Део 2, Поглавље 1
На свршетку првога дела моје досадашње повести казао сам да сам по изласку из отаџбине, пролазећи кроз Пољску, стигао на руску границу прошле, 1753. године, код прелаза Шељеговке. Али ту годину не треба рачунати, јер је у њој до краја остало било само неколико дана. Зато ћу као прави почетак свога доласка рачунати 1. јануар 1754. године.
Мој долазак на шељеговски прелаз био је мучан и тежак утолико више што ми је тамо дата једна празна и хладна сељачка кућа за становање. Да загрејем ту кућу, морао сам куповати дрва од војника граничара. Фураж за коње и храна за људе није се тамо могла добити ни по који новац. Зато сам морао молити граничарског капетана за дозволу да могу послати људе у најближе село у Пољској да купе и превезу све што нам је било потребно. Истога тог дана доцкан увече направио ми је визиту шељеговски капетан. Срећа што је био Немац, те смо се могли споразумети.
Он ми је рекао да је о мом доласку послат већ по куриру извештај команданту у Кијев. Нисам се могао с њим много ни да разговарам; једнако сам ложио ватру само да ми се кућа што пре загреје.
Сутрадан, доцкан увече, вратио се курир из Кијева и донео капетану заповест да ме пропусти без карантина; капетан ме је о томе одмах известио. Ја нисам ништа више чекао, него 24. децембра рано изјутра устанем и пођем, журећи се да тог истог дана стигнем у Кијев.
Кијевски командант је јавио нашим ранијим исељеницима који су се тамо задесили да сам стигао преко Шељеговке, и да је он наредио да могу доћи у Кијев. Тако су ми неки познаници изишли у сусрет и допратили ме до града.
Истога дана увече стигао сам у Кијев. Ту су ме дочекали још неки познаници које је послао мој пашеног, мајор Шевић (и он се тада налазио у Кијеву). Провели су ме кроз град и показали ми мој стан, у Подолу, где су се налазили и сви остали исељеници.
У стану ме је дочекао мој пашеног и моја свастика, сестра моје супруге. Они су били неисказано радосни због нашег доласка, а и ми исто тако, једно због тога што смо се нашли заједно, а још више због тога што смо стигли најзад на своје место и што се завршило путовање које нам је свима било дојадило.
Идућег дана, 25. децембра, на дан Христова рођења, дошао ми је пашеног и с њим још неки познаници, па смо сви заједно пошли тадашњем команданту, господину Ивану Ивановичу Костјурину, једно, због уобичајеног честитања празника, а друго, да му се као новодошавши представим.
Господин командант ме је примио врло лепо. Он је помало и немачки говорио, те смо се тако боље споразумевали. Кад сам га доцније мало боље упознао, видео сам да је он био од природе добар, а на таквом месту, на граници, такав је човек и био потребан. Како је тамо чест долазак странаца, он је својим лепим опхођењем придобијао путнике.
Ту, у Кијеву, затекао сам две српске јединице, управо зачетке нових пукова од ранијих наших исељеника. Прву, генерала Шевића, а другу, генерала Прерадовића, али тада се ниједан од те господе није у Кијеву налазио. Обојица су били у Москви, где је у то време био и двор.
Тим новим пуковима командовали су, једним, потпуковник Иван (или Живан) Шевић, старији син генерала Шевића, а Прерадовићевим пуком, син његов, виши мајор Георгије Прерадовић.
Та господа су били моји познаници, али било је жалосно што сам их затекао у великој свађи и несугласици. Сваки је од њих хтео да своју јединицу увећа, па су премамљивали један од другог војнике и официре, наговарајући их да подносе молбе за прелаз. Због тога је, на крају, долазило чак и до туче и других нереда.
Ја сам, као што сам и раније радио, продужио водити свој дневник и уносио и записивао у њега све што се дешавало.
Неколико дана после доласка у Кијев одлучио сам се да пођем у Москву, да тамо у Војној колегији молим за место у војсци. То ми је саветовао и сам господин командант, који ми је и објаву дао за тај пут. Са мном је пошао и мој пашеног, мајор Петар Шевић.
Пошли смо на пут и шестога дана стигли у Москву. Одсели смо код господина генерала Шевића, који се врло обрадовао кад ме је видео. После два дана он ме је одвео господину генерал-ан-шефу и вицепрезиденту Војне колегије Степану Фјодоровичу Апраксину.
Тај ме је господин дочекао врло љубазно (прилично је говорио немачки). Распитивао се колико сам дана путовао, и о свему другом. Ја сам му предао писмо које му је о мени написао опуномоћени посланик из Беча, као и оно друго, упућено Војној колегији. Он ми је рекао да је већ обавештен о томе од господина посланика, да зна да ме је аустријски двор ослободио дужности и да сам после био задржан. Обећао ми је да ће ми помоћи и рекао ми да поднесем Војној колегији молбу и да наведем у њој у који пук желим да будем постављен.
Затим ме је господин генерал Шевић одвео и другој господи из Војне колегије, који су ме исто тако лепо дочекали. Дочек те господе у то време пробудио је у мени такву љубав према Русији да не бих пожалио ни свој живот за њу да дам; сматрао сам за највећу срећу што ме је судбина довела у ту државу за коју сам био готов и да живим и да мрем.
Ја нисам хтео да тражим постављење у старе хусарске пукове, као што су ме неки саветовали, говорећи да ће Шевићев и Прерадовићев пук бити војне насеобине, које се неће ценити као други пукови. Те неозбиљне савете ја сам одбацио и у молби тражио да ме поставе у пук господина генерала Шевића.
Кад сам написао молбу, прочитао је један чиновник из Војне колегије и казао ми да су сва наша господа исељеници добили виши чин него што су га имали у Ћесарској. „Зато“, вели, „треба и ви да тражите чин нижег мајора.“
Ја сам о том његовом савету размишљао цео дан. Да ли да тражим чин или да не тражим? Мислио сам, ако га тражим, могу одмах, из почетка, о мени господа стећи рђаво мишљење, јер сам видео да су та велика господа врло незадовољна због несугласица међу нашим исељеницима. Из тих разлога нисам тражио виши чин (сада видим да сам јако погрешио што нисам искористио ту прилику), него сам само казао да желим ступити у пук господина Шевића, са истим, капетанским чином, који сам имао и у ћесарској служби. Тражио сам само да по рангу будем старији од капетана који су тај чин тек сад добили.
Тако написану молбу предао сам генералу Шевићу. Он је примио без икакве примедбе, и, онако како сам му је дао, предао је на рапорту Војној колегији.
Шест дана после тога позван сам у Војну колегију. Тамо ме је запитао господин вицепрезидент Степан Фјодорович Апраксин са господином генерал-ан-шефом Петром Спиридоновичем Сумароковом (обојица су добро говорили немачки) да ли уз ту молбу тражим још штогод. Ја сам одговорио да немам разлога да их још за шта трудим; ја сам, рекох, човек нов и не знам овдашње обичаје — „па ако сам у молби нешто пропустио, ослањам се на милост надлежне господе, с надом да ће они ако шта треба сами додати“.
Кад сам то казао, господин Петар Спиридонович Сумароков окренуо се са столицом према мени — јер сам му ја стајао мало по страни — и обратио ми се овим речима: „Нама је познато из писма господина опуномоћеног посланика у Бечу које је он послао Војној колегији да сте били задржани и затворени и да је око вашег отпуста било тешкоћа док нисте најзад добили пасош, а после, када сте добили пасош, да сте путовали о своме трошку из своје отаџбине до руске границе. Пошто ви не говорите ни о каквој награди у вашој молби, него само тражите да ступите у службу са капетанским чином, који сте имали и у ћесарској војсци, питам вас: да ли имате још какву молбу?“
Ја сам и на то одговорио: „Не, немам, ослањам се на милост господе из Колегије.“
Ето, тако је и други пут срећа преда мном стојала, али ја сам и тада прошао поред ње и нисам тражио чин
После тога наређено ми је да изађем из сале док ме опет не позову унутра. Изишао сам у другу канцеларију и ту остао око четврт сата, а онда су ме опет позвали. Господа су ми казала да сам по својој молби примљен у службу и постављен у пук господина генерала Шевића, са рангом који сам тражио, затим да ми Државна војна колегија одређује плату са додацима од оног дана од кад сам добио отпуст из ћесарске војске и уписао се у јединицу генерал-мајора Шевића. „То вам је накнада“, рекоше, „за све ваше трошкове за време пута.“
Ја сам се захвалио; био сам задовољан тим решењем. За годину и по дана, по московским ценама за храну и фураж, заједно са платом то је износило хиљаду сто двадесет и једну рубљу и дванаест копјејака. Господин вицепрезидент Апраксин казао ми је после тога да му се јавим идуће недеље, то јест, прекосутра. Ја сам се онда поклонио, изишао из сале и отишао у свој стан.
Прекосутра, у недељу, јавио сам се по наредби господину вицепрезиденту, Тамо сам затекао много господе. Чекали су да Степан Фјодорович уђе. Кад је мало после ушао и мене видео, почео је одмах разговор. Рекао ми је да хоће да ме представи царици Јелисавети Петровној и рекао ми да зато дођем у двор на литургију. Кад је затим сео на кола и отишао у двор, отишао сам и ја за њим. Ушао сам куд и сви остали, не знајући куда идем — тада сам први пут видео двор и тако велик скуп. Стајао сам с осталима у великој дворани, испред врата која воде у цркву. Ускоро затим стигао је и генерал Шевић, а мајор Петар Шевић већ је био ту. Ја приђем генералу и кажем му да ћу бити представљен царици. Стали смо онда на место с којег ћемо моћи видети царицу кад буде улазила у цркву.
Царица је изволела проћи, служба је почела, а пред крај службе приђе нам један од дворана, за ког сам после дознао да је дежурни камерхер. Он нас запита: „Ко је од вас капетан Пишчевић?“
Ја на то питање одговорим: „Ја“ — а он ми рече: „Изволите поћи за мном.“
Одвео ме је на велику галерију и задржао ме на месту куд треба царица да прође, па је и сам стао поред мене.
Кад се царица приближила, он ме је представио, а онда нам је и господин вицепрезидент брзо пришао и почео царици говорити о мени. Док је царица његове речи слушала, гледала је једнако у мене — ја сам био у новој богатој хусарској униформи — а онда ми је изволела пружити руку.
После тога одвезао сам се са генералом Шевићем и с мојим пашеногом мајором Петром Шевићем кући. Тог вечера били смо у двору на балу, где сам први пут имао задовољство да у Русији видим дворску забаву, која ми се учинила изванредна.
Тог вечера у двору на балу видео ме је ћесарски опуномоћени посланик, гроф Естерхази, Мађар по рођењу. Он сам није са мном разговарао, него је подметнуо једнога из своје свите; за њега сам после дознао да се зове гроф Вегловић. Овај ми се приближио, стао поред мене, гледајући игру дама и каваљера, а онда ми почео мађарски говорити. Види, вели, да сам Мађар, или да сам бар из Мађарске. Ја сам тај језик разумевао, али нисам га умео правилно говорити. Његово питање сам ипак разумео и одговорио му на немачком да Мађар нисам, али да сам се родио и одрастао у тој земљи.
Он је саслушао мој одговор па онда почне и он немачки: „Е, то је баш лепо. Ја вас питам вашим матерњим језиком, а ви ми одговарате туђим. Кад сте моје питање разумели и на њега одговорили, то значи да својим језиком нећете да говорите, а наш посланик, међутим, жели да дозна нешто о вама, јер је видео да су вас царици представили.“
Ја му опет одговорим да нисам Мађар, него Србин из Славоније, да сам отуда отишао са допуштењем аустријског двора, и да сам тих дана овамо стигао и ступио у службу; он се онда удаљио — али у двору смо се од то доба чешће виђали док сам ја био у Москви.
После неколико дана изишао је указ Војне колегије о мом постављењу и послан генералу Шевићу. Мене су позвали у Војну колегију на заклетву; тако сам постао виши капетан под Шевићевом командом.
Нисам имао разлога да и даље седим у Москви, требало је ићи у Кијев, али пошто се господин генерал Шевић и даље задржавао у Москви, очекујући да се одреди где ће се с пуком населити, желео је да и ја неко време останем уз њега. И тако ја останем у Москви четири месеца.
То сам време искористио и обишао и видео све што је било вредно у Москви видети. Исто тако бивао сам о великим празницима и код велике господе, а и у двору. Тамо су се често одржавали пријеми, балови, маскараде и ватромети, па је човек доста којечег могао да види.
Док сам се налазио тамо, имао сам прилике да дознам много ствари о животу наших исељеника и о њиховим несугласицама. Први је дошао у Русију генерал-мајор Иван Хорват. Он је био лепо примљен. Дата му је привилегија о слободи исељеника и пуста земља за насељење. Западну страну те земље чини река Сињуха до свог ушћа у Буг — па на север до реке Виса, па Висом, изнад границе пољске Украјине, надоле до реке Тјасмина и даље десном обалом реке Дњепра до граница ондашњих запорошких козака — што у дужини износи више од тридесет географских миља. То је место било одређено за насеобину исељеника, под називом Нова Сербија.
Хорват се иселио 1751. године. Он је знао да ће убрзо за њим доћи и генерал Шевић, па је Шевића предухитрио и на своје име издејствовао ту привилегију и као зачетник захтевао да се нареди свима исељеницима да се населе у крај који је одређен за Нову Сербију, с тим да сви буду под његовом командом. Тако је и решено. Хорват је после тога отишао из Петрограда у Кијев, где се налазила његова јединица, и одмах кренуо са својим људима у тај крај, и ту се населе како су умели и знали.
Он је ту земљу поделио на две насеобине. На једној половини били су хусарски пукови а на другој пешадија, коју је он назвао пандурима. Распоредио је и одредио где ће бити шанчеви, чете и официри са одређеним бројем војника.
За новчане и друге потребе Хорвату је од Сената био придодат један генерал са извесним бројем инжењеријских официра. Он се звао Иван Фјодорович Гљебов, а дужност му је била да с Хорватом буде у вези за све што се тиче насељавања.
Ради заштите тих насеобина од кримских и очаковских Татара почела се те исте године подизати тврђава свете Јелисавете, у коју се доцније сместио генерал Гљебов са својом командом и гарнизоном.
И тако је Хорват на основу тих привилегија остао у Новој Сербији очекујући све исељенике под своју команду, јер наредба је гласила: како ко од исељеника дође, да се снабде потребним стварима за пут и да се упути у Нову Сербију Хорвату.
Генерал Шевић се иселио из Ћесарске годину дана после Хорвата. Кад је дошао у Кијев, дознао је за Хорватову привилегију, по којој је требало да се и он са својима насели у Новој Сербији и да потпадне под Хорватову команду — јер је та наредба важила за све исељенике.
Генерал Шевић био је тиме незадовољан. Оставио је у Кијеву све своје и отишао у Москву, где се у то време, као што сам већ рекао, налазио двор. И Шевић је као и Хорват био лепо примљен и представљен царици.
Шевић је после тога предао представку у којој је изјавио да не жели бити под Хорватовом командом због тога што је он и у ћесарској војсци био старији од Хорвата, а и због тога што је више људи и породица превео од Хорвата у Русију. Из тих разлога тражио је своје посебно право и другу земљу за насељавање.
У исто време иселио се са својима и генерал Рајко Прерадовић, и у то доба био у Москви. И он је изјавио да не жели бити ни под Хорватовом ни под Шевићевом командом, сматрајући да је старији од обојице по служби коју је имао у Ћесарској. Тражио је и он посебну привилегију на своје име и другу земљу као насеобину.
Тако сам затекао господу генерале у великој забуни, а видео сам доста јасно да су и велика руска господа била због тога врло незадовољна, што је све стварало велике тешкоће.
Хорват је, међутим, дознао за захтеве Шевића и Прерадовића, па је почео тражити начина да и он њих омете и да обојицу стави под своју команду. Написао је представку у којој је говорио неповољно о њиховом исељењу, а нарочито о Прерадовићу, који, по њему, није ни довео никог другог осим своје породице, а он, Хорват, као зачетник исељавања истицао је себе испред других, говорећи како то нико други не би смео ни урадити да се он није први усудио да тражи од ћесарског двора исељење у Русију, да је он, према томе, другима дао пример и пут им тако отворио.
Шевић је, опет, потцењивао Хорватову представку, изјављујући да је он тражио исељење од ћесарског двора у исто време, а не по примеру Хорватовом, нити у вези с њиме, да је повео више људи са собом него Хорват и да је био увек старији од њега.
Такво стање је дуго трајало и више пута је у Сенату и Војној колегији о томе било саветовања. Напослетку је одлучено — нека се само прекине сав тај неред — да се свима учини по вољи. Шевићу су дали засебну земљу у Бахмутској провинцији, у пустом крају око река Донца и Лугана, а Прерадовићу тако исто око Донца и суседних речица, изнад Шевића, ближе тврђави Бахмут. Један другом потчињени да не буду, него да сваки има своју засебну насеобину, а цео тај крај да се назове Славеносербија — али им посебне привилегије нису дате.
Кад је то Хорват дознао, да нашкоди Шевићу и Прерадовићу, пошље у Кијев своје официре под лажним изговором да купују за пук чоху и остало што треба за униформе, а у ствари да подговарају Шевићеве и Прерадовићеве људе да поднесу молбе да желе бити на земљи која је Хорвату одређена, а да са Шевићем не желе ићи.
Тај Хорватов план нанео је Шевићу велике штете. Не само да се нашло људи који су такве молбе подносили команданту Кијева него су још многи низ Дњепар чамцима одлазили Хорвату у Нову Сербију, а Хорват их затим задржавао код себе. Шевићу је само једно помогло: Војна колегија није била задовољна Хорватом, због тога што он није хтео да буде под Колегијом, него је издејствовао себи да зависи непосредно од Сената; Шевић то није учинио, него је остао под Колегијом. Зато је Колегија била на Шевићевој страни, и Хорвату је забранила да прима Шевићеве људе. Да није било тога, како се било захуктало, Шевић је могао изгубити све своје људе. Тако су, после много тешкоћа, Шевић и Прерадовић прешли из Москве у Кијев.
Тој двојици господе био је тада придодат генерал Илија Александрович Бибиков, у истом односу као Гљебов Хорвату. Бибиков је служио у тврђави Бахмут и имао да се стара да пресељеници добију доста добре земље са водом и шумом и да буду снабдевени свачим што им припада: платом, провијантом и фуражом — како је већ предвиђено према годишњем распореду.
Генерал Бибиков је дошао у Кијев и убрзо затим упутио и испратио господу генерале Шевића и Прерадовића с њиховим јединицама, давши им маршруту и подвоз из Кијева за Бахмут.
И ја сам заједно с другима пошао из Кијева. Путовали смо кроз Малорусију и козачка насеља и стигли до Бахмута, одакле су нас повели и расподелили у провинцији Бахмутској, у близини нашег будућег насеља, у села, по државним становима.
Сад ћу се с мојом причом за неко време опет вратити унатраг, да испричам шта се све занимљиво десило док сам се бавио у Москви.
Имаћеш сада, читаоче, да ме пожалиш, јер ћеш из моје даље повести видети какве су ми се несреће дешавале и каквим путем судбина човека може да поведе.
У то доба, кад сам први пут дошао у Москву и службу добио, о чему сам већ говорио, затекнем у Москви и владику Василија Петровића, који је допутовао из Црне Горе. Калуђери отуда долазе већ неколико година ради милостиње, као што обично раде ти бестидници — свуда се скитају и траже начина да се обогате. Тако је и тај владика, угледајући се на њих, предао Сенату предлог у коме је изјавио да он може учинити користи Русији и извести из Црне Горе неколико хиљада људи, као војску. Казао је да је он у Црној Гори потпуни господар, да ни од кога не зависи, и да ће читав његов народ, чим се он буде вратио и објавио сеобу, послушати његову наредбу и бити готов да пође у Русију. Треба само да се одреди трошак за путовање и нађу официри који ће на ћесарској граници примити исељенике и даље их спровести.
Овај пројекат био је прихваћен у Сенату, и о њему поднесен извештај царици Јелисавети Петровној, и она га одобрила. Наређено је затим да се одреди комисија и да се пише ћесарском двору, да се затражи дозвола за слободан пролаз Црногораца кроз ћесарску земљу, да се одреде карантини на граници где би се црногорски исељеници примали и где би извесно време провели, и да се за њихово спровођење кроз Аустрију пошаљу официри.
Док је према тој одлуци писано ћесарском двору и отуда се чекао одговор, дотле је црногорски владика био једнако у Москви, ишчекујући дан свога поласка. За то време он је придобио за свој план нижег мајора Стевана Петровића из јединице генерала Шевића. Стеван Петровић служио је испрва као капетан у старом Српском пуку, а после је по својој молби преведен у Шевићеву јединицу с мајорским чином. Тог мајора владика је називао својим рођаком и синовцем и водио га код све господе, а то је могао већ и зато што се и тај мајор презивао Петровић. Владика је тражио одобрење да на њега пренесе своје послове. То је било примљено, и владика се охрабрио.
Бавећи се у Москви, ја сам чуо за ту ствар, која се држала у тајности, али подробности нисам знао, а нисам се ни трудио да их сазнам. Ни владику нисам познавао и зато се нисам ни занимао за ствари које ме се не тичу. Са мајором Петровићем сам се видео код мог генерала једно два пута, али се ближе с њим још нисам упознао.
Кад је владика дознао да сам ја ту скоро из Ћесарске дошао и да се налазим у Москви, решио се да ме позове к себи. Једнога дана је послао по мене и замолио ме да дођем. Ја сам му отишао и тада сам га први пут видео. Примио ме је врло љубазно, називајући ме земљаком; рекао ми је да му је моје презиме познато1 и да у Албанији у Паштровићима од мога рода има добрих људи, који су тамо властела и господа, и да му је врло мило што ме је видео. Тај нам је дан у тим комплиментима и прошао.
После неколико дана пошље опет по мене, зове ме, жели, каже, да ме види. Ја сам све то сматрао само као знак пријатељства; нисам хтео да га одбијем и отишао сам му. Овога пута ме је примио још љубазније него први пут, и између осталог рекао ми да има једну велику тајну да ми повери, молећи ме да о томе засад никоме не говорим.
Ја сам му на то рекао: „Ако није потребно да то знам, можете и да ми не говорите, јер ја сам овде човек нов, па бих могао случајно и да погрешим.“
На то ми је владика изволео рећи: „Не, немојте одбијати да се примите посла који ћу вам сад поверити. Пошто сте из мога краја, ја се на вас могу у свему ослонити“, и још је додао да ме он може много усрећити и обогатити и да је сад најзгодније време да ме у све упути.
Онда ми је почео причати о предлогу који је поднео Сенату: да је тај предлог одобрен од њеног величанства царице, и целу ми ствар подробно испричао. Рекао ми је да ћу од мајора Петровића још више о томе чути и да је он Петровићу рекао да ми све отворено каже. — „Ви сте“, рече владика, „обојица војници, и ваша ми је помоћ потребна.“
Кад ми је владика ту тајну открио, ја сам му захвалио за добро мишљење о мени и рекао му: „Свети владико, ваша ствар и ваш предлог су важни, и ако вам пође за руком да све завршите као што сте ми изложили, то ће доиста бити велика ствар; а што се тиче мене и мога учешћа у томе, не знам шта да вам кажем. Прво, то је пут далек и тежак, а друго, тај ће посао бити врло мучан: спроводити кроз туђу државу самовољне људе који нису навикнути ни на какву дисциплину могло би спроводницима донети велике невоље и несреће.“
Из тих мојих речи владика је видео да ја немам воље за тај његов посао, па је наставио саветујући ме да се размислим још о срећи коју бих могао постићи, а своју одлуку, рекао ми је, да кажем мајору Петровићу. На томе смо завршили, и ја тако одем својој кући.
Сутрадан после подне дошао ми је мајор Петровић, поседео је мало код мене, па ме замолио да пођемо његовој кући; ја му то нисам могао одрећи и учинио сам му по вољи.
Мајор Петровић почео ми је говорити исто што и владика. Рекао ми је да је он већ неколико година у Русији, да зна сва правила службе и да тај посао официрима који буду употребљени као спроводници тих људи може донети велику корист и срећу. „Зато је“, вели, „наш владика, желећи вам као земљаку сваку срећу, одлучио да вас позове, и чим буде из Москве пошао, тражиће неколико официра као спроводнике тих људи, међу којима ви треба да будете први. Немојте нам то одбити, него нам дајте реч да ћете поћи чим буде пала наредба, јер ви сте нам“, говорио је мајор, „у томе послу неопходно потребни, најпре, зато што је ваше име у нашем крају познато, па ће исељеници имати више вере према свом човеку него према туђину, а друго, зато што сте били у ћесарској војсци, па знате језик и тамошње обичаје. Кад исељеници буду улазили у Ћесарску на одређеним местима на граници, затим кад буду пролазили кроз Ћесарску и Мађарску, и кад их будемо примали овде, на ћесарско-руској граници, у свим тим случајевима ви ћете нам бити врло, врло потребни. Зато ми је владика“, говорио је мајор, „наредио да вас молим да нас не одбијете, а он вам за тај труд обећава велику награду. Од владичине препоруке много зависи; што он одреди, има да буде, и ви можете добити ништа мање него пуковнички чин, и бићете први после мене.“
То непрестано наговарање тако ме је узнемирило и напунило ми главу да нисам просто знао шта да радим. Чинило ми се као да ми се предсказује нешто страшно и опасно. Али то што су ме свакодневно салетали и најлепшим ме речима придобијали, почело је, на моју несрећу, за мене јако да приања, и то је учинило да сам се ја и сам на то почео привикавати и пред њиховом вољом попуштати. Али ипак сам се уздржао и нисам им дао одлучујућу реч, него сам одговорио мајору оно исто што и владици.
Кад ме је мајор чуо, рекао ми је: „Видим да ви за то немате воље и да одбијате срећу која вам се нуди, а неко други на вашем месту паре би за то дао.“ Најзад ми још рече: „Хајдемо обојица владици, од њега ћете чути шта он мисли с вама.“ Ја пристанем и пођемо.
Кад је владика видео како заједно долазимо, дочекао нас је са старинском титулом: српске војводе. Понудио нас је да седнемо и послужио нас шампањцем. Почео је разговор. Између осталог мајор је владици казао како ми је о свему говорио, али да од мене још није добио пристанак.
Видело се да је владика тим извештајем помало увређен; рекао ми је: „Ви, драги мој пријатељу, још не знате колику вам срећу ја припремам. Иако сам ја“, рече, „у тој ствари вођа, не могу примити војничке чинове и достојанства, али ја више волим да их вас двојица добијете него ко други. Ја хоћу да ви будете најглавнији.“
Кад сам видео толику љубазност и чуо толика обећања, рекао сам владици да ја не могу за такву ствар подносити молбу, али ако ми се буде наредило да пођем — нећу одбити.
Та моја изјава умирила је мало владику. Он ме је загрлио, пољубио и наставио: „Вас двојица ћете сада“, рече, „у пук, али тамо се нећете дуго задржавати, а ја ћу“, рече, „остати овде у Москви док не дође одлука од ћесарског двора о захтеву који је одавде послат за пролазак исељеника кроз Ћесарску. Чим та одлука буде дошла, ја одавде одлазим, а вас двојица ћете добити наредбу куда имате да пођете.“
Генерал Шевић и ми сви с њиме отишли смо затим из Москве, дошли у Кијев и почели да се спремамо за наша нова насеља, као што сам већ мало раније говорио. Два дана пред наш одлазак дошао је владика из Москве у Кијев, а ја и мајор отишли смо да га посетимо.
Владика ми је изгледао нешто збуњен и невесео. Каже: није нешто здрав. Са мајором је отишао затим у другу собу и тамо су нешто разговарали. Како ми се учинило да дуго чекам, ја полако изиђем — па одем кући.
Пред вече истога дана ето мајора, вели: „Зашто сте данас тако брзо од владике отишли? Он пита за вас, хтео би с вама говорити. Хајдемо к њему.“ Ја пристанем и пођемо.
Владика ми је казао да одлази у Црну Гору, и, чим тамо дође, почеће припрему за исељавање, пошто је ћесарски двор допустио пролаз, и да ће он, владика, одмах по куриру послати представку
Сенату, а мајор Петровић, ја и други официри да ћемо бити послани на границу ћесарску и млетачку према Турској, „а дотле“, вели, „останите у вашој јединици и чекајте на позив“.
Између осталога владика ми је казао како је после нашег одласка из Москве предао Сенату молбу да се изради отпуст из ћесарске војске за капетана Славонског хусарског пука Ивана Подгоричанина, и да ће и тај капетан бити у тој комисији. „Ја сам написао“, говорио је владика, „да ми је тај капетан неопходно потребан — и ја се надам да ће он добити отпуст.“
Владика је тражио капетана Ивана Подгоричанина зато што је тај капетан био нешто у сродству са мајором Петровићем. Родом су били обојица из крајева под Турском, из места Подгорице. Доцније сам дознао да је мајор Петровић много молио владику да доведе тога човека. Ја сам капетана Подгоричанина врло добро познавао, јер смо обојица служили у истом, Славонском хусарском пуку. — О њему ћу доцније више говорити.
Дан доцније владика је пошао из Кијева на пут, а ми се, опет, с генералом Шевићем кренули у своја насеља, као што сам већ рекао, и распоредили се по становима. Наш комесар, господин генерал Бибиков, снабдео нас је свим потребама, и ту смо зиму лепо провели.
Напомене
- Он је то говорио зато што су моји преци били из Албаније, из предела Паштровића, који је (као што сам о томе у првом делу довољно говорио) под заштитом Републике Млетачке, а граничи се са Црном Гором. (Пишчевић је ту погрешио. Он је о томе свакако писао у својој књизи „О нацији српској“.)