Део 2, Поглавље 2
Наш полазак у насеља пао је пред јесен, августа месеца; било је још лепо и топло. Време нам је пролазило у разним забавама. Ја, као страстан ловац, одлазио сам најчешће на коњу у поље и ловио птице и разноврсне звери, којих је у том крају била сила божја. У томе нам је прошла и јесен и цела зима.
Кад је настало пролеће (а у тим крајевима клима је врло блага и пролеће рано почиње), послао нам је генерал Бибиков из свога штаба официре, земљомере, који су на месту где је требало да буде ново насеље имали да израде планове. Одређено је где ће бити Шевићево, а где Прерадовићево насеље, и тако је цела та пустиња подељена на два дела, и сваки тај део на чете или шанчеве. Обележене су границе и, поред речица, земљиште које ће се обрађивати. Планови су затим послати Војној колегији на одобрење, и док се све то није довело до краја прошло је лето и почела и друга зима.
Планови су у Војној колегији одобрени и враћени, а с пролећа је дошао генерал Бибиков у наше насеље и о томе обавестио генерале Шевића и Прерадовића.
Господа генерали издали су наређење и распоред куда и у који шанац који од капетана да иде. Капетанима су додељени официри, с наредбом да пођу на своја места и започну одмах изграђивати насеље.
Грађе је за прве потребе било довољно, јер је скоро свака чета имала у близини довољно шуме. Мени је припао шанац поред реке Донца, место се звало Рајевка, шума ми је била близу.
Пали смо у праву и чисту пустињу и сви смо, а нарочито они поред реке Лугана, видели шта значи тежак живот. Нити смо имали где главу да склонимо, нити смо знали одакле да почнемо. Све нам је требало, а нисмо имали ништа. Мени је нарочито било тешко. Никад се нисам бавио газдинством, а сад је требало кућу подизати и имање уређивати — а онако млад ништа од свега тога нисам умео.
Дуго сам живео као у логору, у малом шатору. Онда сам направио кућицу, оплео је грањем и покрио травом. Мајсторе нигде нисмо могли наћи. Иако је с друге стране Донца било насеље, нико нам оданде ни за какав новац није хтео доћи да ради — толико су нас се ти људи из почетка плашили. Они су навикли да старост своју дочекају тамо где су се родили и где су одрасли, и, живећи тако у дивљини, осим за себе и своје ни за ког другог нису знали. Кад су нас у свом крају видели, бежали су од нас као прави дивљаци. О томе су нам после, кад смо се мало упознали, и сами причали. Изгледали смо им страшни и зато нам као радници нису хтели ништа да помогну.
Под таквим условима морао сам са своје четири слуге подићи сам кућицу. У својој чети имао сам тада само једанаест хусара, једног наредника и два каплара, али њих нисам могао употребити за своје послове. Они су и сами подизали куће и један другом помагали.
И тако сам подигао кућицу за становање. Учврстио је колико сам умео и уселио се. У њој су биле две собице, мало предсобље и мала остава. Сматрао сам у то време да ми више и не треба. Само, нисам дуго уживао у тој својој резиденцији. Једне вечери ударила је киша с јаким ветром (а тамо су чести ветрови) и са страшном грмљавином. Кров ми је попустио и вода потекла у кућу као поток.
И ја и жена и мала деца били смо мокри као да смо из воде изишли, а уз то и онај страх од муња и громова. Седели смо очекујући свој крај. Најзад се олуја тако разбеснела да се и моја кућица почела љуљати.
Трава на крову, отежала од кише, притисла је пречаге и остава ми се срушила. Почела ми је већ и собица да попушта и ја, видећи зло очима, излетим са женом и децом напоље и тек што смо изишли, кућа се срушила. Немајући где да се склонимо, остали смо напољу само у кошуљама, под голим небом, на киши и ветру.
И моје су слуге истрчале из својих кућица, које је исто тако ветар пообарао. Они су се одмах дали на посао и стали да ми разапињу шатор, а за то време ми смо и даље кисли и тресли се од зиме. А било нам је још теже што нам је испод порушене куће остало све одело и све постељне ствари. У таквом стању провели смо сву ноћ до саме зоре. — Плача и клетве било је и сувише.
Ујутру кад је олуја прошла и освануо ведар дан и сунце почело грејати, изишли смо из шатора и наложили ватру да се што пре осушимо. Гледао сам своју резиденцију сву на гомили и љутио се што сам претрпео двоструку штету. Једно, што сам остао без стана, а друго, што су ми у блату пропале све постељне ствари и што су ми се у остави излупале све боце са пићем као и сви судови потребни за домаћинство.
Читав дан сам био у послу док нисам раскрчио све те рушевине и одвукао ствари на друго место. Онда сам морао послати људе у шуму по нову грађу, а једног човека у оближње село, с друге стране Донца, да ми купи два сврдла: већи и мањи, и један ашов. Донели су ми и алат и грађу.
С тим сам се алатом прихватио наново архитектуре. Почео сам опет да градим кућицу као и прву, само сам сад узео јаче диреке укопао их дубље, избушио их сврдлом и чврсто приковао пречаге на њих. Направио сам земуницу опет са две собе, кухињом и малом оставом. Много ме је та кућа намучила и много сам дана око ње изгубио. У њој сам мислио да проведем зиму и да останем у њој све док не будем нашао начина да направим нешто боље.
Али још пре него што сам завршио градњу нашао се добар један човек који ми је неочекивано помогао.
Поред моје кућице пролазио је један старац, слободан сељак из села Нове Ајдаре, с оне стране Донца. Носио је брашно на колима. Он се први усудио да пређе на нашу страну и тиме послужио као пример и другима. Кад је видео како се мучим, зауставио је кола, пришао ми и упитао ме бих ли узео пшеничног брашна. Ја сам се томе врло обрадовао, јер сам остао сасвим без брашна и прешао био већ на војнички провијант из магацина.
Старац је тражио пола рубље од вреће, а имао је свега четири вреће. Ја одмах пристанем и брашно унесем. Он је онда стао и неко време гледао шта радим, па ми онда рече: „Господине, жао ми те гледати како се мучиш с тим људима око те куће а, опет, не бих рекао да вам је кућа добра и чврста. Него ако изволиш да купиш од мене нову једну кућу од добре липовине, ја бих ти је продао, пренео на својим колима и поставио где ти хоћеш.“
Како сам се обрадовао тим старчевим речима не да се ни исказати. Тражио је педесет рубаља за кућу, с тим да је пренесе и постави. Ја му онако радостан ништа нисам ни одговорио, него одмах приђем свом слузи с речима: „Седи на коња и поћи с овим старцем, види кућу коју продаје и погоди се с њиме: ако може јевтиније, добро, а ако не може, узми онако као што он каже, за педесет рубаља. Ево ти десет рубаља, па му их подај као капару.“
Онда дозовем старца и кажем му: „Овај човек ће поћи с тобом да види кућу; он ће се с тобом и погодити и дати ти капару, а ти, мој добри старче, не оклевај, него је одмах превези и постави.“
Старац и мој слуга оду, а трећег дана слуга ми се врати и јави да кућа, истина, није велика, али је лепа и од нове грађе, да је старац пристао на четрдесет и шест рубаља и да је примио десет рубаља капаре.
Кућу су почели одмах преносити. Старац је био тако добар да је узео још неколико кола у помоћ, па се цела кућа у двапут пренела, а онда је почео са своја три сина и сестрићем да је саставља, и све се врло брзо завршило.
Исплатио сам старцу кућу, частио га још једну рубљу и захвалио му се на његовој доброти.
Постављену кућу сам лепо покрио трском. У њој је била једна већа соба и једна мања за спавање, предсобље и мала остава, али није било ни пећи ни стакла на прозорима, што је била велика незгода. Али напослетку смо и то набавили.
Завршио сам и ону земуницу коју сам почео градити — послужила је касније мојим слугама и стражарима.
Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили зељем, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Кад је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао.
Поврћа и зеља из почетка уопште нисмо имали, и док га нисмо почели сејати и садити, морали смо јести дивљи бели и црни лук (неке биљке које на то личе) и друге траве које су се могле употребити за кување. Прости људи, међутим, јели су само двопек, дивље траве и ако наиђу случајно на јагоде или нешто слично — друго ништа нису имали. Гледао сам многе људе те прве године како жалосно изгледају, а нарочито оне поред реке Лугана. Они су се много више намучили од осталих. У близини нису имали шуме, били су на чистој и голој степи, и кад су дизали куће били су у великој невољи — за грађу су морали ићи врло далеко.
Ни пића осим воде није било. Ако се неком случајно нашло мало ракије, то се сматрало као велико благостање (после се правила комадара од двопека и квас од дивљих јабука, а од купина кисела вода — и то се сматрало као најлепше пиће). Касније смо нашли пут реком Доном за Черкаск и Таганрог, пристаниште на Азовском мору, у које су Грци из Цариграда довозили вино и другу робу. Само, та места су била удаљена од нас неке две стотине врста, али ко је од нас имао могућности, слао је тамо већ друге године људе и набављао што му је требало.
Ја сам понекад на коњу одлазио својим суседима и гледао како граде куће и како се сналазе, али свуда сам наилазио само на јад и жалост. Ко је имао новца, тај је још и могао по великој цени понешто у даљини набавити, а ко је живео само од плате (следовања више није било) био је на великој муци. Плата је одлазила на одело и друге војничке потребе, а за домаће трошкове није остајало ништа. Нарочито је било тешко људима са великом породицом. И да људи нису један другом притицали у помоћ, да нису они са уштеђевином давали онима другима на зајам и тако им помагали, најсиромашнији би падали у највећу беду.
У насељу генерала Прерадовића било је у почетку невоља као и код Шевића. Разлика је била само у томе што је Прерадовић у близини имао град Бахмут и још нека војна насеља с друге стране Донца, одакле су се његови људи могли снабдевати (а и шума за грађу била им је ближа) — тиме је Прерадовић био у преимућству над Шевићем. Иначе, што се тицало саме земље, разлике није било.
Те невоље смо имали само прве године. Касније се све поправило. С пролећа смо почели сејати жито, радити баште, гајити крупну и ситну стоку и све врсте живине — и живот нам је постао лакши.
Што се мене тиче, ја се прве јесени уопште нисам снашао. Нисам знао ни шта да радим ни с којег краја да почнем. Газдинство дотле нисам никад водио, и што год сам започињао није ми успевало, све ми је ишло наопако. Те јесени једва сам стигао да подигнем ограду, и то само испред куће. Иза куће је била нека јаруга дуж читавог дворишта, тако да с те стране није ни била потребна ограда.
Али кад је стигла јесен и кад је захладнело, сама ме је невоља научила шта треба радити. Почео сам се бринути да за зиму набавим дрва. Нашао сам два радника, купио два пара волова и двоја кола и на њима су ми се једнако довозила дрва у двориште. Те јесени сам подигао још и шталу и шупу за кола. Иако све то заједно није било богзна како лепо, ипак ми је добро послужило.
Тада ми је онај старац што ми је продао кућу пао на памет. Могао бих, помислио сам, можда код њега набавити купус, цвеклу и другу зелен. Пошаљем, дакле, слугу (оног што је тамо већ био) и дам му новац за куповину.
Старац је мог слугу лепо дочекао и помогао му све да набави. Ја сам се највише обрадовао киселом купусу, кога је било пуно једно повелико буре, а цвекле, мркве, репе и свега осталог била су пуна кола.
Касније сам слугу послао још једанпут (иако то баш није било близу). Опет од невоље: требало ми је зиму с нечим дочекати. Дам слузи новаца за још једну куповину. Рекао сам му да ми узме једну краву музару, пшеничног и ражаног брашна, масла, сира, сланине и за људе прекрупе; за коње зоби, а сена су моји хусари за ракију већ набавили читава два пласта. Сва та куповина срећно је свршена и довезена. Али кад сам касније погледао у мој списак да нисам штогод заборавио, видим да сам со заборавио. Набавим дакле и со, и сад сам могао, изгледало је, бити миран преко целе зиме.
Али касније сам се сетио и пива. Било ми је свеједно ма било и најпростије (у то доба сам волео пиво више него иједно друго пиће). И шта ћу, пошаљем опет мог доброг слугу. Он отиде, али се не врати за неких десет дана. Почео сам већ и да жалим за њим. Поплашио сам се да му се није штогод у путу десило, али ипак ми се срећно вратио и довезао ми буре пива од шест ведара1 и четири ведра медовине. Том сам се пићу врло обрадовао, јер осим јабуковаче ништа друго нисам имао.
Тим новим пићем хтео сам мало и да се похвалим, јер сам био сигуран да тако нешто нико други нема. Зато сам позвао на ручак потпуковника Шевића и мога пашенога Петра Шевића. Дошла су обојица, ручали што је бог дао, напили се медовине и пива, похвалили пиће и распитали се где сам то благо нашао; казао сам им, па су после и они оданде набављали.
Кад сам до свега тог дошао, мислио сам да сам сасвим спреман за зиму, али онда сам видео да немам резерву у месу. Живину смо сву појели; остао нам је од свих врста само по један пар за насад, за пролеће. За толику куповину скоро сам сав новац истрошио, а и једном пријатељу, кратко време пре тога, дао сам педесет рубаља на зајам — да помогнем човеку. Остало ми је свега тридесет рубаља, а на плату се имало чекати још нека два месеца. Да се прехраним и извучем из те неприлике, морао сам поћи у лов. Само, за то ми је требало барута и сачме (резерву коју сам донео из Кијева сву сам потрошио). Морао сам послати, дакле, човека да ми донесе барут чак из Бахмута, а до Бахмута је требало ићи на коњу више од сто врста — али друкчије није ишло. Од последњих тридесет рубаља одвојио сам слузи десет да ми купи ведро вотке, а за остатак барута и сачме.
Слуга је отишао и после шест дана се вратио с куповином. За то време ја сам очистио и припремио четири пушке. Имао сам три пара врло добрих ловачких керова, које сам добио у Кијеву и на путу до наше насеобине од разне господе. Тако припремљен почео сам лов са својим хусарима, четворицом добрих стрелаца; мој је слуга био пети, а ја шести. Придружио нам се и један слободан сељак кога сам био задобио поклонима; давао сам му понекад пола рубље, а он је зато скоро све време проводио уз мене. Био је иначе добар стрелац и риболовац, и ја сам на тај начин имао двоструке користи од њега.
Тако смо нас седморица, које с мојим пушкама, које с војним карабинима, пошли у лов. А лова је било у изобиљу, нарочито зечева и дивокоза; било их је толико да смо неких дана и по десет дивокоза убијали — ретко кад смо остајали само на две или три; а зечева те јесени и зиме толико смо наловили да се не би могло ни избројити. Осим тога било је и безброј тетреба, јаребица, дивљих патака и гусака.
Од дивокоза, које су с јесени па до јануара тако угојене, имао сам сваки дан довољно свежег меса, па га и мојим хусарима давао, а што год ми је претицало, секао сам на комаде, трпао у буре и солио, а затим сушио. Тако сам имао дивног сувог меса, а кад ми се и тога накупило, почео сам моје лепо суво месо и другима поклањати. Генерал и други моји познаници били су ми на томе врло захвални.
Ја сам и раније био добар стрелац, а сада, у свакидашњем лову, тако сам се извештио да ми није ништа испред пушке могло промаћи, па летело или по земљи јурило. Чим нешто оком угледам, имало је да падне, тако да су многи мислили да с мојим гађањем нису чиста посла — али варали су се.
Касније сам се с мојим хусарима овако погодио: ко шта убије — његово је, али сваки себи сам да набавља барут и сачму. Сви су на то врло радо пристали. Скупили су новац и донели из Бахмута све што им треба, а онда су се тако одушевили за тај посао да су хтели сваки дан у шуму. Привлачило их је и то што су осим меса добијали леп новац и за вучје и зечје коже.
Ја сам с мојим ловцима ноћивао понекад и неколико ноћи по шумама, и мислим да није остао ниједан кутак у околини наше насеобине у који моја нога није ступила.
А сад ћу вам опет причати о црногорској комисији.
Кад је владика црногорски отпутовао из Кијева (о томе сам већ говорио), мајор Петровић је остао под командом генерала Шевића и прешао у нашу насеобину. Он је ускоро решио да се ожени ћерком Шевићевом, једном врло лепом девојком, и како су њени родитељи дали пристанак, свадба се одржала још исте јесени.
Мајор Петровић се са својом младом женом настанио, са допуштењем свога таста, у једној државној згради, близу наше нове насеобине; ту је и зиму провео. А с пролећа му је из Војне колегије стигла наредба да се ради једног поверљивог посла јави команданту у Кијев, где ће добити даља упутства. Из команде генерал-мајора Шевића имао је да се брише.
Ја сам се с њим видео пред његов одлазак. Иако у наредби није стајало зашто га позивају, нас двојица смо се ипак досећали да ће то бити нешто у вези с оном црногорском комисијом. О мени и другим официрима није било у том указу ни речи, и зато ми је мајор Петровић обећао да ће ме из Кијева обавестити шта је посреди.
Убрзо после тога стигло ми је његово писмо. Јављао ми је да је доиста послан у ту комисију и да је добио чин вишег мајора. У исту комисију био је одређен и један пуковник, по имену Пучков, који је имао као комесар да рукује и новцем одређеним за пресељење Црногораца у Русију. Он, Петровић, ускоро ће, писао је, у Ћесарску, у Беч, да издејствује од ћесарског двора дозволу за слободан прелаз насељеника преко границе. Из Беча ће ми, рекао је,писати преко команданта у Кијев, а командант ће ми писмо предати.
Одмах после мајоровог одласка из Кијева настала је зима и ја о црногорској комисији нисам више ни мислио, нити сам имао жеље да будем у њој. Одлучио сам чак да одбијем владику ако и мене позове. Хтео сам да останем у насеобини да водим газдинство, на које сам се већ почео навикавати.
Прве тешкоће сам и заборавио, а земља се показала добра и плодна.
Те зиме био сам службено послат у Бахмут да примим плату за Шевићеву команду. Генерал Бибиков, који ме је много волео, рекао ми је том приликом: „Код вас у пуку је сада упражњено место нижег мајора. Немојте као старији капетан пропустити сада ту прилику и дозволити да неко други заузме то место. Замолите зато генерала да вас пусти у Петроград и тамо тражите виши чин, а ја ћу“, рекао је, „написати за вас препоруку тамошњој господи коју знам, да вам буду на руци“.
Примио сам тај савет и одлучио да одем у Петроград.
Кад сам однео новац у пук, замолио сам генерала Шевића да ме пусти у Петроград и напише представку Војној колегији у којој ће ме препоручити за виши чин.
Генерал Шевић је одмах пристао. Пустио ме је, написао представку Војној колегији, а и другој господи послао препоруке за мене.
Пред одлазак добио сам трећину годишње плате, али како ми је то ипак било мало за пут, измолио сам од генерала на име моје будуће плате још сто рубаља, и с тим сам кренуо.
Било ми је врло важно да се видим и са генералом Бибиковом, да и од њега добијем препоруке које ми је обећао. Зато сам, иако ми није било сруке, кренуо најпре у Бахмут.
Генерал Бибиков учинио ми је по обећању: дао ми је писма за неку господу; с тим писмима сам пошао на пут.
Два дана пре мог доласка у Бахмут стигла су тамо два човека из Ћесарске. Један од њих дошао је из Петроварадина, места у коме ми је отац после мог одласка остао. Он ми је донео и писмо од оца. Отац ми пише како је ожалошћен што смо се растали и тражи да се ја, како год знам, потрудим да му на двору израдим дозволу за прелаз из Ћесарске у Русију. Пише да намерава продати све непокретно имање, стоку и остало, да ће све претворити у новац и на сваки начин прећи у Русију. Сам, вели, нема никаквог начина да ту дозволу изради, него се нада једино у моју помоћ.
Упутио сам та два човека у насеобину генерала Шевића и по њима известио генерала о оном што ми отац пише. Молио сам га да ми помогне: да по жељи мога оца напише представку Војној колегији и да ми је пошаље у Петроград. И он ми је учинио по вољи.
Нисам имао више потребе да се задржавам у Бахмуту, него пођем на пут и, како је зимски пут био добар, деветог дана стигнем у Петроград. Сутрадан се јавим вицепрезиденту Војне колегије, господину Степану Фјодоровичу Апраксину, предам му представку, као и препоруке од генерала Шевића и Бибикова.
Чим сам ушао, он ме је познао и запитао ме: „Јесте ли ви онај капетан што је из Беча дошао са препоруком нашег посланика?“
А ја му одговорим: „Пред вама стоји тај исти вашега високопревасходства покорни слуга, којем сте ви, у оно време, изволели учинити велику милост и пажњу, за коју и сад најпокорније молим да ми учините, а узрок мога доласка овамо изволећете дознати из ових писама.“
Све сам му то морао казати на немачком, јер у руском још нисам био довољно поуздан.
Кад је Степан Фјодорович прочитао писма, одговорио ми је врло љубазно: „Према вашем чину и вашим заслугама ви ћете бити награђени чином нижег мајора, који је упражњен у вашем пуку“ — и одмах је преко ордонанса послао моју представку секретару Војне колегије, са наредбом да се моја ствар стави на дневни ред прве седнице.
Затим ме је почео испитивати о нашој насеобини и нашем животу у њој. Ја сам се хвалио што сам више могао и уверавао га да смо тамо сви задовољни. (И доиста, уколико се тицало земље која је припала Славеносербији и коју сам ја хвалио, целу сам истину говорио, јер је та земља била несравњено боља него у Новој Сербији, Хорватовој насеобини, као што нам је и клима била много блажа). Само сам добро пазио да се не изрекнем штогод о оним тешкоћама које смо сви у почетку поднели. То сам прећутао.
Опазио сам да је Степан Фјодорович мојом причом био веома обрадован и зато је једнако понављао своја питања и непрестано се враћао на исто. Обећао ми је затим своју милост и пажњу и позвао ме да му још који пут дођем, а онда ме отпустио.
Истога дана стигао сам да и друге препоруке разнесем и предам господи којој су биле упућене. Сви су ме примили лепо и љубазно, а нарочито ми је господин генерал-ан-шеф Петар Спиридонович Сумароков својим љубазним речима дао наде да ћу успети.
И та су ме господа питала о нашој насеобини, и ја сам је свима хвалио колико сам више умео, што је њима било веома мило.
Дочек који су ми та господа указала и нада коју су ми улили расположили су ме и већ сам замишљао да ми је унапређење у чин нижег мајора потпуно осигурано. Али чему све није јадни човек изложен у овом таштом свету и на какве све тегобе није осуђен. И срећни и несрећни дани његови сакривени су у тами, а нема судбина крије и чува од човека све што га чека и никоме не да да унапред дозна шта му је спремила.
Хоћу да кажем да и у највећој тобожњој срећи човек треба сваког часа да очекује изненађење и промену. Тако се и мени тада десило. Сва моја радост и велике наде претвориле су се наједном у највећи јад и тугу. Тај чин који сам ја имао добити умало што нисам изгубио, и једва сам га после са великом мухом добио.
Овде треба да се за тренутак, у овој мојој повести, задржимо, и да се вратимо натраг, да читатељ види који је узрок био том догађају, и да том приликом дозна још неке ствари.
Говорио сам и раније да је генерал Хорват слао своје посреднике у Кијев да наговарају Шевићеве људе да пређу њему, у Нову Сербију. Први од тих посредника био је Димитрије Перић.
Тај Перић имао је, мора се рећи, извесну вредност, али се ипак двапут огрешио о своју савест — што ћу у даљим редовима у потпуности изложити.
Он се иселио из Ћесарске као млад човек, пре исељења оженио се старијом ћерком генерала Шевића (који је у то време био ћесарски капетан). У Русију је стигао пре Хорвата и Шевића и још је онда, а и за време царице Ане Ивановне, по допуштењу ћесарског двора врбовао оданде људе и попуњавао њима стари Српски пук, који је био основан још под императором Петром Првим. Али како тај пук није био потпун, није се ни називао пуком, него: Комбинована команда лаке војске. Њом је командовао Иван Албанез, човек који је учествовао у рату у Молдавији, на Пруту. Он се у више окршаја с Турцима истакао са својим жолнирима2 (тако су их тада називали) као велики јунак и цару веран. Зато је цар одлучио да од његових жолнира направи пук и да га назове Српски хусарски пук — јер су ти жолнири највећим делом, ако не и сви, били Срби.
У том пуку било је људи више него раније, али ипак није био попуњен све до царице Ане Ивановне. Тек је од ње добијена дозвола да се у Ћесарској врбују добровољци, и преводе у Русију у тај пук. За врбовање послан је из Русије (са још неколико људи) Србин, тада капетан, Божић (називали су га и Панић), који је доцније служио у Малорусији као пуковник у Черњиговском козачком пуку.
Кад је, у оно доба, Божић дошао у Ћесарску, пошло му је за руком да врло брзо накупи Срба добровољаца за цео пук. С њима се тада и тај Перић преселио у Русију и у том старом Српском пуку дошао до капетанског чина. Он је био племић по пореклу. (Његов отац је у Ћесарској имао тешку судбину. Као виши капетан Поморишке ландмилиције, оклеветан од неких Мађара,неправедно је осуђен на смрт. Његов син, тај исти Димитрије Перић, од жалости за оцем оставио је кућу и домовину и преселио се, као што смо већ рекли, у Русију).
Кад се, касније, Хорват преселио у Русију, настојао је на све начине да примами себи Србе официре из ранијих старих хусарских пукова. Он се прво распитивао какав имају углед, а онда их је као исељенике тражио у своју команду и давао им више чинове. Још приликом свог првог доласка у Петроград Хорват је видео тога Перића, и пошто је знао да ће овај свакако хтети да буде у пуку свога таста, генерала Шевића, желео је то да осујети и да га примами себи. Почео га је придобијати. Призивао га је себи и обећавао му чин вишега мајора, а касније и потпуковника.
Перић, опет, видећи да је Хорват лепо примљен на двору (а много су припомогли и обећани чинови),пристане да пређе под Хорватову команду — чинећи му све по вољи.
Хорват напише представку Сенату у којој је тражио да се Перић постави у његов пук, са чином вишег мајора, што се ускоро и десило, а затим му убрзо (пре Шевићевог доласка) изради и обећани потпуковнички чин. Перић се после тога осећао толико обавезан према Хорвату да је био спреман да га у свему слепо слуша, па макар то било и против савести.
После тога стигао је и Шевић у Кијев и, као што сам већ говорио, није хтео да ступи у Хорватов пук, него је отишао у Москву да изради за себе и своје људе друго, одвојено насеље. А Хорват опет пошаље Перића са још неколико официра у Кијев да бајаги купују чоху за официре и још неке ствари за пук, а у ствари да потајно наговарају Шевићеве официре и војнике да траже да се преведу у Хорватову Нову Сербију. Хорват је тиме учинио да Шевић омрзне Перића и да се између њих створи велика омраза и завада.
Перић је учинио велику погрешку што је подбуњивао Шевићеве људе — само да Хорвату учини по вољи. Многи Шевићеви људи пожелели су тада да пређу Хорвату и због тога се створила читава побуна и нереди. И да само није на Шевићеву молбу са вишег места забрањен Хорвату такав рад, Шевић био остао скоро сасвим без људи.
А кад се Перић вратио из Кијева у Нову Сербију без икаквог резултата, Хорват је то приписао његовом немару и стао га гонити, и то што даље, све више и више. Најзад су се страшно завадили, и Перић, изгубивши свако стрпљење, напише доставу против Хорвата због неке утаје и преда је Сенату у Петроград.
Хорвата позову на одговор, али Хорват се оправда, а Перића као кривца ухапсе и ражалују у редова (као редов требало је да остане све док му казна не истекне). Али Хорват се ипак сажалио на Перићеву несрећу па му је од Сената измолио помиловање и чин из којег га је раније узео себи, то јест капетански чин. Тим великодушним поступком подигао се јако Хорватов углед.
Хорват се после тога вратио у Нову Сербију, а Перић је и даље остао у Петрограду. Одлазио је у Сенат и молио да му се врати ранији, потпуковнички чин, али остављен сам себи није могао ништа постићи. Најзад се реши на последње средство. Пошаље по куриру писмо своме тасту, генералу Шевићу. Кајао се за све оно што је радио против њега у Кијеву и молио га за милост (тако га је сигурно неко посаветовао) да о њему, Перићу, напише представку Сенату и препоруке сенаторима — не би ли био те среће да добије опет свој ранији чин.
То се десило баш кад сам се ја спремао да пођем у Петроград. Перићев курир допутовао је поштанским колима Шевићу истога дана кад сам ја од њега пошао у Бахмут. Ја сам скретањем у Бахмут продужио свој пут за преко сто врста, а још сам се и у Бахмуту задржао неколико дана — и тако изгубио много у времену.
Кад је Шевић примио Перићево писмо, сажалио се, и по истом куриру послао представку Сенату и препоруке сенаторима, молећи да се Перићу врати макар чин вишег мајора и да се постави у његов пук на упражњено место мајора Петровића. (Перићев курир стигао је поштанским колима са писмима у Петроград неколико дана пре мог доласка). Тако се генерал огрешио о мене, а знао је, међутим, добро ради чега ме је послао у Колегију.
Перић је знао да ја ради тог истог упражњеног места долазим у Петроград, али, кад је добио од Шевића жељену представку, он је уложио сав напор и пожурио да убрза решење Сената у своју корист.
И срећа га је послужила. За неколико дана све је завршио: добио је чин вишег мајора и постављен у пук генерал-мајора Шевића на место мајора Петровића.
Шта се између Перића и Хорвата десило чуо сам, додуше, у Петрограду, а и Перића сам тамо затекао, али да је Шевићу слао курира, да је о њему предата представка Сенату, да је и чин вишег мајора већ добио, и да је већ постављен на упражњено место за које сам ја дошао да молим — о томе нити сам ја шта знао, нити се знало у Војној колегији. Сазнало се тек кад је изишао указ Сената. И тако ми је Перић стао на пут и покварио ми унапређење.
Можеш мислити, читаоче, како ми је то тешко пало. Сматрао сам да мојој жалости утехе нема. То је био за мене гром из ведра неба. Од жалости нисам неколико дана ни јео, ни пио, ни спавао, него сам само сав избезумљен ходао и лежао; било ми је утолико теже што је моја ствар била без икакве наде, пошто се указ Сената није могао поништити.
Указ Сената одобрен је и у Колегији. Перић је постављен на упражњено место мајора Петровића, као виши мајор, и упућен у Шевићеву команду. И тако он оде у пук, а ја останем у Петрограду.
А да би несрећа била још већа, тако сам се од тога разболео да нисам могао ни из куће изићи за читаву недељу дана. У лицу сам се тако променио да је изгледало као да сам из болнице изишао. И да ми се није нашао један добар човек, сасвим бих пропао од туге и јада. То је био бивши капетан старог Молдавског пука. Становао је са мном заједно, звао се Времов.
Тај добри човек гледао је на све начине да ме утеши. Како је био веселе нарави, он ми је по цео дан, седећи крај моје постеље, причао шаљиве и забавне ствари, разне доживљаје из своје службе и многе случајеве сличне моме. Говорио ми је да други у таквим случајевима нису очајавали него су ишли и молили, и да је многима полазило за руком да на тај начин успеју. „Тако и ви“, говорио ми је тај пријатељ, „устаните, оставите те тужне мисли, дигните главу и охрабрите се. Идите својој господи, молите их, реците им да вам је нанета увреда што вам је место други заузео. И, на крају крајева, зашто сте изгубили наду да ћете добити унапређење кад су вас господа тако лепо с почетка примила и обећала вам место?“
Савет мога пријатеља, капетана Времова, учинио ми се добар и ја сам почео размишљати на који начин да повратим што сам изгубио. Кривио сам самога себе што сам, кад сам дошао у Русију, пропустио и нисам одмах тада тражио виши чин, као други пресељеници — а било је међу њима и неких који нису ни били у ћесарској служби, па су ипак добили капетанске чинове. Кривио сам себе што сам из пуке скромности замишљао да ће господа бити незадовољна мноме ако тражим виши чин, и тако сам због своје скромности остао у чину који сам имао и у ћесарској служби и као неки добитак сматрао сам једино то што ми је дата предност пред осталим капетанима.
Ето како човек може да се уназади и створи сам себи невољу кад не искористи на време оно што му припада, као што се, ето, са мном десило кад сам пропустио при ступању у службу да тражим чин нижег мајора, о коме су ми и сама господа говорила. Тада у својој великој скромности нисам ни сањао са коликим ћу га тешкоћама после добити. Из скромности нисам хтео да изгледа да сам дошао у Русију ради чинова, него само из искрене жеље да умрем у служби за њу; био сам срећан и задовољан већ и зато што сам се нашао међу својом једноверном браћом, а то сам и доказао самим тим што се нисам отимао за срећу која је, може се рећи, преда мном стајала.
Истина је да је прва и највећа дужност сваког поштеног човека да буде веран владаоцу и исправан у својој служби, али исто тако не ваља остати ни непотребно скроман; треба верно служити, али од те службе треба имати и неке користи.
Држава и владалац не траже да човек који својски ради не буде за то награђен, него, напротив, и држава и владалац законским средствима дозвољавају да се свако може користити владаочевом милошћу која се излива на верне поданике. Усрдност не губи ништа од своје вредности ако добар поданик тражи од владаоца своје право. Јер човек који се залаже а не уме за свој рад да извојује ни признање ни користи личи на мртваца.
Усрдност се доказује исправном службом, а служба је, опет, основ на коме почива опстанак и благостање појединаца. Зато нико не треба да пропушта прилике које му могу донети част и славу; част и слава доносе корист и животну сигурност, то јест плату према чину. А ако се неко својом дугогодишњом верном службом нарочито још покаже достојан, цар му може поклонити чак и села или му дати пензију.
Ако неко, по несрећи, има незнатну службу или пропусти своју срећу, па макар све то било и са највећом чашћу, та част остаје у беди. Усрдност у том случају остаје без вредности. Ко није збринут пропада, остаје сиромах, осуђен да буде просјак и умире од глади, а тиме не користи ни држави ни владаоцу.
Такве су ми мисли пролазиле тада кроз главу, и ја сам донео решење да могу себи помоћи само ако се усилим, устанем из постеље и пођем да молим господу и да сада, макар са задоцњењем, добијем чин који сам због своје скромности, ступајући у службу, пропустио да тражим.
С тим мислима устанем из постеље, обучем се и пођем најпре у Колегију, у канцеларију. Тамо запитам да ли је стигла моја молба. Чиновник ми одговори да није и да о томе ништа не зна.
Пођем онда секретару и на његово питање шта желим, ја му се поклоним и упитам да ли су господа штогод решила о мојој молби. Он ми одговори: „Молба је ваша код мене и није још ништа у вези с њом урађено, осим оног што је било казано још онда кад сте је предали, то јест, да се о њој реферише на општој седници. Ја сам то и хтео да учиним, али пошто је убрзо после тога указом Сената мајор Перић постављен на место које сте ви тражили, ваша молба није ни узимана у поступак и ја према томе нисам ни имао шта да реферишем. Сада бих могао реферисати само на изричит захтев господе чланова.“
На те речи, ја се оборене главе вратим кући.
Сутра изјутра одем кући господина вицепрезидента Степана Фјодоровича Апраксина. Прођем поред стражара у салу, видим нема још никог, стојим тако сам. Наиђе један лакеј и ја га запитам: „Хоће ли генерал скоро изићи?“ Он ми одговори да генерал још није устао, да је још у постељи.
После пола сата наиђе и други, који је свакако био дежурни. Он отвори врата која из сале воде у малу собу испред спаваће и стаде код врата. Приђем му и полако га упитам: „Је ли устао генерал?“ — а он ми одговори: „Можда се већ пробудио, али се још не јавља.“
Ја га замолим да ме пријави, а он ми рече да причекам док не дође камердинер, па да њега замолим. „Ја“, рече, „не пријављујем.“
Причекао сам још једно четврт сата и сачекао камердинера. Носио је нешто завијено у хартију. Ја и њега станем молити да ме пријави. Али како су све омиљене слуге велике господе горде и уображене, а камердинери већ неће ни с ким ни да говоре,3 тако је и мене овај дочекао, рекавши ми: „Причекајте ту ако хоћете, па кад генерал изиђе видећете га и сами; не могу ја трчати и свакога пријављивати.“
После тих речи хтео је да се удаљи, али ја сам желео да се што пре насамо разговорим са господином вицепрезидентом о својој невољи. Зато сам и поранио, пожурио сам док још ко није наишао, јер би се могло десити да у том случају ни речи с њим не проговорим. Зато опет станем лепо молити камердинера да ме пријави. Он најзад пристане и упита ме: „Како се зовете? — да могу казати генералу.“ Ја му кажем. Мало после зазвони звонце из спаваће собе, и камердинер оде господину у собу, а мало после и мене позове унутра.
Кад ме је Степан Фјодорович угледао, упитао ме је зашто тако дуго нисам долазио и што сам тако ослабио, да нисам случајно болестан. На та љубазна питања ја му одговорим: „Узрок је у томе, ваша екселенцијо“ — тако сам га на немачком титулисао — „што сам се разболео од туге и јада, због несреће која ме је задесила. На место које сам ја молио постављен је други, а ја отпао. Сада ми је остала нада једино у вашу милост“, и, рекавши то, пољубио сам га у руку. Додао сам и то да сам још онда кад сам дошао из Ћесарске и ступио овде у службу остао запостављен. Свима другима дат је по један чин више него што су га имали у ћесарској служби; једини сам ја остао тада само са својим капетанским чином.
Мој високи заштитник, Степан Фјодорович, саслушао ме је, не прекидајући ме, и онда ми одговорио: „Ваша ствар стоји сада мало рђаво, јер је то место које је требало да буде ваше заузео Перић“ — и стане због тога кривити Шевића: „Шевић је написао две представке за једно празно место, једну Сенату о постављењу Перића, а другу Колегији за вас на то исто место, и тај његов поступак је за највећу осуду. Он је и Колегији направио тиме неприлике и сада се неће моћи друкчије него да се чека док се не састане седница и не узме ваша ствар у разматрање.“
Ја сам био веома задовољан тим одговором мога заштитника; опростим се, изиђем и пожурим (пошто је било још доста рано) да и другог свог добротвора, Петра Спиридоновича, затекнем код куће. Тог дана сам имао среће па сам и тог господина затекао — још се облачио, спремао се да иде у двор.
Он ме је такође дочекао лепо и опазио промену на мени. Упитао ме је: „Што сте тако смршали? Јесте ли здрави?“ — а ја му одговорим оним истим речима као и Степану Фјодоровичу, и поновим му своју молбу.
Као добар и сажаљив човек, он ми рече: „Онда кад сте ступили у службу нисте узели чин око којега сада имате толике муке, зато се сада морате стрпети и чекати, јер је то место заузео већ други. Засад вам ништа друго не могу рећи, него само то да ће ваш случај Колегија узети у разматрање.“
Оба ова господина дала су ми тога дана извесну наду и сад сам имао само да се стрпим и да чекам решење Колегије.
Истога дана увече отидем и трећем господину, Василију Ивановичу Суворову, који је био генерал-мајор и члан Колегије. Ја сам и раније њему одлазио, али он никад није био много предусретљив спрам мене, а тога вечера још мање. Кад сам му почео говорити о својој ствари, одрекао ми је отворено своју помоћ и рекао ми: „Ви не можете добити тај чин, јер је то место већ заузето, и грешите што ту и даље седите“ — и посаветује ме да се вратим у своју команду.
Тај господин је имао охолије држање од свију других. Није волео ниједног странца, и зато се и према мени тако понашао.
У то време било је изгледа да ће доћи до рата са пруским краљем Фридрихом Другим. Због тога су се на двору често одржавала саветовања, а у Колегији опште седнице се дуго нису сазивале — и зато је моја ствар стајала на истом месту. Тако је прошао читав један месец.
Није било лако провести месец дана у Петрограду без посла (оно раније време и не рачунам). Забринуо сам се и због великих трошкова са све празнијим џепом. А шта ћу, мислио сам, ако моја ствар остане и даље без икаквог изгледа? Ја, додуше, сваког празника одлазим господи и они ме виђају, чак ми понекад кажу и коју реч, али понекад ме и не виде. Нисам знао шта ће до краја бити, али ме је обузела страшна досада, и дани су ми пролазили тако споро као да сам на морској пучини. Једина ми је још забава била да, онако нерасположен, шетам улицама.
Напослетку од досаде одем у Колегију да мало поседим и видим да ли ћу чути штогод за седнице. Било је то у четвртак, рано изјутра.
Уђем у канцеларију и нађем шефа. Звао се Гаврил Петрович Черепов. Он је био предусретљив човек, и говорио је доста добро немачки. Он ми у разговору између осталог рече да ће се сутра изјутра састати општа седница у Колегији. Чим сам за то чуо, ја оног часа одем Петру Спиридоновичу, затекнем га још код куће и замолим га најпонизније да ме сутра не заборави. Он ми обећа да ће ми учинити све што може. Ја му се поклоним и одем кући.
Сутра изјутра пожурим Степану Фјодоровичу; стигао сам пре него што је пошао у Колегију. Замолим и њега да се заузме за мене, и он ми одговори: „Идите у Колегију и тамо ме сачекајте.“ Опростим се и брзо одем у Колегију и стигнем на место куд он мора проћи.
После пола сата ето мога заштитника, Степана Фјодоровича. Ја му се на улазу опет дубоко поклоним и подсетим га на своју ствар, а он само климне главом и уђе у канцеларију.
Видим и оног секретара код кога је била моја молба; трчи овамо-онамо, носи акта на седницу.
Стајао сам на улазу до после два сата, све док се седница није завршила. Кад је Степан Фјодорович изишао и видео ме, застане и рече: „Ваша је молба прочитана и по њој ће се урадити што треба.“
После тога он отиде, а ја останем да сачекам и другог свог заштитника, Петра Спиридоновича Сумарокова. И он ми је, кад је изишао и видео ме, онако у пролазу рекао да је решено да се по мојој молби уради све што треба.
Даље већ није било потребе да стојим и чекам генерала Суворова, јер сам и тако знао његово расположење спрам мене, а ни генерала Грузинског, који је, истина, био члан Колегије, али као мек човек нити се с ким препирао, нити се за ког заузимао, нити је коме сметао. Зато одем секретару да му се јавим и да га питам на чему сам.
Од њега сам чуо вести: да је наређено да се по мојој молби напише извештај у ком ће се изнети све о мени од мог доласка у Русију и ступања у службу, и кад све то буде размотрено, онда ће се тек, рече, донети одговарајуће решење.
Сад ми је већ било мало лакше. Био сам срећан што се ствар покренула с места. Моју је молбу секретар предао у канцеларију да се заведе, а после тога требало је да се преда њему (ја сам шефа канцеларије замолио да пожури, и идуће недеље, у уторак, моја је молба већ била код секретара).
Те исте недеље у четвртак одржала се у Колегији седница и ја сам тог дана сачекао сву господу на улазу у Колегију и све поздравио. На том месту сам и остао, очекујући њихову велику помоћ и милост.
Око дванаест позван сам у салу за седнице и тамо сам од господе чланова чуо да је моја ствар узета у разматрање и да је Колегија не може друкчије решити (јер је место које сам ја тражио по решењу Сената већ заузео мајор Перић), него „пошто ви нисте“, рекли су, „добили виши чин при ступању у руску службу као што су други исељеници добили, већ сте остали у чину с којим сте у Ћесарској служили, хоћете ли“, питали су, „бити задовољни решењем Колегије да вам се да чин нижег мајора, а да останете с платом капетанском све док се ново неко место за вас не укаже?“
Против тако повољног решења нисам имао ништа да кажем. Рекао сам само да сам задовољан и да молим за постављење. На те ми је речи Степан Фјодорович, као председавајући, честитао чин нижег мајора, а ја сам се поклонио, захвалио и изишао из сале. Сутрадан сам отишао свој господи која су се за мене заузимала и захвалио им се.
Док ми постављење није било потписано и указ изишао, прошло је још неколико дана. Али више ми није било досадно чекати. Проводио сам време у забавама. Ишао сам понекад у двор на оперу или на бал, и забављао се гледајући весеље на двору.
Како сам сад имао доста времена, почео сам да смишљам како да оца избавим из Ћесарске. Хтео сам предати молбу Колегији, али како сам у Русији био још нов, нисам знао одакле да почнем и кога за савет да питам. Најзад сам почео сам састављати молбу. Изнео сам у њој најглавније, колико сам тада знао и умео руски. Писао сам је и преправљао неколико пута и тако написану чувао код себе до згодне прилике. У томе је изишао и указ о мом унапређењу; постављен сам у Шевићеву команду. Добио сам и копију тога указа из Колегије, који чувам и дан-данас међу другим мојим хартијама.
Једног дана рано изјутра одем господину вицепрезиденту Степану Фјодоровичу Апраксину. Чим ме је угледао, упитао ме је хоћу ли скоро у пук. Ја му одговорим: „Ја ту управо и немам више посла, али једна ме невоља задржава, коју се усуђујем вашем високопревасходству саопштити.“
Он ми на то рече: „Па добро, каква ти је то невоља? Ако могу, ја ћу ти помоћи.“
На те његове лепе речи ја му почнем све подробно причати о свом оцу. Рекао сам му и то: „Намучио сам се, настраховао и опасностима се излагао док у Ћесарској нисам добио дозволу за прелаз (као што је вашем високопревасходству већ познато), а отац ме је само зато и пустио у Русију да и њега с породицом касније овамо преведем. И сада сам“, рекао сам, „добио писмо од оца у ком тражи да се побринем за његову дозволу за пресељење и да молим овде господу за милостиву помоћ. Он сам у Аустрији не сме да моли, јер се на то тамо строго гледа. Зато молим ваше високопревасходство да ми у тој невољи укажете високу помоћ и да примите моју молбу.“
Кад ме је тај господин саслушао, рекао ми је да предам молбу у Колегију, па ће Колегија учинити све што се може учинити. Похвалио је таквог оца, а и мене што се о њему тако бринем.
Ја му одговорим да сам ја ту још човек нов, да сам тек недавно дошао и да не знам шта да почнем и кога да молим да ми састави молбу. „Бојим се да не направим неку погрешку, и зато молим ваше високопревасходство да ми и сада покажете вашу очинску милост као што сте ми показали приликом мога доласка у Русију и мога унапређења, и да ми будете саветник, јер ја ни за једног другог добротвора не знам, осим вас.“
Видео сам по његовим речима да му се моја молба допала: „Ја вас све волим“, рекао ми је, „али тебе нарочито, и зато хоћу да ти у свему помогнем.“ После тих речи рекао ми је да причекам у предњој соби. „Ја ћу те“, рече, „после позвати.“
Онда рече ордонансу да из Колегије зовне секретара Њемоја; ордонанс на то пође у Колегију, а ја у предњу собу.
Један сат после тога дође секретар Њемој (он је био познат у Колегији као врло способан човек), и одмах уђе у салу куда и мене ускоро позову. Кад сам ушао, Степан Фјодорович ми рече: „Ето, тај ће вам господин написати што вам треба. Ви му се само јавите и објасните му вашу ствар.“
Ја му се захвалим на тој милости, поклоним се и изиђем из сале, па сачекам да и секретар изиђе. Мало после изиђе и секретар и рече ми да дођем његовој кући после подне, у три сата — и тако се разиђемо.
У три сата, као што ми је речено, одем секретару; понесем и ону моју молбу. Нађем га код куће. Повео ме је у своју спаваћу собу и наредио слузи да каже да није код куће ако га случајно когод затражи — да му нико не би сметао.
Посадио ме је на диван, а и сам је сео поред мене, и онда ме је почео испитивати у чему је та моја молба. Рекао ми је: „Видим да је Степану Фјодоровичу стало да се та ствар реши у вашу корист.“
Ја извадим своју молбу и рекнем му да је ту све изложено. „Само, молим вас, немојте ми замерити ако сам штогод рђаво написао. Ја сам ту одскора и још сам несигуран у руском. Зато будите добри и поправите где шта треба.“
Он ми одговори: „Не мари, мени треба само суштина, а како ћу саставити ја већ знам.“
Кад је прочитао моју молбу, подвукао је само неколико речи које су са српског биле рђаво и неправилно преведене, па их није могао разумети. Питао ме је шта значе те речи, а кад сам му протумачио, схватио их је и само је њих прецртао. Затим ми је рекао да му се за два дана јавим, а он ће, рече, дотле све свршити.
Опростим се и одем.
У одређени дан опет се упутим његовој кући. Затекнем га. Показао ми је написану молбу, у којој је било све што сам и ја написао, само је било на други начин састављено. Кад ми је прочитао, упитао ме је како ми се допада.
Ја му ништа друго нисам умео рећи осим да сам му бескрајно захвалан и да ћу се заувек сматрати његовим дужником и пријатељем, и у знак захвалности пружим му једну лепу емаљирану табакеру, које су тада биле у моди, али он није хтео да је прими. Рекао ми је да ће бити задовољан већ и тим ако ја постигнем то што желим. Дао ми је затим молбу да је однесем у канцеларију Колегије, да се тамо начисто препише.
Опростим се с господином секретаром, одем у Колегију и предам молбу шефу канцеларије, ког сам још одраније знао. Он је узме, прочита и нареди једном писару да је препише. Ја је узмем код себе до нове седнице, која се већ сутрадан одржала.
Ујутру рано пођем у Колегију и станем опет код врата кроз која ће господа чланови проћи. Кад је наишао мој заштитник, Степан Фјодорович, ја му приступим и предам молбу. Он је прими и понесе са собом.
Око два сата почели су господа чланови излазити и, кад су већ сви изишли, запитам секрет тара да ли је шта уређено по мојој молби, а он ми одговори: „Ваша је молба код мене, наређено ми је да је на идућем заседању поднесем. Данас се“, рече, „није могло ништа урадити, јер су се данас решавале много важније ствари.“
Морао сам чекати до друге седнице, која је била заказана тек за шест дана, а за то сам време одлазио својим високим заштитницима, Степану Фјодоровичу Апраксину и Петру Спиридоновичу. Молио сам их обојицу и они су ми обећали да ће се на сваки начин молба за мог оца на првој седници узети у разматрање.
После седам дана дознао сам да ће се као сутра, у уторак, одржати седница, и зато тог дана пожурим мало раније у Колегију и станем опет на згодно место да ме господа у пролазу виде.
Тог дана су се господа чланови задржали на седници мање него ранијих дана. Степан Фјодорович ме је на изласку приметио и рекао ми на немачком да се не бринем, „ваша је“, рекао је, „ствар данас била на седници“ — а ја му се поклоним и захвалим.
Одем онда секретару да њега запитам за решење, а он ми одговори да је на седници решено да се од стране Колегије напише царици реферат у коме ће се молити за њену најмилостивију заповест „да се по вашој молби пише опуномоћеник министру у Беч да он на ћесарском двору изради дозволу да вам се отац са породицом може преселити у Русију“.
Сутрадан одем Степану Фјодоровичу. Он ми је то исто казао и дао ми наде, па онда и Петру Спиридоновичу, па сам и од њега чуо да ће се царици написати реферат.
Шест дана после седнице реферат је у Војној колегији био потписан и поднет царици, после чега је њено величанство најмилостивије изволело наредити Колегији иностраних послова да напише посланику, грофу Кајзерлингу, у Беч да изради мом оцу дозволу да се може са породицом иселити у Русију. Као разлог наведено је да сам ја, његов син, с дозволом ћесарског двора прешао у Русију, а отац да ми је остао са малолетном децом тамо, да нас двојица тугујемо један за другим и да се зато моли опуномоћени министар да употреби сав свој утицај и изради моме оцу дозволу за пресељење.
Царичина наредба послана је Колегији иностраних послова и поступак по њој је почео. Ја сам тамо одлазио сваки дан, а често сам бивао и код вицеканцелара Воронцова и молио и њега. То је био врло љубазан господин. Обећао ми је да ће писмо бити ускоро послато и да ће и он од своје стране писати посланику о томе. Рекао ми је да ће ми помоћи, а дотле да се стрпим.
Ја сам десет дана сваки дан одлазио у Колегију иностраних послова и дочекао најзад и тај дан кад је требало да моја ствар оде. Речено ми је да се курир који ће поћи у Беч налази у Колегији. Нађем га и запитам кад ће поћи и да ли би могао и нека моја писма понети. Он ми одговори да полази сутра после три сата по подне, а за писма ми је рекао: „Ако су за бечко посланство, боље ће бити да их донесете изјутра рано у Колегију и замолите секретара да их стави у велики пакет у којем су и друга приватна писма.“
Ја брзо одем у стан, напишем оцу писмо, јављајући му да сам у Петрограду, да сам му израдио дозволу за прелаз у Русију и да ће ускоро добити пасош, а друго писмо напишем секретару Волкову (Черњев већ није био тамо, премештен је био у париско посланство).
У писмо Волкову метнуо сам и писмо за оца, са очевом адресом, и замолио Волкова да га преда на пошту. Замолио сам га да и пасош, кад буде готов, пошаље моме оцу у Петроварадин.
И постигли смо што смо желели. Господин посланик, гроф Кајзерлинг, према акту из Колегије иностраних послова потрудио се и од аустријског канцелара израдио пасош мом оцу за пресељење с породицом у Русију. Пасош је одмах послат преко команде петроварадинском команданту, генералу барону фон Елфенрајху (о коме сам у првом делу моје повести говорио), с наредбом да га мом оцу преда.
Оцу је пре пасоша стигло моје писмо које му је господин Волков преко поште послао и он је на тај начин био о свему обавештен, али никоме ни речи није говорио. Чувао је то као највећу тајну.
После месец дана командант пошаље по мога оца. То је могао бити знак доброг свршетка већ познате ствари, али мој се отац ипак, како ми је касније причао, од те наредбе (да се јави у тврђаву) добро поплашио, утолико више што се артиљеријски сержан који је послат да га доведе није хтео вратити без њега. (Тврђава Петроварадин лежи на десној обали реке Дунав, а на левој је град Петроварадински Шанац, касније назван Нови Сад или на немачком Die Stadz Neyzats, у коме је мој отац живео).
Мој отац је помислио да ће бити рђав знак што је по њега послат артиљеријски сержан, јер кад те људе шаљу по неког, шаљу их или из почасти, или за неко зло. А мој отац тада је мислио више на зло него на добро, јер су неки наши Срби који су хтели прећи у Русију, према једној строгој објави ћесарског двора, страдали због такве своје намере и били јавно осрамоћени. Мој отац се зато јако поплашио. Помислио је или да је искрсла нека сметња, или да је његова ствар потпуно пропала, и да се сазнало да он жели прећи у Русију. Није ни сањао да ће му се пасош преко тамошње команде послати, већ је очекивао да ће му стићи или поштом или на неки други начин. И како се сержан није хтео сам вратити, морао је мој отац, онако у страху, поћи с њим у тврђаву и јавити се команданту.
Командант, који је иначе добро знао мога оца, сачекао га је овим речима: „Шта је господине Пишчевићу, зар хоћете у Русију?“ Мој отац одговори да неће и да ништа не зна о томе, а командант ће: „Како да не знате кад вам је већ и пасош послан?“
Али како отац још није пасош видео, поплаши се да га командант не куша и још једном одговори да о томе нема ни појма, али је додао: „Можда је мој син, који је добио од нашег двора дозволу за пресељење у Русију, и тамо сад живи, можда је он урадио нешто на своју руку, али ја“, рече, „ништа о томе не знам.“
Тада командант нареди да му се из собе донесе пасош, пружи га мом оцу, изјављујући да жали што мој отац одлази: „Штета што остављате своју отаџбину. Ту сте и ви и ваши служили. Били сте поштовани и познати, а сада без икакве невоље одлазите, одбацујете сав углед који сте овде стекли: угасићете своје огњиште и имање продати у бесцење. Идете да под старе дане започнете у другој држави све изнова, што ће се можда, из богзна каквих узрока, и рђаво завршити, па ћете се можда још и кајати. Уосталом, радите како знате“ — завршио је командант — „желим вам срећан пут.“
Мој отац је одговорио да је разлог његовом одласку што сам ја у Русији и да је тако свакако судбина одредила — и, опростивши се с командантом, отиде кући.
Чим ми је отац добио пасош, почео је продавати све своје непокретно имање и стоку — и збиља је све давао у бесцење, а онда се почео припремати за пут да се још исте године крене.
После тога је више нисам имао разлога да остајем у Петрограду, него пођем априла месеца у своју команду, у Шевићеву насеобину, и стигнем срећно кући, јавим се генералу, предам му указ о постављењу и на свој нови чин положим заклетву.
Кад је настало пролеће, прихватим се своје економије. Све послове сам радио радосно и весело. Почео сам сејати жито и спремати све што треба. Мислио сам и како оца да дочекам и решио да доградим још две собе. Једном речи, ништа ми друго није било у глави него само да све постигнем што газдинство тражи — као прави један домаћин. Али нисам дуго уживао у своме послу. Требало је наједном све одбацити и поћи тамо куда судбина хоће. Требало је поднети муке, јаде и несреће које су ми писане.
Нисам провео ни осам недеља после Петрограда у насеобини, кад стиже наредба господину генералу Шевићу из Војне колегије којом се наређује да мене, ађутанта Маркова, наредника Крестића и још два наредника упути у Кијев господину команданту Костјурину, а оданде у другу једну државу, неким поверљивим послом.
Генерал Шевић ме је позвао и саопштио ми наредбу. Било је криво и њему, а мени још и више. Лако се било досетити да је то било по захтеву црногорског владике и мајора Петровића. Изјавио сам генералу да нећу да идем, да за то немам ни најмање воље, да сам почео да се бавим економијом и да ћу, ако то све напустим, изгубити све своје имање.
Генерал Шевић био је мојим одговором задовољан и већ је хтео и мене и све друге да задржи — кад стиже и од генерала Бибикова извештај о истој ствари. Генерал Бибиков је јављао генералу Шевићу да нас све, према наредби Војне колегије, скине с плате и пошаље у Бахмут да се њему јавимо. Генерал Шевић је одговорио Бибикову да нас је све задржао и да ће по куриру спровести Војној колегији наше молбе у којима сви молимо да останемо у нашој насеобини, где се сви бавимо газдинством и грађењем кућа, и да нико од нас не жели да оде, јер бисмо одлазећи изгубили све своје имање. Генерал Бибиков одмах одговори Шевићу да то не чини, јер би могао навући велику одговорност на себе, да се мора ићи куд је наређено и понови да нас што пре упути њему у Бахмут да нам се тамо изда плата.
Према томе, није се могло ништа друго урадити него поћи куд нам је наређено. Такву објаву сам и добио од мога генерала.
Напомене
- Суд и мера од близу дванаест литара. (Прим. прев.)
- Жолнир — војник (пољска реч).
- Важно је ово: ако хоћеш да будеш примљен код великог господина, гледај да упознаш његове слуге и дознаш који му је најближи и с којим се најчешће разговара. Они постају господару блиски на разне начине. Једни, због верности и дугогодишње службе, а други, опет, из других неких разлога. Само, ја још нисам видео господина који не би имао таквог слугу. И зато, ако ти је невоља и желиш да те господа приме, потруди се и упознај се с таквим слугом. Он зна кад те треба пријавити или о теби проговорити. Немој зато жалити ако те то штогод и кошта.