Глава четврта: Патарица
— Стој! — чу се команда кочијашима. Фијакери стадоше.
Према наредби г. председника — а и према њиховом сопственом сагласију и обећавању — требало је право кућама да терају. Обећали су председнику да ће право кућама, а он њима опет казао да ће ноћас сву ноћ он сам главом обилазити патроле и град, па ће, вели, видети јесу ли одржали реч. Али се њима није никако ишло кући, јер онај зао демон који их је задржавао сва три дана код Ивка и довео их дотле да је морала и сама власт интервенисати, тај исти демон шану и сад Калчи, и он предложи друштву: пошто је већ поноћ прошла, да би добро било да не узнемирују своје по кућама.
А била је дивна ноћ; небо ведро, посуто звездама. Чаробна ноћ, нишка ноћ! Издалека се чуло како хуји и шуми Нишава и ломи се и пада код града. Па ко би презрео све те лепоте природне, оставио их и отишао у загушљиви ваздух дома и легао да спава?! Дивна ноћ их је задржала од тога корака. Али да остану овде у вароши, нису смели; задали су реч, а што је још важније, задао је реч и председник — па може негде натрапати на њих. А међутим моменат је био знатан и свечан; тако рећи, једаред у животу долази. Светислав испросио, испросио и Курјак. Курјаку је, управо, што кажу, дупли празник; испросио, а и слава му, управо патарица. Зато Калча предложи: пошто је поноћ прошла, да би требало да прославе Курјакову патарицу.
— Кад могамо на оној куче Ивка да смо човеци спрама њег’, — вели Калча — та и за патарицу да му останемо у дом; а зашто па да је побратим Курјак полош од њег’?! И његову патарицу ће’ да славимо. Е ли усвајате, друство? — викну одушевљени говорник.
— Усвајамо! — грмнуше као из једног грла сви и наредише кочијашима да не терају кућама, него да терају право у Бању, а на онај трећи фијакер — из којега је Чапа искочио одмах чим су се кренули — узеше неке бедне свираче Цигане (неку босоногу дечурлију, међу којом се један одликовао белим тврдим филцаним шеширом, али и он беше бос), који су се већ враћали кућама и код једног запаљеног чкиљавог фењера џакали, делећи зараду у бакру.
— Цигани, бре, — викну Калча — који ви је старешина нек’ искочи напред.
— Ја сам, ако искате чалгиџи-башију! — вели онај боси у белом тврдом филцаном шеширу.
— ’Ајдете с нас! паре ће напрајите — вели Калча.
Узеше их и наместише у трећа кола, а Чапу узе Калча у своја кола, јер је већ почео урликати, па се кренуше. Прођоше и Ћеле-кулу, и кад су у највећем касу јурили, викну један с кола „Стој!“ Кочијаши стадоше, Цигани умукнуше, а кардаши се стадоше договарати куда ће, јер срећом некоме паде на памет да је сада бањска вода хладна — јер, као и сваке године, баш у ово доба, и сад тече у бањи по неколико дана само хладна вода. Сложише се да продуже пут, али да окрену у Еминову Кутину. Потераше кола опет.
— Цигани, бре, чађава веро, — окренуо се Калча, па им наређује с кола — саг да ми свирите мој жалос’! Свирите: „Ел’ си чуја дек сам испросена?“ Тој да ми свирите! — рече, па се завали у седиште и накриви капу. — Ааа! Курјак, Курјак, — вели, па тресе главом — неси ми побратим, веће си ми, ете, душманин! Такој ћу те зовем, ете, по саг.
— ’Ајд, не будали ту! — вели му прекорно Курјак.
— Што, бре, — пита га Калча. — Зар неси душманин и па курјак?! Алис како гладан курјак уграби ни наше најубаво јагњенце, нашо малечно Сике. Виде ли гу кол’ко је малецно?! За силан, бре, да гу метнеш како карамфилче, па да гу чуваш и гледаш и сас кеф миришеш!
— Море, немој да се млатиш ту! — вели Курјак.
— Хеее! Ама ти ми мен’, побратиме, баш подвали, ама онако цврсто, хаџијски ми подвали! Хеее! Душманине, а не побратиме! Дође, бре, из бели свет, па како глува кучка ћута, ћута, дор ме тике уапи, и па јоште за срце ме уапи! Хеее! Ама ти ме мен’ баш закла, и па сас тупу чекију ме закла, како овна на курбан!! Е, е зашто тој? — рече, па запева:
Мит—Мит—Мит—Митанче,
Цркни ми, пукни, душманче!
— Седи ту, море, па ћути! — вели Курјак.
— Море, теб’ ти ласно беше! Удовац си, па кој ће како теб’! А ја што ће, што знајем да си прајим; жена ми, ете, цврста и здрава како селска Дена, ће да поживеја јоште сто године! — А ја требашем да гу узмем јоште у оној време, ама мајка и татко гу ме не обичаше! Ах, што беше једно гугутче и антика-девојче, кад запоје!
— Ама, па ти си жењен човек, откуд ти можеш имати две жене? Ниси ни удовац, а ни Турчин.
— Па може и ја да останем удовац. А што па да не можем?! Хаџи-Катлак у онеја године па си има седам! Виде ли му овуј седму што гу доведе; шестнаесе’ године бре, младо како гонџе од ружу! па си мирише на памук од јорган, кад промине покрај теб’!
— Ама, ти си нека будала.
— Стој, фијакерис’, док наредник нађе узенђију! — командује Калча, и фијакери стадоше. — Ђопеци, бре! Ела при мен’, при кола овамке! — зовну Калча, и један Циганин, онај с белим крутим филцаним шеширом, скочи с кола и дотрча по инструкције.
— Што искаш, бата-Калчо? — рече Циганин.
— Какав бата, бре, ћопек-сене! Зар на Цигани ли ћу сам бата! Коме бата? — грмну Калча, па потегне шаком, али се хитри Циганин измаче шамару, одскочив бестрага од кола. — Знајеш ли, бре, да си имам од време јоште бујрунтију за два Цигана да могу да ги утепам без рабош како два зајца у шуму, па ич да ме не питују никој за тој?!
— Чор баџи-Калчо — изговори Циганин и поклони се, а остало прогута од страха.
— Е, е, такој те искам… спрам теб’ ће сам берем чорбаџија; разбираш ли, чађава гурбетска сорто?
— Разбирам, маале-башијо Калчо.
— Е, е, такој те искам… А саг, искам да ми снирите онуја песму (ама гу, ете, заб’рани, па неће да искочи баш под форму), онуја што се поје за Тодору, прво љубе и ашик, онуја:
Прво ашик, Тодоро,
’Ајд сас мене, Тодоро,
Да ти купим, Тодоро,
Антерију, Тодоро;
Ти да носиш, Тодоро,
Ја да гледам, Тодоро!
Нека пукну душмани,
Твоји душмани и моји.
Све се, ете, спомиње за Тодору, а после се — разбираш ли бре, циганска веро?! — казује, ете, у туја песму, како ће да гу купи јоште и: срма-колан и тунофес, и мумлешамију и приштевске нал’не, и широћи фустан јањински и чифт папучи; све ће тој, вика у песму, да гу купи, па она си сал’ да носи, а он да гу гледа и па да се поноси; а да ги пукну душмани од муку, и њојни и па његови, како, ете, саг овај Курјак, при мен’ што седи, што црца и пуца од муку заради Сику и мен’. Ете тој да ми свирите, па таг друство ће да ви да царски бакшиш, а ја нећу да ве тепам — а од мен’ и тол’ко доста!
— ’Оћемо, чорбаџијо и маале-башијо Калчо.
— Ама искам такој да ми свирите та да ви све плаче кемане од жалос’ големи, како Циганин кад га остави жена па зареди да оди по други човеци! Разбираш ли? Тој да свирите, и тој си је мој жалос’!
— Море, Калча, — викну Курјак — сад ће да буде још један „твој жалос’“, ако те дочепам, па избацим из кола. А ти како си почо̂, то ће ти и бити!
— Ихаааа? Куд га па ти искара! Јаваш, море, море! Што мислиш, бре! Калча нема две руке! Калча ће да си седи и да се срамује како селска невеста прокај девера, а ти да га избацујеш! Кол’но ве, бре, има таквија у тесте?! Море, топрв ће да видимо, кој ће из пајтон!
— Е, па кад си будала! — вели Курјак. — Ил’ ја ил’ ти из кола. Овако заједно не можемо! Светиславе, оди овамо! Седи ти до овога будале; вас двојица ћете се ваљда боље сложити.
— Ихааа! Што ми ти па туј наказува! Е, па де! Ако немамо више друство и жалу, како до саг, а ти сал’ кажи! Ја мислешем да сас побратима може да бидне и да има шала, а ако да је за карање — карање нема! А ја ће си могу и пеш да идем сас мојега Чапу.
— Море, не лудуј ту, него седи — вели Курјак.
— А за овај реч „будала“, што ми га отоичке каза, млого ти фала, побратиме! Фала ти, побратиме, максуз фала! Тој до саг ми јоште ниједан човек неје рекнаја. Требашем, ете, од побратима топрв да га чујем, ете, тај реч „будала“! Фала ти, побратиме, до црну земљу фала; да ти се преклоним до земљицу за тај један реч, ама тамнина је, па ме стра’, неће да видиш!
— Де, море…
— Берићат-версун, побратиме, како на прилику од теб’! Фала! — вели Калча, па се клања и скида капу. — Па… како рече… ја будала… хеее… Е сал’ кад си ми ти човек, учевњак и разбираш се у граматику и анатематику; сал’ кад си ми ти књижован човек, и богословац, и инџилир, а ја ако ће сам будала. Што ћу прајим; сас тај мој прос’ памет ћу и умрем! Берићат-версун и за овол’ко малко што знам! Од Тасу старога даскала што научи малко да четим и да писујем, тол’ко! Псалтир до трећу катизму, и загази у четврту, дор мене испудише из чкољу заради џивџани што ги млого фаћа’; а и ја си сам да баталим тешем. Што ће ми више науке; владика ли ћу сам?! Што ми треба више! А теб’ ти и опет фала! — вели Калча, и хоће да сиђе с кола.
— Седи ту, море, па батали тај разговор! — вели му Курјак и зауставља га.
— Што мислиш, бре! — вели Калча, а све љући и љући. — Саг сам си, викаш, женет, Сика ће ми је домаћица, па што ми веће треба и тај Калча, и то друство, и тија багателе?! А буде акшам, а ја ће си турим чивију на порту, па ће си примакнем букару сас комињак, па сас домаћицу: па малко комињак, малко леблебију, а малко, знаш, разговор — па ће си такој по саг убаво да терам век. А онија ешеци, они кардаши ће, викаш ти, да иду според порту како пцета окол касапски пањ, па кад си виде дек је порта замандалена, а опија па неће ни да ми улазу ни па долазу у кућу — а ја ћу си саг сам да кркам комињак у друство сас моју Сику, а она ће ми поје, па ће си терам век како тетреб у планину кад си падне у севдал’к. Ехеее! Знам ти табијат! Познавам те убаво, како калпузан-пару! Аааа! Такој ли ће му бидне! Погле га сал’! Тој ли ти саг пребираш у твојешечки памет, јагуридо?! Тој ли је дружељубивос’?! — рече Калча љутито, па сиђе с фијакера. — Несрећо курјачка! А овај саг ће смо се, викаш, бајађим, скарили и посвађали! Такој ли се ти премислеја у тој прос’ памет, несрећо курјачка! — Хехе! За тол’ко сам си белким писмен и ја па нешто; разбирам се, де!
— Јок, јок! Кад ти тако мислиш, онда боље да сиђем ја с кола, а ти седи! — рече Курјак, па сиђе и он с фијакера.
— ’Ајде, шта се млатите ту сад ка̂ будале! — викну Смук с других кола. — ’Оће ознојени коњи да назебу. Седајте, да не дангубимо.
— Ама па зар не видиш ову несрећу, како ми — вели Курјак — дира и вређа фамилију?!…
— А, фамилија јоште несте! — вели Калча јетко, стежући кајиш око себе. — Може да искочи — додаде пакосно — да ће да сте ники род…
— А, то још нисмо! — вели Курјак.
— А, па ће’ да видимо! Неће ни да биднете… Јаваш, море! Ће’ да видимо! Зар тој па да је у сагашњо време нека мука! Ћу прежалим, ете, банку-две за таксене марке, и па банку и три пива и швапски суџук сас рен за адвоката, — па адвокат ће да пронађе веће!… Море, ти ће да видиш муку сас мен’, зашто ја, да рекнеш, за фајду и несам роден, веће за инат! Па ће да ти напрајим једно весеље, да се искидаш од смеј; полако, де!
— ’Ајде, седајте море већ једаред! Седи бар ти, Курјаче, ти си бар паметнији — виче нестрпљиво Смук.
— Е, па добро, — вели Курјак и седе опет — ја ћу да седнем, а ја га ништа и не дирам. Ал’ онда реци и њему да буде миран и паметан. ’Ајде, Калчо, седи.
— Ба! Од данас немам веће с теб’ „живо-здраво“!
— Калчо… Калчо, море… — зове га Курјак — кардаш…
— Беше му веће! — вели Калча љутит и стаде онако у мраку чистити шаком панталоне. — Чапо! Овамке, верни друже! С мен’ да идеш; ми ће пеш, а неће да смо у друство с овуја господу учевњаци. Мија смо једни простаци. Ја берем изучи до трећу катизму, а ти ни тол’ко! — па стаде миловати Чапу, који му је дошао, па лупа репом о земљу у знак свога пристанка.
Кад ти умрем, моја мила нане,
Ти да викнеш Манулаћа доктура!
запева Калча и пође пешке с Чапом.
— Куме! — виче му Курјак. — ’Оди овамо, куме. А ја те рачунам за кума, а он гле какав је!
— Море какав кум?! Кум! Несам кум — вели Калча мало мекше и заустави се.
— Куме, несрећо моја. Није друкше, ти ми мораш бити кум.
— Што ти требам ја. Има јоште човеци учевњаци… и стари кум куде ти је?
— Јок, јок! Нико други него ти! Кад сам се први пут женио, нисмо се познавали, а и где сам ја био! Па нећеш ми ни замерити; али сад… већ ако се не оженим, те ми тако ти не будеш кум… да заступиш старога кума који је умро.
— Па ће може да бидне јоште ники од старога кума фамилију…
— Куме! — да се пољубимо, — а кумица ће да ти спреми везен учкур и танке свилене бошчалуке…
— Хе, хе! несрећо курјачка, — вели Калча, и стаде да рашчешљава бркове и љуби се — што да прајим, наше си, ете, куче! И ја ћу си до теб’ ту да седнем, куме.
— Седи, куме, радости моја!
И кумови седоше један до другога и загрлише се.
— Разговор, де! Што ј’ си је било, било! — вели Калча. — А саг нема ништо, а, белки, ништо неје ни било! Тике научи сас уста кеф да си прајим!
— ’Ајде, терајте већ једном у Кутину! — виче Смук.
Гена мајку љуто куне:
Што ме даде за удовца,
За трговца из Лесковца!
запева Калча, па наби куму до себе капу на нос. — Ех, куде ми је туфек на овај сагашњи мој жалос’!
— Хооо! — хукне Курјак — ама ти па и опет!
Кочијаши потераше, Цигани засвираше, кардаши запеваше и Чапа залаја, трчећи уз Калчина кола, и тако у тој галами одоше у Еминову Кутину, место врло згодно за сваковрсне излете.
Шта су све у Кутини радили и како су се провели и они и Кутинци, није по свој прилици мање интересантно и поучно од овога довде — али је, на жалост, писцу немогуће испричати то, јер нема ни изблиза тако поузданих података као што их је имао за ово довде, за које, наравно, он, по урођеној му скрупулозности и савесности, и јамчи. Рапорт пак месне полиције кутинске — а то би једини веродостојан податак и био — био је, на жалост, усмен, и примљен само к знању, па га писац стога и није могао ни потражити, па, следователно, ни наћи у архиви и употребити у приповеци. А да се, опет, (као што то, на жалост, многи и наши и туђи, чак и одлични писци раде) послужи измишљотинама, — није ни досад био његов обичај. Тиме би се огрешио о досадашњу скрупулозност и савесност своју и што је још горе, тиме би изгубио дојакошњи леп глас веродостојна бележника, па напослетку и стечено поверење поштованог публикума. Толико само могу казати да је некога ђавола тамо у Кутини морало бити. Јер Чапа је сам дошао у варош, обилазио Ивкову кућу, махао репом и само што није проговорио, толико је лајао; као већ сваки пас који има нешто да саопшти. А Чапа је био један интелигентан створ; Калчина хвала није нимало претерана била. Иако, по свој прилици, није био никакав род оном чувеном свето-бернхардском псу Бари-у, ипак је, као што ће се читатељи уверити, спасао четири, или управо седам путника, с том само разликом што су Бари и остали свето-бернхардски пси спасавали смрзнуте, а овај „угрејане“ путнике. Али на ствар. Ивко је напослетку видео из Чапиног силног скичања, лајања и махања репом, да ту мора бити некога ђавола, па се зато посаветовао с господином Влајком, председником (јер Влајко се звао председник), и крену се на колима да их потраже, а Чапа му је био калауз. Дакле, као што видите, Чапа у овој приповеци није нека ствар, или нека епизода; не, он је једно од главнијих лица, ако смем рећи дејствујуће лице, које помаже и не мало доприноси да се ствар расплете, и тако оправдава и хвали Калчину и пажњу пишчеву према њему, и брани га од могућих критичара, који обично воле много да изволевају и закерају. — Идући тако за Чапом, Ивко их је нашао у Кутини у бедном стању, били су — као под неким полицајним надзором! А како су почели још 23. априла, читатељ ће признати и сам да су само тако могли и свршити! Признаће да је то најлогичнија, те и најприроднија последица ранијих узрока; а ако хоћете и са стране вечне правде и морала, и правда је тако најбоље задовољена, јер нису некажњени, за ово досад, промакли! Њихова општина их је рекламовала, уложила протест — и они су били најзад пуштени. Како је до свега тога дошло, остаће вечно тајна, јер г. Влајко је забранио да се о томе даље говори. А читатељима стоји на вољу да промуче своју уобразиљу — имајући у виду карактер, стање и околности „у речи стојећих“ кардаша — и да попуне ове празнине у приповеци. Као један фрагменат, према коме ће моћи саставити целокупну слику онога што је било у Еминовој Кутини, нека им послужи и тај податак да је Калча неко време после овога, у детаљима својим тако мало познатога излета у Кутину, привијао слачицу по снази. Друго ништа не уме писац, као колико-толико поуздано, навести, сем још ово. Они фијакеристи који су их тамо одвезли нису хтели задуго после тога ни по које паре да возе у Еминову Кутину, а емино-кутински сељаци опет нерадо су се задржавали, кад дођу у град, у оној махали у којој су кардаши становали, него је свако јурио и промицао као татарин кроз Ражањ, или још боље, бежали су одатле као пас од топа. Сад зашто и крошто је све то било, сам би бог знао! Моје је било да то споменем, а поштованим је читатељима од воље да тумаче то како ко хоће; од воље им, као Шокцу пост. Писац само хтеде овом приповетком да им очува једну слику из веселих и безбрижних дана старога Ниша; једну слику старих и добрих Нишлија оних дана које је мутна Нишава шумом својим однела у Мораву, Морава у Дунав, а Дунав бестрага негде; ишчезлу слику оних дана који се нигда више неће вратити као ни младост наша.
И с овим би била ствар свршена. Али иако ово што следује строго и не спада у причу, ипак, окуражен вашим поверењем (а још више вашим стрпљењем), писац ће додати к овоме досад још једну главу, у име прида, како се вели — као и сваки трговац (јер и писац је нека врста трговца, који своју робу износи на пазар). Зато на завршетку, онако узгред, још и ово.