Део 1, Поглавље 9
Тако ми је, ето, пролазило време, али после десет дана мени је постало тешко што ми пасош још не стиже. Поче полако да ме обузима страх, бојао сам се да не искрсне нека сметња. Ја јесам на безопасном месту и нико не зна да сам ту, али уселила ми се мисао у главу да ми је отац могао пострадати што не могу да ме пронађу и што сам из пука отишао без одобрења.
Господин Волков је опазио да сам нерасположен. Гледа ме са свога прозора како ходам по врту сам и замишљен, па сиђе доле, приђе ми и пита да ли сам здрав — „ја“, вели, „видим по вашем изгледу да ту нешто има“.
Ја му онда поверим, кажем му због чега сам забринут, а он ми рече: „Немате разлога да се узнемиравате. Ваш ће пасош за једно два дана стићи господину посланику.“
Тако смо шетали ваљда још један сат, а онда се вратили у кућу. Прошао је тај дан, прошао је још један, а прекосутра — памтим, била је субота — устао сам раније него обично, шетам се, замишљен, по соби, кад тек ето ти од Волкова слуге (био је Немац). Каже ми: „Изволите горе, мој вас господин зове да дођете што пре. Видео сам да је моме господину слуга господина Черњева донео неко писмо.“
Кад сам то чуо, ја му рекох да ћу се одмах обући и доћи, и тако сам и урадио. Волков ме дочека насмејан и каже: „Идите, обуците нову Униформу да идемо господину Черњеву, он вас чека. Ваш је пасош већ стигао господину посланику.“
Вратио сам се у своју собу, обукао нову униформу и са Волковом одем господину Черњеву. Чим ме је Черњев видео, радосно ми је пришао: „Ваша се жеља испунила, ваш је пасош стигао. Хајдемо господину посланику, он ће вам га предати.“
Сва тројица смо сишли господину посланику. Он ми да пасош, честита ми, и још ми обећа да ће ми написати препоруке господи у Русији коју је познавао. Тако је и урадио. Тога дана сам, по његовој жељи, ручао код њега.
Кад сам добио пасош, нисам знао каквим речима да захвалим посланику за толику доброту и старање. Он је моје захваљивање са задовољством слушао, па је и он мени лепим речима одговорио и запитао ме хоћу ли се још дуго задржавати у Бечу и кад и како намеравам поћи на пут. Ја сам му одговорио да ћу из Беча поћи за једно четири дана, а у Русију ћу се пожурити, па макар морао и под јесен путовати, али свакојако ће то бити још ове године. Ја и господин Волков остали смо код господина посланика на ручку, после ручка опростио сам се коначно са господином послаником, а кад сам се нашао у својој соби, почео сам натенане да читам свој пасош, и нађем да у њему између осталог пише да је њено величанство само овога пута свемилостиво саизволело дати овај отпуст, који неће бити пример за друге.
Истога дана пошаљем писмо оцу моме и јавим му да сам пасош већ добио, и да ћу му ускоро доћи. Сутрадан била је недеља. Господин Волков ме позове: „Хајде“, рече, „да пођемо у цркву, нека вас сви виде.“
У граду Грци, трговци, закупили су били једну кућу у којој је једна сала претворена у цркву. Ту они држе свештеника, ког плаћају и који служи службу на грчком језику.
Господин Волков и ја седнемо на кола и одвеземо се. Ушли смо у цркву. Народ се већ био искупио и служба почела. Кад су видели секретара руског посланика, учтиво су се уклањали да можемо проћи напред, и тако смо стали на леву страну од олтара, код певнице. Погледамо по цркви, а на десној страни стоји мајор Продановић, а поред њега мајорица.
Пита мене Волков: „Ко је онај што тамо стоји?“ — А ја ћу њему: „То је онај мајор Продановић о ком сам вам причао.“
„А та госпођа поред њега?“ — „То је“, рекох, „његова супруга.“
Гледам кога још има и видим мало даље иза мајора стоји митрополитов секретар, Ненадовић.
Окренем се Волкову: „Познајете ли митрополитовог секретара?“ — а Волков мени: „Не. Је ли он овде? Покажите ми га, молим вас.“
Ја почнем да му описујем црте лица и одело: „Ено, погледајте тамо.“
Волков се није одмах окренуо, него мало доцније, и видео га.
Често сам погледао на мајора и мајорицу, а они нису скоро очију скидали с мене.
Пред крај службе, рече ми Волков: „Увек сте ми хвалили господина мајора, па и ја видим по његовом лицу да је то један поштен човек. Мило би ми било да се с њим упознам. Хајде да му приђемо.“
Уто се служба завршила и свештеник изишао са нафором. Волков прими нафору, окрене се на десну страну и обојица приђемо мајору и мајорици. Волков се обрати мајору: „Мој вас пријатељ“, и покаже на мене, „хвали много, и зато ја не могу да пропустим ову прилику а да вам не одам своје поштовање и не изразим жељу да се с вама упознам.“
Мајор се обрадовао и захвалио се, али више се нисмо могли разговарати, јер су нас около сви гледали. После тога смо се растали. Ја и Волков седнемо у кола, а мајор и мајорица су остали гледајући за нама.
Тог дана сам још остао код господина Волкова и преноћио, а сутрадан рано почео сам се паковати да пређем опет у мој стан у граду, јер се кочијаш могао добити само у граду. Кад сам завршио, одем господину Черњеву да се с њим опростим. Он ми преда три запечаћена коверта од господина посланика: један, господину генерал-ан-шефу1, Степану Фјодоровичу Апраксину, други, Петру Спиридоновичу Сумарокову, и трећи Државној војној колегији. Предајући их, Черњев ми објасни да су то препоруке за мене од господина посланика. Ја се ту опростим с мојим заштитником, господином Черњевом, па одем да се и с Волковом опростим, а онда одем у град, у гостионицу где сам прво био одсео.
Кад ме је газда видео, запрепастио се лепо човек: „Боже мој, па ви сте још овде. Јесте ли одавно дошли из Пожуна?“ — па ми је онда стао причати колико су ме тражили и њега испитивали, али он им није умео ништа друго рећи него да сам отпутовао у Пожун.
Ја му кажем да се манемо разговора о оном што је било, „него ја сам опет к вама дошао: мени треба соба“. — А он ће мени: „Изволите. Узмите ону исту у којој сте и били.“
Како је било још доста рано, имао сам до ручка још времена да се прошетам. Пођем у кафану, попијем две шоље кафе и млека, платим, па онда пођем своме пријатељу банкару, али сад већ без огртача. Кад ме је он видео, упитао ме је: „Реците ми, молим вас, како стоји ваша ствар? Ви не знате како су вас ових дана, откако сте из града отишли, свуда тражили; полиција вас је тражила. Говорили су ми о томе и они који вас знају и они који вас не знају. А тек кад су вас јуче видели у цркви са секретаром руског посланства, онда је тек било приче. Зато сам“, рече мој пријатељ, „и ја нестрпљив да сазнам шта је с вама било.“
На те речи мога пријатеља ја рекнем: „Ето, драги мој, како се свршила моја ствар“ — и покажем му пасош.
Кад је видео велики државни печат, искрено се обрадовао и казао ми: „Е, сад сте, хвала богу, изван сваке опасности.“
Нисам имао времена да се с њим дуже разговарам. Казао сам му само да сам се преселио опет у град, у ону исту гостионицу где сам из почетка био и да се сада журим у предграђе Ландштрасе на ручак код господина Продановића — „а с тобом ћу се, пријатељу, разговарати“, рекох, „доцније“. После тога изиђем на улицу, па кроз градску капију мајору.
Мој улазак у мајорову собу био је за мајора велико чудо. Он и мајорица седели су баш на канабету, и кад су ме угледали, скочили су ми обоје у сусрет. „О, боже мој, како се ви много усуђујете! Да се ви с господом Русима јавно возите! Кад смо вас јуче у цркви видели са руским секретаром“, настави мајор, „учинила нам се ваша смелост невероватна. Зар вама није живот мио? И како ће се то на крају крајева свршити, бог нека зна. Прошло је већ дванаест дана како нико ништа о вама не зна. Просто као да сте у земљу пропали. О вама је већ послана представка у Дворски војни савет. Па и мене су“, рече мајор, „питали о вама, јер неко је пронео био глас да сте овде. Ја сам одговорио да знам да сте ту — и сад вас свуда траже.“
Ни после тих речи ја мајору и мајорици нисам хтео да кажем да имам пасош, него сам само рекао: „Оставимо сад то, о томе ћемо касније говорити — нека их, нека ме траже. Него, ја сам вам данас дошао на ручак, као код својих пријатеља, али волео бих кад би и митрополитов секретар ту био.“
Мајор и мајорица су ми рекли да ми се искрено радују, а за секретара, рекоше, да сам баш погодио, јер су га позвали на ручак.
Онда смо сели и стали разговарати. Ја сам се много с мајорицом шалио. Сећали смо се прошлих веселих дана кад смо заједно били у пуку и смејали се којечему што се некад дешавало.
Мајор ме слуша, види да сам расположен, шета се по соби, па каже жени: „Ама, ту нешто мора да буде. Неће бити да је он без разлога тако весео“ — а ја одговорим: „Ја знам поуздано да се ви као моји пријатељи радујете сваком мом добру, и засад нека толико буде доста.“
После тих наших разговора дошло је већ и време ручку. Почео се већ и сто постављати, а уто ето и митрополитовог секретара. Ушао је и поздравио се с мајором и мајорицом, а онда се и мени обратио. Пита ме за здравље, каже како ме давно није видео, па дода: „Мислим да сте руски већ добро научили“ (јуче ме је, дакле, видео с руским секретаром).
Ја му одговорим: „Сада тај језик нешто мало разумем, а доцније ћу га, мислим, још боље научити.“
Он ми више ништа није говорио, а ни ја њега нисам гледао. Разговарао сам највише с мајорицом.
Поседамо за сто, а после ручка устанемо, шетамо по соби, све док нам није кафа донета. После кафе учинио ми се згодан час да се са секретаром поразговарам, и да му за све што је учинио очитам. Рекао сам му да ја знам да ми је он добро мислио, и кад сам у Беч стигао и он ме је изволео посетити и питати зашто сам дошао и обећао ми том приликом помоћ ако ми штогод код овдашње господе устреба.
„Ја сам вам“, рекох, „онда одговорио да ћу, чим будем мало своје ствари средио, прво вас обавестити у чему је моја ствар. Пошто сам сад све привео крају, хтео бих да останем при речи и да вам се поверим. Зато сам желео да вас данас на сваки начин видим, и како нас је овде случај саставио, ја бих вас молио да се потрудите и прегледате овај лист. Може бити да ту нешто недостаје па да ви то некако поправите.“ При томе извадим пасош, пружим му га и кажем: „Ето, драги господине, у чему је моја ствар.“
Он ме гледа, не разуме зашто му то говорим, ћути. Узме онај пасош, отвори га и почне читати, приђе и мајор и слуша шта чита — обојица прилично немачки разумеју, а ја се окренем мајорици, узмем је за руку и кажем јој: „Нека они читају, а ми хајдмо у другу собу.“
Мајорица пође са мном и пита: „А шта сте то дали секретару?“ — а ја њој: „Одмах ћете, госпођо, знати све, знаћете и зашто сам у Беч дошао.“
Она двојица су, међутим, пасош прочитали и упутили се нама. Секретар ми врати пасош, хтео је нешто да каже, али ја га прекинем, обраћајући се мајору и мајорици: „Ја одавно имам част познавати се с вама и увек сам уживао вашу наклоност, а надам с да ћете и ви признати да сам се и Ја према вама владао као прави пријатељ искрено, без имало притворства, а сада, драги пријатељи моји“, обратио сам се мајору и мајорици, „дошло је време да вам се захвалим за сваку доброту коју сте према мени показали и да вам кажем збогом, јер се можда никада више нећемо видети. Ви знате“, окренем се мајору, „да је Русија врло далеко, а мене сад тамо води моја судбина. Русија је сада моја нова отаџбина. Иако се ја са вама сада растајем, верујте ми, драги моји пријатељи, где год будем био, увек ћу вас волети и поштовати, и остаћу вам целог свог века одан као што сам вам увек и био, желећу вам увек свако добро и срећу, а вас молим да се и ви мене макар понекад сетите и да кажете да сте у мени имали правог и искреног пријатеља. Сада ћемо казати једно другом збогом, јер ја кроз три дана одлазим.“
Затим сам се обратио секретару: „А и ви, пријатељу, остајте збогом. Ја не држим срце на вас, иако сам знао како сте желели да ме ометете. Знам и како сте ме пратили, али све је то моја судбина пресекла и сачувала ме. Немојте мислити да вам ја због тога желим неко зло, напротив, ја се с вама растајем као да ми никакве неугодности нисте причинили.“
Секретар се стао извињавати овим речима: „Драги господине, из ваших речи може се разумети да ви на мене сумњате и подозревате, али ја вам се кунем чашћу да с моје стране није било никакве зле намере, и оно што сам вам говорио, то је било само из пријатељства. Бојао сам се само да не упаднете у неку невољу, а ја по својој дужности нисам могао друкчије говорити. Међутим, сад, кад сте постигли оно што сте хтели, ја вам искрено желим срећан пут, и молим вас покорно да ме сматрате за свог пријатеља, као што ћу бити и ја вама целог свог живота.“
Ту сам се са свима опростио, а мајор и мајорица су ме загрлили и од суза нису могли ништа друго да кажу него само да ми пожеле сваку срећу. Тако се растанемо, ја одем у свој стан и почнем се спремати за пут.
Сутрадан рано пошљем слугу да у некој гостионици нађе кочијаша; нађемо га, и ја се с њим погодим да ме одвезе до Будима и дам му капару. Истога дана дође ми мајор Продановић, мало је поседео и замолио ме да их још једаред посетим, и ја обећам да ћу у пролазу, кад будем пошао на пут, свратити. Истога дана опростио сам се и с мојим пријатељем банкаром, а сутрадан сам пошао из Беча. Свратио сам и код мајора Продановића, као што сам обећао, опростио се с обома и наставио пут.
Четвртог дана стигнем у Будим и одседнем у једној гостионици у главној улици. Ту останем свега један дан, а за то време нађем другог кочијаша; уједно се окупам у тамошњој топлој бањи (која се тамо сматра као врло здрава и лековита). Ту бању сачињавају четири лепе, зидане куће под брдом званим Герзелез, из кога се цевима у те куће доводи врућа и хладна вода. У тим кућама осим заједничког басена има и неколико посебних соба, опет са врућом и хладном водом, где се човек може одвојено купати.
Сутрадан сам оставио Будим и преко Дунава прешао у Пешту, али нисам заборавио да обиђем свога пријатеља, трговца Георгија Ракосављевића, код кога сам већ једаред био. Опростим се и с њим и кренем у Петроварадин, где стигнем четвртог дана.
Чим сам стигао, одвезем се оцу и нађем све у кући здраве. За мој долазак се у граду брзо сазнало и како су сви моји пријатељи знали каква се узбуна направила у Петроварадину после мога одласка, како су ме свуда тражили а нико није знао куда сам се део, па кад су сад чули да сам дошао, свак је желео да ме што пре види.
Почео сам се, дакле, спремати на далеки пут. Журио сам се да набавим све потребне ствари, да бих још те јесени могао да кренем. Код колара сам наручио једна покривена кола, једна за ствари и дао му моје једне старе кочије, за четири особе, да ми поправи. За те кочије отац ми је дао шест својих младих вранаца, а пет коња за покривена кола и три за теретна као и два јахаћа имао сам сам. Вранци за кочије били су дивни, велики. Доцније, у Русији, имао сам много коња, али онаквих — никад више.
Нашао сам добре и поуздане слуге, који су хтели да пођу са мном у Русију. Нарочито сам кочијаша нашао какав се ретко налази. Да тог кочијаша нисам имао, на онако тешком путу имао бих с мојим вранцима велике невоље. Нико други не би с њима могао владати, тако су то силни коњи били.
Наредио сам да се спреми све што треба за пут, а за то време отишао сам у пук да се јавим своме бившем пуковнику, као што сам и писао при одласку из Петроварадина да ћу урадити ради предаје чете кад томе буде време. Узео сам, дакле, са собом сва акта и дошао у пуковски штаб.
Одседнем код пуковског коначара. Он је био Немац, а био ми је добар познаник и много смо се дружили. Чим ме је видео, дочекао ме је с речима: „Забога, где сте? Сутра се већ спрема трећа и последња потерница за вама. Ако се не бисте јавили до одређеног рока, предали би вас суду.“
Ја му одговорим: „Није баш тако страшно као што мислите“, а он мени: „Оставите ви те шале, него се јавите што пре пуковнику, па ћете видети како ће вас дочекати. Он је на вас страшно љут и тешко да вас неће ухапсити.“
Ја се на то насмејем: „Можда је намера господина пуковника и била таква, али ти ћеш, драги мој, видети како ће господин пуковник бити спрам мене љубазан, а ако не верујеш, хајде са мном па ћеш видети.“
Ја затим обучем своју униформу из хусарског пука и одем пуковнику. Он је, као што сам видео, знао да сам дошао; примио ме је врло љутито и надуто. Почео ми је говорити оштре речи, оптуживати ме за самовољно удаљење из пука; рекао ми је да се већ отворила нада мном истрага и повео судски поступак и да ће ме ухапсити.
Ја сам га саслушао до краја и дао му времена да се мало стиша, па сам онда рекао: „Молим вас, господине пуковниче, да се стрпите за који тренутак и да ме саслушате.“
Тек што сам то рекао, он се још више разбесни и почне викати да ће ме послати у затвор. Сад сам морао да му приђем ближе и да му још једаред кажем: „Господине пуковниче, то је немогуће. Ви мене више не можете ухапсити. Ви ме морате саслушати.“
Кад сам то казао, он је стао: „Шта имате да ми кажете?“
Почео сам учтиво: „Ја сам вам писао из Петроварадина да ћу вам се, кад буде време, јавити ради предаје чете, а сад је то време дошло, и ја сам сад ради тога ту. Осим тога, хоћу да вас обавестим да ја више нисам под вашом командом, нити у аустријској служби, него да сам, на основу старог свог отпуста, добио од двора аустријског пасош за Русију.“ Кад сам то рекао, пружио сам му пасош.
Он узме пасош, отвори га и почне читати. Сав запањен, стајао је, не говорећи ништа, затим слегне раменима и, после оне јарости, поче говорити тихо и љубазно: „Ви сте се доиста родили у срећан дан. Ваша је судбина и срећа велика. Таква смелост, какву сте ви показали, и тако се излагати опасности и срећно се спасти, то се ретко коме дешава. Видим да сте свима законским строгостима измакли. Ја вам желим сваку срећу и свако добро.“
Ја после тога замолим пуковника да нареди да се све спреми што је потребно за предају чете, а затим да изда наредбу да ми се изда неиздата плата. Он одмах изда наредбу пуку, најпре је тражио извештај да ли сам коме остао дужан, а посебно наредбу мојој чети да се изврши предаја.
Остао сам тога дана код пуковника на ручку и још ме је пуковник замолио да се храним код њега докле год тамо будем. Остао сам тамо неких шест дана, док нисам све посвршавао и добио сву плату од дана удаљења из пука. Опростим се после тога са пуковником и свим официрима који су се тамо десили. Сви су ме пријатељски испратили, а нарочито потпуковник, барон Рит, коме је било врло жао што одлазим. Тако сам, ето, отишао из пука.
Кад сам се оданде враћао, свраћао сам редом, како ми је ко на путу био, код својих рођака, напослетку сам свратио и код мог старог ујака Секуле Витковића, код ког сам остао два дана. Он је написао писмо своме брату од стрица у Русију, бившем бригадиру, Стефану Витковићу, који је из Ћесарске отишао још пре него што сам се ја родио, и у Русији дотерао до тога чина, али ја га у Русији нисам затекао, већ је био умро, а потомства иза себе није оставио. Његова супруга била је једна племићкиња из Смоленска, рођена Енгелхарт, звала се Федора Николајевна, а пре тога била је удата за некаквог Апостола из Малорусије.
Кад сам се опростио с ујаком и целом његовом породицом, отишао сам у Петроварадин.
У Петроварадину посетим тамошњег команданта тврђаве, који ме је добро познавао и волео. То је био старац од неких осамдесет година, барон фон Елфенрајх.
Тај ваљани старац примио ме је врло лепо. Рекао сам му да нисам хтео да пропустим а да се с њим не опростим пре него што пођем у Русију. Он се много томе чудио; било му је жао што одлазим и рекао је господи која се ту задесила: „Ето какве ми погрешке правимо. Пуштамо тако ваљане људе из добрих породица да служе туђу државу. Зар не би боље било да такви остају код нас? Ви ћете видети, господо“, говорио је старац, „и уверићете се да ће та господа која су тамо, и друга која ће поћи за њима, дотерати до великих положаја. И зар то није наша штета? Ја те људе знам боље него ико други. Ушао сам већ у дубоку старост, а највише сам с тим људима служио. Знам како су служили и какву су верност према нашем двору показивали. Кад смо се налазили у великој опасности, у рату с Турцима и у бунама мађарских издајника, који су се с Турцима везали, нико се није нашао да помогне нашој армији осим Срба, који су нам верни остали.“
Још је и ово старац рекао: „Ја познајем оца тог господина“, и показа на мене, „он је био мој официр и увек био одличан, а сам сам опет служио са његовим дедом и гледао каква су јунаштва показивали он и његови људи против Турака и бунтовника Мађара. А сада остајемо без таквих људи, и кад после будемо видели њихова нова дела, ми ћемо увидети своју погрешку и зажалити што смо их пустили.“
Старац је још много таквих речи изговорио и на крају ме замолио да ручам код њега — на што сам ја радо пристао. После ручка сам се с њим опростио и отишао кући.
Све сам већ спремио што ми је било потребно. Јесен је већ била ту, па сам се журио да што пре пођем на пут. Али стигао сам да кренем тек 24. октобра, 1753. године, из Петроварадина.
Испратио ме је само отац до првога преноћишта, малог места Сентомаша. Ту сам имао сестру од ујака, удату за капетана Симеона Рунића. Она је била кћи мога ујака, Секуле Витковића. Ту код сестре преноћимо, ујутру отац се врати, а ја са женом и са два мала детета, са две служавке и седам слугу наставим пут.
Путовао сам из почетка у краћим растојањима, а понегде смо се задржавали и по цео дан, нарочито због младих коња, да их не преморимо. И све је ишло лепо, како треба, до петога преноћишта, где ми се десила прва неприлика. Почеле су биле кише са хладним ветровима, а у мађарској степи, голој пустињи, кроз коју је требало пролазити, насеља су доста удаљена једно од другог, па смо због тога морали преко дана прелазити дужа растојања. Зато се морало рано устајати, што сам ја још уочи тог дана наредио. Поранили смо, дакле, и ја и слуге да се коњи на време назобе и да се упрегну. Мој кочијаш, како је био послушан и вредан, устао је први и хтео да упрегне првога коња из кочија, и тек што га је додирнуо, коњ га је ударио задњим ногама у груди тако да се срушио на земљу као мртав. Дотрчи један од слугу и јави ми шта се десило. Ја појурим у коњушницу и нађем кочијаша у несвести, не дише.
Можеш замислити, читаоче, како ми је тада било. Прво због тога што сам сматрао тог доброг човека за изгубљеног, а друго, страшно сам се забринуо што ми се то десило на путу и у таквој пустињи где никакве помоћи не могу наћи, осим можда код газде код ког смо ноћили. Али он ми није давао никакве наде, он је само водио рачуна колико ћу му платити за преноћиште, храну и фураж. Кад је видео шта се десило с мојим кочијашем и да се сад ту морамо задржати, онда је, бестидник један (био је Мађар), стао захтевати или да одмах кренем, или, ако се мислим задржавати, да му платим за све два пута толико колико сам му дотле плаћао, а као разлог изнео је да за то време други путници не би имали где да одседну. Тако је могао да ради зато што у близини није, осим те неудобне гостионице, било никаквог другог насеља.
Одговорио сам му да не сумња нимало у своје право, да ће добити све што тражи и додао сам: „Не досађуј ми, молим те, нећу отићи док ти не платим, а видиш ваљда шта ми се десило“ — и мануо даљи разговор с њиме.
Слугама наредим да кочијаша што пре пренесу у моју собу. Слуге су прострле коњско ћебе и полако га пренели на њега, унели га у собу и положили на прострто сено, али он није давао од себе никаквог знака живота. Гледајући га нисам могао да се уздржим од суза. Шта сад да радим? Прво и прво требало је видети да ли је човек жив, па му тек онда тражити помоћи.
Соба у коју смо пренели болесника била је довољно загрејана, али ја сам наредио да се још боље наложи, па сам онда рекао да му се попусти појас и раскопча прсник, који је од потковица био на два места поцепан. Кад су слуге то урадиле, показала се кошуља сва у крви, а на грудима оток и модрице од потковица. Једна га је потковица ударила јаче тако да му је шиљком направила велику рану, из ње је крв текла, а друга му је оставила модрицу. У тој невољи ја сам морао да постанем лекар. Одмах сам наредио служавкама да загреју мекиње са сирћетом и да га тиме једнако облажу. Употребио сам затим и друго средство које сам за сваки случај понео на пут, понајвише ради коња, а то је био шпирткамфор. Понео сам из Петроварадина тога шпирита читаво једно стакло2, и он је тога пута послужио мом болеснику као најбољи лек.
Намочио сам марамицу шпиртом, истрљао му лице, руке и ставио му марамицу под нос. Све смо то радили више од једног сата и тек онда се почео јављати пулс на руци, који се дотле никако није осећао. Томе сам се јако обрадовао и викнуо слугама до себе: „Жив је. Дајте облоге једнако.“
Тако сам га лечио од ранога јутра па до два сата после подне, а онда је стао дисати и помало се мицати. Проговорити није могао све до увече, а преконоћ је почео јечати и понеку реч изговарати, показујући руком да га груди боле, а окренути се није могао нити сам, нити смо га ми смели дирати.
У таквом положају провео је мој болесник читаву ту ноћ до ујутру. Сутрадан било му је мало лакше, могао је помало и да седи, али на пут се није могло ни помишљати. Морали смо ту остати читава три дана, све док болесник није почео помало да хода.
Четвртог дана види он да смо се ту већ дуго задржали, да треба путовати, па је сам о том почео говорити и уверавати ме да може да седи у колима и да управља коњима. Платим моме бездушноме гостионичару двоструко за све, па се полако кренемо, све кораком, јер је мој кочијаш, иако је мислио да је за пут способан, једва могао седети. Брзо се никако није могло ићи; тог дана смо прешли свега две миље и опет заноћили у пустари, у једној гостионици.
Одатле смо имали још три миље до Сегедина, у који смо сутрадан једва у позну ноћ стигли. Једно, због кочијаша, а друго, што је киша јако раскаљала пут.
Кад смо се већ приближили граду и ушли и у баште, био је већ такав мрак да нисмо видели куда идемо, па сам морао да зауставим кола, узјашем на коња и са још једним слугом пођем напред да осмотрим пут.
Ја сам Сегедин познавао још из доба мога школовања, а и после сам још двапут био у њему, зато сам могао да разазнам где смо; онда сам се вратио и наредио да сва троја кола пођу за мном. Тако дођемо до једне мени познате гостионице, ту станемо па почнем лупати у капију. Газда се одазвао и запитао шта хоћемо, а кад је чуо да су гости, отвори капију, отрчи у собу и изнесе фењер са свећом, лепо нас дочека, мени да једну собу, слугама другу, и брзо наложи ватру. Затим нам изнесе и вечеру, и тако ту ноћ проведемо мирно.
У том сам граду, и против воље, остао три дана да за то време полечим свога кочијаша. Препоруче ми једнога лекара, кога замолим да дође, и он збиља одмах дође, пусти му крв на руци и да му неку маст и фластер — од чега му је било боље.
Сад је већ било више наде за путовање. Морао сам за тог човека да употребим сва средства за лечење само да ме због слабости не остави. Утоплио сам га што сам боље могао, а од лекара узмем подоста оне масти и фластера и кренем даље на пут.
Од Сегедина до Токаја пут је био врло тежак, блато превелико. Киша је падала скоро сваки дан.
Стигнемо у Токај. Знао сам да се ту налази руски мајор, Николај Жолобов. Он је ту био са групом официра и војника ради куповања вина за двор. Нађем га сутрадан и кажем му да путујем у Русију. Примио ме је врло љубазно и тог дана останем код њега на ручку.
У Токају останем један дан, а те ноћи, уочи поласка, снађе ме друга невоља: побегне ми јахач са предњег коња у кочијама, и однесе са собом моју нову униформу. Кад сам то јутро сазнао, јавим то одмах мајору Жолобову, а он властима. Власти су и претрес вршиле, али ништа нису могли наћи. Због тога сам остао у Токају још један дан, али без икакве вајде. Напослетку — шта сам могао? — посадим другог човека на предњег коња, али тај није никад радио око коња; био је мајстор. Моји су коњи били бесни, и зато сам имао велике муке док тај човек није научио да управља коњем испод себе.
Од Токаја почеле су већ да нам се указују планине, почели су уски путеви, чести прелази, рђави мостови. Већ је била дубока јесен, почеле су велике хладноће, и што даље, било је све горе. Напослетку, већ пред пољском границом, ушли смо у велика брда и стене. По неколико пута дневно морали смо се пењати на страшну висину, па се опет у низину спуштати. За кочије се нисам скоро нимало бојао. Ослањао сам се на свога доброг кочијаша, који је на свим опасним местима умео да управља коњима, али моја покривена кола неколико пута су се превртала и напослетку су ми толико дојадила да их умало нисам бацио.
Чемеран нам је био пут кроз та брда, нарочито зато што су села сиромашна, па сељаци немају ничега. На многим местима, ни за какве новце, није се могао добити ни хлеб за људе, ни фураж за коње, а где се хлеб и нашао, био је најчешће овсени помешан са хељдом, али није се могао јести, а поред тога претила нам је још и опасност од разбојника и лопова у тим брдима, као што су ме и напали једне ноћи.
Пошли смо пред вече у неко мало село, и ту заноћимо у једној сиромашној крчми. Кад је пала ноћ, ја легнем, али, као да сам нешто слутио, нисам могао заспати, и тако дочекам будан скоро поноћ. Одједанпут чујем да нешто шушка око задњег прозора моје собице што гледа у брда, као да су људи. Мало после чујем како се полако иставља капак прозорски. Нисам даље чекао, скочим, узмем пиштољ и опалим кроз прозор и капак. Не знам да ли сам кога погодио. Затим отрчим другом прозору што гледа у двориште, где су моји људи лежали у шупи код коња и викнем; они поскачу, изиђем и ја у двориште и испричам шта се десило.
Читаве те ноћи нисмо до зоре заспали, а кад је свануло, кренули смо даље. Тога смо се дана једва извукли из те рупетине и пређемо на пољску страну, где наиђемо на прво пољско местанце, звано Дукља, у које стигнемо и одседнемо у једној крчми, чији је газда био Јеврејин.
Остао сам у том месту два дана, једно, да поткујем коње, а друго, да се људи одморе од напора. Ту нас је ухватио и снег и права зима.
Кад смо из Дукље кренули, учинио нам се пут много лакши, иако су и овде брда и тешки прелази. Ипак је све било много, много лакше у поређењу са мађарским брдима и прелазима. Кроз Пољску је било лакше путовати већ и због тога што су насеља честа и гостионице велике, коњи се имају где сместити, за новце се може све набавити. Тако смо дошли до града Жулкве, где смо остали један дан.
После Жулкве пут је био тежак и неугодан због честих прелаза и мостова и због рђавих путева, што је обично у Пољској, а снег је падао сваки дан и почела већ права зима. Са великом тешкоћом једва смо стигли у град Броди.
Мислио сам да останемо у том граду читаву зиму због напорног путовања, али кад сам почео да правим рачун, видео сам колика би сума новаца била потребна за целу зиму, а кад сам још уз то, на много места, чуо како охоли Пољаци мрзе Русију, одустао сам од те намере и остао у том граду само три дана, да похраним мало коње, а после тога кренемо даље на пут.
Путовали смо из дана у дан, с највећим тешкоћама, по страшној студени, пробијајући се кроз сметове. Тако смо стигли до малог места Хвастава, где смо се због јаке вејавице задржали два дана. Ту чујемо да је руска граница већ близу, али да се правим и главним путем на прву и главну граничну стражу звану Васиљков, где је обично био прелаз, не може проћи. Не знам због чега је тај прелаз био затворен. Сада се морало ићи десно, узбрдо, на другу стражу, на прелаз који се зове Шељеговка.
Глас да је руска граница већ близу подстакао ме је да се не задржавам, него да пожурим до жељенога циља. Зато пођем одмах на пут, а да се не бих задржавао и да без лутања стигнем на шељеговски прелаз, узимао сам од села до села вође. Тако сам пошао из Хвастова; путовали смо по хладноћи, по завејаном путу тешко се пролазило, и ја сам морао први да се пробијам и себи правим пут. На много места су коњи и кочије просто пропадали у снег. Најзад смо по таквом злу стигли на шељеговски прелаз.
Ту нас је пред граничном препреком зауставио гранични стражар. Кад сам га видео како је обучен, узнемирио сам се јако. Ја раније нисам знао да у Русији постоје посебне граничне јединице, него сам мислио да је то као у Ћесарској свуда једна те иста војска. Зато сам помислио да ће и остала војска бити као тај стражар. Он је седео код граничне препреке у стражарској кућици, која је била прекривена старим рогожинама; на себи је имао стари, поцепани кожух, а преко кожуха вунену кабаницу. На ногама је имао опанке, а на глави ушанку. То је био сељак, сав зарастао у браду и сасвим стар.
Он нас је зауставио, па је онда стао довикивати своје другове из стражарске куће. Оданде је изишао један каплар, који није био обучен ништа боље од стражара. Он је запитао ко долази и одакле. Некако смо се споразумели, казао сам му ко сам. Онда он оде да рапортира капетану, и, док се то није свршило, ја сам морао да стојим на хладном ветру више од једнога сата. Напослетку су нас пустили преко границе и дали нам стан у једној хладној крчми, те сам се у њој сместио.
Пут од Петроварадина, откако сам од куће пошао па до тог места, трајао је, са одморима, равно шездесет дана. На границу руску стигао сам те исте године, које сам и пошао, 1753, децембра 22.
Ето ме, најзад, у Русији.
Напомене
- Генерал-ан-шеф („старији генерал“), звање у војној и цивилној служби, у 18. и почетком 19. века.
- У оригиналу стоји: штоф, то јест 1 л. и 2 дцл. (Прим. преп.).
Део 2, Предговор
Варљиви живот овог света нагони човека да кроз муке, напоре и страхоте, чак ако ће изгубити и здравље, иде напред, само да дође до циља, који му се чини врхунац среће. Али то је обмана, а срећан је, може се рећи, само онај који све што чини, чини с добром намером, држи се реда, користи домовини и владаоцу, и за собом оставља само добра дела.
А супротно томе, каква је несрећа кад људи некад из навике, некад од простоте или погрешног васпитања постају рђави, грабљиви, охоли, частољубиви и пуни мржње.
Шта то значи и на кога мислим, видеће се у овој књизи.
У првом делу ове моје књиге говорио сам о себи и изнео све што се са мном десило, у мојој отаџбини и у аустријској војсци. Затим сам описао свој излазак из службе и догађаје који су ми се десили за време мога пута до руске границе, па онда моје напоре, страх и разне сметње које сам поднео у младим годинама у којима сам тада био, што ми је све на неки начин наговештавало да ћу и у будућности пролазити тако исто, а можда и горе. Али то ме ипак није одвраћало од мога циља — ја сам и даље ишао за својом срећом.
Отимао сам се да што пре дођем до онога што желим, а сада видим да човек мора поднети све што му судбина одреди. Пошао сам у непознату земљу, али с добром намером. Предузео сам далеки и тешки пут, на њега много потрошио и приспео у Русију.
Моја повест у другом делу говориће о свему што се са мном дешавало после мог доласка у Русију, о мојој дугогодишњој, најисправнијој служби у тој држави — као што ће се даље већ видети.
Био сам примљен у војску, а доцније сам био послан да доведем из далеке земље људе који желе да пређу у Русију, пао сам невин у затвор и у њему се напатио, али ипак сам поверени посао, и поред великих тешкоћа, успешно завршио. После тога сам служио на двору императорском и био послан у једној поверљивој мисији у Мађарску. И на том путу, у туђој земљи, отела ми је горка смрт и супругу и децу. Изгубио сам све своје имање, ствари и коње, и умало и своју главу нисам тамо оставио.
Нашао сам начина да преведем и оца с његовом породицом; с муком сам му израдио пасош за прелазак.
Оженио сам се по други пут и имао деце, па и њих умало нисам изгубио на исти несрећан начин као и прве. И у том сам приликом изгубио и ствари и коње.
Напредовао сам у служби са извесним сметњама. Срећа ме се ретко дотицала, а понекад ми се претварала у праву несрећу.
Али, поред свега тога, прва су ме господа позивала, моја је служба била признавана са чашћу и похвалом. Сваки од господе команданата имао је жељу да служим у његовој јединици, и сваки ми је давао добра сведочанства.