Поглавље 4
Ако си који пут нешто туробан и зле воље, а ти само сврати — особито ако то буде зими, и кад је кака жестока мећава — у кафану „Код петла“. То ти је најпречи и најсигурнији лек. У позориште слободно немој ићи, јер можеш после сву ноћ пљуцкати и постати још зловољнији. Боље иди ти у кафану „Код петла“. Ту је тек позориште и комендија! Ко се год помоли на врата — изгледа као да се спремио да одигра улогу из какве комендије, и то — сваки друкчију улогу…
У кафану „Код петла“ слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него чак и једно од она „три села више“. Сав је тај свет разнолик. Нигде нећеш наћи слична ни носа, ни ока, ни капе, ни хаљине, ни лица, ни одеће, ни обуће… Све је то у другога друкчије!
Ваља само сести па гледати сехира.
Дође један, нуди те што може љубазније режњем роткве, други те нуди сланим бадемом; трећи ти се жали на музиканте што свирају чардаш, а он им наручио „Сећаш ли се оног сата“, — и то се тако жали да се већ и теби самом чисто сажали што не свирају „Сећаш ли се оног сата“; пети пришао па ти подноси под нос чварак или ћевапчић сав уваљан у со и моли те да само „кошташ“ за његову љубав. — Онамо се опет један Маџар помамио по музици, па дигао ногу и туче штиклом у сто. — Тамо опет за једним округлим столом пометали један другом руке на раме, па поцупкују онако седећи на столицама као да играју у колу. Онамо за другим столом плачу и кмече деца, церека се некако женскиње и халачу солдати…
Еле, на све стране жагор, вика, лупа, свирка, певанија — само бруји!… Тако је то готово свако у бога вече зими.
Једно вече тако беше жестока мећава. Звижди ветар, а прећавац магли у очи, куд се год окренеш. У кафани „Код петла“ пуно. За једним маленим столом украј седи један дугајлија у гуњцу и сукненим чакширама, накривио фес, затурио се, па млатарајући рукама прича нешто једном младићу што седи за истим столом с њим. Келнер донесе још две чаше пива пред њих. Дугајлија узе чашу, куцну се с оним младићем, па искренувши допола, убриса дланом усне и рече:
— Ето, због тога је, мој Пајо, било и потегни и повуци!…
— Богати, кажи ми право, ко се први сети таког ђаволства? — упита Пајо.
— Ко? Он, ето ко! — одговори дугајлија. — Оно, додуше, могу се и ја доста којечему довити, па још и боље од њега, иако је он капетан, а ја човек прост, његов пандур, него куд би се ја још око таких потркушица заносио!… Њему је лако, седи беспослен поваздан, па изволева… Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију, а она му стоји на асталу. Ја се мало зачудим, богме. „Откуд сад то, мислим сам, кад наш капетан не узима ни од ког мита?“ А он виде где се ја чудим, па ми каза како је он ту главу набавио, каза ми све како је смислио и шта ће с њом. Мени обрече трећу пару… Та знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!…
— Па је ли ти барем дао ту трећу пару? — упита Пајо.
— Дао је нешто — али закиде ми равних 20 дуката!… Знаш, кад је бачена она прва глава у воду — онај сељак кад је бацио — одем ја у Београд, те набавим другу, исту онаку. После је више нисмо носили по селима, него сам је чувао ја у мојој соби, пред канцеларијом…
— Сад вам јамачно није тако ишла трговина? — примети Пајо.
— Е, те још како!… Сад је баш ишла како ваља!… Само да ти кажем. Дође неки Милета из Миокуса да потврди процену. Нужда човеку, хоће да извади паре из фонда — стегли га неки дужници. Снуждио се, невесео; пустим га у канцеларију капетану, па се наслоним да слушам: „Одакле си ти?“ пита га капетан онако мало оштро. „Из Миокуса, господине.“ „Шта ћеш?“ „Та потврдио бих неку процену.“ „Дођи сутра!“ осече се капетан на њ. Изиђе сиромах, жали ми се; ја слежем раменима. Ето ти га сутрадан рано — моли опет. Опет капетан одлаже: „Сутра!“… Еле тако га одбије неколико пута. Човеку притужила нужда. Изиђе једном из канцеларије, па само што не плаче. Питам га шта је, а већ амо знам, капетан ми наручио. „Мука и зло“, вели, „ја не знам кад ће доћи и на ме ред једном!“ „Море, донеси ти штогод деци капетановој на пешкеш“, велим му ја, „па да ви’ш онда!“ „Ама ако хоће само, донећу — ко не би, само нека буде вајде!“ — Ја му онда понудим главу шећера и кажем да би то најприличније било дати. Купи он главу и однесе бајаги капетаници. Одмах капетан с њим друкчије; потврди му и процену и научи га још како ће час пре доћи до пара. Чим оде човек, ја главу опет те у моју собу… Дође други да моли за нешто — тако прође и он. Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене.
— Ама зар то нису људи потпазили шта радите?
— Нису, ја!… Намирисали су то они одмах, али су ћутали! А и шта би му?… Зар ти још не знаш шта су наши капетани. Просто, ако му није воља, неће да те чује док му што не тутнеш. Некад се давало на очиглед, а сад то иде згодно испод руке… Људи им знаду ћуд, па шта ће — плаћају. Виде да им без тога обићи не може. Да се опет жале — куд ће шут с рогатим изићи на крај!…
— Богме, ви сте му много зарадили!
— Ја шта мислиш ти, болан!… Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!…
— Ама опет ти не каза мени како се завадисте.
— Стани да ти кажем… Знаш, кад смо почели трговати с новом главом, он је почео записивати колико се пута прода. Видим ја, па ми би за зло — што записује; ваљда га ја нећу преварити. Кад је тако, станем и ја бележити на глави шећера; кад се год прода, повучем по једну белегу плајвазом. Кад би да се прорачунамо — а то смо радили сваког месеца — по његовом рачуну излази да је продато више једанпут, а по мом не излази. И баш могу се сад где год хоћеш заклети — није ми о главу да лажем — да сам право бележио. Око тога ти се, богме, ми здрпимо ваљано. Он мени: „Лопове!“ Ја опет њему: „Варалицо! лупежу над лупежима!“ Умало што не би и за вратове. Ја духнем те изиђем од њега… И кад се прорачунасмо, закиде ми читавих 20 дуката!…
Утом уђе у кафану један робијаш од оних којима је скинуто гвожђе, па слушају при полицији гдегод; пред вратима, види се кроз стакло на среди, стоји жандарм. Робијаш узе неку дугачку флашу пива, па пође. Смотри га наш дугајлија, па се загледа у њ као да га познаје; загледа се још боље, па га зовну:
— Јес ти, Радане?!
Робијаш стаде, погледа га, па узвикну: — Аха, Ђуко! Нуто, богати, откуд ти овде?
— Донесе и мене ветар, Радане. Ви’ш ја с мојим капетаном квит!
— Јеси давно из Владимираца?
— Прекјуче сам пошао.
— Вере ти, шта ли је од моје веселе деце? Где ли су сад?…
— Хајде ти, море! Шта чекаш ваздан? — обрецну се на њ жандарм отворивши врата, и Радан оде не дочекавши ни одговор.
— Ви’ш сиромах! — рећи ће Ђуко гледајући за њим. — То је, Пајо, онај сељак што је набавио капетану ону прву главу шећера.
— А што је на робији? — упита Пајо зачуђено.
— Што је?… Што га сиромаха снађе беда! Био је то честит човек, али се некако заплете у дуг. Задужи се једном каишару — неком Узловићу, па му лепо дохака, и ето до шта је доспео… Кобељао се, јадан, кобељао и отимао, па све узалуд. Најпре му дао нешто мало, па се наплело које интереса, које оно главно, које на промену облигације… никад отарасити. А ти већ знаш како се код нас интересом гуле дужници. Кад човек виде у какво је зло угазио, он поклизну и у раду. А ком ће се опет милити рад кад му други све однесе? Поче и да се опија. Узеше говорити да је и памећу шенуо.
— Е, јадник! Како не нађе неког поштеног човека да га ишчупа из те беде?
— Налазио је и то, ама му све подлију воду. Капетан се беше нешто на њ испизмио, а запело му око за његов виноград, Узловић опет зинуо на ливаду — па све шушкају заједно и спремају му замке. Баш кад му хтеде бити продаја, нађе сиромах неког поштеног човека овде да му да новаца. Хтеде се лепо искобељати. Али, не лези враже, то некако прокопка капетан и Узловић, па потеци том човеку. Као за несрећу Раданову, десио се тај човек — капетану брат од ујака. Навали капетан: „Немој бити, тамо он, луд! Зар оном пропалици и бекрији да даш? Та он је презадужен и косом на глави… Све ће ти пропасти!“ И лепо одвратише човека те му не даде. А како се, сиромах, беше обрадовао! Чисто наново оживео, па ми се хвали како ће скинути зло с врата…
— Па дела, казуј, што допаде робије.
— Стани — полако! Казаћу ти… Кад му већ подлише воду код тог трговца, онда Узловић тек притеже и навали да се учини продаја… Што је опет та продаја брзо извршена, ниси видео! Ја сам се зачудио кад се то пре огласи, кад ли пре изиђе у новинама. Тек једно јутро зове ме капетан, а осмејкује се: „Хајде, Ђуко, спреми се да идемо на једну продају!“ Спремим се ја и пођемо. Кад бисмо већ у Крнић, путем поред винограда, он ће тек пружити прстом на Раданов виноград: „Како ти се допада, Ђуко, онај виноград?“ — „Добар“, велим ја, „бољега ретко где има.“ — „Што ли то сад пита?“ мислим сам. Кад, а ми право окретосмо кући Радановој. То ли је! Сад знам. Ту и Узловић, ту сељаци, неки трговчићи сеоски укрутили се, па ходају испред куће. Сиромах Радан сав позеленео од муке. Жена му и деца као потучени… Поче се продавати, махом све купује Узловић, сељаци и лицитирају и не лицитирају: жао и њима човека. Дође ред на кућу. Стаде писка деце, жена му удари у запевку. Он, сиромах, као згранован, улете у кућу. Сви се згледасмо шта му би сад! Док ништа ти бог не даде, груну пушка кроз једну баџу, а мој се Узловић преврте, баш ни ногом не маче!…
— Уби га! — зачуди се Пајо.
— Уби, дабогме. Догорчало човеку. Није то шала остати са ситном децом — под ведрим небом, као просјак!… Начини се ту галама, дотрчаше још људи из села. Он, сиромах, сам изиђе и предаде се, те га одмах отпратише у хапс…
— А шта би од продаје?
— Продаја се извршила. Све му оде за дуг и трошкове, још се није могло ни исплатити… Њега на испит, па после суду, суд га осуди на робију, и ето, сиромах, још није издржао. Капетан тера опет своје. Виноград је добио. Сад ваљда има опет неког те му помаже да тргује с главом шећера… Сирочад Раданова потуцају се по најму; а жена му некако убрзо пресвисла од тешка јада… Ето, мој Пајо, како може човек да страда!…
— Молим, фајерунт! — викну један келнер успремајући столице по кафани. Ђуко и Пајо одоше. Остали гости одавно се већ разишли. Газда дрема у једном крају за столом. Само шкиљи још једна лампа. Напољу звижди ветар, и сићани прећавац засипље у прозоре. Негде далеко чује се песма пијаних људи.