Ивкова слава

Глава трећа: Марковдан

— Море, тако ви деца жива, искачајте ми једанпут веће из кућу! — моли их Ивко сутрадан, кад је устао и чуо вику и нашао их где се веселе још једнако. — Што је овој, бре, брате! Јутроске веће трећи је дан како ми се набисте туј у кућу, како да је реквизиција!

— Па три дана се знаје гостинско, не л’ ти рече отоичке побратим Курјак. Па кад си не задржаја два дана, а ти се стрпи јоште малко, за данас, па ће’ се ми како људи, убаво, да растуримо.

— Море, како ти па тој збориш?! Какво је то зборење од теб’ па, Калчо?! Како јоште данас! Море, саг се дизајте! Не ви је ни срам од жену и децу! Јучерке долазише и долазише, питаше ме, чекаше ве, па ништо! И јучерке и јутрос долазе, па ме моле — ем како ме моле — да ве напудим, не смеју, викају, да искоче пред вас.

— Ивко! — викну Калча — у жену ич да ми не дираш.

— Ама кој ти па дира жену!

— Чујеш, побратиме, у жену ич да ми не дираш, она каква си је, нек си је: моја си је жена! Да гу не дираш, зашто ће свашто да бидне. А деца ми имају си татка, па се ти ич не бој да ће остану гладни! — љути се Калча.

— Море, кој ће да ви послужује?! Мен’ ми душа знаје како ми је.

— И не требаш нам, вала. Сами ћемо да се послужујемо ка̂ и јуче што смо! — вели Курјак.

— О, можемо ми да се послужимо и без госпођице Маријоле! — вели Непознати. — Слободно јој изручите наш наклон и рукољуб!

— Е, саг опет па Маријолу. Јуче домаћицу, а данас па Маријолу.

— Јесте, сами ћемо. Не треба нам он. Ја ћу да будем подрумар, — вели Смук — а Курјак ашчија, а ти, Калча, да му помажеш мало и да се постараш за Цигане. Је л’ тако, браћо?

— А ја, шта ћу ја? — пита нови побратим.

— Ти, побратиме, као нов, ти само уживај.

— Уживам ја! — вели онај.

— Ама кој си ти, бре! — плану домаћин. — Калчо, море, кој ви је овај човек овден?

— Истина, кој беше тај? Кој га доведе? запита Калча, па га стаде гледати. — Како ти се име, бре?

— Побратим се зовем, побратиме! „Е па дотле а куда ћеш више!“ — вели новајлија.

— Ама зар га не познајеш? — вели Курјак. — Та ово је наш побратим. Кршан друг, већ трећи дан с нама, па и не мисли да нас изда, а не као ова издајица Ивко. Побратиме, да се куцнемо и пољубимо.

— Па шта сад питаш кад си га звао?

— Кој га је зваја, ја ли сам га зваја? — виче Ивко. — Несам ни вас зваја, те ћу њег’ саг па да зовем!

— Што, бре, рече? — пита Калча зачуђено. — Неси га зваја! Па да га напудимо! А куде му, море, остависте капу? Ама зар те, истина, неје зваја?

— Па на славу се и не зове. Разуме се, нити се зову нити се терају гости са славе. Је ли тако, побратиме? — вели онај и пољуби се с Калчом.

— Ее! Ашколс’н за тај реч! — вели Калча и потапка Непознатога по рамену. — Убаво си, море, збори човек! Е, за тај реч, побратиме, да се чукнемо и испинемо по чашку. Окрени гу, да гу видим данце.

Куцају се. Окрећу чаше надоле, а данце горе.

— Е саг те признавам за побратима!

— Је л’, Ивко, а како му оно беше име? — запита га полако Курјак.

— Главу да скрши, откуд му па ја да знам име, кад га ономатке топрв и видо’! С вас беше дошеја.

— Неје с нас дошеја, ама ће с нас да иде. Чујеш, побратиме, седи си ти туј, па ће’ заједно, дружински ће’ да си идемо, у куп.

— Ама тој ве и ја молим, — вели Ивко — да си идете.

— Ама ми ће’ идемо, теке викам за теб’ ће бидне срамота, а за нас, да кажеш, јок! — вели Калча.

— Од сутра се не познајемо више, а данас ћемо још за оно наше старо пријатељство да останемо, а бог нека ти суди што нас обрука! — вели Курјак.

— Обрукасте ви мене! — одговори Ивко — Теб’ ће да резили чаршија, — вели Калча — а ми па ће’ смо се онија стари кардаши!

Шта ће весели Ивко, него их опет остави. Паметнији попушта, па тако и он. Побеже лепо човек из своје рођене куће у чаршију. Он у чаршију а жена у род, а кућу оставили, што се каже, на бог-душу.

Осташе кардаши и опет сами. Од ћипровачког ћилима начинили формалан шатор, па се преселили у њега. Око ово доба су формално узурпирали сву власт и сва права веселога Ивка, чија је функција као домаћина престала. И кујна, и подрум, и ћилер, све је било у њиховим рукама. Калча је изнео пушку и фишеке и убијао кокоши, а Курјак их је са једним реквирираним шегртом из комшилука чупао и навртао на ражањ па пекао. Сви су били у послу. Калча их је само за кратко време (и то с њиховим допуштењем) оставио, да отрчи часком до куће. Сетио се, као добар домаћин, свога Чапе, па је отишао да га доведе; а Чапа ће имати три дана посла по авлији! — „Ако ли да искочим за часак до дом, за Чапу? Веће трећи дан како се не видомо, а и ви га не видосте, та да га доведем. А, ако ли?“ пита их Калча. А успут ће и кога још позвати на славу и послаће Цигане, ако какве сретне успут.

Кад је после дошао с Чапом, сви су се обрадовали Чапи и поздравили га, а и он њих на свој начин, то јест, махањем репом; а после је одмах Чапа отишао у један ћошак, где је било огризина, и задубио се у посао и није се више мешао амо.

После подне тога трећега дана крене се Ивко својој кући да учини овај и још последњи покушај; тврдо решен да их милом, а у крајњем случају и силом, испрати из куће и скине с врата. А било је већ и крајње време! Јер од Хомерово доба није ваљда така зулума било, него онда у Итаци и сад у Ивковој кући 23, 24. и 25. априла. Јер кардаши су се у Ивковој кући разбашкарили не друкче него као оно негда Пенелопини просиоци у Улисовој, па се ти синови часте! И да је за Ивка на већу бруку ово упоређење, — Пенелопини просиоци су се бар частили за одсутна Улиса, па то и којекако; али ови за жива и присутна Ивка, а то је тек она брука!

Стиже и уђе у своју рођену кућу, полако и обазриво.

— Охо! Здраво, побратиме! — викнуше они испред шатора.

— Зар мени слава, а тебе ниоткуд. Седи, побратиме. Раскомоти се као код своје куће! — рече Смук, кога тек сад беше — ама онако темељно — ухватило пиће.

А Ивко стао, па их гледа.

— Ама, људи, видесте ли чуда где ми нема жене! Одакле идеш, побратиме? — пита га Смук.

— Из чаршију си дођо’? — вели Ивко.

— А кад идеш одатле, а да л’ виде, богати, где моју жену?

— Па она си седи дом, како једна домаћица од ред, а не како њојн муж, како-ти! — вели Ивко.

— Па где је кад је дома? — пита га Смук.

— Па код своју кућу си је, а да куде ће да буде?

— А чија је ова кућа, бре пезевенк?! — пита га Смук, а шкрипи зубима, јер му се учини да Ивко хоће да му отме кућу.

— Па моја си је, моја. Што мислиш?! Салте моја, ни толко — и показа на црно испод нокта — нема у Управу фондова, ни па код Воскари онија.

— Ама зар ово твоја кућа? — чуди се Смук. — Е, чусте ли, људи, луда човека што збори: Његова кућа! А где је моја?

— Па твоја кућа у твој сокак.

— Ама три дана се нисам мако̂ из куће, и сад он да ме учи која је моја кућа! Е, мој Ивко, мој жалосни побратиме! — жали га Смук. — Иди, иди боље, па се испавај. Што пијеш, кад ти шкоди! — А чији је ово сокак, бре?

— Па мој си је сокак! — вели Ивко.

— Јес’, јес’, брате, твоја кућа, твој сокак, твој град, твоја и Србија. Све је твоје, а ми немамо ништа! Па ни ја, ни Курјак, ни Калча, нико ништа нема, само је богат Ивко, јорганџија. А ми смо бескућници, једни гурбети. Ни тај Курјак, ни тај Калча, ни нико нема ништа само… Фала, фала, побратиме Ивко… које смо ми то од тебе дочекали…

Хукну Ивко, па ућута. Стад е се шетати по авлији неко време,па се врати као да се нечему срећно сетио.

— Е, па шала беше, шала де̏!

— Није то шала! С мојом кућом не дам ја нико да се шали! То није за шалу!

— Е, па, ете, признајем: твоја си је кућа, салте твоја.

— И јесте! — рече одлучно Смук. — Моја јакако! И убићу свакога, ево с овом пушком, ко хоће да ми је отме! Твоја кућа! Ваљда си ми женин брат, па да је с тобом делим! — рече Смук, па мету пушку преко крила.

— Твоја, бре, брате, твоја! — хуче Ивко. — А ја сам си салте дошеја да ве водим код мен’ малко. Ела те, извол’те, друство! Извол’те, поскокните мало до мен’ на пијење и једење!

— Куда? — питају га они.

— Код моју кућу, не л’ ви реко’! — рече Ивко.

— Па да идемо! — рече Калча и Онај.

— Јок, јок! — виче Смук. — Нисам ја ка̂ Ивко. Он тера госте из куће, а ја их не пуштам. Други сам ја човек. Да гинемо, бре, заједно!

— Сви у куп да гинемо! — пристаје Калча.

— Море, са црном земљом ћу да га сравним и саставим — шкрипи Смук зубима — ко се само макне одавде. Ту да останете! А Ивко нек иде, није, вала, никад ни био за друштво! — рече Смук презриво.

— Молим те, побратиме, сал’ за један реч — вели Ивко.

— Ништа нема да ме молиш. Ја те не терам, ка̂ ти нас, али госте да ми не преотимаш, ако ти је глава мила, — вели му Смук — а које је мени доста да сам ја то од тебе дочекао после толико времена нашега дружеског живовања, то ја, побратиме, жалим… И умрећу, побратиме, а то ти опростити нећу, заиста! Калчо, сипај у чашу, домаћина служиш, а не гуланфера.

— Хеее, побратиме Ивчо, — подсмева му се Калча — на тај траг зајац нема га.

Виде опет Ивко да је насео, и да му, што кажу, тај барут није опалио, па их остави и стаде се шетати по авлији и онако скоро блесасто гледати вашар по њој. И сасвим махинално саже се и диже једну сомотску јаку, манжетну и парче од нечија штапа. Окрете се и погледа све и виде да никоме не фали јака. Ко ли је, боже, заборавио ову јаку и преломио штап? питаше се у себи Ивко. Да ли је оставио јаку кад су га заустављали или избацивали, и ко је сломио штап и о шта га је сломио, ко то зна! Да их пита, не вреди; ко зна шта ће му одговорити; а бог зна да ли знају и да ли се већ и сећају свега тога. То ће се мучно икад дознати, а тешко да ће га, вала, и оно јарко сунце проказати. Тако је мислио Ивко, шетајући се погружен и, што рекли наши стари, у недоумјенију. Гледа ону сомотску јаку, па га баш би срамота од онога поганога Јордана, који и данас још једнако ради око тарабе и сеје ладолеж уз тарабу.

— Побратиме! Ела овам’ при нас на винце. Опрамо и чаше, да се поубаво може да пије.

— Море, остав’ ме па ти!

— Е, па иди, иди кад си реко̂! — викнуше сви на њ.

— Молим ве, браћо, и пријатељи, и друство! Је л’ сте кристијани и Срби, је ли сте Турци или Татари или Зејбеци; каква сте вера? Излегајте ми из кућу, тол’ко ве молим!

— Бре, бре! Гле шта збори! — рече Смук и испали пушку увис. — А откад је ово твоја кућа?

— Од прекојучер није, вала, видим веће ни моја! — вели Ивко. — А бре, брате, па млого је!

— Много је кад бију! — вели новајлија и искапи чашу.

— Ти да си ћутиш, келешу ниједан! — плану Ивко, а после се опет умири, узе скромну позитуру и настави: — Идите, бре, зар ви се неје досадило?! — Па стаде на прсте да ређа: — Дођосте, седосте, писте, ручасте и па писте; вечерасте, фруштуковасте и па писте; спавасте, пуцасте, кокошке ми потепасте, чираци ми избисте, комшил’к узбунисте, по кућу ми тараф начинисте, резил’к ми напрајисте! Па што јоште искате да прајите? Је ли сте кристијани, је ли душу имате?! Е па несам си ни ја хаци Михаил, та да потеглим тол’ки арач!

— Јок, јок! — викнуше сви. — Иди ти! — Ама кој да иде, — плану Ивко — ја ли да идем? Море, ће’ да искочите, па све ће да појете. Како невесте ће’ искочите, сал’ док си окнем комшил’к… па моји момци и моји чираци, так ћу ве видим!

— Кога да викнеш?! Кога, детенце! — викну Калча. — Море, крв ће да легне, како код Келе-кулу у старо време, ако је баш за тој. Ћу ве потепам сас пушку, како зајци ће ти се разлети перје по авлију и по комшил’к како на јаребицу, кад ве ја сал’ узмем на око сас овуј пушку.

— Па… је л’ неће’ да искочите?

— Нећемо.

— Море, у општину ћу ве тужим.

— Хајде за пут! — смеје му се Калча. — С решето ли се плаши мечка?! Хе-хе-е! На тај траг зајац нема га!

— Леле, мајке, што да прајим?! — рече Ивко полазећи. — Да се тужим, неће ми ники верује! Пропадо’ дибидуз!

Пође право на врата и стаде се шетати испред куће и мислити. — Море, ком да казујем моју бруку! За овој имаше ли јоште кадгод у свет тужба?! — вели Ивко у себи, па се врати.

— Море, је ли ће’ да ми оставите кућу, да не пуца брука и од мен’ и од вас?!

— Нећемо, овден’ ће останемо! — вели Калча.

— Овако ве молим, — рече Ивко и скину капу и метну је пред ноге на земљу — идите си дом!

— Море, какво идење ти па помињеш? викну Калча. — За тој ич да не помињеш, Ивко! Оди овај ћошак од куће там’ што је, да неси улегнуја у авлију сас тија речи, зашто ћеш погинеш; мртвак си! — рече Калча силно и узе пушку од Смука.

— Ама па зар на моју славу да погинем! — рече жалосно и танким гласом, па сасвим махинално стаде иза ћошка као иза неке демаркационе линије. — Што да погинем!… Одлазите, бре!

— У књиге ће се, море, писује и чети по за нас: како је убија побратим побратима; како је погинуја домаћин један, ете, на славу! — вели Калча још силнијим гласом.

— Да погинем! — стресе се Ивко иза ћошка. — А зашто да погинем? — пита се сам Ивко.

— Кој га је убија? ће питују човеци по за нас. Убија је, ете, Калча побратим! ће рекну друзи. А зашто га је убија? — Убија га је дек’ се срамуваја од друство и неје држаја славу си. — Ако, ако, ће рекну, посветила му се! Неје га Калча убија, слава његова га је убила! Зар наши стари преди нас — ће рекну они — пет стотин’ године, бре, брате, држаше и чуваше славу — ем у онај зулум очуваше гу! — да се, демек, разазнајемо који смо од време Срби, а несмо ни тија Грци, ни Цинцари, ни па Бугари — а он саг зар, у ову слободију, па да гу батисује?! Ако, ако! И требаше такој да му се направи! ће рекну човеци. Неје Калча кабајет! Неје Калча убија побратима, убија је куче, никакву веру је убија Калча, цврста вера! — заврши највишим гласом, па закрвави очима и зашкрипи зубима.

— О, свети Ђорђијо, — вели Ивко, који је иза ћошка све ово слушао, лупајући се у груди — ти ми овој све напраји; а саг си ћутиш, те ме не курталисујеш!! Што сам па баксуз, та ме нигде у свет нема! Што да чиним, ком’ да си на давију идем?! — рече па пође, али се опет врати натраг, па помоли главу иза ћошка.

— И јоште последњи пут ве молим…

— Ни корак на куде нас да неси пошеја, — викну Калча и напери пушку — зашто си саг у овај час мртвак!

— Докле ће се карате, море, како Цигани! — чу се глас Јордана, комшије. — Што је овој, бре брате; мало ли ви би два дана! Ели смо у Циганску малу, та тол’ко викање и свађање и карање! Ја сам, бре, пореска глава… порез плаћам, бре, двадесет и три динара!…

Ивко само хукну.

— Е, па сал’ да си знајем да је тако… Ааа! За убивање ли је?

— Море, што да арчим барут џабе. Ће натуткам Чапу на теб’ — рече Калча и потури пушку на страну. — Ништо ме убивају путине — вели Калча, свлачећи ципеле и навлачећи Ивкове папуче. — Море, ти ће’ топрв по саг да видиш муку од нас. Зашто мен’ ми саг треба да сам рахат малко!

— Е, жене киселе, — рече Ивко, полазећи и закопчавајући капут љутито, кад виде како се Калча натенане раскомоћује — кад не разбирате човешки, а ја ћу ве питам што ће’ прајите кад ви дођу девери из општину. Ако је сас зор, е па ја си убавачко умем!

„У-а-а-а! А по њега!“ осу се из авлије, а Калча испали пушку за Ивком који побеже право пут општине.

— А видосте ли куче ниједно, како се спамује од наше друство?! Рђа ниједна! — псује Калча.

„У-а а-а! А по њега!“ чу Ивко како се ори иза њега, иако је прилично поодмакао од куће. Пошавши у општину, застаде мало несрећни Ивко и окрете се на кућу и погледа на себе. као да се јадник хтеле заверити је ли то његова кућа и је ли то он, Ивко Мијалковић, јорганџија. Збунио се човек, па не зна ни шта ради од чуда што га је снашло. Иђаше тако погружен и замишљен право општини, мислећи у себи како врагу само да отпочне своју тужбу; а да таке тужбе није било — да домаћин тужи своје госте а још уз то и побратиме — откако је света и века, то је знао Ивко, и то га је баш највише и тиштало. Зато је ишао кроз улице занет у мисли, кад га заустави и трже из мисли неки познаник.

— А баш добро кад те видо’, газда-Ивко! Извини ме, ал’ баш нисам мого̂. Нисам ти мого̂ доћи на славу… знаш како је… посо̂… а нисам ни био овде — вели онај. — Па… Немој да се љутиш или да ми нешто замериш!

— Ич се не брините. Нема љутење. Знавамо се де… имају си послу, брате, е де, знам како је! — рече Ивко, извлачећи руку из онога руке и хоће да пође.

— А догодине ја ћу то већ, надам се, поправити. Боже здравља! Па кад ли ти се догодине набијемо у кућу! Леле, мајко и девет отаца, што ћемо да се наплатимо за ово што си ове године тако јефтино прошао! Море, па ћеш да нас се ратосиљаш! — смеје се онај и тресе преплашеног и смрзнутог Ивка да се и он смеје.

— Извол’те, брате, извол’те! — прошапта Ивко. — Мен’ ће да ми мило бидне.

— Па кад ти се набијемо у кућу, — слушаш ли, море, ти — неће те, вала, ни сва три дана окрпити! Знаш ме, фала богу, да сам весељак, па кад заседнем, а ја онда не знам шта је доста! Ха-ха! — смеје се и тресе Ивка да се и овај смеје. — А што си се, море, смрзо̂, што си кисео?! А море?

Ама ништо, брате, викам, ће’ да ми поцепате капут, брате, — рече Ивко танким и плачевним гласом.

— Море, какав капут; ти знаш мене фала богу. Од мене, вала, бољег пријатеља знам да немаш.

— Море, како да те не знавам! Све ве убаво познавам. Ама имам си послу…

— Е, дакле, извини ме! А догодине, ка̂ што ти реко’, држи се добро! Збогом!

— Леле, мајке, — говори Ивко идући општини — јоште се несам ни од овија овогодишњи’ курталисаја, а овај ме већ капарисује за оној другу годину! Живот немам! Еј, мајке, што ме роди баксуза! Ах, свети Ђорђијо! — рече и стаде се лупати у груди као човек кад некоме прети.

И најнесрећнији домаћин, Ивко, ступи у предсобље општинскога суда.

Ту затече пандура што пријављује где седи пред вратима заседања на једном углачаном пању, на коме је седело и глачало га већ неких двадесет и три пандура-пријавника пре њега. Дремљив и лен, као сваки наш пандур, и не окрену се, нити диже главе да види ко је и зашто је дошао, него загњурио главу у шаке и лактове одупро о колена, па гледа како се муве шетају по прљавом поду предсобља; седи, гледа, и зева као какав шаров. Пати и он од оног — тако јако распрострањеног по свима нашим надлештвима — пандурског, тако да га назовем, сплина коме нема лека. Мрзовољан и разочаран, мрзи на све. Мрзи га и што је жив, мрзи га и ону муву — што га већ по сахата узнемирује — са свога рођеног носа да отера шаком. Кад га старији питају, одговара и којекако; а кад га питају млађи, — баш никако. Много је штошта видео и доживео, и ништа га више не може да зачуди нити изненади.

— Седиш ли? — отпоче Ивко.

— Ето сједим, — рече, па развали вилице као змијски цар и стаде зевати — сједим па немам кад.

— Господин приседник има ли га туј? — запита Ивко.

— Ено га, боме, ће сједи у засједању! — одговори пандур зевајући, а нити се диже нити га погледа.

— Да ме пријавиш код господина. Рекни: Ивко, јорганџија, иска да уиђе до теб’! Сал’ си тој рекни, а он ће да ме знаје. А рекни: Зорт му је ништо! Сал’ на два реча! рекни.

— Лијепо — рече пандур и лено устаде, поглади шаком бркове и уђе.

„Пусти га!“ чу се глас из заседања, и Ивко уђе. Председник је баш нешто свршавао. Ивко стаде и причека, окрећући капу и гледајући по соби. Заседање беше лепа пространа дворана, лепо и укусно намештена, са многим урамљеним и по зидовима повешаним фотографијама од негдашњих тријумфалних капија од американа, од којих је обично прва луда киша дар-мар направила, те им се сутрадан крсна имена није знало. Око стола поређане столице и лепе фотеље, све ново и чисто. Ка једној фотељи лежи преломљен кишобран и један бестрага улубљен и поцепан шешир са испалом поставом (корпус деликти неке кривице од ђурђевданске славе), што је баш тада наређивао г. председник писару да однесе у кривични одељак. А затим је дигао обрве и нешто прегледао нека акта, пуштајући густе димове и не гледајући Ивка. Овај постоја мало, па се после накашља да да̂ абер од себе. Г. председник подиже главу и погледа на ту страну, и опази Ивка у оном његовом, читаоцима већ добро познатом, дугачком црном салонском капуту и свиленом прслуку са цветићима у саксијицама и са оном његовом зеленом свиленом машлијом. Сасвим онакав какав беше оног јутра на дан славе, кад још беше и сматраше се за најсрећнијег човека, само му брада избила за ово три дана, па му лицу још више дала мизеран изглед. Стоји тако смерно и преподобно, а у руци држи нешто завијено у шамију.

— А, ти си, Ивко, а ја баш ову твоју ствар гледам.

— Јесте, господине, ја сам си! — вели танким гласом Ивко и разви ону шамију, па извади из ње једну савијену хартију, метну је пред председника, па се смерно измаче и тихо искашља.

— Па шта је, Ивко? — запита га председник, и узе ћилибарску муштиклу, повуче један дим, па је лепо остави преко раскречених маказа, и разви хартију што је донесе Ивко, па је стаде разгледати. — Шта ти је ово? — запита га зачуђено председник.

— Ништо не знам, господине, чети си сам — вели Ивко, па се повуче зиду.

— Тапија?! — вели председник. — Добро, па што ће ми сад она?

— Ја си ништо не зборим, господине. Збори си ти. Човек си писмен, па сал’ тој да ми прочетиш: Е ли тапија гласи на мен’, и е ли је тој тапија од моју кућу? Сал’ тол’ко!

— Јесте, на тебе гласи… па шта онда? — Е ли сам ја сајбија од моју кућу, — е ли су па сајбије стануле, у сагашњу уставну државу, онија безаконици там’?

— Ама, па шта је то било? — пита председник.

— Море, виде ли ти, господин председниче, онија — и показа руком на ону страну где му је кућа — што напрајише сас мен’ и моју кућу?! Па то те молим, господине, да прочетиш у закон: е ли је предвидеја законодавац овакав случај и написаја ники параграф?

— А шта је то било? — запита благим гласом председника и стаде намештати цигару, да не би прогорела зелену чоху.

— Лошо, господине… живот немам… од зулум побего’ до теб’…

— А од кога то?

— Море, срамујем се и да ти кажем… ама, ете, викам неће’ ми верујеш! Откако се слава слави, такво ништо тешко да беше у свет, ете! Па си искочи до теб’ да те питујем, господин-приседниче: има ли га у овуј земљу закона за онија безаконици што су, ете, саг у моју кућу?

— Хе-хе! — смеје се председник — и то баш тебе да снађе, све тебе! А од којих то безаконика?

— Од онија несрећници, треска ги фаћала! Онај Мита Јовановић и Јован Поповић, и па онај Микал Николић Калча. Ете од тија безаконици.

— Зар они? Па шта ти раде?

— Зулум чине, господине. Ене ги куде заседоше у ону моју пустињу (пуста остала!) још од њекња! Како дођоше на Ђурђевдан, — ти ми дође пред ручак, а онија по ручак — како си тат дођоше и седоше, веће се та вера и не диже од таг из моју кућу. Трећи дан данас, господине. Е, па млого је, господине, млого!

— Много, Ивко! — вели председник, пуштајући густе димове.

— Први дан слава — е, бива, ред си је; други дан вика се патерица — е, пеки, и тој ће си кабулим; — ама што праве па данас, трећи дан, мајка му стара?! Е, па несам си ни ја битољско магаре, та да потеглим тол’ки товар! Млого, господине.

— Јесте много…

— Па викам да искочиш, господин-приседниче, та да видиш сас твоје очи моју бруку и мој жалос’. Ене ги там седе си, па на сваки черек сата по једно ручање. Часте се, господине, како Цигани у богат дом после покладе.

— Хе-хе! — смеши се председник.

— Хе-хе! — смеје се и Ивко усиљено. — Теб’ ти је за смејање, а мен’ ми па за плакање. Овој си је саг у моју кућу како војска у рат кад промине кроз село! — Оно једење, оно пијење, оно појење, оно пуцање сас туфеци — ће’ видиш и чујеш и па неће’ да верујеш. У зем да пропаднем оди срам, што ће рекну па комшије!

— Ама, па они се већ и туже. Ево Јордан подигао и тужбу против тебе… баш сам је читао… тужи се да нема мира од ларме у комшилуку… Ево: понизан Јордан Цонић Кривокапче. — И показа му тужбу коју је накитио неки буџаклија адвокат и у којој је живим бојама насликан даноноћни страх, несигурност и бедно стање фамилије Јордана Кривокапчета, од ово три дана.

— Ама, зар тој куче се баш нађе да се тужи! — Јесте, он.

— Што је катил човек!! Ама, за њег’ ме баш ич веје жал. Несрећа је, господине, ваздан-дан је у авлију, па што ће да чини, веће саг узеја па сеје ладолеж при зид, сал’ да сеири за моју несрећу, тол’ко му мило за овуј моју бруку.

— А, велиш, брука ро кући?

— Ене ги сијасвет око кућу ми како око панораму! Оно, господине, неје кућа, неје авлија веће, — оној си прилега на узунџовски панађур! Свашто има, сал’ што фали комесарин јоште из полицију. Богами ти казујем…

— Па што мени сад говориш, што њима ниси казао? Ту бар, фала богу, не мораш да се цифраш и да им држиш чест. Нисте туђи људи, него своји, познати, па да си им напоменуо, да си им казао: браћо, људи, ђаволи, сотоне, молим вас, није, фала богу, сутра смак света, има још дана… да си им ето тако казао, отишли би људи лепо…

— Ама, казаја сам ги, господине, и молија сам ги и што ги не праји — па ич не помага, ем како сам ги молија, и оној куче Јордан Кривокапче туј при плот беше и све слушаше и чујеше, па ич не помага. Пијани људи, господине, што да правим!

— Ниси ти умео.

— Искараше све, све се разбегло од кућу, и момци и чираци и домаћица и магаре ми побеже од тиријанство чак у лојзе, и ја. Ем магаре што је — пћ не мотало да потегли тол’ки зулум и резил’к од онија катили!! И оно уфатило свет! Све побеже, господине, по малу и по род и по лојзе; а што остаде, тој погибе, а ја си побего’ до теб’ да ме како влас’, ете, заштитиш, што се каже. А они си осташе, та шенлуче како у душманску кућу. Начинише си чадор сас барјак, а Калча си седи под чадор сас пушку на крило, па како Арапин онај кад је закупија Косово у старо зулумћарско време што се писује и казује. Фрљају туфеци како Зејбеци. Тепају кокошке како да искочише у лов у чаир, па да су тој шљуке! И петла ми убише! А имашем петла, ете, за кеф! Та што имаше пусто грло, како телал у царску ордију; будија ми је чираци сабајле на шевећерију на дућан, па и њег’ ми убише ајдуци! Убила ги света Богородица и прекојучерања слава!

— Зар све поубијали?

— Ето отиди си саг, па нема ич пиле за лек да тражиш! А камилу да ми даваше човек за оног петла, не тејаше да га дам, а они га утепаше и поручаше. Беше челебија петал. Кад си спацира прокај плот, трче по њег’ комшијске кокошке како палилулке девојке по гардиста наредника, тол’ко беше мерак на њег’! А беше батлија петал, имашем тол’ки пиличики! Ђа и теб’ да позовем један дан на теферич на ручак у лојзе.

— А зар баш толико много једу?

— Млого, господине! Да ти не дава Господ ни да ги ’раниш ни да ги појиш! За онога Курјака једно пиле на зуб, а једно јагње тешко да стиза; од једно јагње сал’ руно што оставља! Једе како ватра! А Смук онај па што пије, мани се! Он си сал’ држи оканик, па како стрина босиљак, не испушта из руке!

— Е, то им ништа не ваља.

— Зулум чине, а ја што да прајим сам, ете, помећу они ’ајдуци?! Што да чиним, ела научи ме ти. Ти си учија, демек, чкоље, човек си књижован, учевњак, разбираш се у параграфи и закони, а ја сам си један човек прос’. — Бива ли да се како домаћин тепам саг сас њи’, сас гости, бре, брате?! Не бива! Пријатељи смо, кумови се викамо, побратими се зовемо, имамо шалу од време, па што да чиним?! Проба’, господине, да и ја станем сас њи’ барабар; како онија, демек, да се опијем — па не мога’! Кол’ко више пијешем, све си попаметан стањујем, па ме све више жал и срам за овај резил’к! А и стра’ ме (истин’ да ти кажем!), стра’ ме да не погинем за ништо, зашто пијани човеци, знајеш куд ги је таг памет!

— Та ваљда неће дотле да дође.

— Море, не знајеш, господине, кол’ко сам ја баксуз, а онија па кол’ко су луди! Онија па луди Калча засеја насред авлија сас пушку преко колено, како онај Муса Ћесеџија у Качаник у старо време; па ме стра’ да не погинем за ништо! А луд је, луд, господине! Ће ме утепа како шотку! Да погинем за ништо, бре, брате! Несам погинуја у рат од душмани, та саг да погинем на Ђурђевдан, од побратими у моју кућу, на моју славу — куд гу па нађо’ да га славим! — јаукну грешни Ивко. — И жене ги долазиле и плакале и окале ги дом — па ништо! Замало те ги не утепаше, а жене си побегоше. Луди су, господине-председниче, по сто оке луди!

— А који рече да су?

— Курјак, Смук и Калча.

— Ха-ха! Све сигурне фирме! Е добро су се сортирали. Дакле они. Е, грешни Ивко!

— Јесте, сал’ та четворица.

— Тројица ваљда? — пита председник.

— Четворица, господине. На тројицу знам име, а на онога четвртога кој ће да му га зна, кум му нисам бија. Четворица.

— А који је то?

— Ама, господине, ако га ете ти саг знаш, тој ће га и ја знам (врат да скрши!). Кол’ко пита’ и пита’, и не мога’ да му чујем за име. Питујем онија: који ви беше, викам, тај? а они ми казују: „Наш побратим!“ — Питујем па њега: Кој си ти, бре? — „Њихов побратим!“ вика он. „И твој побратим!“ викају они (Побратимија се сас колеру а не сас мен’). Три дана како не искаче из моју кућу, а ни га знавам ни па познавам…

— А одакле је, знаш ли бар?

— Кој ће да знаје, господине. На славу знајеш како је. Дође си човек из бели свет, улегне у кућу: „Срећна слава, домаћине, за млого године и ми теб’ и ти па нам’!“ тол’ко збори, па си седне куде си милује. А ти што да правиш, јоште му лацкаш а и не знаваш га; викаш: Мило ми је, извол’те; а ви зар па сал’ на славу знате и сетите се за пријатељи!! А ни га знаваш ни па познаваш. Знаш шта је адет; славијо си, фала богу. Те тако си и ја с тога. Белосветски неки; испреко плот си зар дође овамке. Можда да неће ни од нашу веру да је, зашто се ич не разбира у наш адет. Четири пут га, бре, брате, покани с кафу (белким да се човек сети за дизање), и он гу попи, и та се вера не присети та да си искочи из кућу, демек на другу коју славу, но си сал’ седи и жмије. „Ја си могу, вика он, млого кафе да пијем; кол’ко да ти печеш, вика, ја ги све пијем, не ми ич шкоди“, вика. Те си и ја веће батали да га каним.

— А знаш ли бар ко је, шта је?

— Па требе, мислим, да је неки гурбет од панораму, ели пеливан, на ту сорту прилега… Нека фантазија, господине. Ни га зва’ ни га па зауставља’ — па кад он стануја јоште позулумћар и полуд оди свија онија што су там…

— Брука.

— Море, топрв иска да чујеш за бруку. За онуја тројицу па ми и неје млого жал и па криво, зашто смо, знаш, друство јоште од време… и ја сам си тол’ко пут бија кефли у њиове куће! Ама за оног панорамџију и пеливана… е, господине, неће’ ми верујеш, веће живот немам! Зашто јоште други дан стаде да прави ешеклуци, а па окија будале пристадоше та сас њег’, а мен’ ми па све за инат. Е, туј ми душа, господине! — рече и показа јабучицу. — А знајеш што иска јоште пеливан?

— А шта тражи?

— Бегенисаја коцкарин оно девојченце… оно Јолче бућмеџијско… оно што ми послуживаше, ако пантиш, на славу, гости, па иска саг да се ожени сас њума. А онија па ешеци ’оће да су му наводаџије! — Јоште други дан, јучерке, тражише ми девојченце да ги послужује, а ја ги прати Митанче, чираче, а они напудише чираче па искају ете, Маријолу: „Пишин да ни пратиш, викају, оно Јолче, да ни поје песму: „Славеј пиле, не пој рано!“ зашто је, викају, на Сику керка, па ће и она да знаје убаво да поје туја песму, а, викају, неће да се срамује како мајка гу, зашто је учила чкољу!“ Што да радим, да пратим — не смем, господине, човеци су, сол ручају, мајке! Та ги прати Цигани неки, а они га накараше, а Калча јоште једнога и истепа. — А они па тражише: „Прати ни, море, Ивчо, оно Јолче; ће’ да гу удавамо!“ О боже, викам, куд се па тако удава и па жени. Немацки адет у нас нема га! Несмо та вера, викам. Каква је вера саг па тој заступила! викам ги па ја. „Да пратиш, да пратиш, зашто смо гу и момче намерили“, викају они. Пијани човеци, мислим се па ја у мој прос’ памет, па и не знавају веће што зборе! Ама оно друкче било, господине. Они се и наредише веће, наредише се како да ће од недељу Велики пост. Онај панорамџија ће је младожења, Смук кум, Калча стари сват, а девер ће је Мирослав, апотекарин.

— Па окануше ли се? — запита председник, а већ га поче интересовати причање Ивково.

— Јок, море! Не окањује се та вера! „Е па да гу пратиш, вика онај панорамџија, да играмо, вика, берем фоте, а фота, вика, млого убава ствар, ће’ се, вика, наљубиш сас онија рипчики за један дан кол’ко нећеш у сав свој век сас жену и три свастике!“ Па и онај будала дрта, Калча онај, пристаде уз њег’, па и он вика: „Прати ни и мајку гу Сику, ако се, вика, бојиш за ништо; и сас њу ће’ да играмо фоту. Ће да падне и она, Сика, малко, берем двеста аршини, у бунар, а ја ће да гу сам, збори Калча, па засукује мустаћи, вадим, из бунар.“ О, боже, пијани човеци, што ће да им прајиш?! А тој си је онај пеливан научија Калчу за фоту, зашто откуд па Калча да знаје што је фота! Зашто тој не беше у наш земан, тија немацки адети. „Па ће се, вика Калча, да бегенисују младенци; у сагашњи адет такој се, сас тија филови и марифетлуци, вика, удаје и па жени саг. Срамување нема саг веће; саг му вика, воспитање искача на пазар.“

— Па онда? — запита председник, који се све више и више интересовао.

— И саг остаде работа сал’ за тој да ми домаћица искочи до мајку гу Сику та да гу нитује: Е ли гу је девојче за давање, демек за удавање, и па девој ченце да нитује: е ли бегенисује ли момка?

— А чија је кућа и фамилија?

— Из сиромашку кућу, господине. Има си кућу и лојзе у Горицу и па друго у Габровац, — једно лојзе дванаест, друго сал’ од пет дулума — чаир и магаре. Тол’ко! Ама убаво и кротко девојченце. — Тој кад ми рече домаћица — мен’ ми се кућа обрну, ете! Ем га несам ни видеја ни па зваја, ем ме искараше из кућу — па саг јоште иска ја да га женим!! Море, моја брука у књиге да се писује, богами ти казујем, господине! Курталисуј!

— А чија беше?

— Моја брука, господине.

— Ама не, него девојче…

— А, за Јолче бућмеџијско нитујеш? Татко гу се зваше Тане, Тане бућмеџија! Напред беше бућмеџија… та, знајеш како је! Пропаде тај занајат, почеше људије ала-франга да носе, та и он си пропаде… а он таг што ће да праји, стаде си клисарин… Умреја је, ће да има више од шес’ године. Ама добар и кротак човек беше, па си остале по њега удовица, та Сика. Кућа гу је туј близу до моју, у други сокак, Шефтели-сокак што је. Па тој девојче искају, ете, саг да гу даду за онога белосветскога. Млого је мерак, зборе си они, ете на тој девојченце.

— Па лепа девојка, па се сваком допада; а очи су за гледање…

— А девојченце истин’ убаво.

— Е, па дао му бог очи, па зна човек шта ваља; заволео је, па знаш како је.

— Е, може, господине, истин’ може тој да буде. Девојченце лепо и кротко, како и мајка гу што беше. Од добру воћку добар и фидан! имаше један турцки реч. А и саг јоште па је убава и цврста жена.

— А лепа јој била мајка?

— И саг, и саг, господине!

— А велиш била лепа и као девојка.

— Што мислиш, море! Та што беше једна лепотиња кад беше девојченце, у мој век — кад си ја беја’ момак за кеф — е, приседниче, неће’ ми верујеш, — настави одушевљени Ивко, а дошао већ до председникова стола — неће’ ми верујеш, до Стамбол гу, ете, не беше јоште једна потаква да се намери. А што па имејаше грло, та када запоје старовремску:

Маруш-Марико, мори, карађозлико,
Кол’ко си мала, тол’ко си знала!
Лага ме, лага, дор ми излага,
Дор ми излага брзога коња!

Тој када запоје с оно њојно пусто грло, — рече Ивко па накриви капу, која му се однекуд нашла на глави — веће ништо полепо не беше оди тој на свет! Ама како, ете, саг теб’ што гледам, ете тако ту пантим у оној време, у оно њојно мало алено либаде; па алис како цвет, како шарено ла̀ле̂ кад процавти у про̂лет. Она си поје у лојзе там’, на куде Агушов кованл’к, а ми се па, што смо момци, скутамо у ендек како лисице при кокошарник, па гу сербез слушамо! Мани се! — рече Ивко, па накриви капу на другу страну. — И саг јоште убаво поје, ама се млого срамује, знаш, удовица је. Ама ће да те викнем, ете, једанпут да дођеш па да гу слушаш, а она, демек, да не знаје дек си ти туј. — Ех, оно појање ако неси чуја, па таг ништо неси чуја у век! — рече Ивко, па седе и пребаци ногу преко ноге а скиде капу.

— То сад први пут чујем.

— А требешем ја да гу узнем у оној време, — рече и устаде са столице и накриви капу — ама се, ете, размину, те гу узе Танча, онај бућмеџија. А ја па на Калчу каскандисувашем, зашто и он си је бија мерак на Сику, а кој ти је чуја и знаја таг па за Танчу, бућмеџију! А и мајка гу млого мрзеше Калчу (с очи да га не види), па за мен’ беше берићат-версун. Ама ете, знаш како је у свет… искочи па Танча; ни ја ни па Калча, веће Танча!! Та када веће би „голем нишан“ и наредише работу, а татко гу, ете, на овуј Сику, дође при мен да пазари један јорган, да гу максуз, рече, шијем за младенци, за њума и за онога па Танчу њојнога. — Е, сал’ тој, викам гу ја па на татка, неће да дочека твоја керка од мен’, да гу Ивко покрива сас алал, кад не могаше (како требаше) друкче да бидне работа! Она се удаде за Танчу, а ја си па таг за инат узедо’ овој моју сагашњу домаћицу Кеву. Ете, такој му беше работа.

— Хе-хе, — смеје се председник — ама ти као да си у конзисторији, тако си почео… ти се загуби, море, оде, оде… Краће, брате! Дакле, шта тражиш?

— Посмешија сам се, господине, де! У овуј моју муку, ете, па не знавам ни што зборим! — рече Ивко мало постиђен и узе опет онај стари мизеран и смушен изглед. — Па, ете господине, ја викам: је ли ово Турско, Арнавутлук ли је, што ли је! Избрамо те, дек си човек од ред. Зашто и у турцко јоште слависмо (бе’мо цврсти у веру и па у закон), па овој чудо и резил’к не беше. Па викам да ми помогнеш, та да си не промењујем веру саг под мој старос’ и станем саг под мој старос’ потурњак, та бајрам да држим кад ми, ете, слава такој помага!

— Хе-хе! — смеје се председник. — Еј, грешни Ивко! Е то, што ми рече, не ваља.

— Ич не ваља, господине! За добро човек и не долази у општину, веће за зло! — А ја сам си грађанин и поданик, еснаф-човек плаћам сто и седамдесет и три динара и четрдесе’ и седам паре порез и прирез на половин годину; у депута, ако искају да идем, без мен’ не може да се промине, и увек си идем са свој арач. Војник сам, служија сам и у стојаћну војску кад беја’ у Београд, и саг сам војник у пиротекничку чету; а њекња ми записаше и комору да давам! Ако, господине, — да давам, зашто смо Србија! Да давам и па још, ако је за државско; зашто сам, ете, и ја државски! Па викам: право ли је да ми саг батисују кућу за ништо, за ништо, бре, брате! Па ако ти, викам, не можеш, господине, а кој ће таг да може?! — Ти зашто си приседник?

— Ништа се ти не брини, Ивко, — рече председник својим благим гласом, а игра му усна од задржана смеха — не може то тако остати. Идем ја да… — рече и устаде.

— Несам џипир, — рече Ивко, пратећи га очима и окрећући се за њим — несам коцкарин, гурбет несам, господине! Човек сам од ред, еснаф-човек, и татко ми тај човек беше; пореска сам глава, и војник и одборник, и за депутације и за дочеци, и у одбор за тријумфалне капије без мен’ не може да промине како ни коло без Кокана! Е па бива ли од једнога зајца девет коже да се одеру?! Зашто, господине, да дођем ја саг, ете, на овај степен?! Па викам, да искочиш саг ти сам, господин-приседниче, до тамке! Има ли у овој земљи закона и па ред за онија безаконици! Да отидеш там’ до онуј моју пустињу; зар ће да ги бидне срам од теб’, па ће да отидну и мен’ ме курталисају… Стра ме, господине, млого, ће се нађе неки мангуп и залудњак, па ће ме тури допис у новине, па мој срам у свет неће га бидне! Аман, господине, помагај! Ето тој те молим… — заврши Ивко, па се искашља мало и повуче с пуно респекта и смирености уза зид. — Три Цинцарина преведо’ на нашу славу, и јоште петину могашем а и тешем да преведем… ама, ете, саг видиш како је… саг дође време, ете, да се и ја писујем у Цинцари…

— Е, па де, де, — вели му председник — доста!… Не гори ти кућа…

— Море, да горе, господине, па колај работа, зашто је сигурирана, ама ово је јоште полоше, овај кардашки зулум и несрећа. Ники ме, бре, не жали, господине! А мен’ ми душа знаје како ми је!!

— Не брини се ти ништа, идем ја сам главом. Ти ниси умео, ниси вешт, а ја ћу то све полако и лепо. Пусти ти мене, а ти остани мало… немој одмах за мном, него дођи мало после, па да ти лепо мој писар преда кључеве од празне куће.

— Отидни си до кућу ми, па чудо да видиш! Искупише се деца комшијска и малска пред кућу како да ће панораму да гледају. Не мога’ да ги напудим. — А бре, деца! Што се скуписте, бре, ћопеци? Мечка ли игра у авлију ели шебек, реко’ ги, та се искуписте туј?! — „Неје мечка, збору си па они, ама ништо јоште поубаво оди тој!“ — Е, па што чекате, бре, кад неће ништо да бидне! — „Чекамо, збору си, да се потепају!“ — ’Ајде, главу да скршите, карам ги ја; тој неће да дочекате! — „Па ће да дочекамо, збору си, и јучерке тројицу избацише на сокак.“ Сал’ то чу, па си ’фати пут! Курталисуј! Па викам, ели да ги испудиш из кућу, ели да ги даш тапију, а мен’ па да ми дадеш пе-шестину пандури та да се иселим из онуј пустињу… ће да станем, ете, гурбет по туђе куће под старос’ како чиновник…

— Хе-хе! — смеје се председник благо. Еј, грешни Ивко, јеси ти награисао. И како то баш тебе да снађе?!

— Баксуз сам зар!

— А… оно… знаш, ама и ти си понекад био права напаст! Мило ти кад ти другог нагаравиш, кад му обесиш тенџеру, а сада: леле и помагај! Видиш, сад ти се враћа. А зар ниси и ти понекад био ако не гори, а оно, вала, исти овакав!

— Ама да рекнем да неје, јес-је, господине-приседниче. Инћар нема; ете признавам! Ама овакој да је било — неје, господине. Оној си барем беше шала, ама ово је веће без реда, господине. Аман!

— Ама то је свршена ствар, док ја само одем… ти не брини ич.

— Па тој и ја викам, а ти зашто си приседник.

— Е, па видећемо се, Ивко. Дакле, ко̂ што ти рекох! — умирује га председник.

— О да да̂ Господ! — вели Ивко.

Председник узе палидрвце и запали цигару, и позва писара да му овај намести јаку на врскапуту који је обукао, и да му нареди да пође за њим.

— Ама ти си опет доцније дошо̂ — вели му председник. — Опег си ваљда ноћас по свом обичају… гледај само какве су му очи… Одмах да одеш до берберина да се ошишаш гледај га само, колика му је коса! Да ми ниси више овако чупав изишао на очи! Ама, све би вас требало…

А писар, кицош са великом чупавом косом, јако исеченим прслуком, доле широким панталонама и јако шиљастим ципелама са горњим безецом од црвена сомота који је горео као жеравица, не одговара и не правда се, него му услужно додаје шешир. Не вреди му да се правда, јер вазда будно око председниково запази свакога ђавола. И писар не сме да се правда, јер мисли у себи: Стари је курјак ово, ко зна где ме је видео, па која фајда; да ме ваљда ухвати у лажи. Боље утати. — Председник му нареди да пође за њим, а мало поиздаље нек се нађу једно шест задружних пандура, а и три фијакера нек су у приправности.

— Па ће те молим, господин-приседник, напраји ги та да искусе сву строгос’ од закона! — рече Ивко и додаде председнику штап онако понизно и смерно као што клисар владици патарицу додаје. — Да ви дођем, господине, на оној стари степен.

Оде председник, а за њим Ивко у највећој смерности и понизности, као човек који је изгубио веру у све, па се боји да и најмањим дахом не утули и последњи слаби зрачак наде.

Стиже г. председник пред кућу и, саслушав тужбу једнога Циганина који је тужио Калчу да га је тукао, обедивши га пре тога да је и он један од оних који је продавао књажевачку пљачку од седамдесет шесте, уђе унутра.

Исти г. председник је познат као један славан друг за друштво. Стари Андалија, коме се компетентност мора признати, причао је после једног „весеља“ да такву напаст још није видео за четрдесет и неколико година свога свирања. Душу је дао за једно добро српско друштво у коме иде све онако, без устезања и устручавања. Био је то стари јолдаш и ашик, о чијим се весељима радо причало и још радије слушало. За њега причају да је пређе као „срески“ био сила и носио на златним мамузама као жвркове два наполеона. Знали су се добро, па зато и није никакво чудо што га онако радосно дочекаше људи који су, иако пијани, ипак имали мало и респекта од власти.

— Ооо! — повика Калча који га први и опази. — Здраво-живо, господине! Море, ћорави ли сте, ели нисте окати, та не видосте кој ни дође?!

Тврдо решен да их лепим или силом уклони, г. председник остаде и даље званичан и хладан.

— А виде ли, господин-приседниче, што напраји онај звер сас нас? — рече Калча, јер га г. председник својом званичношћу поли као хладном водом.

— Који онај? — запита г. председник и јави им се учтиво, а гледа по авлији.

— Па, домаћин наш, побратим Ивко, господине председниче, — вели Курјак. — Извол’те, седите… А ми… мало свратили… ко̂ људи.

— Море, има даву ти чинимо, да ти се тужимо без марку, на онога санким домаћина. Млого лош човек, господин-приседниче, па ни лошо и напраји. Пцетиште! Овако ли се слави слава и друство дочекује једанпут у годину, бре, брате?! Остадосмо сами у кућу као сирочики без татка, како пиличики, господине, кад ги кобац уфати мајку!

— Е па, Калча, знаш како је… и ви опет…

— Тој ли је ред, господине?! А живувасмо алис како браћа од једну мајку… Пазешем га и волешем побоље од онога мојега Чапу! — јада се Калча, коме се стегло око срца, па постао лиричан; дало му се нажао, па му удариле сузе. — Тој ли је ред, господин-приседниче?!

— Па није ни то — то не велим! ал’ опет ни зулум неће да трпи човек! — вели председник.

— „Зулум!“ ’Ајде па и ти саг, господине, како збориш! Све беше убаво и човешки. „Зулум“, викаш? Е па де, ко је погинуја од овај наш зулум, кажи си ти, де? Ти си човек један, што се каже, књижовњак, разбираш се у књиге и у писмо, и у протоколи и архиву, и тија багатели. Кој погину де оди тај наш зулум, мајке?! А њега па ако слушаш што не клевети, — оно треба да је Косово било овден! У овеј године, рутав човек, та да си саг у мој старос’ плачем. Тој ли је па ред?! — заврши Калча врло жалостивно.

— Е, па ја знам да си ти, Калча, адвокат! Ама није опет ред ни да му ви опет тако набијате огњиште — рече председник, окрећући се и гледајући по авлији онај вашар, па се заустави на обешеним јагњећим кожама. — Није ни то ред!

— Неје, господине; да кажеш да је ред, неје па ни тој ред. И ја си тој викам; ама кому да га казујем?! — правда се Калча искрено.

— А јесу л’ вам то јагњеће коже од ове славе?

— Јесте, господине. Веће нам се доједе пилећо, па променисмо на јагњећо; па беше ту још неко друство, те ги поручасмо сас друство.

— А пошто су сад коже?

— Шес’ гроша, седам гроша… спрама јагње, господине… даје понизни и услужни Калча податке. — Две дадомо на Курјака, зашто ги је он и заклаја, па ред си је такав: а једна па за мен’ ће остане, зашто му ја беја’ помагач, паракувар, а он беше стареји ашчија.

— А шта то пече онај? Јагње, а?

— Јагње, господине, ђурђовско јагње; а од њег, послатка манџа нема на свет!

— Извол’те запонац, господине председниче — рече Курјак. — Калча, дај столицу!

— Фала, фала! Запонац ћу узети, ал’ сести нећу, него овако стојећи. Запонац и јесте да се с ногу овако једе. А, после, ја нисам дошао овамо да се частим, — (кад је требало, био сам) — ја овамо долазим управо по званичној дужности, као…

— А ми ћемо сад мало да се прихватимо, — вели Смук, излазећи из подрума са пуним рукама — да ручамо. Ручали су већ, што кажу, и који су говеда погубили. Ево и вина. Побратиме, испери ове чаше — рече Смук оном новајлији.

— Ела извол’те, господин-приседниче, мало винце. Ама је винце, види, види! И Турчин — па веру си да батали заради тој вино, такво је!

— Фала, Калча.

— Ама вино антика; од ћурлинско лојзе, трогодишњак. Да си бацимо, господине, у кљун по једно винце.

— ’Ајд баш могу, ал’ само једну чашицу.

— Хе-хе! — служи га задовољно Калча — кол’ко милујеш, господине, а код нас зор нема.

— Ама како то радиш! Гледај га само! Ала си ми и ти неки ашчија! — рече председник, гледајући Курјака како сече печену јагњетину.

— А све си вика, господине, — вели Калча, — да најбоље знаје.

— Како то сечеш, то не ваља ништа! — Не ваља, господине, — вели Калча.

— Оно ако ћеш баш право, јагње и не треба да се транжира, него се изнесе онако цело на синији, ко̂ што Турци раде.

— Е, не л’ и ја тој зборим?! А они ми викају: ти, Калчо, да си ћутиш; ти си мајстор салте за зајци и за срндаки. А саг погле како и приседник на мој памет збори!

— Да си мене питао, — вели председник — ја ти, вала, не би’ дао ни да га сечеш. Јагње се живо коље и сече, а чим је печено, одмах нож за силав па прстима, ко̂ што је бог рекао. Јагње печено, упамти то, најлепше је и не сећи га, него га онако цела изнети на синији, па онда скрстити ноге, па, онако по турски, прстима скидати с костију. Тако се то ради. Па онда не знаш шта је доста: толико је то слатко! Ал’ кад си већ почо̂, онда дај бар мени тај нож, да ја то…

— Нож, подај нож! — викнуше сви и полетеше услужно.

— Ех, сам те Господ донесе при нас, — вели задовољни Калча — а без теб’ ђаше да буде јексик овој наше друство!

— Овако, видиш, овако се то сече, овако. А како си ти почео… Па брже прислони тањире уз ватру да се малко угреју, — ако ћете, то јест, вруће печење да једете — онда се тако ради, а не на хладан тањир метути, па да се одмах слојани! А ако волите хладно печење, онда је друга ствар. Што се мене тиче, ја волим и једно и друго. А кад хоћете вруће, тањир треба да је мало угрејан…

— Боже, — вели Калча, сав срећан, полако — учевњак човек што је, па у свашто се разбира!

— Тако… дај сад амо те тањире од ватре. Е, пробај сад да једеш!

— Ех, пусте чкоље и пусти мој младос’ куде је! — викну Калча.

— А лако је натаћи само на ражањ па испећи; ништа лакше од тога. Али треба мајсторије да се исече. ’Ајде, па ви сад једите… а ја ћу мени узети само онај бубрег с лојем. Дај столицу.

— Столицу! — викну Калча и додаде му своју малу троногу столичицу. — Е ли искате из собу једну и један јаст’к?

— Батали, добро је и овако! — вели председник. — Охо-хо! Ала се омиче, све се топи и лој и бубрег. Дед’ то ћурлинско. Је л’ ћурлинско то вино беше? Да ти мене нешто не лажеш?

— Ћурлинско, господине, — вели Калча — ич не бери бригу, зар теб’ ће’ да те л’жемо! Све му је лојзе у Ћурлине.

— Онда сипај!

Сипају, куцају се, наздрављају и пију.

— Славу славили, славу дочекивали, господин-преседниче — наздравља Курјак. — Како ја вас данас у мојој кући како могу, тако ви мене, ако бог да, други пут у вашој кући дочекивали како могли, а, дај боже, и како хтели!

Пију и изврћу све чаше, тако да данце буде горе а уста чаше доле.

— Добро вино! — вели председник. — Дед’ још мало ребарца. Тако. Па онда да се лепо разићемо, па и ја с вама и ви са мном да будете задовољни, а највише да буде нашем Ивку мило.

— Што је куче, виде ли, господине, па нема га! А погле овакој друство! Овако једење и пијење и не ’теде — што је пчешка сорта! — не ’теде — да остане! — вели Калча.

— Ала се топи! Охо-хо! — вели председник, узимајући ребро. — Гледај, Калча. Овако се то једе! Ех, кад не умеш да једеш.

— И ово! — рекоше три кардаша и сваки му изабра и метну у тањир оно што сам највише воли.

— И реп знам да волите! — рече један, па му мету у тањир.

— И главу, господин-приседниче — вели Калча. — Не ли сте главешина на град и на нас свија и туј што смо и там’ па напоље по град. Па викам: „Главу пред главу!“ Такој си је ред јоште од старо време.

— Изволите, господине председниче, ћурлинског нектара. Нећете ми ваљда дати корпу! — вели онај и приђе услужно и грациозно да му наточи.

— А, фала, фала! А одакле бесте ви? — рече председник новајлији. — А ко вам је ово? — запита полако Калчу. — Одакле бесте?

— А кој га знаје! — вели Калча. — Треба да је неки наш човек. Дође си у кућу како некој маче од сокак кад улегне у кућу, па се припитоми туј; па саг веће и не излази. Стадосмо и побратими.

— Част ми је представити вам се, — рече онај, закопчавајући капут и извлачећи манжетне — Светислав Н., пређе као члан позоришта, скроман и предани служилац у храму богиње Талије, а затим отпуштени општински писар, жртва обести садањега режима, који је узалуд ишчекивао моју потпору… као члан путујућег друштва почео сам као статиста са цигло неколико ових речи: „Милост, Лезирк је невин!“ а доцније сам играо Јована у Низу бисера и Хајнриха у Лаворици и просјачком штапу, награђен бурним аплаузом до лудила усхићене публике која ме обожаваше. Играо сам карактере, то ми је био фах… посветио сам се био животу који значи свет на даскама, то ми је био идеал, циљ и сврха мога толи бурнога колико беднога живота…

— Аха, сећам се, писали су ми из Београда за вас.

— Па сам дошао… А уверићете се из мојих кондуита, које су све овде при мени… — рече и извади читаву фасциклу неких хартија.

— Добро, добро… то за после. Овде сам само приватан човек у кругу пријатеља.

— Имам опробано перо… мој концепат није никако поправљан; одмах га и преписујем. Имам баш, чини ми се овде неколико концепата при себи, ако желите…

— Желим ти, брате, добар апетит — рече председник и метну му у тањир један комад печења. — Ето, то је добро. Ех, кад не знаш шта ваља!

— О, господине председниче, ваша љубазност… ваша готовост… како само да вам се одужим!…

— Батали, море, то, па ћути и једи ту. Видиш да нисам… да сам данас приватан човек, а сутра кад будем у звању, званичан… — вели председник, па се тек наједаред трже; сетио се да је дошао као власт, па настави: — То јест, ја сам и сада власт, ал’ сам у другом послу. Људи, шалу на страну, фала на части, на вину и на мезелуку, ал’ ја мислим да је већ крајње време да ми оставимо овога човека, овога нашега грешнога Ивка. А зато сам и свратио, пут ме нанео. Ишо сам овуда, па чуо неки џумбус, па дај, велим, да видим…

— Чуја си џумбус, па викаше ово треба да су неки моји човеци, друство; е фала, те се за нас па присети. А куд ће па да бидне коло без Кокана, та и ви без нас. Здрављица, приседниче! — вели му весели Калча, а накривио капу. — Ако, ако! Неси ни погрешија, ни ти с нас, ни ми па с тебе.

— … Па реко’, хајд баш да свратим и да видим шта раде они тамо, па сам казао Ђивгару да спреми фијакере, па да се лепо посадимо, па онда лепо одавде кући… ил’ у Бању… добро је мало, ради…

— Заради воздух! — вели Калча. — Ех, што је човек учевњак, књижован…

— Јесте, да се мало излуфтирате, то је здраво.

— Прима се! Да идемо! — вели Светислав.

— Ама па лепо, да си идемо, лепо, па ће’ си идемо! И ја си тој викам од јучерке јоште. Тике викам — вели Калча — бива ли, ели је ред па трговачки да си идемо, а ни „сас здравје“ да не рекнемо на нашога доброга Ивка, на домаћина, ете?

— А прошевина?! — спомену Светислав.

— Каква прошевина? — пита председник.

— Хеј, хеј! Па тај си је работа веће свршена… ’Оће да га женимо…

— Кога? — пита председник.

— Па ваљда неће Курјака! Тике може и њег’, удовац је…

— А зашто опет ка̂ да не би могло! — рече Курјак ребрећи се мало и сучући бркове.

— ’Оће да га женимо, овога побратима. Такој ли је, куме? — пита Калча Светислава и удара га по рамену. — Јучерке ме окумија. Здрављица! Куме, да пијемо! Куче ниједно, ела да се пољубимо.

— Хајте, људи. хајте; ово је сад најхитније, а за оно има времена! — вели председник.

— Ивчо, бре! — раздера се Калча колико га грло доноси. — Ивчо, бре, поскоро да дођеш!

— Што се дереш ка̂ скелеџија? Пресече ме, кол’ко се раздера! — викну на њ председник.

— Викам га и океме ете за тој да се, демек, алалимо како људи, трговачки… несмо једне керамиџије…

— Море, Калча! Немој бар ти да се правиш луд. Давно се баталио ред овде.

— Одавно, господине, и ја викам тој, јоште откако не оно куче остави па побеже; ама, викам, зар да смо и ми како он?! — вели Калча.

— А зар је ред — вели Курјак — да нас и он остави онако саме!

— Е, па немој тако, Мито, — рече председник онако меко и благо Курјаку — ти си бар човек паметан, па што онда тако говориш? А како би, ето реци по души, теби било да ти он дође на твоју славу?

— А зар је једаред засео? А после, ја то једва и чекам, и молим бога! А што? Што да ми не дође! Боже здравља… Није далеко… ето прексутра, па извол’те и ви, господине председниче. Па ћете видети како ја дочекујем и служим госте; онако старински, као Силни Цар Степан… све стојим. Јакако. А ја још и немам домаћицу ка̂ он. Још мало, ето прекосутра је слава, па живи били…

— А шта је прекосутра?

— Па разуме се Марковдан, моја слава, од старине…

— Хе-хе, — смеје се председник — шта се ту разуме! — А за коју годину, за ову?

— За ову, за ову!

— Хе-хе. На здравље ти памет! Ове године, вала, нећеш славити, а догодине можеш. Па, болан брајко, а знаш ли шта је данас?! Па данас је Марковдан.

— Данас? — пита Курјак.

— Данас, и то целога дана! А сад је четири сата по подне.

— Та батал’те, господине председниче… не знам ја кад ми је слава! Толико година славио заједно с оцем, и после кад сам се одвојио сам, и као удовац… па да не знам ја кад је Марковдан. Трећи дан по Ђурђевдану.

— Па? Је л’ прекјуче био Ђурђевдан?

— Јок! данас је! јуче је! — вичу, док се напослетку једва једном не обавесте да је прекјуче био Ђурђевдан.

— А не, не! Господин председник има право. Јуче је госпођица Јола отишла и нисам је више видео, а она је дан и по послуживала.

— Е, па саг де! Вија сте мужије учевњаци и књижовни, а мија смо једни простаци. Како ти рече, приседниче, тај дан ће да бидне. Последњи си гост у друство, да ти не кваримо кеф, ете! — вели Калча. — Пеки, неки!

— Е, па нећу да је „пеки“, него: Је л’ прекјуче био Ђурђевдан, је л’ јуче била патарица, е је л’ данас онда Марковдан?! Ако не верујеш, изићи да видиш како јури свет у Пантелеја… а и на Св. Марка слави црква!

Табло.

— Е па, побратиме, Митанчо, — диже се Калча с пуном чашом — па срећна ти слава! У здравје да гу дочекујеш! И ми да ти долазимо и ти па да не дочекујеш и испраћаш, а не како оној куче Ивко што уради.

Сви му честитају славу љубе се пију и опет се љубе.

— Добро сте ми дошли! — вели Курјак једва једном уверен и он. — Извол’те, седите.

Сви поседају, Курјак стоји и служи.

— Господин-приседниче, — вели Калча весело — а виде ли саг па овој чудо: слава на нашега Митанчу. Курјачка што је слава, па у туђу кућу гу слави! Боже мој! Свашто у овај свет!

Те се речи као коснуше Курјака, јер он се уозбиљи и као растужи мало; а зачудо да је и јуче већ био нешто друкчији. Већином је ћутао, ребрио се седећи онако; гледао, сукао и извлачио бркове.

— Е, кад је тако, — рече председник и пружи ћуровачу да му се наточи — онда је што друго; ствар је онда у другом состојанију. Па што ми то одмах не казасте! Е онда узимам реч натраг! — па испи чашу. — Светиславе, на, мети овај шешир тамо да ми не смета.

— Бож’ке, како се па оној убаво сложило. А прође Ивкова слава, а ето си стиза па Курјакова! — вели Калча.

— А јадна ти слава без свирача! — вели Смук.

— Весело, господине председниче! — вели Курјак.

— Ама нешто ми глува ова слава! — вели председник.

— Како да није! — вели Смук. — Нема Цигана.

— Бе’у једни отоичке, ама ги напудимо зашто су лопови. Они куповаше и доносише пљачку алексиначку и књажевачку у турцко време кад беше рат. Рекаја сам јоште кад паде Ниш и заступи Србија да ћу ги бијем где ги нађем и дор ги видим; па си тој и радим, веру ги фираунску чађаву! Фаћам рачун; јоште три иска, па да ги бидне рамно стотинка.

— Ама глуво ми без Цигана! — вели председник. — Куд је била слава без Цигана!

— Глуво, господине.

— Чујеш, куме Светиславе!

— Ја… о молим… изволите! — вели Светислав.

— Дакле, као што ти реко’, ја ћу да ти будем кум, Курјак старојко, а Калча нек’ ти буде место оца. А, Калча, пристајеш ли?

— Све си кабулим… — вели Калча.

— О, каква част! Ствар прешла у јаче руке… Дакле, има наде! Даље од мене онда мисли о самоубиству! „О Маријола, лепотице красна, Слико дивна раја небескога! Не смем чисто да погледам у те, Дивном блеску светла лица твога. Ал’ врати се, о погледај, стани. Мог живота већ се гасе дани!“ — завршава декламацију овај Јулије Флотвел из путујућега друштва.

А Калча не скида очију с њега, него га слуша и гура једнако Смука да га и овај слуша.

— Море, куме, ти ме збуни с том твојом фантазијом… Дакле, шта оно хтедо’ рећи…

— За Цигани беше разговор! — вели Калча.

— А, да, дакле куме и ћато… сутра напиши признаницу на пола плате…

— Чујем, господине куме; а на колико, молим? — На пола плате, четрдесет и осам динара, од петнаестога до краја овога месеца, на име плате писара овоопштинског, а плата ти је деведесет и шест динара засад.

— Хвала, господине куме-председниче и једини прави пријатељу и добротворе.

— Уха, шта ти све наказива ту! Рекни: куме — доста је.

— Хвала, куме. Дакле, куме, шта сте ми хтели наредити? Где кум оком, ту кум скоком!

— Леле мајке, што ће да ни процавти Општина сас овакога писара!! — вели Калча, смејући се.

— Дакле, куме, отиди оном мом писару пред кућом ту што стоји и кажи му нека одмах пошаље свих шест пандура у свих шест циганских махала — а и код Пантелеја нек’ иду, ако по малама не нађу, па нек’ доведу свираче.

— Колико?

— Кол’ко их нађу.

— Ама, викам, — вели Калча — неће може бит’ да дођу: и њима ги је слава.

— Море! Чудне ми славе! Циганска слава! Шта неће да дођу?! Кажи да председник зове. Хајде сад… Чујеш… хеј, стани… Нареди тамо и за прангије!

— И чочеци нек’ доведу! — предложи Калча.

— И њих, и све. Знају они Курјака; зар су му мало свирали Мекам и Зејбечку игру.

— Море, не знају они председников бакшиш! — вели Смук.

— Е, па срећна слава! Срећно виђење! Ове године како можеш, а догодине како хоћеш. Па да бог да с домаћицом — вели му председник. — Ако си Курјак, не мораш бити курјак.

Куцају се и пију.

— Седи, Мито, — рече председник Курјаку. — Што си замишљен? Шта ти је?

А Курјак само седи и ћути. Суче бркове, вуче брк и гледа низ нос, као човек који осећа своју вредност и намеран је да је пусти у саобраћај.

— Истин’, што ти је па теб’? Ништо си млого жалан побратиме!

— Ето тако. Ништа! Мислим нешто! Ето откад је наше друство, па се не сетисте мене да жените и да ми председник буде кум! А овај, ево, дошао јуче, па му већ нађосте и девојку и кума и старојка и све! Е, зато ме је баш много жао!… То… то ја и умрећу а заборавити нећу!

— Па, молим те, побратиме, а кад си нам ти реко̂ да ’оћеш…

— Него… да ја дочекам — наставља збиља ожалошћен Курјак — моју славу без домаћице, и још у туђој кући! Е, зато ме боли срце! То је мени једна жалост велика!

— Море, батали то сад. А поправићемо то лако, само ако ти хоћеш! Него да пијемо. Само ако ти хоћеш!

— Море, како да нећу оно што је добро.

— Хајд, батали ти то сад! Сад ће нам и Цигани доћи.

Нема сумње, Курјаку се досадио удовачки бећарски живот, а дирнуло га и то ваљда што је дочекао славу у туђој кући. И он се опет изгуби у мислима. Само је гладио руке, пућио образе, надимао груди, као што већ то чине заљубљени удовци, и мало је говорио, а није се расположио ни кад су стигли свирачи.

После пола сахата стигоше свирачи.

Ивко је седео дотле у кафаници и поручивао кафе и примао извештаје, који су га потпуно умирили, јер је чуо да је власт стигла већ на место нереда. Пошао је умирен и пун наде; али што се ближе кући примицаше, све га више неки страх обузимаше. Оставио је кућу у приличној тишини, а сад издалека проламаше му уши један ужасан урнебес! Јакаша, јараша! чу се из авлије глас Циганака и зурле Амета зурлаша.

— Леле, мајке, што ће баш да пропаднем! Што ће овој сас мене на крај да бидне! — рече, па полете кроз свет у авлију, као човек који је до малочас безбрижно седео у друштву, па му изненада јаве да му се кућа запалила. Ту стаде на оном демаркационом ћошку од куће, па гледа и слуша све. Унутра већ само како се замислити може! Како те најгоре мрзи. Једна вика, једна свирка, једно пуцање и подврискивање једно, па се до неба чује! Затекао је шест циганских дружина. Све ударило у свирке и даворије, у ћеманета, зурле и бубњеве, а чочеци у бесну игру. Циче ситна ћеманета, пиште зурле, а глас им се разлеже чак до Виника, тресе се кућа и сокак од бубњева, звече дахирета, подзвецкују чампаре на рукама чочека. Игра чочек и прави кругове и шиба својим дугим курјуцима по зраку и тресе грациозно целим својим симетричним телом, а Калча се извалио на једно јастуче, зажмирио сладострасно као мачак, па викнув: „Ахааа, чичино малецно!“ испали пушку увис и отера радознале врапце чак у девету махалу. „Свирајте мој жалос’, веру ви фираунску чађаву чочешку!“ дере се Калча и обећава лагир-папуче гаравом чочеку Кара-Биберу, због које се почешће по кафанама дешавају туче између војске и цивила, и има разбијених глава и слубљених шешира, покрханих столица и тесака без канија у кафани и канија без тесака у касарни. „Ћити, ћити, Ружо!“ дере се Калча.

Тресе се кућа веселога Ивка, јорганџије.

Стао домаћин, па гледа и слуша чудо. „Што је овој, бре, брате! помага ли што тапија?“ рече у себи. Веровао је својим ушима, још са сокака чујући како му се све тресе од свирке и песме весела кућа његова, али очима својим није могао да верује ни сад, на лицу места, усред авлије! Занемео и стао. И да је то био човек који афектира, нема сумње да би најприродније и најзгодније било за њ да падне у несвест; — али пошто као човек јаке и снажне грађе није знао шта су то живци, а још мање слаби живци, није знао, наравно, ни падати у несвест, него је само зинуо од чуда, па стоји насред авлије. Оставио још и којекако мирну кућу, а сад затекао читав вашар као у паклу, и то још у присуству општинских служитеља, на чију је помоћ апеловао! Они су ревносно прали чаше и спремали „бештек“ и „есцајг“!!

— Бреее! Зар тол’ко Цигани ти има у овај град?! — викну Ивко, коме ништа паметније у овај мах не паде на памет него то. Заборавио на своју несрећу, па се чуди томе. Стаде гледати и мерити Цигане и пандуре који раде и уређују слошке, као да су баш у својој кући.

— А, за тој ли ве је послаја приседник, несреће пандурске! — викну Ивко, мислећи да су пандури (као сироти људи) поткупљени.

— Ми си сал’ слушамо заповес’ — рече један са засуканим рукавима, разгледајући опрану чашу, а Ивка и не гледајући. — Што па нас резилиш, кад су туј наши стареји?!

— Какви стареји! А, ће се нађем ја с приседника, па ће га питам какви има пандурини! Куд су стареји? — пита Ивко, не видећи ништа друго до саме Цигане. Први пут му паде на памет, па се запита: откуд у вароши толико Цигана! Погле, молим те! рече Ивко у себи. И доиста, сам Циганин притискао авлију, па да, што певају, јаје бациш одгоре, не би пало на калдрму, већ на добра Циганина или још боље Циганку. А није ни чудо. Пандури су сви, колико их је било, тачно извршили наредбу. Сваки је пандур довео по једне свираче; шест пандура, шест дружина циганских беше дошло. Стоје у полукруг са свима могућим музичким инструментима културнога Запада и чаробнога Истока. Они као полукруг, усред њих кардаши, усред кардаша седи главом он, председник; а власт, болан, брате! Пао у севдах, па онако ћефли лепи динаре и стопарце по челу и образима најмлађег и најлепшег чочека Ајше и обећава јој стамбол-папуче. Грешни Ивко кад виде то, а он стао па се скаменио, и стоји не друкче него као један велики у салонски капут и свилени прслук са цветићима у саксијама обучен знак питања или дивљења.

Дуго је ћутао, јер не може ни очима да верује, а још мање да гукне! Власт, болан, брате, отишла да га заштити, па се и она саблазнила, и њу је ова тродневна епидемија заразила! И њу је занела и понела струја овога бујнога весеља. Па што је онда стално и солидно у овој земљи? мислио је Ивко.

— На здравље ти пита, домаћине! — гукну Ивко. — У овуј земљу веће нема ни ред ни па закон! Пропадо’ ја са све приседника!

— Ивко!

— Побратиме!

— Ћопек!

Гракнуше оданде у један мах кад га спазише, а прангија рикну силно и посу земљом несрећнога Ивка по глави, по капуту и по свиленом прслуку са цветићима у саксијицама.

— Свирајте: „Што те нема, што те нема, драги, да ми дођеш?“ — виче Курјак.

— Јок, јок, свирите: „Побратиме, побратиме, ете, да се не варамо!“ — виче Калча.

Цигани свирају и певају и једно и друго у исти мах.

Ивко стао насред авлије, па се подбочио као онај коме се поломе кола на пола пута од села у варош, — стао па гледа блесасто. Паде му на памет прекјучерашња гужва циганска, па рече у себи: „Сас Цигани поче, сас Цигани ће ми се и сврши слава! Ја си дочека у моју авлију „Циганско царство!““

— Поскоро овам’, куче ниједно! — рече Калча. — А, теб’ те никуд нема! А знаш ли, јагуридо, дек је данас слава на нашога Курјака?! Не знајеш, је ли, несрећо побратимска!

— Овамо, побратиме, — устаде Курјак и приђе му. — Данас ми је слава, Свети Марко. Жалост, побратиме, које сам ја дочеко̂ од тебе, као од једног бољега од рођенога брата, да се ти мене не сетиш, него да ја морам да ти напоменем.

— Е, па срећно, — утањи Ивко — догодине побоље код твоју кућу да гу дочекујеш и испраћујеш!

Пољубе се.

— Ставријо, море, чашку за Ивка. Добисмо новога госта. Седи си, Ивчо! — вели Калча.

Куцају се и пију. Ивко седа.

— Е, а што је па саг овој, господин-приседниче? — рече прекорно Ивко.

— Не можеш, бре, без нас, признај, куче ниједно! — вели му задовољно Калча. — Скита се, скита, па се врну при нас у старо друство куче!

Насмеја се Ивко мало горко, па се предаде судбини и баци капу на траву.

— Ето видиш, како сад иде све лепо и мирно. Седиш ту, а нико ти не каже ни: потамо се! Треба лепо. Добар си мајстор, ал’ с људима не умеш — му председник, густиозно једући једно ребарце. — То треба полако, па то после све иде својим путем, као намазано. Ти само уживај!

— Е јес’, господине. Да уживам, господин-приседниче! Калча ме испрати сас пушку, а ти ме па саг сас прангије дочека! Фала ви како на брата — рече учтиво Ивко, а у себи се пита: шта ли то, боже, иде све тако лепо и намазано?

— Деде још по једну! Најпре таван јагњетине, па таван вина, па онда таван кафе, па ништа лепше! Ето тако… сад још ово да испијемо, ту што видиш, а после ћемо сви лепо да се дигнемо, па право тамо! Ал’ онда треба и ти да нам помогнеш, јер и твоје се коже то тиче.

— Што да прајим, господине? Све ће да чиним, салте казуј! — вели Ивко, па му се примаче столицом.

— Па ти ето видиш какви су ово зли поданици. Видиш да овај сваки има три срца, као Муса Кесеџија. Видиш да су тек сад ћефли, што су пронашли Митину славу! Па ти мислио да ће већ да сврше, а они тек сад почињу! Хоће славски колач да поруче.

— Како, море, да не видим! Очи ми обелеше гледајући бруку. Него курталисуј, аман!

— Е па лепо, има лека.

— Има, велиш! О, да да̂ Господ!

— Ето видиш овога овде Светислава. То је наш писар: добио је данас службу. И ти си ми казао, а и од њега сам самог малочас чуо, да је бегенисао ону јучерашњу девојчицу…

— Маријолу Танину? Јесте, господине.

— Е, па видиш. Па сад бирај! Ил’ волиш да их скинеш сад одмах с врата, ил’ да ти још три дана праве лудорије по кући. Од тебе све зависи, више него од мене.

— Научи ме, господине, ела…

— Па да оде твоја жена, госпоја Кева, мајци девојчиној…

— Аа, при Сику?

— Јесте, да оде, па да је пита: хоће л’ удати дете. Је л’ јој је за удавање; а ми имамо, реци, момка на женидбу. Нек’каже да није рђава прилика… а знаш… ко га зна, може после доћи неки још гори. А овоме бар знам фамилију. Од добре је фамилије, за то нека се не брине, а има и масу, то ја знам и јамчим.

— Е, лепо… ће рекнем: приседник га знаје како и себ’ што познава…

— Па ако може бити што од тога посла, а ми да им дођемо одмах овако сви у прошевину — а ево ту су и Цигани. Жива згода, све ко̂ наручено. Он млад, леп, од добре фамилије, таман прилика; а она лепа…

— Лепа, господине, како гугутка, како и мајка гу Сика, а мајка гу па што беше…

— Ее, де… казиво̂ си ми већ! — прекиде га председник. — Дакле, ако може, а ми онда вечерас лепо све да свршимо, а на Духове може свадба да буде. Дакле, хоћеш ли?

— Како да нећу, господине! — вели Ивко.

— Е па, Светиславе, домаћин ће да иде. Дакле, Ивко, хајд брже, а кажи им да се девојка момку просто допада! Кажи да је зато и остао три дана код тебе, што му се жестоко допала…

— Рекни гу, — додаје Калча — жестоко му памет померила ваше Јолче, па си је саг како брљив без њума! Ошашавеја је…

— Да, господине, а и шта би ми био живот без ње! Само један суморан дан, магловит, облачан дан; дан без сунца, небо без паведрине, без топлих зрака сунчаних. Што је свет без топлих зрака сунчаних, то сам ја без ње! О, господине, кад бисте знали! Кад бисте знали и осећали што ове ломне и и мучене груди осећају у овај мах! Ах, господине! — рече Светислав, а опустио руке и разбарусио косу, па изгледа као онај кога из кафане избаце.

— Погле га сал’ што збори! — вели Калча полако и гурка Смука. — Ја га што је брљив! Их, што је фантазија, мајка му стара!

— О, господине председниче! Да ли ћете ми моћи веровати?!… Али не… и ви сте били млади, и ваша је крв негда бујније кључала, срце јаче било, и ви се више кретали по узвишеним пределима идеала! И ви сте јамачно имали једно створење које не бисте дали ни за сва царства овога пространога света; за чијим сте погледом чезнули, за чијим гласом уздисали, за чије бисте једно „љубим те, љубим“ дали све блаженство душе своје! — А она, мени… ах, коли ми је драга она!

— Бреееее, — отеже Калча — па ово, море, било лудо!!!

— Море, не лупај ту којешта, — осече се председник на Светислава, који је још једнако онако чупав стајао и декламовао без суфлера — нит’ ми одуговлачи ту ствар, кад видиш да радим за тебе!… Дакле… овај… тако кажи, нека каже тамо госпоја Кева: да је момак рад да се жени, а девојка му се допала. Он има нешто масе, а добиће службу, па не тражи ништа: што кажу, пристаје и у једној кошуљи да је узме. А ја ћу се старати за њега. Познавао сам му оца, а познавао и фамилију, и јамчим за њега. Ако да̂, нек јој рекне да ће тиме и мени учинити љубав, а рећи ће ми после фала, то знам. А и девојка ваљда му неће манисати? А момак је воли и било би му тешко кад би га…

— О, умукните, — раздера се Светислав — не спомињите ту ужасну реч, тако вам спасења душе ваше и вечних мука које вас чекају! Не спомињите! — рече малаксало, па разбаруси косу у очајању и паде преко једне столице.

— Ама, реко’ ли ти да се не млатиш кад ја радим, видиш, фала богу. Бог и душа, хоћу те везати, па послати у Београд у лудницу, ако ми само још једну реч…

— Ах, не, не! Ви још не знате…

— ’Оће — нек’ гу рекне Кева — како онај леблебиџија из Стамбола, што се у онуј турцку песму поје, пушку да фане, ’ајдук да стане, ако му, ете, не давате Маријолче ваше. Може да напраји сијасет зулуми и па ешеклуци заради овај несрећни севдах. Такој нек’ гу, ете, на Сику рекне! — учи их Калча.

— Не, не! Нашто ми и живот, та он би ми само био пакао на земљи без ње! Ја ћу се убити ако…

— Чујеш море, Ивчо, што си збори човек?! Нек’ рекне Кева на Сику: да ће да се беси наш побратим Светислав на криву грану, а све од кара-севдах — а од кара-севдах поголем болес’ има ли на овај свет?! — вели Калча озбиљно. — А истин’ може да учини тој! Фантазија је, бре! Лудо, бре, зар га не видиш? Море, муке видомо сви сас њега за овој три дана! Па може тој и да напраји, па кој ће таг, рекни гу, Сике, да потегли на душу? А може, каква је будала, да се ожени за инат сас неку штумадлу, па бива ли наш побратим такој да начини, та такву снајку да си добијемо?! Тој ће бидне, рекни, ко му не давате девојченце. Разбираш ли?

— Разбирам, де! — вели Ивко нестрпљив.

— А за момка, реци, да је већ председникова брига; биће места за њега. А после има и масу, дакле неће, фала богу, бити гладан. А рече, чини ми се, да је сиротнија кућа, а? — запита председник.

— Па сиротиња, господине, — вели Ивко— имају ти једну кућицу, лојзице, малко земљице, чаир и магаре; толко!

— Е, па иди сад, па гледај што брже да се вратиш, ако желиш да ти се кућа што пре испразни — вели му председник полако. — Јер видиш како је! Курјакова слава тек сад почела… једва сам их одвратио… а хтели да зову и попа да сече колач! Па ако и Курјакова слава устраје још три дана, лепо ће да ти иде! Хајд, иди сад!

Оћу ’оћу, господине, да радим ћу како да ми је син ели родљак — вели Ивко.

— Рекни гу — учи га Калча — нек си не тврди пазар баш тол’ко млого. Зашто знајеш како је! Момак си је како један, демек, зајац, девојачка мајка како ловџија, наводаџија како огар, како наприлику саг мој Чапа што је, а момак како зајац; дор га видиш, а ти тај час по њег’, зашто кад му изгубиш траг, нима га ни зајац, беше му веће… неће га нађеш ласно! Па да си има нос како мој Чапа, па неје ласно! Та и за овој саг, ете, алис та си је работа! Зашто може после да буде слаб алиш-вериш за девојку. Знајеш како је девојка! Док си је млада и луда и зелена, она си је скупа и јагма на њума, како на ранке црешње; а после и по две оке да даваш за марјаш — па мука за муштерије! Море мен’ ме ти питуј — рече Калча задовољан и изненађен и сам овим својим згодним упоређењем. — Помени гу за оној наше старо, кад гу ја бегенисува јоште у оној време, а она си и мајка гу тврде пазар! Па виде ли што се после напраји?! После си пође и удаде се за онога Танчу; од Калчу па дође гу ред и на Танчу онога!! Знајеш, рекни гу, за онај стари реч: „А кум сас прасе, а ти па сас врећу“, та прасе у врећу, зашто после може да стане кум пишман! Та и Сика нека си не тврди баш тол’ко млого пазар, зашто може после да буде зорт кад прецавти девојче како цвет; да буде зорт, па таг да дава девојче за неку јоште погору прилику и јоште побудалу од овога нашога побратима, ете, Светислава!… Ете тој ти се поздравија, рекни гу, онај Калча.

И нама ће ваљда, зора синут,
Сунце наше у висину винут,
Бићеш моја, моје чедо драго,
Бићеш моја, једино ми благо!

вели Светислав, а дигао руке и окренуо се према Ивку и домаћици му, који одоше својом мисијом.

— Брееее! — отеже Калча. — Што је па будала и фантазија овај наш тазе побратим, та га у свет нема!! А, побратиме, а фаћа ли те тој па сваки дан у овој време?!

После пола сахата ето ти Ивка и Кеве. Вратише се обоје весели. Ови их једва дочекаше, јер Светислав је за ово пола часа починио лудорија доста.

— Господин-приседниче, — рече Кева с врата — да кажеш: Драгичка!

— Море, и ми кажемо! Бог да поможе и поживеја твој памет, господине, та се присети! — вели му Ивко полако.

— Шта је? — гракнуше сви.

— Готова работа! — вели Ивко. — Изнапред мајка гу не беше ништо кефли за разговор, мислејаше, демек, да салте шегу терамо, па си жена не верује, та рече: „Зар ви не беше доста у вашу кућу, рече, та саг почесте и у овуј!“ — Ама, Сике, викам ја, ти си берем жена… „’Ајде, комшија, и ти си па како опија! Не води гаирет са сиротињу!“ рече па она. Муку, море, имашем сас жену! Ама кад гу ја реко̂ да ич нема шала, и да ће приседник да дође сас нас, а она таг рече: „Е, ако да је туј и господин-приседник, таг, рече, може да буде ништо.“ А ја гу јоште реко’. Да запиташ, рече ми господин-приседник, најпрво девојченце; зашто ми рече човек да нема ништо са зор, веће сас кеф и сас алал, а теб ти је керка за давање? — „За давање ми је!“ рече она. — Е, па саг иди, па си питуј Маријолу. Она си запита девојче, а ова се срамуваше — како је и ред на удовичку керку — некој време, а после признаде си што га је и она бегендисала. — Берићат-версун! викну’ ја. Па саг брзо да се спремите, ми ће смо саг овај час да смо туј при вас! реко’ гу ја на Сику.

— А ја гу реко’ — додаде домаћица — за девојче ич да се не бринеш, ако смо, демек, муштерије. Момак си је убав, кротак, фин, како галантерис’. Премисли се, реко’ гу ја, ако смо муштерије и ако ти је, демек, Јолче за давање!…

— „Што да се премислим! рече па она. Кад је к’смет нек’ се узну! за давање ми је! Ми ће’ ве чекамо!“ — допуњава Ивко рапорт.

— Ура! — одјекну громко, и Цигани засвираше један урнебесан туш.

— Па ’оће си идемо. Да полазимо! — нуди их Ивко.

— Можемо! — вели председник — ако смо готови. А ти, Калча, пробери једно шест најбољих Цигана и сортирај их, па ти нек’ остану, а оне друге пусти. Старојко, ти знаш шта је старосватско: да води трошак, — хајд, дреши кесу, па плаћај. А ево им од мене — и даде им три банке. Раздели им, јер ће се потући.

И Калча и Смук деле бакшиш Циганима, који џакају, али не смеју много због председника, а још више због пандура; али чим изиђоше из авлије, заџакаше страховито и почеше се бубати и тући. Ивко се смеје и не да пандурима да се умешају, па вели: кад је почела слава са циганском тучом, нека се, вала и сврши.

— Ама шта тражиш то, куме? — пита Смук младожењу, који се гологлав устумарао по авлији.

— Ама тражим шешир! — вели Светислав.

Док је Светислав тражио свој шешир, дотле је Курјак пришао председнику, и озбиљна и свечана изгледа, разговарао се с њим дуго. Били су подаље, па им се разговор није могао чути, али се отприлике могло видети да се нешто врло озбиљно разговарају. Чуло се у један мах како Курјак вели: „А ово већ не ваља, и сам видим, вели Курјак… срамота од света… па бих вас молио, господине председниче, ка̂ једног свог оца и, рећи, пријатеља, да ви…“ а председник пристаје на нешто, колико то до њега стоји. А Курјак све веселији и ведрији, избацује час једну а час другу ногу, суче бркове и тражи од Ивка оно мало огледалце што стоји међу порцуланом, и чешаљчић, а овај му све то доноси.

— Ама што радите толико? — пита председник, свршивши разговор с Курјаком.

— Ама шешир нема му га на Светислава! — одговори домаћин.

Стадоше сви тражити шешир по собама, по ходнику, по шупи; завирише и у кокошињак и разгледаше све по авлији. Нема га нигде.

— Гледај, молим те, ко̂ да је у земљу пропо̂! — вели Курјак.

— Ама, побратиме, дође ли ти у шешир, ели гологлав дође? — вели Калча. — Још мало, море, да потраја овај џумбус, ћемо да се питујемо како бугарске Баја-Џоре што се питуваше је ли беше на Баја-Џору главата?! Свашта на свет! — смеје се Калча.

— Па ваљда није гологлав дошо̂, ал’ га неко одн’о?!

— Море, какве се све челебије изређаше овија па три дни у овуј кућу, — може и тој да бидне!

— ’Ајте, море, људи, пролази време! — жури их Курјак.

— Слушај, куме, — вели председник — па ми не можемо ту сад до поноћи остати ради твог шешира. Него да се помогнемо. Ставро!

— Извол’те, господине! — одазва се и дотрча један наочитији пандур, први момак у својој махали.

— Ти имаш најлепшу шајкачу, нова је, је ли? Скини, па је додај господину писару.

— Разумем! — рече пандур,

— А, па ено ми шешир на чандијама!

— Боже, куд па саг на чандију да дође! — чуди се Калча. — Еј, црна Сике, што ће’ па да добијеш будалу зета!!

— Ех, батали сад. Него ко̂ што реко’.

Светислав узе и метну нову шајкачу и накриви је мало на десну страну.

— Хајдемо! — рече председник. — А ви, окрете се затим пандурима, хајд у општину! Хајд, Ивко!

Пођоше.

— А ти, Светиславе, да будеш паметан. Немој да ми се тамо измотаваш ко̂ малочас што си, јер одмах ћу да баталим сву ствар.

— Молим. Ћутаћу — вели овај.

— Да ћутиш, јесте. Ти си младожења, па треба да ћутиш.

— Да си ћутиш и да се срамујеш како је ред, демек, на младожењу. Да си постидљив и од невесту! Ако ће’ опет да си фантазија, како отоичке што беше, ми ће’ те испудимо! Разбираш ли? ’Ајд сад! — вели му Калча.

— Молим, молим! — вели онај.

— Да си ћутиш, — вели Калча који се са Светиславом упутио испод руке — зашто ако станеш да прајиш ешеклуци и да си фантазија, како до саг што беше, — ем неће да добијеш девојченце, ем ће да поручаш ћутеци од мен’ у овај мрак. Разбираш ли?

— Разумем ! — одговара Светислав.

— Е, тол’ко ти реч од мен’. Да си ћутиш како немак!

— Ћутаћу! Као сињи камен ћутати ћу! — вели Светислав, решен да све поднесе ради Маријоле.

— Цигани, бре! Да свирате саг Он-Алти, Шеснаести турцки! — заповеди Калча.

Цигани послушно засвираше поручени турски марш.

— А што да чиним па ја без шајкачу? — запита Ставра пандур Ивка, кад се нађоше на улици пред авлијским вратима која закључаваше Ивко.

— Еве ти моја шубара (па му је наби на главу), а ја си могу и гологлав у комшил’к. А јутре да дођеш за шајкачу и па за господинов шешир, а ноћас нек си седи на чандије. Зар топрв ће да преноћи, ете, на чандије! Па јутре ће, се трампимо и рачун преглеђујемо, зашто ноћаске нећу сам дом! — рече Ивко и полети гологлав за просиоцима, а пандури одоше у Општину, праћени свирком шкартираних Цигана.

Свршише прошевину. Поседеше и поразговараше се и кренуше дома. Светислав је ћутао.

Испраћа их мајка и ћерка. Веселе обе, па не знаш ко је веселији, мајка или ћерка. Испратише их до на сокак.

— Е, од овија три дана што беше, овој си је најпаметна работа. Овој најпаметно изработисмо — рече Ивко задовољно, кад беху већ на сокаку. — Фала ти, господин-приседниче, те ме овија не отераше у Цинцари; а ћа, да веће не држим славу ели да гу променим за светога Живка.

— Па дом да си идеш — рече Сика Светиславу.

— Лаку ноћ! Лаку ноћ!

— ’Ајде, вратите се да не озебете! А ти, Сико, тако без мараме! — вели Курјак нежно.

Врата авлијска залупише и чу се споља како Јола и Сика трче унутра.

— Е, па у здрављу да се разиђемо — вели председник. — Срећно, Светиславе! Срећно, Курјаче. Ти си добро урадио!

Сви се љубе са Светиславом, али и са Курјаком.

А што и са Курјаком? запитаће неко.

Па ништа чудно. И Курјак је испросио; испросио је Сику. Допала му се особито одономад, кад оно није хтела да пева, кад је оно Калча заинтачио па тражио да пева. Од тога тренутка Сика је била једини предмет његових мисли, и та љубав је у њему бујно, галопирајући, расла и нарасла за ова три дана. Досадило му као удовцу, дирнуло га то што је дочекао своју славу у туђој кући, а прострелила га Сика својим великим и као бадем дугим очима, па се узјадао председнику и замолио га да се он заузме. И овај је то учинио. Чим је свршио за Светислава, одмах је отпочео и за Курјака. А баш је згодно могао стпочети, кад се повела реч о младенцима, наводећи да пуница и не треба прве године да је код њих. А вели, ако је за фајду, доста је жалила Танчу (бог да му душу прости), а он је, додуше, и заслужио да га и дуже жали; али божја воља, ето хтела тако… па кад већ њега не диже из гроба, вели Курјак, а оно нека бог поживи оне што су остали! А грехота је да се и она тако млада закопа као калуђерица, кад још може свет видети фајду од ње, и зато је он проси. Писац није умео онако лепо да сложи то као што је уистини било, али отприлике тим речима се послужио Курјак, а председник исто прихватио. И како га је дао бог слаткоречива, ствар је тиме сасвим, што рекли, прешла у јаче руке. Сика је ћутала и слушала. Накривила мало главу на леву страну и оборила очи, па јој пале сенке од трепавица до пола образа, ћутала и слушала и чупкала полако крај од кецеље. А затим је устала и пољубила председника у руку. И док је Маријола спремала кафе у мутваку, испросише јој амо у соби и мајку. Јола тек сутра дознала за ту другу прошевину, и тада је чула и шта је све уговорено. Уговорено је и за часнике и за дан венчања. Венчаће се ускоро; Маријола на Духове, а Сика на Павловдан.

— Е, са здравље, Светиславе, посинче — рече Ивко и пољуби га у чело. — Па јутре да дођеш за шешир, а за ноћас нек’ си седи на чандије.

— Фала, поочиме! — вели Светислав, па га пољуби у руку.

— Е, па лака ви ноћ! ’Ајд са здравље! А догодину извол’те на Светога Живка, таг ће ми је слава… ће променим, ете, светитеља! — вели им Ивко, праштајући се с њима, па узе жену и замаче брзо с њом. И набивши покојнога Танче бућмеџије фес на главу, оде право тасту да тамо са женом преноћи.

— А виде ли Сику? Кол’ко гу мило за Јолче, тол’ко па јоште и за себ’ — вели Кева Ивку, идући путем. — Виде ли?

— Хо, мајке, па тој се знаје; поближа кошуљка оди хаљинку. Е, што да чини млада и убава удовица у њојне године; да гу пропада век без човек, бива ли?! Како, ете, цвет у пусту пољану, па никој га не бере и ни мирише и ни се па ћити сас њега, — ете такој си је удовичко!

— А и на Миту мило; процавтеја бож’ке, човек у образи оди голем радос’! — вели Кева.

— Ах — рече Ивко, па се лупи у груди. — О, боже, сал’ тол’ко да живејем дор дочекам на некога прву славу; сал’ дотле да не замрем! А таг убаво ће ми, жене киселе, плате за овај оди три дана панађур што га држаше у моју кућу без календара и комесара, и па после сас приседника.

— Море, остави па рекни: Сполај на Господа, што ги се и саг курталисува! — вели Кева.

— Мори, Кево, — рече Ивко, па се заустави — ако ли да скокнем малко до друство, да ги се па саг ја осветим! — вели Ивко, па пође, а Кева за њим, па га ухвати за капут и не пушта.

— Туј да останеш, несрећо! Једва ги се курталисува, а саг ги па сам тражиш!

— Ама сал’ да ги направим један пакос’.

— Јок, јок, — вели Кева а не испушта га — дом да си идеш с мен’, а за пакос’ има време.

Ивко само хукну, па се лупи у груди и рече: — Ама што ће’ се наплатимо! Како на кадију ће ми плату. А на сву тројицу је слава испред моју. Та када ги, ете, дођем и седнем у кућу, е, веће шест дана, за овој неће им искочим из кућу. Ама ти, Кево, сал’ уживај! Ће ги покупим и доведем и нишки и масурички Цигани за џумбус! А, што узе женче!!

Тако смишљаше и претијаше мајстор Ивко још оно вече, идући тастовој кући. А какав је злопамтило и пакосник, верујте да ће то и учинити. Већ је за то кратко време смислио много штошта, а до прве славе, јал’ Калчине, јал’ Смукове јал’ Курјакове, има доста времена. А он је био мајстор у измишљању и намештању да нагарави кога, и већ се сад смешио и уживао у освети, звецкајући силним кључевима од свију својих соба и шупа у кући.

Сутра, кад је отишао кући и распремао, још се страшније заклео да ће им вратити мило за драго.

Ивко оде једним, а господин председник другим путем, наредивши им пре тога да иду кући, што му они, наравно, и обећају, упутивши се фијакерима који су стојали пред кућом.

— Ама што узе женче, побратиме, — вели Калча Курјаку — алал ти две очи! Саг може да гу слушамо кад запоје:

Ракито, мори, Ракито,
Ракито, танка селвијо!

и па да гу гледамо, ми што смо побратими.

— А, ће’ се ти да убришеш за тој! — вели му Курјак.

— Ама зар побратиму ти па тој збориш?! — Побратиму, јакако! Ваљда се ја женим за побратима?!

— Ама за тој ич не беше разговор! Ништо лошо нема туј, салте човешки.

— Е, тако. Ја теби на славу и ти мени на славу. Толико! — вели Курјак, смејући се.

— А, такој ли ће му бидне! — вели Калча.

— Ајд, седајте! — наређује Смук.

— Стој! — викну Светислав — имам један предлог. Како би било да отпевамо сад овако једну. Ја сам први тенор, треба још други тенор, баритон и бас, па један диван квартет да саставимо, па да нас види бог! А таман смо четворица, па можемо да саставимо квартет; ја певам, дакле, тенор; шта ти, Калча певаш?

— Тој што и ти, побратиме! — вели Калча.

— Е, па не може то, него реци…

— Јок, јок. Тој што и ти појеш, тој ће и ја да ти помагам… побратим побратиму треба да се намери у помоћ…

— Е, па не иде то тако. Певаш ли бас, сопран, алт, шта ли…

— Ја ћу да појем на твоју форму, побратиме…

— Е, па ја певам тенор…

— Е, па шта ми требе друго! Сас мојега побратима и ја ћу си тој.

Батали га Светислав, па се окрену онима другима.

— А шта ви певате? — запита ону другу двојицу.

— Што и ти, побратиме! — рекоше обојица у један глас.

Хукну Светислав, па се окрете опет Калчи:

— Дакле, Калча, дед’ запевај нешто што ти волиш… да видим. Беее! — проба Светислав басом. — Дед’!

— Бее! — имитује га Калча. — Бреее! како мечке почемо.

— Врло добро, то је бас. Дед’ запевај што.

Дома ли си, сама ли си, Маруш, мори?
Дома јесам, сама несам, лудо, мори!

отпева Калча.

— Врло добро! Па ти си басист, ти ћеш бас да певаш. Бееее! — проба Светислав дубоким басом. — Ето, то ћеш да певаш.

— А сал’ тој неће да дочекаш! — вели Калча. — Ни татко ми тој не беше, а и ја нећу сам тој!… А, басис нећу да сам докле се, ете, крстим сас три прста.

— Е, па мораш тако…

— Е, а зашто бајађим ти да можеш да појеш друго, а ја па да тој не могу! Ако смо побратими, демек, ми ће’ заједно, дружески! А бас да појем у овеј године моје — нећу си! — Што, бре, зар што ће ти је приседник кум да је, та саг ја да не смем да појем тој што и ти?!

— А, па не зато…

— А бас нећу да сам, та да знам саг да ћу да умрем! У нашу фамилију, тој да речеш, басис, ете, — нема! — рече Калча одлучно. — Па како ће’ да појемо?

— Па да станемо пред кућу. Серенада… знате, фала богу, шта је — вели Светислав. — Серенада…

— Хе-хе! Смешна реч. Како викаш?! Пред кућу? Зар смо си ми па коленде, та да, како на Божић, пред кућу појемо? Е, тој неће ласно да буде. Ја мислешем у кола… путујећи…

— Ама само неколико стихова од песме: „Пред твојом сам ево кућом, за којом сам жудио!“ — моли их Светислав.

— Е, сал’ тој, да кажеш, код нас адет неје, — вели Калча — код вас може да је, ама код нас, ете, неје.

— Нећемо! — викнуше сви.

— Е, па добро, онда ћу ја сам, још боље; она се и тако соло пева.

Али му не даде Курјак, а ни остали.

— Светиславе! Немој да се млатиш ту, већ седај у кола — вели Курјак. — ’Ајд, седајте. Ја и Калча у ова, а ти и Смук у она друга.

Поседаше. Сви се наместише, само Чапа остаде доле, машући репом и лајањем дајући од себе јава да је и он ту. Он се више није хтео одвајати од Калче. Бојао се да га опет не изгуби, па га ни за тренут није више пуштао из вида.

— Да си узмемо и мојега Чапу сас нас у друство? Ако ли? — пита их Калча, сав блажен што је и Чапа ту. — Е, па и он си, ако је пцетиште има душу; па нек’ си и он, викам, протера век. Ако ли?

— Да га метнемо у овај трећи фијакер? предлаже Светислав.

— Море, пешак си је он убав, арнавутска сорта је то, мој Чапа. Види га, бре, кол’ко ноге тај има! — вели Калча, гледајући га и милујући задовољно. — Четири ноге, бре брате, мал’ко ли је тој? Повише и од теб’, побратиме! Ће си пеш стигне пре оди нас.

— Јок, јок! И он мора на кола, нек’ се зна да су господска посла! — вели Курјак.

И тако метнуше Чапу у трећи фијакер, па потераше једва једном.

Стране: 1 2 3 4 5 6 7