Поглавље 2
Богами, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људма што пишу у новине и књиге!… Ама нека когод замочи перо, одмах ти ту потегне капетана: те не знам — у црвеним јеменијама с репићима; те — тур му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету па пуши из чибука; те — узима мито; а већ нос, главу, врат, трбух и ноге немој ни спомињати! То начине да те бог сачува и заклони… Начине од здрава и читава човека накараду! Да га у сну усниш, би се уплашио, а камоли да имаш с њим кака посла. Оно, додуше, ни ја их толико баш не браним; има их и накарада. Свет је овај и онако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни зашто ни крошто, плашити поштене људе? Што се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана, неког Максима Сармашевића.
Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали, ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођину дне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле. Дакле, кад је год сабор код н-ске цркве, дођу и господа из Владимираца на сабор. Капетана ћете лако познати. На њему је најновија униформа од све униформисане владимирачке господе. За њим на три корака увек иде један дугачак пандур с пиштољима и јатаганима за појасом, а о појасу му виси читав вашар од тоболаца, паласака, чакмака и осталих пандурских дрангулија. Тог пандура веома воли капетан; довео га чак из другог среза кад се преместио. — Осим униформе и пандура, познаћете капетана и по лепом стасу и облику његовом. Није вајде, баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање! Ево, смео бих се с вама опкладити, у што год хоћете, да нисте досад нашли таког капетана, да му се и у говору, и у смеху, и у погледу, и у сваком ма и најмањем покрету огледа строга званичност, као што је то у Максима Сармашевића, нашег лепог капетана. — Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима. Никад не дође у канцеларију изјутра пре док не попије у механи пет-шест полића препеченице; па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који му до руке дође, а канцеларија му заудара као ракијска мешина. А овај капетан јок! Он дође изјутра трезан, чист, лепо очешљан, умивен; седне за свој сто, па заиште од пандура свог чашу хладне воде и парченце шећера, што му се одмах донесе на чистом служавнику. Он онда пијне мало, па чисти нокте, па опет пијне, па опет чисти нокте — док попије воду и очисти нокте лепо. Затим му се донесе кафа. Он запали цигару, пуши мало и шета се по канцеларији, па сркне кафе, па опет пуши и шета се, па опет пије кафе. Затим примети пандуру, ако је нашао што необрисано и ненаређено, узме акта и већ — почне свој рад… Ето, на пример, какав беше онај Сима Симеуновић пред Јаковом. Канцеларија му увек загојаћена, непроветрена, заудара на она акта; осим што се у лето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима увек боцу сурутке, што је „пио од груди“… Еле, просто си једва чекао да час пре изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок! У њега су после подне, особито лети, прозори отворени, на столу мора бити цвећа; зими кади се измирном или шећером… милина ти ући. Чисто би се сваки дан судио, само да улазиш у тако чисту, тако проветрену и намирисану канцеларију и код тако лепог капетана!…
Па и капетаница и деца Максимова — све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски — истина су мало несташна. Један му је син већ поодавно у Београду; учи гимназију.
Еле, као што видите, ретко где има тако лепо и згодно капетанско племе… И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу.
— Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца.
— Јесам господине! — одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат.
— И ти ћеш са мном… Реци нек окрену кола. — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хајд, пењи се! — Ђуко се посади у кола према капетану.
— Е сад ћемо, Ђуко, право у Вучевицу — рећи ће капетан кад већ кола измакоше из авлије и појурише друмом. — Најближе је и најзгодније да се доручкује штогод… Ти већ знаш… Ја збиља, да ли си ти понео и оно? — упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш.
— Је ли главу? — упита опет тако исто Ђуко.
Капетан климну главом да јесте.
— Понео сам. — Ех, господине, зар ја то да заборавим!
— Само штета што је онај лола окрњи…
— Баш штета, господине. Онако велика глава… Нисам је веће видео… Па ми ту соли памет да га нешто плашило и откинуло парче… Као да ја не знам да је он то пијан одломио… Нагрдио онаку главу!
— Не мари ништа… Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко?
— О, те још како, господине! Ова луда светина… шта ти она зна? Права марва!
— Само, Ђуко, паметно!… Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит… Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику као на белу врану… Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!… Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија!
— Хвала, господине! — захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. — А већ за то не бери бригу. Умећу ја њима подићи како ваља… Ти само гледај сехира док дођемо у Вучевицу. Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани.
И тако наш лепи капетан пусти се у дуг разговор са својим верним Ћуком. Ту се развише големи планови; измерише се све прилике и средства; израчуна се капитал; позидаше се куће — једанпут рећи: поче се од малене тачке, од главе шећера што беше у торби Ђукиној, па се разви до најширих граница. У том разговору и планирању стигоше већ и у Вучевицу.
Капетан је одсео код кмета сеоског Степана Стенчића.
Одавно није било таке журбе око дочека као тај дан у Вучевици. Кмет Степан, његови општинари и млађи трче на све стране и наређују да се што боље спреми част… Ту се кољу пилићи, прасци, јагањци; ту се граде гибанице, уштипци и цицваре; ту се тражи млад кајмак, сир и млеко; ту се износи ракија препеченица од неколико година. Капетан сео у хладу на прострте шаренице; око њега се искупили постарији и одабранији људи, па се разговарају.
— Како је ове године летина? — пита капетан једног од њих.
— Та свакојако, господине! Нема оних старих година.
— Нема ја — нестало је оног берићета. Памтим ја, док сам био практикант, па са 60 талира живио сам боље него данас, као капетан.
— Јес’ богме, господине! — потврђују остали.
— Нема ти данас ни берићета — ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ти ту не поштује старијега, ни чиновника, ви попа, никога… Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву…
— Јес’, богме, господине, право кажеш! — гракну они око њега.
— Ено, знам ја пре… Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света. Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи.
— Јес’, богме, господине! — опет гракну Вучевчани.
— Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако са сабора — носе два пандура пуне вреће дарова. Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме и по неко руно и ћилим или јагње… А сад нико ни да се пошали. Нема, нема, браћо, ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета…
— Право велиш, господине, богами! — рећи ће један од сељака. — Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио — да бог сачува!… Шта се чини, чудо те и ово мало бог још даје.
— А баталио се, брате, дакако, дакако! — наставља капетан. — Ено, пре неких година, знам — прође старешина. Ако га сретне почем сељак, макар и не био из његовог подручја, сн ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња, па му ода чест. А данас јок! Прође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!… Зовем га, брате, ето послом званичним у канцеларију — неће да дође; по десет пута шаљем пандура док га једва дотерам… Ето каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај! И ми се нечему надамо?! Мрка капа, зла прилика!… Сутра да се нешто отме Босна јали Херцеговина — ко би управљао оним народом него опет ми чиновници и старешине. А како ћеш му врага управљати, кад те се не боји!… И ти опет правници и лицејисте, што уче тамо по Београду, мисле тако је то; мисле овамо печене шеве падају с неба. Деру се једнако „републику“,те „комуну“,те „социјалну демокрацију“, те не знам шта још. А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ето дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо… Хоће републику, комуну?!… Виргаз њима треба — виргаз!
И тако док се част спреми, наш се лепи капетан сит наразговара отприлике оваких разговора. Упути скромне Вучевчане да поштују своје старешине, да их слушају и буду им на руци у сваком послу њиховом. Даље опомену их да се добро чувају „републиканаца“ и уопште бургијаша, немирних и подозривих људи, и чим кога опазе, да им је дужност одмах га јавити свом старешини, а он ће већ даље чинити што треба. Еле, насетова их много и много. А и ваљало је да их насетује. Сад је тек први пут изишао у Вучевицу откако га поставише да је капетан над тим срезом. Он је често походио села, али се увек дешавало да Вучевицу обиђе — није му било по згоди да сврати и у њу. Затим је настала добра част. Јело се и пило скоро до заранка. Вино вучевичко добро, па се мало капетан разгрејао и тек сад раздрешио неисцрпљиву торбу званичнога разговора; торбу из које су кадре извирати све могуће поуке у свима гранама живота сељачкога… Частило се дуго и за много.
Дође време да се полази. — Капетан то наговести мало кмету, а међутим завара очи свима те намигну на свог верног Ђуку. Ђуко је врло добро разумео тај намиг господина свога. Као чинећи се свему невешт, иступи мало на страну, па зађе за вајат. За њим присташе и два општинара.
— Ама ти ништа, Ђуко, не руча, вере ми — рећи ће један од њих.
— Ја, богме, не може боље бити… Алал вам вера и вашем дочеку! Ви осветласте образ данас, бели! — узе их хвалити Ђуко и потапка обојицу по рамену.
— Само не знамо како капетан. Да ли је њему било по вољи? — рећи ће на то онај други.
— Како није! — поче даље Ђуко хвалити. — Знам да није ни у једној капетанији ни један капетан тако дочекан као што сте ви дочекали вашег капетана. Ено, познајем га по разговору, како је весео и добре воље. Никад га нисам видео тако добровољна!… По другим селима наљуте га, наједи се, па је по ваздан туробан. А сад, видите ли само како је разговоран и како се смеје… Сад као први пут код вас… Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко, вребајући згоду да оствари свој план.
— Није до данас. Ово је тек први пут. Други су долазили чешће — одговори један.
— Баш би ваљало — рећи ће на то други — да му спремимо једно јагњенце, а? Шта ти ко велиш, Ђуко?
— Не шалте се главом! — искоси се Ђуко чисто љутито. — Јок! То нипошто да нисте радили! Одмах ћете му укварити ову добру вољу.
— Та оно ми ко̂ хтедосмо — поче један од њих снебивајући се — да га не испратимо онако празне руке…
— А знате ли ви — поче пандур веома поверљиво и чисто шапћући да их уверава — да то изгледа као неки мит?… Ви може бити то и не помишљате, ама опет некако излази налик. И што је још најглавније — знате ли ви да овај капетан неће ни да чује за мит. Ништа га тако не разљути као кад му поднесе човек нешто што би се могло рећи да је мит. Ето, вере ми, тако се разљути да по два дана ништа не окуси од тешка дерта. Ја знам да ви немате ни за што да га подмићујете… Него хоћете онако руке ради да дате свом старешини, што вам је први пут дошао у село… Ама он ће сам мислити да га митите, па не ваља.
— Јок! Не дај, боже, да га митимо, — поче уверавати Ђуку један од њих — него ко̂ велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако, без ишта.
— Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу. — Оно, истина, тако је, али шта ћемо, кад то некако неће бити у реду? — И пошто се мало промисли, додаде: — Тек опет ви можете, да не изгледа ни као мит, нити да опет оде онако празне руке.
— Па дела, Ђуко, вере ти, како би се то могло? — упиташе га прибивши се уза њ да боље чују.
— Спремите ви њему нешто, нек понесе деци — учи их Ђуко чисто шапћући. — То ће бити најбоље!
— Јес’, богами, право велиш! Него као шта би? — Хм, хм, шта би? — промишља божем Ђуко. — Хе, шта би — то је мука сад! Да је нешто за децу онако, лепо…
— Да спремимо једно прасенце мало…
— Јок, то неће бити у реду… А и да је — он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача.
— А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће…
— Та оно воле, него опет, опет — и то некако није лепо… Боље би било да им се купи што лепо… Али ви’ш, ви овде немате близу дућана. Хеј, хеј, баш незгодно! А могли бисте им купити по лимун, или по малко шећера лепа…
— Их, болан, да сам знао, — вајкаше се један — могао сам купити ономадне кад оно силазах у варош!
— А! Знате шта? — узвикну Ђуко као досетивши се. — Кад рече у варош, и ја сам баш јутрос из вароши, па успут сустигох капетана, те пођох амо с њим. Ја сам купио за моју чељад нешто шећера, могу вам дати, кад баш хоћете. Макар ја опет ишао кастиле за то у варош.
— А да ли ће ваљати?
— Како не би ваљало? Ја што купим — пред начелника да изнесем не бих се застидио. Онолику главу шећера не можете наћи лако ни у Београду…
— Е баш, Ђуко, хвала ти!… Хајде да зовнемо и ону двојицу општинара.
— И кмета зовните, — рече Ђуко, — да му што не буде криво где га не питате.
— Јес’, јес’, и кмета да зовнемо! — и сложише се њих два и одоше да их зовну, а Ђуко оста осмејкујући се задовољан што му тако славно иде посао за руком. Извири мало иза вајата и погледа капетана, па намигне — као вели: „Гости се ти, господине, још мало! Твој верни Ђуко зна шта ради. Не бери ти бриге!“…
Утом сва четири општинара и кмет те за вајат Ђуки.
— Е па дајде, Ђуко, — рећи ће један од оних што су малочас с њим већ уредили посао. Ђуко приђе колима и извуче торбу, па као заклањајући је за се да не угледа капетан, донесе је међу њих. Али оштар поглед капетанов добро је пратио Ђуку шта ради, и да се откуд ту десио какав још оштрији поглед од погледа капетанова, могао би лепо опазити како се капетан задовољно осмехну кад виде где Ђуко узе торбу из кола. Ђуко саопшти целу ствар и оној двојици општинара и кмету сасвим потанко и разговетно, да они нису ништа друго у тај мах зажелели него „само да не буде одвећ скупо“.
— Како бих ја вама прескупио! — одговараше Ђуко на ту жељу њихову. — Та сатрео би ме хлеб и со ваша. Јок, богами, равна три талира дао сам за њу.
— Е, баш скупо си платио, брат Ђуко! — примети кмет. — Скупо, није вајде!
— Јес, истина, поскупо, ама је и ваљано! Погледајте ви колика је то глава шећера!
— Дајде, Ђуко, да видим! — заиска кмет; узе и преврте тамо амо, па рече: — Није вајде, добра глава — само штета што је окрњена…
— Ништа то не мари. А богами, дао сам равна три талира. Није право да штетујем…
— Напослетку и вреди — рече један од општинара. — Само да није окрњена.
— Баш, Ђуко, доста ти је дукат — рећи ће кмет. — Немој ни ти сад затезати… А заиста, да није тако оштећена, дали бисмо ти три талира…
— Хајде Ђуко, да се иде, Ђуко! — викну капетан и неки потрчаше вајату да га зовну.
— Ево ме, господине, ето сад! — одазва се Ђуко, па навали на општинаре. Е нека је за дукат… Људи смо наши, а три цванцика није богзна шта… Дајте паре, ето зове ме капетан; похитајте и ви. Сад је баш и у реду, као на поласку, да му дате…
Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку: — На, брат Ђуко, и алали!
— Нек ти је алал, брате! — рече Ђуко предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: — Хоћемо ли, господине?
— Спреми и окрени кола! — рече капетан и Ђуко оде да барата нешто с кочијама око кола.
Док се још капетан заговарао с људма, дотле кола већ беху сасвим спремна. Кочијаш држи у руци вођице и чека да пође. Ђуко спреман чека код кола.
Устаде и капетан, захвали им на дочеку, изговори неколико веома поучних речи, па пође. Док му приђе кмет и за њим два општинара с главом шећера.
— Господине, — почеће кмет, — није баш у реду да одеш од нас тако празне руке — па му пружи главу шећера. Капетан као чинећи се да му то није по вољи, уозбиљи се и упита:
— А шта вам је то?
— Та ето, мало шећера; велимо да понесеш твојој дечици, нек су ти жива и здрава! — вели кмет.
— Та није то требало… Баш није требало — вајка се токорсе капетан. — Ја ни од кога не узимам ништа. Него већ…
— Понеси, понеси деци, господине! — гракнуше остали. — Деца су, нека им засладе каву…
— Па оно могу деци понети, али баш нисте требали то чинити; право да вам кажем, није ми по вољи. И не бих узео, да нисте ви. Али сад шта му драго — изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк.
— А немој што замерити, господине, — вели кмет. — Ми смо људи прости… Није да рекнеш какав мит, боже сачувај!…
— Нити бих вам узео ја мит! — прекиде га капетан. — Да ми дате пун овај вајат дуката, не бих вам ни погледао, само ако је мит… Овако за љубав и добро познанство могу понети деци то мало шећера. — Ту се окрете Ђуку и рече: — Деде, Ђуко, метни и ову главу у кола! — Ђуко одмах узе и већ остави је где је и стајала.
Опрости се капетан са свима, седе у кола и оде, а Вучевчани осташе врло задовољни што умедоше тако лепо дочекати свога старешину…
Одатле се крену капетан обилазити остала села. У Кујавици је извидио спор око потеса, где обе парничне стране купише од Ђука наизменце главу шећера коју је он „за своју кућу набавио кад је јутрос из вароши пошао“ и дадоше капетану тек руке ради да понесе деци. У Звезду је капетан извидио опет спор око неке сеоске воденице, поучио људе да слушају власт и да јој буду на руци; и ту су парничне стране дале капетану главу шећера да понесе деци тек руке ради. У Крнићу је опет извиђао неки спор око потеса и узгред добро саслушао попа Перу Поповића, који му се пожали на учитеља Сретена Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа децу, даје им којекакве скаредне књиге да читају; каже им да горе нема неба ни раја — него да је то некаква празнина; каже им да не треба власт слушати, што је капетан већ „узео к знању“, и добио наравно опет главу шећера да је руке ради „понесе деци“. Одатле је кренуо у Прхово, Драгојевац, Мрђеновац, Миокус итд. по свих, на броју 54 села у својој капетанији. Свуда је имао понешто званична посла: негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испита да нема каких бургијаша итд., што већ иде у званичну дужност тако врсног капетана, који је само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према претпостављеним својим дотерао до тога звања свога. Свуда је говорио лепе беседе, пуне поуке какву може само показати тако вредан и ревносан капетан. Свуда је био добро почашћен и дочекан. И напослетку свуда је добио ону исту главу шећера из торбе Ђукине да је понесе својој деци, „тек руке ради“… Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан путујући по срезу „по званичној дужности“ својој.
Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа, рећи ће задовољно своме верном Ђуку:
— Па, Ђуко, јесу л’ батли Вучевчани, а?
— Добро је, господине, добро! — одговара Ђуко смешећи се. — Само је могло још и боље бити. Штета је што је она рђа открњи, а свуд бих је могао дати по три талира.
— А пошто прође овако?
— Једва по дукат.
— А колико си их већ завезао?
— Онолико колико смо села обишли.
— Баш смо на штети што је окрњена, — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети?
— Колико, господине?
— Педесет и четири села, равних 10 дуката и два талира!…
— Их, забога, господине! Много! — задиви се Ђуко толикој штети. — Ах, то је све крив Радан.
— Нека га, вала, Ђуко!… Платиће он то мени лепо — попрети капетан.
Утом већ и кола стигоше пред среску кућу, где се устави капетан са својим вредним Ћуком и богатом жетвом.
Све је опет пошло својим путем као и пре; дужност се вршила као и досад, само што је сад почела да стоји у соби Ђукиној пред канцеларијом и она торба са главом шећера, и што капетан сад, кад хода изјутра по канцеларији припијајући кафу, шапуће неке бројеве и често се удуби у рачунање. Једном се био тако занео, да је на неком акту уместо нумере, коју је требало записати, записао:
„№ 54 дук. са 12%…“