Поглавље 3
Боже мој, каква ли је то граја у Крнићу?! Бубњају бубњеви, лупају даирета, зурлају зурле, циче ћеманета! Баш одавно није било толико хуке и чуда ни у Владимирцима, где је капетанија, камоли у Крнићу. Не треба се чудити, велико је весеље!
Слави славу Давид Узловић, ћата општински. Дошли су му гости све по избору. Да већ и не помињем одабране људе из самог места — на прилику: новог учитеља Симу Стојнића, што је заменио Сретена Павловића, оног што га лане отераше чак тамо негде око Мироча у Влахе, за казну што је децу развраћао и говорио нешто ружно о власти. Нећу поменути ни самог домаћина, што се, чим је изучио оно мало основне школе, одметнуо од оца и пустио се у пискарање по сеоским канцеларијама, те га и отац одрину од себе да не зна за њ и да нема удела у очевини с осталом браћом; а он после удари још горе у пискарање и адвокатисање, изучи упрсте све законе и положне и одречне, после се докопа општинског писарства и у тој својој дужности, „штедећи и мучећи се“, стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати своје знанце и пријатеље. Нећу помињати ни поп-Перу, оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави, а да не упусти; и што увек води за собом једну црну керину, па једанпут закључа је после вечере у цркву: сву ноћ је несрећна керина вијала по цркви ускакујући на све могуће столове; људи су далеко бежали мислећи да се јавила нека чудна сила послана у казну за грехе њихове, а кад сутрадан са страхом приступише и отворише врата — на велико чудо, клиси из цркве поп-Перин кер. По цркви беше све испретурано и узорвано; три дана и три ноћи читала су три попа бденије док се црква опет очистила. Дакле, да не спомињем те сличности што су вазда друштво Узловићево, него да поменем само даљне госте који се потрудише да му на весеље дођу. Красни су то гости — далеко их није. Ту вам је учитељ Иво из Скупљена; па онај други Иво, учитељ из Јаловика; па Станоје, учитељ из Муратовца; па поп Јеротије, онај врљо̂оки из Миокуса, што рже за женскињем кад се мало ћевне и што пева заједно с Циганима некаке скаредне песме. Ту је чак и сам капетан Максим Сармашевић. Остало су општинске ћате и већ тако — опет гости одабрани, који доликују ћати и имају хвале и љубави у њега.
Капетану је већ прилично похабана униформа; истина још је одвојила од осталих што се туда по дужности својој врзмају, али тек је похабана… А и време је већ да се похаба, јер ово је сад трећи Ђурђевдан одонда кад му први пут учинише Вучевчани оно знаменито „севте“. И, доиста, десише се веома батли људи, ти Вучевчани!… Шта је пута наш капетан обилазио срез по званичној дужности!… Шта ли је пута верни Ћуко његов чинио пазар с оном главом шећера, и никад да је прода за три талира, него све као за пакост — дукат!…
Еле, као што видите, велико весеље чини Давид Узловић. Ту се једе, ту се смеје и пева, ту се пије, ту се свира и игра, ту се напија редом у свачије здравље. Напија се у здравље господе и онога ко измисли господу; напија се у здравље „добрих људи“, који почитују господу, призивају је у свој дом те угосте и почасте, колико се може и колико је бог дао; напија се у здравље домаћина Давида, који је с трудом стекао свој поштени дом и у дому мала и захире, те може данас уљудно дочекати одабране госте своје. Све су здравице китњастије од китњастијих; учитељи, попе и ћате надмећу се — ко ће лепше и згодније окитити, сложити и наздравити. Чим се која наздрави — одмах Ђуко пали из пиштоља; учитељи и попови тек завију на стотине завијутака оно њихово дугачко: „Многаја љета“, а вирауни почучну као орлушине око стрвине, па тек дрекну из петних жила: „Зоооорт! зорт! зорт! зоооорт!“ и загребу онај већ сваком познати вираунски туш.
Здравице, певање и свирање прекидало се само кад се гости наклопе на разна масна пецива да омезете. Али тек уз то масно мезетисање осуо би се пријатан разговор. Сви су били добри знанци, па је и разговор њихов био поверљив…
— Служите се, господине! — нуди некаквом суровом радошћу опијен Давид Узловић свог најмилијег госта, нашег лепог капетана. — Служите се, изволите, колико је бог дао и добра година донела.
— Хм, хм, Дашо! — поче чисто да се шали онако доста накићен капетан. — Теби је, чини ми се, свака година добра, а?
— Не брини се ти за њ, господине, — упада у реч поп Перо. — Жње он добро и без српа… Ха, ха, ха! Је ли, Дашо?
На ову досетку попову осу се међу гостима грохотом: Ха, ха, ха! па се чак и Цигани насмејаше.
— А ти ми јамачно жњеш српом, попе! — врати му доскочицу Давид, и хтеде нешто још жешће да дотури, а капетан га прекиде:
— А хоће ли ове године, Дашо, бити добра жетва, а?
— Хвала богу и власти, господине! — одговори Узловић улагујући се и метнувши понизно руку на прси. — Добро ће бити, ако бог да! Само имам мало муке с Раданом…
— Шта? Хоћемо ли му скоро да дрекнемо с јаретом? Ха, ха, ха! — пита и смеје се капетан преко масног залогаја пилетине. Поп Перо ухвати се за браду и учини као јарац: „Мехе-хеее!“ И сви се гости грохотом насмејаше.
— Кеца, попе, у шевар! — викну учитељ Симо и опет се осу: „Ха, ха, ха!“ а Цигани се већ изврћу од смеха и згађају један другог даиретима у главу.
— Е, хоћемо ли, Дашо, да му дрекнемо, а? — упита капетан Узловића пошто је већ прилично омезетио.
— Та оно, господине, — поче мало тише Узловић, а унесе се ближе пред капетана — не би још требало, биће и томе земана. Ама некако траљаво иде с интересом. Не плаћа на време. Прође иза рока по читава три месеца. Вели: „Не може се“; а овамо неће да ради, па се још и пропио…
У том поп Перо с учитељима затури се да дивани, а Давид и капетан наставише своје.
— Дела ти, Дашо, да ми њему баш дрекнемо, најбоље ће бити. И тако мени је веома запело око за онај његов виноград у Прљинама…
— Та и мени је запело око, господине, за ону ливаду у луци… Нема је у целој капетанији онаке!
— Вала, Дашо, нема ни онаког винограда у три капетаније… Хоћеш ми га уступити, вере ти?
— Драге воље, господине, само да ми се докопати…
— Хм, и ти још — само да ти се докопати!? Стегни ти њега: „Паре, море, требају ми!“ Он неће имати, а ми ћемо њему јарца пред кућу, па ето си се докопао!… Него колико иштеш за онај виноград, да се сад погодимо?
— Не могу ја, господине, сад сећи ражањ а зец још у шуми.
— Ама, окани се ти спрдње, Дашо! Ражањ је — ражањ, зец је — зец; а нама сад, код овако лепа печења и вина, није стало ни до зеца ни до ражња, него до добоша и до тога како ћемо добити — ти ону ливаду, а ја онај виноград!… Деде, море, реци, пошто?
— Лако ћемо, господине. Само да му ишчупамо из шака…
— Е није него још!… То је већ ишчупано. Та ишчупао си му још онда чим си му позајмио оних 50 дуката!… Знам ја то!… Него, дела ти мени реци — пошто?
— Осамдесет, господине!
— Шта, осамдесет? — упита капетан, а мало се устури и набра обрве.
— Осамдесет дуката — рече Узловић, ласкаво се смешећи. — Мислим, није скупо?
— Каких осамдесет? — затеже капетан да се ценка. — Ја не бих…
— Не, не, господине! — брже боље упаде му у реч Узловић. — Шалим се… Лако ћемо се погодити. Нека стоји, бога ви, други пут!
— Е, добро, добро… Знам ја тебе, Дашо, — узе га тапкати капетан по рамену. — Нећеш ти бити тако тврд на погодби. А, збиља, како ти они остали дужници? Како Стојан Павловић и Обрад Јешић? Како Иван, Вуксан, Ђурађ, Ненад и они други. Мо’ш ли с њима изићи на крај?…
— Та кубурим помало, господине, — одговара скромно Давид.
— Само ако где запне, — мени ти њих, па ћемо ми њима добош пред кућу!… Добош ја! Што, бре, узимаш паре кад не мош вратити!… У мене, Дашо, нема шале! — Ту се капетан маши руком за чашу, у којој беше до пола вина.
— А, молим, молим — убрза Узловић и докопа флашу да дослужи. — Нећете ви на мојој слави по пола чаше!
— Ехе, Дашо, и овамо и овамо! — гракнуше остали гости опазивши да се вино дослужује. — И ми нисмо по пола људи… Гле ти њега! Ушушкао се ваздан тамо око тих сјајних пулија, па нас и заборавио! — узеше га корети што шушка с капетаном.
— Бог душмана заборавио, браћо! — извињује се Давид дослужујући им.
Капетан диже чашу и куцну њом чашу пред поп-Пером.
— Деде, попе, бекријо стара!… Знам ја тебе — ти пуну оканицу на глави. А три дана држасте оно бденије, а? Него нека, деде још по једну! — и опет се куцну.
Сви дигоше чаше, куцнуше се и гракнуше:
— Хајд ову у здравље капетаново! Хајд у здравље капетаново… Наздрави де, поп-Перо! — понудише поп-Перу да очита здравицу.
— Нека наздрави учитељ Иво — вели поп. — Де ти, Иво! Ти умеш боље.
— Јок, јок, — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред.
Сви гракнуше:
— Поп Пера!… Поп Пера!… Дела попе!…
Диже се поп Пера и наздрави заиста лепу здравицу у здравље капетаново. Накити, бого мој, што може лепше бити! Како је Владимирцима и свуда по срезу томе настала срећа откако је тако добар капетан дошао. Како одонда жито добро рађа, овце се близне, ројеви не беже. Како је нестало гусеница, врана и чавака што затиру воће и усеве. Како сад нема ни пламењаче, ни поплаве, ни града, ни суше. Како је на све стране „благодет и изобилије у вину, житу и овошчију“… И то све одонда откако је дошао тако „честит, вредан, ревносан и редак старешина у ово подручје, које нек бог да да се дугољетно подржи под родољубивом управом његовом, а све на срећу верних синова земље ове, који знаду свачије заслуге оценити и уважавати — на многаја љета!“ И сад грмну опет једно опште „Многаја љета“; Ђуко пали из пиштоља, а вирауни ударише тако горопадан, „зорт“ и туш да се чак у другом селу тргоше квочке са сметлишта у ком се беху безбрижно разлепршале, и закокоташе поплашено, а пилићи се само прибише уза њих па изврљивши своје још голуждраве главице само тек учинише „ћрррр!“… И сама живеж већ види да се некака чудевенија збивају.
Еле, тако се то частило и пило на слави Давидовој чак до заранака. Неки гости почињу већ увиђати да је доста и зову друге да се иде. Давид нуди да се попије бар још по једна за срећна пута, онако с ногу. Поп Перо опет наздрави тако жестоку здравицу, да вирауни већ промукоше вичући: „Зооорт!“; а међу гостима захори се граја каква ваљда није била ни на циганској слави, а камоли на другој којој крштеној. Ваљало је сад да Ђуко пукне из својих пиштоља што игда може, и што ваљда никад у свом веку нити је пукнуо нити ће пукнути; али баш сада не чуше се његови пиштољи. Капетан из коже да искочи од љутине што Ђуко не даде израза сад такоме весељу; набрао обрве па јурну на прозор, а чисто цичи: „Та камо тај? Пали, море!“ Но баш у тај мах растаде се Ђуко с једним сељаком; сељак оде уза шљивар, затурио на леђа торбу, а из ње вири врх главе шећера… Капетана одмах мину љутина, а још се држи намргођен. „Шта чиниш ти тамо, море?“ привикну на Ђуку и као попрети главом. „Сад, сад, господине — ето ме!“ одговори Ђуко махнувши главом на оног сељака, па онда трже оба пиштоља и викнувши што игда може „зооорт!“, опали их.
— Живио Ђуко! — гракнуше гости.
— Хајд ову у здравље Ђукино! — рече капетан пришав столу и узевши понајвећу чашу. Сви се латише чаше и напише у здравље Ђукино. Опет се јављају гласови да се иде. Опет нуди Давид „по једну с ногу за срећна пута“. И тако спремајући се да иду, напише у здравље учитељ-Симе, па у здравље и једног и другог Иве, па у здравље поп-Пере, па поп-Јеротија; па опет спочетка, па у здравље капетаново, па терај редом док стиже и вечера. После вечере колале су здравице од капетана до Ђуке и од Ђуке до капетана — докле већ гости нису дошли у тако стање да нису више ни разумевали један другога.
По неком инстинкту пођоше да се већ једанпут разилазе. Сваки је понешто мрмољио, некаквим нечувеним језиком.
— Ама јес’ ти — уноси се Узловић пред поп-Перу посрћући. — Ја, јес’ ти чуо, капетане!… Знаш, ливада…
— Вино — мрмољи опет капетан држећи се за свог Ђуку да не падне — вино… ти, Дашо… Јес’… виноград… Не брини се… Добош сам ја, море!… Јест, ја… добош!
Напослетку и тај се џумбус утаја… Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало. Кад ето ти оног сељака с торбом преко рамена — наиђе на ћуприју ону стару, што је и сад ваљда на крнићкој реци. Таман би насред ћуприје, а одовуд мало поводећи се преда њ Радан.
— Јес’ ти то, Радане?
— Кум Мато!… Гле, ти си! — рече Радан као тргнув се мало. Ето ја… видиш, тако! Мало, богами, куме, па… шта му знам.
— Зар опет, куме? — упита га Мато прекорно.
— Тссс, куме, шта ћеш? — поче Радан, ако и пијан, да се правда. — Брига, брига, куме! — и ту махну руком као да је све пропало.
— Хеј, хеј, мој весели куме! — рече Мато чисто жалостиво. — Хајде кући, куме, хајде! Сутра ваља поранити…
— Хе, кући! — прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Каквој кући? Ти мислиш оно је моја?… Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Ви’ш, ту ми се попео! — и показа прстом у теме.
— А деца, куме?
— Те, деца — моја деца!?… Није свет решето! — Ту Радан погледа снуждено преда се, па смотривши крај Мате торбу с главом шећера где је спустио, секну га нешто те прекиде што је почео и нагло упита: — Шта ти је то, куме?
— Ништа — неки шећер.
— Каки шећер? Дај да видим! — и брзо извади из торбе главу шећера, загледа је, па климну главом: — Их, куме, зар и ти?… Што ће ти то?… Јес’ баш она — ево окрњена!… Куме, што ће ти ово?
— Та хоћу сутра капетану да ми потврди неку тапију, па узех…
— Од Ђуке, је ли?
— Ја, он има однекуд.
— Молим те, куме, баци то! Тапија!… Каква тапија?… Нек пропадне! Баци, молим те, ако си ми кум!
— Платио сам. Како да бацим?
— Хе, мој куме, — рече Радан сасвим јетко. — Ја сам је досад девет пута платио!
— Зар ову главу?!
— Ту, баш ту исту главу — познајем је добро!… Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!… Ви’ш, па девет пута, мој куме, и, ето докле сам доспео! — заврши Радан, па климну главом невесело, погледа нешто доле у воду, па тек повуче Мату за руку шапћући: Куме, куме? Нуто, нуто!
— Шта, куме? — упита Мато узјазбен.
— Нуто оно доле, — ви’ш?… Ви’ш како седи!… Та ено га, ено — црни се!
— Ама шта је?
— Дете — оно, куме! Зар не видиш?… Та стани де! — викну Радан и опсова тако страшно, да се Мато стресе од страха; сподби ону главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а он се некако извраћено насмеја: — Ха, хааа! Куме! Ви’ш, оооде!…
Мати пође коса навише.
— Хајдемо, куме, кући! Хајде, и ја ћу до твојих вратница! — позва га Мато те пође.
Кад беше код вратница да се растану, Радан хукну и рече:
— Девет пута, мој куме, није шала!…
— Хеј, мој весели Радане! — прошапута Мато и окрете навише стазом кући својој.