Део 1, Поглавље 8
Кад сам дошао у свој стан, било је око један сат, и ја наредим да ми се донесе ручак. Одмах ми се постави и донесе јело, те тако ручам. После тога устанем, шетам по соби, размишљам, припремам се: ако ме сутра господин Черњев представи посланику, шта све да му кажем — и усред тих размишљања улази тек наједаред познат човек, наш српски народни секретар код митрополита, Павле Ненадовић1. (Овај чин се у Аустрији сматрао као велики). Он се тада налазио у Бечу да пожури да се донесу одлуке по неким митрополитовим молбама.
Страшно сам се зачудио кад сам га видео, јер нисам знао ко му је могао рећи да сам дошао у Беч. Ја сам знао да је он противник Руса, и да оне који одлазе у Русију осуђује и мрзи. Кад је ушао, био је врло љубазан, питао ме за здравље и кад сам допутовао. Прекинуо ме је у мојим мислима о руском посланику, пред кога је требало сутра да изађем. Почео сам да мислим о моме госту, који би ми могао нашкодити кад би дознао шта ја намеравам.
Шта сам могао? И ја сам њему одговорио љубазно, замолио га да седне, казао му да сам јуче допутовао, а он се на то као мало осмехнуо и прешао на други разговор. Док је он причао, ја сам, замишљен чекао шта ће даље бити. О својој ствари, наравно, нисам му хтео ништа казати, бојао сам се да он коме доле у Славонију не напише да сам у Бечу, јер кад би се то дознало, онда би ме оданде тражили и ја бих могао пасти у велику невољу. Зато сам морао своју намеру да држим неко време у тајности.
Иако он није знао да сам ја својевољно отишао из пука, ипак је био добро обавештен о свему што се са мном раније десило.
Између осталога питао ме је каква ме је невоља овамо дотерала, а ја му станем измишљати којекакве разлоге, на шта ће он мени: „Биће ми мило ако вам у вашој ствари будем могао учинити какву услугу; потрудићу се да вам се код овдашње господе нађем на помоћи.“
Ја му се захвалим на тим речима и кажем му: „Ја сам хтео и сам да вас замолим за то, и ових дана, кад се будем овде мало снашао, казаћу вам шта ми треба.“
С тим смо завршили разговор о томе, он је још мало поседео, па устао и отишао.
Сутра изјутра позовем берберина да ми мало удеси косу, затим обучем нову парадну униформу бившег Славонског хусарског пука (пре тога сам у посланство одлазио у старој униформи), али пребацим и огртач, и путем кроз царски двор одем у посланство. Тамо оставим огртач код вратара и пођем секретару.
Кад ме је секретар видео у другој униформи, допао сам му се, па ме је примио много љубазније него раније, понудио ме је да седнем, и за време док се облачио говорио: „Ја сам известио господина посланика, изложио му целу вашу ствар и господин посланик ми је наредио да вас представим.“
Ја се поклоним господину Черњеву због његовог заузимања, а кад је завршио с облачењем, рекао је: „Можемо сад да пођемо господину посланику.“
Пошли смо низ степенице, а кад смо ушли у салу, каже ми господин Черњев: „Останите ви ту, док вас ја не пријавим.“
Мало после излази лакеј и пита ме за име и кад сам му рекао, он каже: „Изволите ући, зове вас господин посланик.“
Пођем, а лакеј испред мене отвара врата. Кад сам ушао у спаваћу собу, видим господина посланика, седи у наслоњачи, а мој заштитник, господин Черњев, стоји поред њега и нешто му говори.
Поклоним се господину посланику, а он ми љубазно рекне: „Ја сам обавештен о вашој ствари, господин Черњев ми је испричао о вашим страдањима. Будите уверени да ћу све учинити за вас: кроз два-три дана пашће одлука.“
После тога господин посланик ме је питао о свему: и о новом уређењу пукова на граници, и о народу нашем, и у каквом се положају налази народ после укидања старе ландмилиције, и шта се све дешавало при формирању нове војске. Ја сам му на сва та питања одговорио колико сам знао.
Кад сам одлазио, господин посланик је поновио своје обећање, уверавајући ме да ће ми помоћи. Између осталог казао ми је: „Ја ћу разговарати са канцеларом грофом Кауницом“ — и узео ми затим онај мој отпуст.
Изишао сам од господина посланика, узео свој огртач од вратара и вратио се истим путем, кроз царски двор: Кад сам дошао у свој стан, нисам више никуд излазио. Сутрадан рано изјутра, још сам лежао, а поред мог прозора, ходником, промаче један човек у белој униформи. Учини ми се да је то војник (тамо обично сви пешаци носе беле шињеле). Помислим: „Зашто ли је овај дошао у гостионицу?“
Кад тек мало после чујем тихо куцање на моја врата (што је тамо обичај кад непознати хоће да уђе). Знао сам шта то значи и одговорим: „Изволи, уђи“ — али он очевидно није чуо мој одговор, јер је још једаред закуцао. Ја онда гласније поновим: „Изволи, уђи.“ Врата се отворе. Видим по знацима да је подофицир дворске страже и гледам шта ће сад бити, а сав дрхтим — страшно сам се поплашио. Знао сам зацело да није узалуд дошао. Значи, готов сам.
Он ми је рекао неколико љубазних речи на немачком и онда ми је казао: „Mein Herr, ich bin geschikt von derm Herrn Capitain von der Burgwacht Sie aufzusuchen und zufragen: wer sind Sie, woher Sie gekommen und ob Sie in Dienst stehen, und unter was für Regiment, ihre Charge und Namen und was Sie hier zu thun haben?“ — што значи: Драги господине, мене шаље капетан дворске страже да вас нађем и запитам: ко сте ви, одакле сте дошли, јесте ли у служби, у коме сте пуку, ваше име и чин и каквог ту посла имате?
Кад је та питања изређао, извадио је из џепа једну бележницу и спремио оловку да запише моје одговоре. Ако сам се икад у животу препао, то је било тада.
Ја се оног часа направим болестан, станем трљати главу и очи; пре тога сам послао слугу да ми из оближње кафане донесе кафу, тако да сам тада био у соби сам.
Кад је мој гост са питањима завршио, стао је и чекао на мој одговор. Мени се од страха тако замутило у глави да нисам знао шта ћу. Спасао сам се тиме што сам почео јечати, показујући му руком на стакло са сирћетом, које је стајало на прозору (оно је тамо било остало од вечере: газда ми је био донео салату уз печење), с речима: „Молим те, буди добар, додај ми то стакло са сирћетом, да метнем облогу на главу. Видиш, болестан сам, а слуга ми није ту, послао сам га по лек.“
Тај добри човек додао ми је одмах сирће, а ја сам се дотле прибрао и досећао шта бих му одговорио. Сипам сирће на марамицу, и мећем је на главу, трљам руке, подмећем сирће под нос и јечим. Онда му вратим стакло и он га метне опет на прозор, а ја, да га не бих даље задржавао и да штогод не примети, кажем му овако: „Поздрави твога господина капетана и кажи му да сам ја капетан Шимоновић, из Славонског хусарског пука (у пуку је збиља и био капетан с тим презименом). Дошао сам“, рекох, „овамо пре неколико дана, послан сам службено од пука, и о мени знају њено величанство краљица и друга господа.“
Ове моје речи подофицир је записао, поздравио ме и на поласку казао: „Збогом, желим вам да што брже оздравите“ — изишао је и опет прошао поред мог прозора, кроз ходник.
Долазак тог подофицира предсказивао је, зацело, неко зло: сместа сам збацио с главе облогу са сирћетом, устао с постеље и почео се брзо облачити и био сам скоро сасвим готов кад ми је слуга наишао, а за њим келнер, који је носио кафу, млеко и шољу покривену салветом.
Попијем кафу што сам најбрже могао, платим и пошаљем келнера натраг, а келнер ће: „Што тако брзо, господине, изволите пити? Зацело имате неки хитан посао“ — а ја њему: „Јесте, пријатељу, погодио си. Журим да затекнем код куће једног господина с којим имам посла.“
Келнер покупи судове и изиђе, а слуга ме гледа зашто се ја то тако журим и зашто му наређујем да брзо пакује ствари у сандук и постељину у куфер. Ја му кажем: „Брзо пакуј, одмах идемо“, и не казујем му ништа о подофициру, а он га није ни видео. Слуга почне одмах паковати, ја му помажем, и тако брзо свршимо све. Онда пошаљем слугу да зове газду да му платим стан и он се убрзо врати заједно с газдом.
Газди кажем: „Збогом остај, пријатељу, ја путујем. Добио сам писмо да одмах дођем у Пожун. Нашли су тамо мога дужника. За неколико дана бићу опет овде, а сад ме чека друштво и кочијаш — него да платим што сам ти дужан.“
Газда рече да му је жао што већ одлазим, каже ми колико тражи за стан и храну. Ја извадим новац и избројим му, а слузи наредим да доведе носача (тамо има људи који се тиме баве, преносе ствари из куће куда треба и увек их доста има по гостионицама и улици).
Слуга оде и доведе два носача. Ја им кажем да један узме куфер, а други сандук и да пођу за мном. Изиђем из куће и пођем право оном мењачу о ком сам раније говорио, и затекнем га код куће. Кад ме је видео да долазим са стварима, и видео промену на мом лицу, упита ме: „Зашто сте тако рано устали и још и ствари са собом понели?“
Ја га замолим да ми допусти да ствари за неко време остану код њега, „а после ћу вам казати зашто је то“.
Он одмах пристане и покаже људима где ствари да оставе, а ја их исплатим, те они оду. Мога пријатеља узмем под руку и замолим да пређемо у другу собу и тамо му кажем шта се са мном десило.
Пријатељ се на моје речи замисли и каже: „Вас је неко, зацело, доставио, или је неко опазио да често идете у руско посланство. После оне строге наредбе да нико не сме тражити прелаз у Русију, на такве се људе пази.“
Кажем пријатељу: „Не знам ко би ме могао доставити, јер о мојим намерама нико у граду не зна осим вас, а ја сигурно знам да то није потекло од вас, али могао би то бити наш општенародни секретар, Ненадовић. Он се налази овде, видео ме је и зна све што се са мном у пуку дешавало због Русије. Он је могао некоме рећи да сам ја ту, јер откуд би иначе онај подофицир могао знати за мој стан. А можда сам и стражи пао у очи што сам кроз царски двор увек пролазио у огртачу и кад нема кише.“
Пријатељ ми рече: „Зацело ће тако бити; или је секретар о вама неком говорио, или су вас сами приметили. Него, шта сад мислите да радите?“
Ја му кажем: „Зато сам и прешао к вама, ако ме опет потраже у мом бившем стану, да ми не могу ући у траг, док се моја ствар не заврши, а ја идем одмах господину посланику да му јавим шта се са мном десило.“
А пријатељ: „То је добро, идите што пре.“ „Али“, кажем ја њему, „где ћу ја сам наћи стан? Треба да будем бар неколико дана ван опасности. Можете ли ми ви у томе помоћи?“
На то он каже: „Добро, имам ја ту познанике, неке странце, трговце, који са мном раде с меницама или мењају новац. Сад ћу одмах звати једнога старца. Он станује у Постштајну, сам је, а има две собе, па ћу њега замолити: он ће вас зацело примити, само, не треба му ништа о вашим стварима говорити.“
И тако пошљемо по њега, те он дође. Он пристане на молбу мога пријатеља и дода: „Ионако ми је“, рече, „самом досадно. У друштву ћу лакше проводити време.“
Наредим слузи да одмах нађе носаче, да пренесу ствари, а ја пођем за њима. Кад сам видео где ми је нови стан, оставим тамо слугу, а ја опет у огртачу, журно, крупним корацима, пођем изван града у посланство, али не кроз двор, него главном улицом, по којој множина света иде и тамо и амо. Пођем право на Карн-тор. Тако, наоколо, имао сам да идем пола сата дуже него кроз двор — али шта да радим? Шетња не шкоди. Било ми је само тешко што је било врло топло, а ја ишао брзо, па сам се у огртачу сав ознојио. Кад сам прошао капију и изашао на онај весели широки простор, успорио сам ход и обрисао зној с лица.
Дођем у посланство, предам вратару огртач, а он се смеје и каже ми: „Зашто ви, господине, једнако изволите ићи у огртачу кад је време тако лепо, а униформа вам није стара па да је морате сакривати?“
А ја њему: „Сасвим тачно кажеш, али потреба ми је да још неколико дана тако идем.“
Вратар се мало збуни: „Опростите, погрешио сам, питао сам за ствари које ме се не тичу.“ Узме ми огртач и однесе га у своју собицу, а ја пођем, горе, господину секретару Черњеву.
Кад ме је он видео, зачудио се: „А што сте ви“, вели, „изволели доћи? Посланик је казао да дођете прекосутра.“
А ја њему: „Драги мој господине, невоља и страх су ме натерали да још данас дођем“ — а он запита: „Шта се то десило?“
Ја онда почнем причати како ми је долазио подофицир, како ме је испитивао, како сам се препао и направио се болестан, како сам сирћетом главу квасио, и како сам се одмах преселио у нови стан. Замолим га да о томе извести господина посланика и да ме упути шта да радим.
Кад је господин Черњев чуо моју причу, стане се смејати: „Зашто сте тако плашљиви па се бојите такве маленкости? Треба да будете јаки и сигурни кад знате да вам је јуче господин посланик дао своју реч. Знајте, кад ми неког узмемо под своју заштиту, ми га нећемо напустити, него ћемо ићи до краја. Тако ће бити и с вама. Данас је већ послана представка о вама канцелару, грофу Кауницу, а и вечерас, кад господин посланик буде у двору, рекао је да ће и усмено с господином канцеларом говорити о вама и тражити да се што пре донесе одлука по тој представци. Ми не тражимо“, говорио је господин Черњев, „нов отпуст, него само објашњавамо да је наш официр, који је имао свој исправан отпуст из аустријске војске, био невин стављен у затвор, па тражимо за њега слободан прелаз са пасошем. Према томе, да извештавамо господина посланика о томе шта вам се десило, нема потребе. Стрпите се, дакле, до прекосутра, а онда дођите, одлука ће бити готова.“
Кад сам то чуо, обрадовао сам се и захвалио се господину Черњеву и назвао га својим добротвором, што је он заиста и заслужио, и додам: „То је све лепо, али ако ме некако, сачувај боже, пронађу и ухапсе, шта ћу онда? Каквом бих се спасењу онда надао?“
На то ће господин Черњев: „Ако вас и ухапсе, не бојте се, будите храбри, а ви, уосталом, немате зашто ни да се кријете. Ви знате да је ваш отпуст код нас, у нашим рукама, и ми бисмо вас с њиме пронашли. То значи да се ви сад налазите под нашом заштитом. Не бојте се, дакле, ништа, будите мирни и ослоните се на оно што сам вам казао. Ваша је ствар на добром путу, ваше је име уписано у списку који нам је предао генерал Шевић при одласку, и ја сам нашао да је крај вашег имена записано: има отпуст, али је задржан у затвору. Према томе, ми имамо свога официра да ослободимо, а господин посланик зна с којом ће снагом настојати на свом захтеву. Али дајте ми ипак, за сваки случај, вашу адресу.“
Узмем перо и, ту на сточићу, напишем на хартији, српски, име мога пријатеља банкара Димитрија Хапсе, улицу и кућу где станује и пружим господину Черњеву.
Кад је господин Черњев видео мој рукопис и слова слична руским, рече ми: „Па ви пишете као и ми што пишемо. Ви ћете онда наш језик лако научити.“
Уто уђе један официр, ког ја раније нисам видео и за ког сам помислио да је Немац, јер је на њему био пешачки шињел. Кад је ушао и поздравио се, почео је да говори с господином Черњеном руски, не знам о чему, а кад је завршио, отишао је до прозора и тамо стао.
Господин Черњев, како је држао у руци ону записану адресу, окрене се оном официру и почне га на немачком питати, гледајући у моју адресу, да ли зна ту и ту улицу и трговца Димитрија Хапсу. На то официр одговори да зна, да је тај трговац банкар, да је поштен човек и велики руски пријатељ.
Онда му господин Черњев, показујући на мене, рекне: „Видите овог господина, ако он због нечега прекосутра овамо не дође, ви ћете га потражити.“
А официр ће: „Добро, а и сутра могу тамо отићи.“
Ту се ја с тим официром упознам и дознам да је збиља Немац, протестантске вере, са службом у Русији, а родом из горње Мађарске, из Кашаве, презиме му је Пекин. Тада је био поручник, налазио се у Бечу на одсуству. Ту је имао неког посла ради наследства.
Ја се после тога опростим, пођем низ степенице, затражим од вратара свој огртач, он ми га изнесе и, огрћући ме, рече: „Желео бих да вам овај огртач ускоро открије срећу коју желите.“
Ја му се захвалим за његове лепе речи и пођем опет околишним путем у град.
Нисам могао да пропустим а да у пролазу не свратим своме пријатељу Димитрију Хапси. Нађем га за ручком, било је већ прошло један сат после подне. Мој пријатељ ме позва да седнем да ручамо, и ја одмах пристанем. Тога дана сам се напешачио и добро био загладнео.
После ручка испричам свом пријатељу све шта ми је господин Черњев казао, кажем му и то да сам записао његову адресу, и за официра Пекина — да зна ако ме Пекин сутра потражи.
Мој пријатељ је био радостан кад је све то чуо и било му је мило што је моја ствар на добром путу. После тога ми исприча да је тога дана у неком дућану видео једнога господина. Човек леп и наочит, јуче је тек допутовао, а зове се Марко Продановић.
Кад сам чуо за Продановића, врло сам се обрадовао. То је био мајор из Славонског хусарског пука, у коме сам и ја служио пре свога отпуста.
Питам свога пријатеља: „Може ли се дознати његова адреса?“ — А он ће мени: „Може се одмах дознати“, и пошље слугу у дућан где је мајор куповао неку материју, која је после однета у мајоров стан. Мој пријатељ се баш задесио тамо и тако се сад адреса могла лако наћи. Слуга отиде, брзо се врати и јави да је стан господинов у предграђу Ландштрасе, у гостионици код Енгер Бирта.
Знао сам добро то предграђе и ту гостионицу, па иако се та гостионица налазила на сасвим другој страни града и до ње требало другим путем ићи, а не оним којим сам ја у град одлазио, ја ипак нисам могао друкчије, морао сам тога господина да видим, јер сам га волео и поштовао. Осим тога, он је човек из старе племићке породице, а и сам заслужан, добре је нарави, и не само да сам ја њега волео него је волео и он мене.
Кажем пријатељу: „Идем вечерас том мом познанику, велика ми је жеља да га видим“, и испричам му у каквој сам с њим љубави, а пријатељ ми рече: „Па што не бисте пошли кад сте тако блиски с њиме и кад вас воли. Да се чега бојите, немате разлога сад, кад знате за руску заштиту. Ако сад и дознаду да сте овде, не могу вам више ни у чем нашкодити.“
Одлучио сам да се видим с мајором, и кад је дошло вече, узмем слугу са собом, пребацим огртач (тако сам се већ био навикао на њега да кад није на мени чини ми се да сам необучен; доцније ми је требало неколико дана док се нисам од њега одвикао) и пођем тамо. Знао сам да велика капија, кад се будем враћао, може да буде затворена, али да се увек остављају мала врата за пешаке и за тај пролаз да се плаћа крајцара. Зато ја спремим две крајцаре, једну за себе, једну за свог слугу, кад се будемо враћали.
Дођем тамо кад се већ било добро смркло. У оној гостионици на капији запитам слугу: „Где је ту одсео хусарски мајор?“ — а слуга ме упути на други спрат и каже ми број собе. Уђем унутра, а мајор кад ме је видео дигао је руке од радости и стао ме љубити, па ме узе за руку и поведе у другу собу, и ту видим да је допутовао заједно са својом супругом.
И мајорица се обрадовала кад ме је видела, и обоје се чудили како сам вешто умео да сакријем свој траг да нико о мени није умео ништа рећи, нити је ико знао куд сам се део. Испричали су ми како ме тамо доле, у Славонији, свуда траже, и још и то: кад је, путујући, видео мога пуковника, видео је и оно моје писмо што сам га послао из Петроварадина, и да се то тамо сматра као самовољан одлазак из пука, и да пуковник намерава сад да дигне тужбу против мене, и да је представка о томе већ послана команди.
Кад су ми мајор и мајорица све то испричали, ја им кажем: „Нека их нека раде шта хоће, а ја сам ето ту, у престоници.“
Мајор ме стане испитивати зашто сам дошао у Беч, а ја све околишим и кажем да он зна већ моје прилике, да су мене против моје воље гурнули у пешадију, и да се спремам да ових дана поднесем њеном величанству краљици молбу да ме врате у Славонски хусарски пук.
Мајор ми одговори да би се он искрено радовао кад бисмо опет били у једном пуку, али се ипак мало осмехнуо и рекао: „Да не смераш ти нешто друго? Знам ја тебе. Ти можда мислиш да пођеш неким другим стазама? Да не мислиш случајно опет на Русију?“
Ја одмах станем да одбијам то од себе. Кажем да о том више и не мислим и почнем га уверавати да ће за два-три дана моја ствар бити свима позната.
Онда ми обоје, и мајор и мајорица, стану причати како је код њих синоћ био општенародни секретар, и да им је он казао да сам ја ту и да сам променио стан, а газди казао да путујем у Пожун, да ме је свуда тражио и да ме није могао наћи, да он зна да ја у Пожуну никаквог посла не могу имати, него сигурно свој траг кријем и тиме дајем повода да се у мене сумња; да ја можда имам своје старе намере у вези с Русијом, и да се он боји да ја не паднем у неку невољу — кад се зна каква је строга наредба издата. Према свему томе, он ће, као заклето лице, пошто има разлога да сумња у мене, сматрати као дужност да достави властима све што је против интереса бечког двора.
После тих речи мајор и мајорица су ми рекли: „Видите какве вам се замке плету, само, молимо вас, никоме о томе не говорите, ми смо вас обавестили зато што вас волимо, да бисте се могли сачувати.“
Захвалим се овим искреним пријатељима за њихове поштене намере и, пошто је већ била дубока ноћ, поздравим се да пођем, а они ме обоје стану молити да им сутра дођем на ручак. Ја им на то одговорим: „Добро, али с условом да не зовете секретара.“
Они ми обећају да нико неће бити осим мене. Ја онда изиђем и пођем са слугом ка градској капији, платим за пролаз две крајцаре, а сутра после десет сати пођем к њима.
Седели смо и разговарали скоро до дванаест и већ се сто почео постављати, кад тек на улици видимо секретара Ненадовића како заокреће к нама. И мајору и мајорици било је врло криво кад су кроз прозор видели да је већ ушао у капију. Говорили су ми да се склоним, али ја нисам хтео. Кажем: „Нека га нека дође, не мари, нећу да се кријем.“
Уто и он уђе, поздрави се са свима и каже мајорици: „Ја сам незван, али као ваш пријатељ дошао сам код вас да ручам“ — а мајорица му
одговори да им је мило имати таквог госта. Он се затим окрене мени, поздрави ме, запита ме за здравље и са осмехом ми рече: „Мислим да сте се уморили од пута. Јесте ли одавно изволели допутовати из Пожуна?“ — а ја му одговорим да сам допутовао данас и да ми пут није био нимало тежак. Онда он рече: „Можда се нећу преварити ако кажем да сте били у Пожуну исто као и ја. Ја сам вас“, рече, „тражио у вашем стану, али вас нисам нашао.“ И онда ме упита где сада станујем, а ја му одговорим да се не сећам како ми се зове улица, а станујем, рекох, у Бечу. После тог мог одговора, он више са мном није разговарао.
Седнемо за ручак, а кад смо устали од стола, нисам хтео да се задржавам, да се штогод не изрекнем, и кад су се они мало заговорили, ја се полако удаљим, одем у град, у свој стан, и цео тај дан и вече проведем код куће, ишчекујући сутрашњи дан да се јавим као што ми је речено.
Ујутру рано, кад сам устао, наредим слузи да дозове берберина. Он ми удеси косу, затим обучем нову униформу, пребацим огртач и пођем у посланство. Тамо ме пресретне мени већ познати вратар, узме ми огртач, а ја пођем навише господину секретару Черњеву.
Чим ме је Черњев видео, насмешио се. Био је већ сасвим обучен, и запита ме у шали: да ли сам штогод сањао — а ја њему на исти начин одговорим: „Да сам и сањао, сан прође, зато је боље кад се на јави човек нада нечем лепом.“
На то ће он мени: „Кад нисте ништа сањали, ја ћу вам онда бити гласник. Испунило се оно што сте желели.“
Ја сам из тих речи већ могао закључити да је пала повољна одлука, и замолим га да ми каже шта је на ствари.
„Ја вам то“, рече, „не могу рећи, него ће вам рећи онај ко вам је то урадио. Хајдемо господину посланику.“
Господин Черњев узме шешир и хтеде поћи, али ја га задржим: „Молим вас“, рекох, „останите за тренутак са мном, имам да вам кажем нешто ново.“
Он стане, и ја му почнем причати како сам био код мајора Продановића, како сам чуо тамо шта говори секретар Ненадовић и како се бојим његових интрига.
Господин Черњев се насмејао на моју причу. „Добро, хајдемо доле господину посланику, ја мислим да су се све опасности које су вам претиле данас завршиле.“
Кад смо ушли у салу, он је наставио даље, а мени је рекао да причекам.
Убрзо су затим мене позвали. Уђем и поклоним се господину посланику, а он устане из наслоњаче и почне говорити: „Честитам вам на заштити која вам је дата од руског двора. Ваша је жеља испуњена. Ја сам већ обавештен да је о моме захтеву, преко канцелара, грофа Кауница, обавештено њено величанство краљица и да је њено величанство краљица наредила да вам се да пасош за слободан одлазак у Русију.“
На ту радосну вест, притрчим руци господина посланика и захвалим му се. Онда господин Черњев исприча господину оно што је од мене чуо: шта је казао митрополитов секретар, како је долазио подофицир дворске страже, и како сам се ја поплашио и променио стан.
Кад је то чуо господин посланик, окрене се мени: „Ви“, рече, „сад немате чега да се бојите. А ако вас ко буде што питао, можете отворено и смело казати да сте ви руски официр, а што се тиче вашег пасоша, он ће вам ових дана бити готов и послаће вам се.“
Ја му се поново захвалим за милост и бригу према мени и додам: „Кад сте, ваша светлости, већ толико урадили за мене, молим вас да ми учините још једну милост: да ме примите код себе у посланство да останем ту док не добијем пасош.“
Господин посланик се окрене господину Черњеву и рече: „Тако је. Нађите му собу у посланству“, а Черњев му одговори да у посланству нема ниједне празне собе. Али можда би ме, рече, могли сместити код секретара Волкова, у њиховој другој кући.
На то ће посланик: „Добро је и тако. Пошљите по Волкова, па нека му он да стан.“
Такво решење било је за мене као да сам се понова родио. Опростио сам се радосно са господином послаником и отишао у собу господина Черњева. Мало после дошао је и Черњев за мном и послао по Волкова.
Волков је брзо дошао; Черњев му каже за посланикову наредбу и преда ме њему, чему се господин Волков јако обрадовао. Одмах ме је повео са собом у кућу у којој је живео, ту ми покаже собу на спрату, из које сам имао излазак и у башту. Ту су кућу од посланства раздвајале само три куће.
Кад сам с Волковом полазио од господина Черњева, он ми је још ово рекао: „Господин посланик је наредио да вас замолим да ми дате белешку и да у њој кажете: ко још с вама иде у Русију, колико слугу водите, колико кола и коња — да се то све преда канцелару и унесе у пасош.“
Ја сам одмах ту код њега узео перо и хартију. Хтео сам да повећам број слугу, али ме је господин Черњев одвратио од тога: „Не, немојте то радити, да се не би ствар због тога отезала и водила непотребна преписка, него ви запишите мање, па ће пре бити готово, а ви после можете наћи начина да потребне људе нађете и са собом поведете.“
И тако ја напишем да путујем са женом и са два мала детета, са две слушкиње, три слуге и двоја кола. Ти су бројеви после у пасош били унесени.
После тога задржао сам се мало код господина Волкова, колико да видим нови стан, а онда пођем у град, журећи се да се што пре извучем из града са својим стварима, да се преселим. Био је прошао један сат кад сам стигао, али ипак нисам могао а да не свратим код свога пријатеља банкара, о коме сам већ толико пута говорио. Кажем му да се пресељавам у кућу посланства, молећи га да о томе никоме не говори — што ми је он и обећао. Нисам хтео да се код њега задржавам, да ме неко стран не би затекао, него одем у свој стан и нађем свога пријатеља, сопственика стана. Он је већ био ручао, али се ипак нешто нашло и за мене. Ја му кажем да одмах морам на пут и питам га шта сам му дужан, али то је био тако добар човек да није хтео ништа да узме, само је жалио што се тако брзо растајемо.
Наредим слузи да нађе носаче за ствари. Носачи брзо дођу, ја им предам ствари, кажем им да пођу с мојим слугом право улицом, на Кари-тор, а ја ћу одмах за њима, и погодимо се за цену. Они дигну на рамена мој сандук и куфер, везујући их конопцем, и тако их понесу. Ја се опростим с газдом и пођем за њима. Стигнем их кад сам већ изишао из града, у пољу. Они су се зауставили и поседали на траву да се мало одморе. Питају да ли ту да скину ствари или да их и даље носе. Ја им покажем предграђе Јозефштат, али они нису хтели даље да иду док им се цена не повиси за десет крајцара. Ја обећам да ћу им повисити, и тако устану и понесу ствари. Дођем у свој нови стан и сместим се. Онда се попнем горе господину Волкову и јавим му да сам му дошао у госте и донео ствари.
Нађем тамо и другу господу Русе, које раније нисам видео: два младића, Галицина и Мусин-Пушкина. Они су се у путу зауставили у Бечу и тако се и с њима упознам. А ту су била и два чиновника који су становали у истој кући са господином Волковом, господин Љевашов и барон Аш.
Тог дана седели смо у разговору врло дуго. Они су ме непрестано запиткивали те ово, те оно и сви су били расположени и љубазни. Ту су остали и на вечери и тек смо се после вечере разишли.
Што се мене тиче, ја целе ноћи нисам могао заспати од силне радости. Мислио сам како се та ствар срећно завршила, како сам избегао све опасности и већ сам стао да размишљам о свом путу.
Сутрадан, после једанаест, пошље ми господин Волков слугу, пита ме за здравље, поручујући да жели да ме види и да ће ме чекати на ручак. Пођем горе на тако љубазан позив и нађем тамо сву ону господу окупљену. Примили су ме врло лепо, ручали смо заједно, а после ручка ко је хтео играо је карата, други су се разговарали, шетали се по башти, ту смо у павиљону и чај пили. Тако је и вече дошло и ми се вратили у кућу. Ту ми господин Волков рече и то да је господин посланик наредио да се ту и храним и да не треба ништа одвојено за себе да узимам. И тако сам ја за све време, док сам тамо био, и ручавао и вечеравао код господина Волкова.
Ја сам се постепено почео с том господом мало слободније понашати а и они су са мном били врло добри. Већ сам у разговору с њима почео помало и разумевати руски језик, а кад нешто погрешно кажем, они ме поправе; тако неосетно прођу седам дана. Ја за то време никуд нисам излазио, само сам се по башти шетао.
Једнога дана, после ручка дође мој заштитник, господин Черњев, и остане код нас до самога вечера. Био је врло пажљив према мени. Питао ме је какав ми се чини живот с Русима, а ја му одговорим како сам веома задовољан у свему. И у даљем разговору с њим и осталима пружила ми се прилика да признам господину Черњеву како сам га криво оценио после првог сусрета, како ми се тада учинио нељубазан и како сам се вратио од њега јако огорчен — и све већ оно остало што сам испричао.
Сва су господа управила очи на мене, слушајући шта говорим и како се извињавам. Наглашавао сам да се сваки човек може, на први поглед, рђаво оценити и зато сам све, а нарочито господина Черњева, молио за опроштај.
Сви су на то ударили у смех, понављајући моје речи, а господин Черњев ми је казао: „Немојте се љутити, драги господине, што вам се мој пријем није допао, али ни ја о вама нисам имао друкче мишљење и ваш ми долазак није нимало био мио. Све сам мислио да вас је неко послао, а не да сте сами од себе дошли, а на то ме је највише навео ваш немачки језик, јер дотле ми се није десило да сретнем неког од вас, господе Срба, колико год сам вас видео, да тако лепо говори тај језик као што ви говорите. Зато сам мислио да сте ви Немац или Мађар, а за онај отпуст што сте ми показали сматрао сам да је само један мамац послан по вама ради кушања, и зато га“, говорио је господин Черњев, „нисам хтео од вас примити, него сам вас одбио. Сумњао сам у вас и због тога што је у свим местима била издата најстрожа наредба да се нико не усуди тражити прелаз у Русију; најзад, и зато што су они који су раније добили отпуст давно већ били отпутовали. Наједаред ви ми долазите и кажете да сте били задржани и износите своје жеље. Ја вашим речима нисам поверовао и зато нисам хтео да примим вашу молбу, јер би то могло дати повода да се посумња да ми подстичемо такве недопуштене ствари. И кад сте отишли, ја сам и даље тако мислио, све до сутрашњега дана. Тек кад сте други пут дошли и поновили своју молбу, видео сам да сте искрен човек, и да нисте подметнути. После, прегледајући хартије генерала Шевића, нашао сам у списку ваше име и уз њега примедбу: задржан у затвору, Али сад је све уређено по вашој жељи, руски сте поданик и сад можемо говорити сасвим отворено. Зато и ви мени опростите што сам вас онда онако дочекао.“
После тих речи ми смо се загрлили и склопили још тешње пријатељство. Господин Черњев је увече отишао кући, а ми остали провели смо време у разговору све до вечере, а после вечере разишли се по својим собама.
Напомене
- Исто име (Павле Ненадовић) носио је и наш тадашњи митрополит, он је том секретару био рођени стриц.