загриза. „Не дирај тај шећер!“ издера се он на њ, а помисли у себи: „Ово нису чиста посла!“ Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу. Он се опет окрете напред и ошину волове… Док ти се навали њему нешто на леђа, па све теже, теже… хоће да га завали натраг. Маши се руком на раме, кад али — шапа! На друго, и ту — шапа! Једва се мало осврте, нема детета да седи у колима. Волови запели па сипљу, као да је камење натоварено; њему опет све теже и теже… Већ опажа како му нокти од оних шапа проболи гуњац, па већ дохитају и кожу. Мрдне мало да стресе, аја — још горе притеже! Волови запели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може — те једва извукоше кола на обалу… Сиђе Радан полако с кола, да бар воловима олакша. Кад, али — хоће оно да га обори. Омане да стресе, не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају. Попне се на кола, не могу волови готово да макну. Пуца онај јастук под њим као да је натоварен воденички камен. Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби… Читав сахат бочио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли… Одскочи му дете с леђа, па наже уза страну. Обазре се и рече: „Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно, ту је глава шећера!“… И нестаде га. Радан се прекрсти, извади пешкир из недара и убриса се од зноја, па потера волове. Петли учесташе. У саму зору стигао је кући.