Глава друга: Патарица
— Море, Ивко, јадна ти слава и жалостан Ђурђевдан, ама ми не добисмо вечеру? — запита Курјак већ пред зору.
— Како, бре, не добисте? Зар не вечерамо?
— Сећа л’ се ко браћо, да л’ смо вечерали? Ја се не сећам — вели Курјак.
— Ама и ја се не сећам,а нисмо ни наздрављали — вели Смук.
— Браћо, ’оћемо л’ да останемо код нашега доброг побратима Ивка на вечеру? Ко је за то, нек дигне руку — пита Курјак.
— Усваја се! — рекоше остали и сви дигоше обе руке.
— Па, — замуцкује Ивко — ја викам, вечерамо, сас Сику и Маријолу.
— Шта кажеш?! Оно су оне вечерале, а не ми. Ми смо само мезетисали. Је л’ тако?
— Тако си је. Оној си беше салте мезенце — вели Калча.
— Уз вино, брате, — вели Смук — а како ти мислиш. Зар онако без мезета да пијемо ка̂ Швабе?! Да вечерамо, разуме се. ’Оћемо л’?
— Има ли довољан број да потпомогну овај предлог? Који су за, нек устану, који против, нек седе! — вели Непознати.
Сви устану; скочи и Ивко.
— Ама кој ви је овај човек? — пита Ивко, гледајући га.
— Ааа! Дивота. Сви су за, па и сам домаћин! Дивно, домаћине! И он устао! Први скочио! То ми се допада! — вели опет онај.
— Ама кој ти рече да сам, ете, за то устаја?! Кој си па ти? — викну Ивко.
— Ти да си седиш; туј да седиш! — рече му Калча императивно. — Срамота, бре, резил’к! Што мислиш?! Мислиш да си ми па немамо на дом вечеру, па ти зато дођомо?! Како, бре, мислиш!? Јаз’к, болан, од еснаф-човека сас еснаф-човеци такво зборење! И теб’ ти је слава, несрећо!
— Ама чек’ де! Нема карање! — попушта Ивко. — Ако искате вечеру, е па убаво! Па ће се намери ништо и за вечеру! Хо, мајке!
— Ће се намери за наша браћа! Јакако! — смеје му се Курјак.
— О, света Богородице и ти па свети Ђорђијо, — шапташе домаћин — како ће овој па да бидне?!
— Па убаво ће бидне.
— Ама домаћица ми гу нема; спава!
— Па ће’ гу пробудимо! Зар и тој па да ми је нека мука! — вели Калча.
— А, то никако! То ја нећу никако допустити — вели онај Непознати. — Пре ћу да погинем крај њена кревета, него да допустим!
— Бре, бре! — викну Ивко зачуђен и изненађен, па се окрену ономе.
— Јесте, господо, тако је! — поче Непознати.
— Тако ми части моје…
— Море каква твоја част — викну Ивко, — гуланферу ниједан, и ти ће’ па некога да частиш?!
— Госпођа је светиња за мене. И само преко мене мртва моћи ћете до њена кревета доћи…
Ја не дам госпођу!
— Госпоју! Какву госпоју? Зашто госпоју?! — рече Ивко и стаде се крстити и шетати по соби.
— Ону госпођу, нашу госпођу; жену што је сад тамо у кревету — вели онај.
— Море, да оставиш ти и кревет и домаћицу! — плану домаћин.
— Не дам ја госпођу, ту жену не дам…
— Коју жену, келешу ниједан! Ти ли си гу њојн муж, та ти да гу не даш?! — викну Ивко готов да се бије и да га бије.
— Батали, Ивко! — вичу сви.
— Море, што да баталим; како да баталим!
Ама видосте ли га што си збори, куче, за домаћицу ми?! Он си да дава и не дава моју Кеву? Хо, мајке…
— Е, па де, ти берем буди паметан човек! — вели му Калча. — Пијан човек, зар па он знаје што збори! Он си је саг како стока, је л’ тако, побратиме? Пијан човек што знаје он; он си је како магаре, без памет и па без ред.
— Ама па кој ви је тај?
— Из наше је друство, де! — вели Калча.
— Па баш ако је тако, ако сам коме на терету, ја могу и да идем.
— Да си идеш, господине, ће ти бидне убавачко! Тол’ко ти казујем, зашто…
— А зашто па да иде? — испречи се Калча.
— Па доста сам седео. А имам и посла.
— Јок, јок! — гракнуше сви.
— Туј да си седиш сас нас! — вели му Калча. — Море, а да л’ му кој знаје име? С кога, бре, дође ти? Познаваш ли га, Мито? Не познаваш. А ти, Јоване? Ни ти зар; па ни ја га не познавам — вели Калча — а ни домаћин га не познана! Како, бре, дође, кад те нико не познава? — пита га Калча. — ’Оће ли да га избацимо из кућу?
— Па молим вас, на славу се и не зове. А ја дошао. А сами сте малочас видели да сам хтео да идем, кад је домаћину криво што тражите вечеру.
— Што, и Ивко те тера? — пита га Калча.
— Па да, није му право…
— Е, кад те Ивко тера, таг ће да останеш; туј сас нас ће’ останеш, па да си видимо кога иска Ивко да испуди од славу. Резил’к од Ивка.
— А, не, не! Морам да идем.
— Ама ти неће’ да идеш! — рече Калча и наби му шешир на главу. — Туј ће си седиш сас нас! Имаш „послу“. Е, и ово си је посал!
— Морам.
— Е нећеш, дете! — вели Калча, па узе новајлији шешир и баци га на кров куће. — Да му собучемо и путине, а таг бос нек си иде ако може. Ако ли?
— Е, па добро, ја ћу остати, на вашу одговорност! — рече и остаде. А лагао је; није могао никако. Мучно да би и до врата дошао. У овој га је кући једнако нешто везивало. Најпре Маријолине очи, а сада опет вино. И срце и ноге му се узеше у Ивковој кући.
— Е, такој те искам! — вели му Калча. — Седи си, побратиме. Куче море, ела да пијемо, а од саг ће’ смо си побратими; ја с теб’ како и с овија.
Пију и љубе се.
— ’Оће ли да га признавамо за побратима, како и нас? — пита их Калча. — Да га примимо у наше друство? Ако ли?
— Да га примимо у друство! — викнуше она двојица. — Сретно виђење, побратиме!
Куцају се, пију и окрећу данца од чаша навише, за доказ да је све тачно и исправно.
— Добро, нисам се ни већој сили противио — рече онај.
— А имаш ли татка и мајку, побратиме? — пита га Калча.
— Немам — вели Непознати тужно, па запева:
Оца немам, мајке немам на свету том,
Давно, давно у гробу су, ој, хлађаном!
Немам, побратиме, ни оца, ни мајке, па ни миле сеје, да загрли брата око врата…
— Чујеш ли, несрећо јорганџијска, што си збори човек. Нема ни татка ни па мајку, а ти га пудиш из кућу. Јаз’к, Ивчо, од теб’ за то! Ама ми га не давамо; је ли тако, побратими?
— Тако је.
— А што би сас вечеру? ’Ајде, ашчија, иди па гу спреми! — рече Калча Курјаку. — Ето петли како поју на самнување, дизај се, море, дизај, се, ђузел-ашчија! — вели Калча који је, кад се мало накити, радо у стиховима говорио. — Море, видосте ли бруку: веће петли а ми јоште не вечерамо?!
— А, зар веће се познасте! Е, па на здравље ви! — рече Ивко, видећи их како се куцају и љубе с новим побратимом.
— Ти си туј седи, — вели Калча новом побратиму — ми те не давамо! За теб’ ће да погинемо, таквија смо човеци ми! Искам да видим шта си саг може оној куче да чини! А, бре, — окрете се Ивку — а шта би, море, сас вечеру?
— Ама ене ви мутвак, па си прајите што милујете. Има там и месо, и ’леб, и свашто.
— Е, па саг иди си, ’ајде!
Ивко пође у своју собу, па се врати: — Море, људи, идите си дом. ’Оће да ми дођу гости на патерицу, те бива ли да ве јучерањи нађу ту?! — моли их домаћин. — Бива ли бре брате?!
— Ти си иди на спавање, кокошко; а за нас ич бригу не води. „Бива ли?“ Бива, побратиме, а за што па да не бива?! Слава је, а на славу свашто бива.
Домаћин оде да спава, а гости осташе да се веселе. Курјак уреди вечеру, а Смук донесе вина, и кад трећи петли запеваше, а гости се посадише за богату софру. Једоше и пише, певаше и наздрављаше, грдише домаћина, а хвалише новога побратима свог.
Свануло већ увелико. Устају по комшилуку. Чује се клапарање нанула у комшијским авлијама унаоколо. Истрчи тек по нека чупава шалваруша, па на бунару мије бело лице и провирује онако неубрисана кроз тарабу да види откуд долази тај жагор, блене у комшијску авлију и вода јој се цеди са полуопуштених и неубрисаних руку. Сети се да је газда-Ивку слава била, па одлази брзо са тарабе, окрећући се плашљиво да је није ко видео. Улицом пролази свет. Трче девојке на чесму, пролазе фурунџијски момци са ђеврецима и пењерлијама и деру се из свега грла; пролазе жене и девојке у виноград, а посред њих по једно магаре, на коме је сав алат, хаљине и јестиво. Пролазе крај мајстор-Ивкове куће, чују песму и галаму. Ућуте се мало да боље чују, а после се гласно смеју и одлазе даље својим путем. Сваки зна да је јуче била мајстор-Ивку слава, па сваком мило, јер зна да је и мајстор-Ивку мило.
— Ама још ли су зар туј?! — уздахну газда Ивко, кад се пробуди па чу већу ларму но што ју је оставио. — О, свети Ђорђијо, што ће резил’к да напрајиш сас мене! — рече облачећи се. — Ће стиза свет на патерицу, па мој срам у свет неће га бидне!
И доиста, већ су почели и да долазе гости. Долазе и извињавају се што јуче нису могли да дођу. Јучерашњи гости пију у једној, а данашњи у другој соби. Ове служи иста јучерашња девојка, а оне јучерашње сам домаћин и шегрт, баш онај са мајсторовим ципелама. Газда Ивко их је молио и молио, па кад то није помогло, а он је само то гледао да се не помешају са овим новим гостима, па се све око њих налази. Кардаши гунђају на ово туторисање. Замерају му што прави разлику између гостију, па оне послужује сама Маријола, а њих тек један шегрт.
— А зашто нас багателише домаћин? Ја да сам тако давнашњи пријатељ, ја то, богами, не бих трпео. Зар нас шегрт да послужује, као да нас је најмио да му окопавамо кукуруз! А, побратиме? — пита новајлија.
— Истину збориш, побратиме. ’Ајд да га посрамимо. ’Ајд сас мен’ — вели Калча.
Па га узе и одоше у ону другу собу, да их Маријола послужи.
— Срећна ти патерица, домаћице; а куде је домаћин? — пита Калча.
Маријола их послужује, а они седе и примају част тако озбиљно као да су отоич први пут дошли у ову кућу.
Мало после уђе Ивко и замоли их да не кваре оно друштво, него нека се врате. Вели да се нашао увређен што га избегавају. Једва их намоли.
— Море, побратиме, — рече Калча новајлији — виде ли га какав је шерет овај наш Ивко! Срамује се од нас, па иска да не испрати у другу собу.
И сви нађоше да је то гадно! То их јако увреди, па се дигоше да га оставе кад је такав, тврдо решени да му више ни бога не приме. Али се после предомислише и одоше сви у авлију да му, веле, не каљају собу и да не буду никоме на сметњи.
— Што искате то? — пита их домаћин, видећи их где одређују место.
— Идемо у авлију. Овде ћемо ми, кад смо ти баш на терету тако у соби. Знаш, (па намигну јетко) долазе господа, председници, пуковници, владике, адвокати, гардисти, инџилири, — па нећемо, брате, да се ти стидиш ради нас. Ми овако сиротињски! — вели Курјак.
— Сиротињски, кад несмо господа! Е ли смо сложни? — пита Калча.
— „Ево деснице, вјерно пружене!“ — вели Непознати.
— Сви!
— Саг… Ваша воља! — уздахну домаћин и врати се онима у соби.
Ови осташе у авлији, па се дадоше на посао. Изнеше велики ћипровачки ћилим, па га простреше по трави, а пометаше преко њега јастуке са миндерлука и поседаше. Донеше затим леген и ибрик и пешкир и вина и продужише пити. А затим викнуше једнога фурунџију и купише пењерлије и ђевреке за мезелук. Једу и пију.
А Калчи се дало нажао, па се диже и оде на врата од собе где су били гости, па зовну Ивка.
— Искочи, несрећо, та да видиш срамоту и резил’к домаћински. Да видиш, куче, како на твоју славу арчимо наше паре. Резил’к и јаз’к, болан. И ти си човек домаћин! И ти се водиш у ред еснаф-човеци! — рече Калча, клеветајући Ивка пред гостима.
— Како викаш! — рече Ивко и скочи као опарен па оде Калчи, а затвори врата за собом да не чују гости.
— Викам салте тој, да си ни жив и здрав, а убавачак си домаћин. Јагуридо! Зар твоја слава, а ми за наше паре да си купујемо мезел’к, те да не поцрцамо од глад. Па мети си барем при нас и једно чираче сас један рабош, та да си бележи и кол’ко вино пописмо, та и тој да ти платимо.
— А кој ви не даде да ручате! Не л’ двапут вечерасте?! И не л’ ви реко’ за мутвак?!
— Пратимо и за Цигани, кад се ти не сети. И њи ће сас наше паре да платимо!
— За какви Цигани збориш! А куд су па на патерицу свирали Цигани! Ред ли је?
— А ред ли је па и тој да гости плаћају Цигани за домаћинско весеље?!
— Море искачајте, људи, из кућу, жива ви деца, и ја тако ви жив!
— Ти искачај, несрећо домаћинска. Од онакво, бре, друство да се срамујеш! — виче му Калча.
— Ама како рече! — пита унезверено домаћин. — Ко да искача?!
— Дошла ти јуче господа, а ти сад мислиш, е нема већ! Не треба ми више ни тај Мита, ни тај Јован, ни тај Мича, велим ти. Срамота, болан! — вели му Курјак.
— Зар је то дружељубље! — пита га Смук.
— Ах, бедно српско гостопримство! — вели Непознати.
— Море, кумим ве и молим како владику, искачајте већ. Што је овој, бре, брате! — пита домаћин, нашав се у чуду, јер виде да се поче комшилук скупљати на тарабе.
— Три дана је гостинско, то се зна ка̂ да је црвеним словима у календару забележено! — вели Курјак. — А данас је тек други дан…
— Чујеш ли, несрећо, топрв други дан, а теб’ ти је већ млого! — вели Калча.
— О, боже господи! — уздахну домаћин и просто побеже кад виде шта се света повешало на тарабама па сехири, а међ њима и Јордан комшија, с којим се Ивко рђаво живео. Он нашао баш данас да ради нешто око тарабе, да сеје ладолеж!
Кардаши продужише весеље и без домаћина. Гости се одбише. Побеже и Маријола и мајка њена. Побеже девојче, лепо побеже од онога новајлије који је само уздисао, сваки час метао руку на срце и пратио је чезнућим погледима. Издева јој нека имена, па све виче: „О, Дулсино, погледај на твога Росинанта!“ А још кад се попео на доксат да одекламује нешто из дела „Лаворика и просјачки штап“, Маријолина мајка само што рече: „Јолче дете, ти дом да си идеш!“ Престадоше и гости долазити, и новајлија се опет хтеде дићи и отићи, али му то није било могуће, а и шешир му није био при руци. И тако остадоше сви. Домаћин посла жену у род, а он остаде. Како је после ишло, нећемо причати него ћемо завршити ову главу апелујући на машту читалаца да они представе себи то. Ни сами јунаци ове приповетке нису знали више шта су радили, и онда није ни од писца тражити да он зна, па зато ће ова глава и да буде тако кратка.