Поглавље 10
Пишем господару Ђорђу опширно како је амо и да Турци хоће јамачно доћи у Шабац, јербо је врло много Турака, нити ми сами можемо им забранити да у Шабац не дођу, и да ћемо ми ову нашу војску иступити од Шапца за Добраву, да у народ не пустимо.
Јаков је отишо̂ на Забрежје волове предавати, које смо по народу покупили за џебану, и џебану примити. Ја и поп Лука кренемо војску испод Шапца са Думаче и у Вучијевици наместимо. Трећи, четврти ли дан, заборавио сам, дође везир и пет паша и сва ордија у Шабац1. Напунише све шабачко поље. Просуше пушке пуцати и по сата су непрекидно пуцали, као наша парада што без команде пуца, и шест топова једнако, зато да би нашу војску већма поплашили.
Међутим, дошло је писмо од господара Ђорђа да је он разбио на Морави Турке и да у Тополи купи војску и да ће нама скоро доћи.
У који је дан босанска војска пошла за у Шабац, у онај исти дан Хаџи-бег Сребрница изишао на планину Рожањ према ваљевској нахији, послао, и неколико села озго запалио. Кад војска димове опази, а они ноћом сви отрчаше своје фамилије уклањати с пута.
Писали смо и ја и Лука Јакову како је код нас, како Хаџи-бег од Сокола пали ваљевску и комад шабачке нахије, и он је писао Катићу и кнезу Сими да доведу индат, и почели се у Дрену — селу ваљевске нахије — скупљати. Ја чујем да је Карађорђе дошао на Бели Брод, и одем к њему. Он води са собом кнеза Теодосију из Кнића и Гружана око триста војника; Милан и Милош Обреновићи с Рудничанима, и горњи крај београдске нахије. Дођем ја. Он добога љутит; само што се поздрависмо, пак опет ћути. Мало после пита за војску. Кажем: како горњи крај опази где Хаџи-бег пали куће, а они отрчаше да робље уклањају; а Посавина како види, онда и они утекоше; но одоше Јаков и кнез Сима и наново у селу Дрену купе и чекају Катића Јанка, и ко је годе побегао опет сви у војску долазе.— „То није истина“ — рече — „код Јакова нема никога!“ И он посла Стефана, свога момка, да види; оде Стефан и дође и каже: код Јакова има и код кнеза Симе 4.000 војске; он и томе каже: „Није истина!“
Да, одмах ме је запитао: „Камо ти хат?“ — Кажем: „Послао сам у Забрежје да се мало поизлечи, где га је тане мало ударило на Шапцу с Турци бијући се.“ — „Није, није, — вели — онај твој хат бели, но онај што су ти Турци поклонили и 400 дуката.“ — Ја кажем: „Да су ми хата поклонили, ја бих га доиста дојашио, а дукате бих донео; али нису, но сам ја мојих 18 дуката потрошио, а да сам имао, и више бих потрошио, где сам запао и у каквој сам муци и страху био.“ — „А, којекуда, ко тебе посла у Турке? Ти иде по Петробургу, иде по Бечу, пак оде у Турке да све тајне покажеш.“ — Ја кажем да не бих никакве тајне открио, макар погинуо. — „Енеде! а кад Тура метне на муке, како не би казао? Ко те посла? Зар ниси имао кога послати и заваравати Турке, већ сам собом да идеш?“ — Ја му кажем: „Господару, ми смо вам послали и јавили да Турака сада је пошла највећа сила, да сами не можемо противустати, и да они говоре да ако примимо тескере и рајалук окабулимо да ће се они вратити. Тако дође Чупић, и с договором свију ја сам отишо̂ с Чупићем. А нашим одласком ми смо их на Дрини задржали барем двадесет дана, ако не више.“
Узе он малу чутурицу, напи се, пак пружи мени. Ја принесох устима и не могох се напити. Помислих: Боже мој, како је Карађорђе могао помислити да бих ја узео од Турака 400 дуката, а да њему не бих казао! И саме сузе залише,— не могах се ракије напити. Спустих чутурицу покрај његова колена, устах — а он само погледа — и одох под једну шљиву, набијем џубе на главу, и ту не знам колико сам плакао и суза излио; утом и заспим. Рекао му Поповић Павле из Вранића: „Јави му се, господару, црче плачући, жао му је.“ — „Нека, нека, којекуда, нека зна други пут како ће у Турке ићи. Зар је мало других људи да их шаље куда види да их треба слати?“ — Пробуди мене Поповић Павле: „Хајде, — вели — зове те господар.“ — Устанем, умијем се, дођем. Он седи и Милан и кнез Теодосије из Кнића, и Павле Поповић. Седох и ја, а он одмах: „Ето ваљевска и шабачка се сви поплашили и збркали, а овај (руком на мене) све што је радио и писао све је добро бивало, пак сад неће ни он, а шта ћу ја сам да радим!“ — Ја онда рекнем: „Господару, ја сам, истина, код везира говорио да смо ми сви цару покорни, и да ћемо примити харачке тескере, и цару харач дати, еда би везир војску дуље задржао, док и ви на Морави Турке разбијете и нама дођете. А да смо Турке бар 20, ако не више дана нашим одласком задржали, те у Шабац нису дошли, то ћете после се и од других осведочити. А сад су мене код вас опали да сам од Турака новце узео, и да ми одсад, ни ти ни други, као невери веровати као досад нећете. Зато ми је жао, зато сам сада у овом магновенију збуњен и смућен, од мене ништа засад не гледајте, нити могу као досад што радити.“ — „Ене га сад! Ја не кажем да си неверан мени и народу. Но кажем да си луд. Зар ти је мало других људи, макар и војвода, да шаљеш, а не ти собом да идеш сам“ итд. Видим и ја после да није сасвим од мене паметно било и од Чупића, али је пробитачно, јербо смо задржали Турке више од 20 дана, док и Карађорђе дође. „Кума-Стево, — повика — донеси дивит и хартију!“ Донесе Стева његов. „Де, — вели — узми, па пиши коме знаш и како знаш.“ Одем ја сада под шљиву где сам плакао. Пишем кнезу Пеји у Забрдицу и кажем да је: „… господар Ђорђе прешао Колубару на Бели Брод, и да се улогорио у селу Лајковцу, и да је довео 12.000 војске и петнаест топова (само са два топа дошао је, али тако је онда ваљало л…ти), и да ће 4000 војске и пет топова послати на Уб, друмом, ближе к Шапцу; и да је он чуо да се Хаџи-бег ушанчио у Братачићу ваљевском, и да код вас нема војске, зато ће господар Ђорђе одавде право у Ваљево, са ово осам хиљада војске и једанаест топова, из Ваљева управо на Хаџи-бега, да га разбије, па кога кнеза близо Хаџи-бегова шанца не застане и сву његову војску у гомили, тај ће кнез на мукама умрети; а који се војник не нађе у својој војсци, тај ће војник пред његовом кућом на колу бити. Но се главама играти немојте; свак своју војску, који пушку понети може, у гомилу, пред Хаџи-бега! А ето господара, сутра ћемо одавде поћи; пошли би[смо] данас, али не можемо да волове одмах искупимо који ће топове вући. Ја сам њему казао да ви код себе имате војске, но нису сви, али сте врбовке послали и догоните војнике. Зато опет велим: ако код вас не буде сва ваша војска на број, ти не можеш жив остати, а и мене ће посећи што га варам. А он има доста војске, и без вас може Хаџи-бега разбити и на Дрину нагнати. У Лајковци јулија 1806 (заборавио сам датум). Прота Мат. Ненадовић. (Ово је Карађорђев додатак🙂 П. П. Господар Ђорђе послаће своје момке тајно преко села, и кога нађе код куће, онде ће га убити и на точак метнути а кућу запалити. Ово ти тајно пишем за тајне момке, да не би кога код куће застали.“
Друго тако исто писмо напишем кн[езу] Миловану Грбовићу; треће кн[езу] Милићу Кедићу, четврто Мијаилу Недићу, буљубаши. Однесем њему писма, прочитам. „Е тако, тако!“ рече. Пошљем по момцима сваком.
Док ми други дан из Лајковца у Ваљево дођосмо на конак, али нам казаше да сви су они којима сам писао у скупу с војском пред Хаџи-бегом код Братачића. Рано ујутру посла господар Ђорђе Милана са његовом војском и његовим братом Милошем Обреновићем, Лазаром Мутапом, Јованом Курсулом, и одоше у индат Кедићу, Грбовићу и кнезу Пеји. — Сутра ујутру рано повика господар Ђорђе: „Хајте, спремајте, да идемо Братачићу.“ — Почеше спремати момци, а ја искупим главне људе, тј. кнеза Теодосију, буљубашу његова Милована из Гараша, Хаџи-Мелентија [Стефановића], архимандрита рачанског, (јербо је Карађорђе љутит и у бризи, Турци са свију страна; слабо с ким говори) и рекнем: „Хајдете да говоримо господару Ђорђу да он не иде собом горе, но нека седи овде. Ако разбије Хаџи-бег наше, сви ће овде доћи; ако ли оде господар, и боже сачувај да Хаџи-бег разбије Карађорђа, онда све пропада.“ — А они кажу: „Ми му не смемо говорити; а ти, ако смеш, говори“; а спремају. — Мучно мени да он иде. Пак одем њему и рекнем: „Господару, ми смо се сви договорили да ти собом не идеш горе. Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пуко̂ глас да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше војске и народ где је годе који, сви би надежду изгубили, а Турци се ослободили, и после конечна пропаст свима кад глава страда.“ — „Е, чича прото, тако је, то све и ја знам, али ће рећи: не смеде Карађорђе да изиђе Хаџи-бегу на битку, а како ће сутра везиру и свој Босни изићи!“ Махнем ја руком, дође Хаџи-Мелентије и Теодосије, почнемо сви говорити колико смо боље знали, да га уставимо; и он одобри бар данас да се задржи, да чујемо за нашу војску која је пред Хаџи-бегом, како стоји. Тако престаде спремање.
Прође по сата, а њему дође опет уја, повика: „Спремајте!“ Брже обалише чадор. Ја опет покупим оно моје друштво и дођемо молити, од сваке руке доказивати да за њега није данас путовање, бар док наша војска горе учини пробу на Хаџи-бегу итд., и одобри. Ово је било под Кличевцем у Ваљеву, на месту где је сада кула. Поћута мало, пак повика: „Кума-Стево, хајде узмите тај топ, пак отиди са чича-протом, Грбовићу и кума-Милану у помоћ!“ (Он је мене често чича-протом звао). Ми спремимо топ и око 60 коњика, пођемо; он остаде и код њега кнез Теодосије из Кнића, и са њима око триста војника.
Ја и Стева [Јевтић] (његов писар) одемо, и на један сат и по, близо логора, чујемо пушке много пуцају. Познамо да је бој. Похитамо што брже. Дођемо до Миланова шанца. Милан увуче топ у шанац и каже: „Турци су наше разбили, и ето наши бегају.“ Ја са оно 60 коњика истрчим на брдо, имамо шта и видети: наши низ један поток шумаром бегају, а Турци с обе стране пољем, опколили коњици, а пешак за нашима кроз честу трче и бију. Ми са брда сви углас повичемо и неколико пушака опалимо: чуше и видеше Турци нас и помисле да за нама велика војска иде, пак побегоше натраг, а наши, како их ми сретосмо, окуражише се и за Турцима. Од речице (та је речица по сата од Хаџи-бегова шанца) наша се војска опет поврати и терајући Турке и убијајући, сатерамо у шанац. Обилазимо са две стране. Кнез Грбовић Милован и Милош Обреновић с војском (јер је Милан у шанцу) од истока; ја с оно мога друштва пређем од југа, и Мутап, Живко Дабић и Јован Курсула. Ми смо се на једном брегу у планини наднели над турски шанац и тучемо у шанац, и добре пушке лепо у шанац добацују, и која згоди, убија. Дође нам из шанца кроз честу неки добар јунак, Гача из Скадра, соколске нахије, који је Хаџи-бегу на Штиру храну однео (јербо је соколска нахија јоште политично под Турцима), и он из своје добре шешане неколико избаци и једнога уби у шанцу. Један повика од наших: „Аферим, Гача!“ — „Ћути, — вели — душу ти; не вичи Гача, веће вичи: удри, Ђуро, јербо ћу ја сад Хаџи-бегу опет у шанац.“ И Турци пуцају из шанца на нас, но ми смо грмење ухватили бусију, и само гдекога ране, које ми пошљемо у шанац. Тако смо се тукли добра три сата, док једанпут појаша сав турски коњик и оде северозападу. Разговарамо се: куда ће? да неће Шапцу? — и веће зађоше за брдо. Прође, реци, један сат, а они обишли уз један поток, пак јуришише на Грбовића и на Милоша с леђа, а пешак из шанца; онда наши немаду куда но право кроз коњике. (Ту погине наш кнез Пеја и доста других). А други турски пешаци из шанца подиђоше под нас пуцајући уз брдо, а ови други навалише на нас и ми брду барјак окренемо, тј. Мутап, Курсула, Живко Дабић и ја и оно наше војске, све планином Кокоровом. Већ наши Турци не трчаше далеко за нама. Дођемо у шанац Милану у мрак. На том боју погибе наших повише 60, али је Турака и од 300 више, како нам је после Гача казао. Ухвати се мрак и прођоше два сата, дође нам Гача из Скадра и Никола из Прогоревца, који су тек из турскога шанца изашли, и кажу: „Хоће Турци ноћас да бегају; дајте војску да наместимо покрај пута у бусије, да се сити натучемо ноћас Турака.“
Милан не да, но каже: „Ово су турски шпијони, хоће да нашу војску Турком издаду.“ Ја кажем да су ово наши пријатељи, „њих добро познајем, и овај Гача вас дан је с нама био и Турке тукао“; аја, не верује и не да. У шанцу се задржимо, рањенике испратимо које у Ваљево, а неке својим кућама. — Зовнем ја Мијаила Недића из Осјечине буљубашу, и рекнем њему да узме вредних момака, колико више може, да иде да запали турско село Петрц, Хаџи-бегу иза леђа. Он то послуша, и оде са 200 момака. У тај час дође мени писмо од Карађорђа. Укратко пише: „Како — вели — примиш ово писмо, тај час хајде овамо, и повези топ, а та војска где је нека стоји до друге заповести.“ Ја онај час похитам с топом и осванем код њега у Ваљеву. Путујући ону ноћ, видим ждраку што је Недић сав Петрц попалио. Кад види Хаџи-бег ватру иза леђа а војску пред собом, он остави шанац у Братачићу и побегне натраг на Рожањ. Недић, попаливши Петрц, опази где Турци побегоше, удари на стражње и доста их побије и пљачке и коња узме. Ја оставим момка, да ми, кад сване и разбере јесу ли Турци побегли, као што нам каза Гача и Никола, или јоште у шанцу стоје, хабер донесе.
Како се састанем с Карађорђем, кажем горња опстојатељства, и рекнем: „Надам се да ће Хаџи-бег побећи, јербо нам добри наши пријатељи кажу“; и да ће мој момак рано хабер донети за Хаџи-бега. — Карађорђе: „Е, мој чича-прото, ево и горе невоље: ударили Турци од Шапца, и наша се војска побила и Катић Јанко погинуо; а друго, ништа не знам куда је наша, куда ли је турска војска окренула. Но где ћу ја данити и чекати док боље разберемо о војскама?“ Ја кажем: „Господару, у Косирићу код мојих воденица, онде има за коње траве, у воденици брашна, могу момци хлеба намесити.“ Он остави мене и кнеза Теодосију виш’ Ваљева са оно 300 Гружана, с топом, да онде чувамо ако би Хаџи-бег продро и у Ваљево дошо̂. Ја му кажем: „Господару, мени ће мој момак донети хабер озго, и ако буде Хаџи-бег ноћас вратио се натраг, ја ћу избацити пет топова; ако ли буде освануо у своме шанцу, ја ћу избацити три топа; ако ли би, сачувај боже, овде продро, ви ћете чути и више топова.“ Он узе око стотине својих момака и оде.
Тек прошло четири — више ли мање ли — сати, дотрча мени у Ваљево момак: „Муштулук, вели, Хаџи-бег ноћас утече натраг на планину.“ Ја одмах испалим пет топова, да чује Карађорђе да је Хаџи-бег побегао, да се зна по том опстојатељству владати, и опет пошљем момка да му из уста каже. Но он, како је чуо пет топова, све је знао. Уверио се да се Хаџи-бег натраг повратио. Ето ти његове писме. „Како примиш — вели — писмо, крени војску сву и топ, хајде право на Уб и где будем чућеш, да ме стигнеш.“ Ја се одмах кренем са кнеза-Теодосијем, повеземо топ, и онај дан прођем касабу Уб, и у ноћи стигнем га у Љубинићу на конаку. Сутра у Орашац на конак, где нам дође Јаков и кнез Сима из Бељика на договор, и више буљубаша, и они опет у Бељин одоше; ми ноћимо, сутра дођемо и ми у логор у Бељин.
Како је Карађорђе чуо да је Јанко Катић погинуо, одмах је послао своја четири момка, да дође брат Јанков, Марко, Јанку на место, и поведе од своје кнежине сву војску. Јербо како је Јанко погинуо, и мртва га отпратили, сва је његова војска вратила се кућама, говорећи: кад немамо нашег старешине с киме смо се научили војевати.
Хајде, децо, да вам накратко и о смрти Јанковој штогод преповедим. Док се Карађорђе бавио код Ваљева, а ми горе око Хаџи-бега, босански везир и сва велика војска од Шапца крену се путем к Београду (Хасан-паша држао је десно крило преко села и палио), дође у село Месарце, где Јаков, поп Лука и Јанко Катић предсретну га и побију се, и, по жестоком боју од обе стране, Хасан-пашу разбију и потерају га к Шапцу натраг. У том терању сустигну једног старца, салете и повичу: „Предај се, предај се, Турчине, не гини лудо!“ А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам је старешина?“ — Војници повичу: „Предај се Катићу Јанку“ (који се туна на близо трефио); и Јанко дотрчи са запетим пиштољем у руци, натрчи на Турчина и сам повиче: „Предај се, Турчине, баци оружје; ја сам Јанко Катић.“ Турчин рече: „Предаћу се“, и чујући име Катић, а знао је како Јанко храбро Турке сече, потегне из своје мале пушчице те Јанка на месту убије. Сад наш комшија и парох, поп Пакта, скочи с коња и старца свеже. Ову сам пушчицу гледао у попа Панте; мало је дужа од једног аршина, не ваља три гроша. Ово ми је ’вако казивао поп Панта, а и више људи који су онде били. А и старац је мало више ваљао него његова пушчица, али, проклети, уби онако мудрога и преко мере храброга јунака, Катића Јанка. Овога Турчина старца, како је дошао у логор, Марко, брат Јанков, за свога брата посеко је.
Док се то горе размрсивало, дотле везир са великом војском друмом прође, дође у село Ушће код Саве и падне око речице Вукодражи, која дели ваљевску и шабачку нахију, на конак. Дочују то наши, побаце Хасан-пашу више терати, нека иде сам, а они се поврате за везиром, нађу га на конаку и сву ноћ из шуме тукли из пушака; а кад зора буде, они се даље у шуму уклоне, јербо је у Турака врло много војске и топова, које су сву ноћ на наше бацали, и ђулета и картаче, а у наших није топа било. — Сад везир, видећи како наши ноћом нападају и бију, а можда је чуо да је Хасан-паша разбијен, остави пут к Београду, врати се натраг и, брзо терајући, опет дође у шабачко поље на своје старо место.
У то време, чујући то Милоје Петровић, који је имао шанац код Београда у Циганској бари, куд протиче Мокри луг у Саву, да су Турци од Шапца пошли к Београду, и Београци често на њега ударали, врло се био поплашио са оно мало војске и бећара; али се опет храбро бранио и одржао шанац, док је дознао да су се Турци горе разбили на Вукодражи.
Хајдете опет горе. Кад из Орашца дођемо у Бељик у логор, застанемо и Милана да је његову војску довео. (Јербо како је чуо Карађорђе да је Хаџи-бег стукнут натраг, писао је и послао свога момка да одмах с војском дође а да остане Грбовић Милован, и Кедић Милић и Недић, да чувају да се не би Хаџи-бег повратио к Ваљеву или пошао на Шабац, нама за леђа). Сад у Бељину у логору преданимо. Ту је Карађорђе; љутит, слабо с којим говори, све ћути. Док му нешто писар његов ваљда је скривио, — он ђипи, пак ти мога Стеву батином, батином; нико не сме да се прикучи, да моли, а од њега се не отима. Док већ у неко доба потрчасмо молити и Стеву отурисмо, те побеже, а он крџалинку довати да убије, а Стева се умеша у војнике и тако се спасе. Сад сва и војска и војводе и капетани гледају то, и један с другим шапље: јаој, брате, кад он од свога момка и писара тако ради, ја шта ће од нас, ако скривимо, бити. Уђе слога, и, да је рекао онда: хајте сви на Саву, да прегазите, — ту се не би смео наћи један који не би на Саву нагазио, а то ли на Мишарско поље.
Ту нам у Бељик дође Милош Стојићевић Поцерац (до то доба није био знатан), од својих Поцераца поутеко̂. Сад Карађорђе обу опанке и пушку на раме па пешке, и ми, нас око сто педесет, за њиме, премда се његов коњ, дорат, и наших неколико коња, а и мој, поиздалека за нама, води; али ми сви у опанцима за њим пешке уз Добраву, куд нас Милош проводи, више шумом него пољем, до Цера планине, испод Цера дођемо у Двориште Милоша Обилића. Ноћимо. Од нашег друштва отиде неколико момака кроз Китог, на друм куда Турци већ из Босне слободно у Шабац пролазе; побију се и донесу пет глава турских. Онде су доведена три кмета поцерска који су ишли у Турке и храну носили. Пита Карађорђе: „Чије се ово Двориште зове?“ Кажу: „Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, Двориште.“ — „Е, којекуда, посеците ову тројицу, турске удворице, који воле Турцима него својој браћи Србима; а ово нека буде (руком на Милоша Стојићевића) војвода Милош Поцерац, Милошу Обилићу на место! Ја ви, Поцерци (окрете се њима, јербо је онде с Милошем дошло неколико, око сто, Поцераца) видите како ова тројица платише својим главама који воле Турцима него својој браћи Србима; тако ћете и ви сви који одсад не узаслуша овога мога и вашега војводу Милоша. А ти, војвода поцерски, ако моје заповести не испуњаваш, овим ћеш трагом проћи.“ Поклони се Милош и пође му руци; он не даде руке, но се у образ пољубише. — И рече Милош: „Господару, сто живота да имам, свих ћу сто изгубити, а твоју ћу вољу и заповест до смрти испуњавати.“ — Стоје они Поцерци у највећем страху, гледајући ону тројицу без глава, док један рече: „Господару, нисмо имали међу собом свога војводе, опрости нам досад, а одсад ми сви за нашим војводом а он за тобом у гору и у воду!“ — А и други сви: „У гору, у воду, за нашим војводом!“ Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. — „Ето, којекуда, да је просто, а одсад да вас видим! Чувајте се да вам у таке гости не долазим.“ Сви му се, и ми и Поцерци, поклонисмо и благодарисмо. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић око пуне софре): „Наша браћа, наша браћа! Христос посред нас!“
Вратимо се у логор. Кад сутра да видиш наше браће Поцераца са својим војводом — нагрну као скакавац у логор! Не верујем да је који смео остати, већ ако какав врло престарео, да сахрани ону тројицу посечених. — Ето шта у своје време важи паметна строгост: погубити тројицу за сачувати хиљадама. Истина да мени не пристоји овако мислити и говорити, али и Христос спаситељ себе је дао на смрт, да спасе сав род человјечески. Тако је и Карађорђе радио. Прикучимо се поближе Добрави; Карађорђе нађе један проштац себи из ливаде, и заповеди да сваки војник, пешак и коњик, нађе проштац и преготови кога пушка не може пробити. Ово је (горе приповедано) бивало од маја 1806. до 30. јулија. Пођемо 31. јулија; дођемо на Мишар; по приличном боју начинимо шанац.
Напомене
- На другом месту Прота пише: „У Петров пост везир и 6 паша дође на Бадовице с војском големом, пак у Шабац. Ми одступимо од Шапца у ваљевску нахију.“ (Љ. К.)