Глава пета: Прида
Како је онога вечера на Марковдан о прошевини уговорено, тако је све и било урађено. Светислав и Маријола су се венчали на Духове, а Мита Курјак и Сика одмах по Петрову дне, на Павловдан. Они први ту у месту у Саборној цркви после службе, а ови други, као сви „второбрачни женици“ и стари момци и девојке, у радни дан, мало подаље и мало пораније. Курјак и Сика венчали су се у манастиру Габровцу одмах по јутрењу, онако просто: без девера, без велике ларме и галаме. Отишли су свега на троје-четворо кола. Кардаши су били и свати и часници. Калча кум, а Смук стари сват. „Три Циганке цело ’оро“, како примети Калча. — Обе су свадбе мирно и лепо прошле, без ичега особитог, само се Милосаву фармацеуту десио малер у Маријолиним сватовима. То је онај, ако се сећате, пројектирани девер, али се после некако искренуло, па није био он, него неки други, а он је био пустосват. Вољан да увелича свечаност, и он је дошао на коњу, позајмљеном од неког официра, и с барјаком — и дотле је све лепо и красно било. Али кад су пошли сватови у цркву и он с барјаком пред сватовима, — онда се деси нешто што знам да ми многи неће веровати. Зао удес хтеде да се ови сватови састадоше на раскршћу с другим неким, официрским сватовима, и коњ господина Милосава, фармацеута и барјактара пред сватовима, однесе га у те друге сватове и помеша се међу официрске коње, своје, тако да кажем, „тиш-колеге“. И што је најгоре, та друга свадба ишла је у Свети Пантелеј, и тако наш барјактар nolens volens оде са овим другим сватовима у другу цркву, у Св. Пантелеј, а његови сватови, са којима је пошао, одоше у Саборну цркву. И дружељубље наших официра не допусти му да се врати. Они га задржаше, мада се џапао дуго. Он је остао тамо на ручку, а тек после подне, пред вече, дошао је у Маријолине сватове, пешке и без барјака.
Није прошла ни пуна година, а обе куће беху пуне благослова божја. Курјак већ ужива, боже, у сину, па где год седне, а он прича о његовим особинама и врлинама и хвали га. Хвали га, како је здрав, тежак, глават и грлат. — „Цео дан се само дере, а има глас ко̂ биров сеоски или ко̂ мали бик“, хвали се Курјак често у кафани међу браћом и дружином. „Увек је гладан… вечито гладан… увек при апетиту… Баш се види да се турио на моју фамилију“, вели задовољно и поносито Курјак и ужива у њему и спрема му сјајну будућност. „А, нек’ ми је само он жив и здрав“, вели Курјак, „а мене нека бог подржи у снази и у здрављу, а баба ће њега дати на школе и науке; ал’ неће он бити чиновник, да га свака шуша гура и премешта; ба́ба ће га дати за медецинара.“ Тако прича Курјак синчићу и држи га дупке на крилу, а мали будући медецинар забали устима као пуж или бацака ногама, или учини тако нешто што је већ томе ангелске безазлености добу својствено и обично.
Уопште сви живе лепо и задовољно, и кардаши и брачни парови. Иду једни другима као и досад. Калча почешће изволева и слуша „своју жалост“, слуша песму из младих година:
Ракито, мори, Ракито,
Ракито, танка селвијо!
Слуша песму и гледа Сику, па му се чини да се чисто подмладила, како се по други пут удала, па је моли да му отпева и ону другу:
Да знајеш, пиле мори, Васке,
Каква је жалба за младос’?!
а она му отпева и ту песму. А њему и мило и туга му кад слуша песму, али не сме да буде много лиричан, јер је кум, а после и исмевају га сви, а Сика понајвише, али га поштује и љуби у руку кад год им дође.
И Ивку срце на месту; осветио им се свима редом. „Е јест то била нека напаст!“ рекоше многи после тога. „А ми га још тако жалили онда.“ Те године Ивко није славио; није смео да слави. Јавио је пет пута у новинама да му због слабости није могуће ове године славити, и побегао је чак у Београд за неки еспап. После је већ славио. А како им се то осветио, писац неће причати, јер то би значило покварити потребно јединство у приповеци и увалити се у другу приповетку.
И Светислав се добро влада. Смирио се и не лудује више (бар се не показује тако често и јавно). И сад је примеран и нежан муж; воли жену и децу и пази на кућу. Али Маријола каже да је понекад ипак чудноват; ухвати га, дођу му тако лутке, па је друкчији, само она то крије. Издева јој имена, па је зове: „Дездемоно моја“, „Агнијо моја“, или „Миледи“, или „Долоро“, или тако некако чудно и смешно. А понекад је просто шашав, тужила се Јола, па каже да је он Јован а она Ана, и пита је: је ли примила неки низ бисера. Други пут дође му тако нешто у главу, па је опет шчепа за руку и говори јој неке ствари будибокснама! Тек се само раздере:
— Маријоло, љубиш ли ме, Маријоло? — па се измакне.
— ’Ајде, фантазијо! — вели му женица.
А он јој опет приђе ближе, па је шчепа за обе руке и чврсто их држи; гледа јој право у очи страшним погледом, па је опет пита јачим гласом:
— Маријоло! Тако ти и овога света и онога, питам те: љубиш ли ме, Маријоло?
— Море, остави ме, фантазијо, какво љубење у дан!
А он се опет повуче и затури, да је као издаље гледа, па је опет пита још јачим гласом, који расте све више и више.
— Маријоло, тако ти успомене на минуле дане наше среће, када још — о ја, јадник! — не знадох шта значи то љубити, — љубити жену, а не бити љубљен; — тако ти негда толи жарке и страсне, а сад већ угашене љубави твоје према мени, — реци ми, ох реци, Маријоло: љубиш ли ме још? — па падне на једно колено као Фабијано Фабијани.
— Море, дизај се, фантазијо, ич те не разбирам што збориш туј! — љути се женица.
А он се онда дигне; увуче врат и вуче се као да су га кола прегазила, па вели:
— „Јованка ме издала! Јованка ме је овом лупежу изневерила, Јованка је лорда Талбота наследница, — Јованка је за ме изгубљена!“
— Море, несам Јованка, несрећо пеливанска! — брани се женица.
— Шта, одричеш се, одричеш се и мога па и свога имена! — дере се Светислав, а затим се исправи и рашири руке, па се још јаче раздере:— „Сву своју крв за освету! Шта, зар неће моју крв нико да купи?! — Ко ће ме над лордом Кланбрасилом осветити и потом мој живот за награду узети!“ — виче очајно као Џилберт ножар.
— О, бож’ке, збори си како мутавџије! Ич га не разбирам, ете две ми очи! — вели Јола.
— Ха, ха, ха! Гујо шарена. Сад ме не разумеш! Реци боље да не смеш, да нећеш да ме разумеш! Реци, неверницо! — раздере се као луд. — Ох, ја јадник! А ја сам је толи љубио! — А затим се повлачи у ћошак од кујне, сав разбарушен, па наставља:
А знате ли шта то значи
Кад запева препелица?
Моли људе и преклиње
Да бегамо од женскиње.
Та оне нас себи маме,
А ми хитамо ка’но слепи.
— Е па де, ћу те пољубим — вели она, па га пољуби. А он је гледа подозриво, па вели:
Женско, женско звер је лепа.
Тешко лепа, тешко страшна,
Љути отров дана наши’
а најлепшој златној чаши.
— Господе, што је саг па овој?! — вели уплашена женица, па заклања расплакану дечицу од њега као квочка пилиће од копца. — Господе, зар је нагазија на ништо; отоичке си спомиње препелице а саг па отров… наступија је, безбели, на ништо!
А он наставља даље:
О љубави, о љубави!
Ја сам тебе жедан пио:
Једна ј’ твоја капља слађа
Него море самог меда;
Једна ј’ капља отровнија
Него море самог једа!
— О, што ми Господ па даде такву фантазију! — хукне женица.
А он се опет измакне од врата, па се стане прикрадати, као мачка кад види безбрижна врапца или, још боље, као шакал на плен, па формално урлајући на слогове пита је:
— Дез-де-мо-но! Љубиш ли ме, Дездемоно моја?
— Море, саг ћу те пољубим — плане Маријола — ако дофатим овуј лопату из буџак, несрећо пеливанска! Карађозлијо никаква! Фантазијо!
— Добро је — вели Светислав, задовољан. — Имаш дара; фали ти само школа! А то је лако; уосталом, то ће већ моја брига бити. — Како је само планула, осетивши се повређена у свом женском поносу! Па како је природна! Дивно! Таман за трагичне љубавнице! — вели задовољан, па је пољуби одушевљено.
— Е, што је саг па тој! — чуди се Маријола.
— А, шта велиш! Оно малочас! Оно је био „Луда“.
— А што треба да ми збориш. Ја си веће видо’ што требе да је ништо без ред и лудо!
А он јој затим прилази, па је нежан према њој; милује по коси и љуби међу очи.
— А, шта велиш, ја Отело, а ти Дездемона? Па ти лежиш у кревету, па као спаваш…
— Фантазијо! — вели му женица меко.
— А ја се полако привучем кревету…
— Де, несрећо, неје те па ни срам… — па га удари нежно по образу, а слуша га радознало.
— Па скочим као тигар на кревет, па те давим! Је ли да би то било дивно?
— А што па да ме давиш? — вели уплашена Маријола. — Да не да Господ! Неје ме мајка родила ни се па ја удала за давење!
— Давим те, па урлам… урлам као шакал вруће афричке крви по кревету!
— Леле! Жива ти ја, што збориш! Мори, да баталиш ти тој, зашто ћу искочим, ете, при деда-владику, па ћу му рекнем: Деде, мори! Зашто се жену човеци и па девојке удавају, е ли за давење? Што ми треба муж за давење! Две ми очи, ћу, ете, искочим при владику.
— Ха, ха, ха! Чекај само док узмем оне паре. Одмах ти одсечем те твоје дугачке кинеске курјуке, а ја обријем ове сердарске бокове. Шта ће ми бркови! Бркови! Изгледам као буљугбаша! А, без бркова па дивота!
— Ба! — рече женица презриво. — Без мустаћи да ми неси искочија на очи, зашто те таг не признавам за мужа. Куд је па бија човек, и па јоште муж, без мустаћи?! Да ги не видим! ’Ајде, несрећо пеливанска! — грди га Јола, па га истера напоље и приђе огњишту па гледа око ручка, а све јој жао што га је истерала.
— „Тато! Ајаој, тато, слатки тато“, — дере се опет с врата и улази као Никица — „ја сам гладан, ја бих ваљушака са сиром!“ — па прилази огњишту, диже заклопце и загледа у лонце шта се кува, па се раздере: — „Тато, ја сам болестан, здраво болестан! Ајо-о-о-ој?“
А она не воли ни то, али опет јој милији и такав него кад је трагичан. Па се онда смеје. Падне на миндерлук, па се ухвати за слабине од смеха, па само виче: — Лелеее, што је будала! Тугооо! — Па се све клања и сузе јој иду од смеха, а он се блесасто дере као Никица из Старога баке.
Тако се, ето, они почешће разговарају. Маријола се и љути и смешно јој. Она га воли, али кад га то спопадне, а она се, богме, изјада мајци, па се онда оне две саветују шта да раде. Готове су да зовну какву бабу, да ако му што помогне; или да замоле владику да га он зовне и посаветује.
А то га је спопадало почешће и држало га подуже, а нарочито га је дуго држало кад је наследио масу од неких триста педесет и нешто више дуката. Е онда је просто био да бог сачува; али, хвала богу и људима, није му се никако дало. И кад онда није учинио оно што је науман био и за чим је лудовао, — ваљда неће више ни учинити будалаштину, тешили су се његови. — А тада јесте, вала, лудовао и излудовао се. Хтео је да поведе једну мању али одабрану дружиницу, све онако по избор бољи од бољега (а пријавиле су му се већ биле и две отпуштене курзискиње за наивне љубавнице); па онда да буде управитељ, редитељ и први љубавник, — а зна да мала и декорације (тамницу, собу, шуму и један бунар) — а Маријолу да спреми за трагичну љубавницу и да седи на каси. Али би он, наравно, много паметније управљао дружином него онај сметењак, последњи управитељ његов, који је упропастио онако красну дружину, паре смотао, таленте растурио куд кој, а прву и наивну љубавницу оставио у „ферзац“ као касирку у башти код „Вечитога пролећа“, код хотелијера где им је била арена. Све би он то (оптимиста будући, као сваки глумац) куд и камо вештије извео. Али му то избише из главе, јер скочише сви, колико их је год било, на њега као на белу врану (а ни до датог одмах под интерес новца није могао доћи) — и он послуша мајку Сику, која му рече одлучно: да она неће, док је она жива дати да јој дете иде у гурбетлук, јер Сика је имала неке нејасне и чудновате појмове уопште о уметности. Као мајка била је противна том новом животу „на даскама што значе свет“; јер се (не знам откуд) бојала да јој Маријола не падне с конопца каквог!! А и сви остали гракнуше на њега. Те које претње и савети кардаша (Калча је рекао да ће да га бије), које преклињања Сикина и сузе Маријолине — учинише те попусти.
И он се жртвовао за кућу и за децу (за ћерку Добрилу и сина Миленка), иако је тврдо убеђен био да је нешто друго, узвишеније нешто, прави позив његов. И наш несуђени Герик закопа таленат свој и малакса; и угушујући богодани му дар и полет, клонуше му и спадоше крила, као очупаном гушчету, и он се умири. Савлађујући себе, али ипак, ипак; стара она глумачка крв не да се затајити. Не верујте му, иако га видите како достојанствено, бирократски, иде и прегледа и констатује чистоту по становима, или се крене с пандуром и кесама да купи порез — не верујте му, велим, оном мирном и равнодушном изгледу и изразу као резигнације неке. Вук длаку мења, а ћуд никада; притерала орла зла година — али стара она глумачка крв, као што рекох, не да се затајити; узбуни се понекад јаче. Окреће, истина, главу и бежи од залепљених позоришних плаката, само да не види бруку ко игра његове улоге (у којима је он просто бог!); бежи од њих као негда, у старо доба, стари и искусни морнар што је бежао од сиренских гласова и примамљивих песама; али види ли само какву пространију, ширу и вишу шупу, ипак уздахне кришом. А кад год види какво парче црвене или жуте коже, тужан је целога дана, јер се опет пробуди у њему она стара узалуд успављивана гуја: одмах му дође на памет какве би красне једне чизме могле одатле да се начине за Максима Црнојевића или Милорада Виловића!