Део 2, Поглавље 3
Био сам врло жалостан што сам због пута имао да напустим своје газдинство и да изгубим све што сам имао. Хтео сам зато да пођем сам, а жену и децу да оставим у насеобини. Кад сам то жени рекао, она се успротивила. Рекла ми је да никако неће ту сама да остане и захтевала да је поведем, наводећи као разлог то што је и мајор Петровић своју жену повео. Уз то, говорила је, то би јој била још и прилика да види своју матер, брата и сестре, који су остали у Ћесарској и које можда никад више неће видети.
Видећи да не могу своју жену од њене намере одговорити и приволети је да остане у насеобини, морао сам да јој попустим.
Распродао сам све што сам спремио за газдинство а исто тако и рогату марву, овце и ергелу коња, са ждребним кобилама. Све сам то испродавао и отпочео се припремати за пут. Гледао сам само да понесем што мање ствари јер сам знао како ће бити тежак пут преко мађарских планина. Једино кућу што нисам продао. Оставио сам у њој једног каплара да је чува док се не вратим — и тако сам пошао.
Стигао сам са својом јединицом у Бахмут и јавио се генералу Бибикову. Од њега смо примили плату за пола године унапред, али само плату, без икаквих следовања. Одатле смо пошли у Кијев.
Из Кијева нас је господин командант Костјурин послао преко границе са наредбом да пређемо преко Пољске у Ћесарску и да се у престоном граду Бечу јавимо руском посланику Кајзерлингу; од њега ћемо имати да добијемо даље наредбе. Дао нам је затим, по наредби Сената, и новац за пут: мени и ађутанту Маркову по двеста, а наредницима по сто рубаља.
Изјавио сам господину команданту да ми према мом официрском чину за тако далек пут није дат сразмеран трошак, да с тим новцем нећу моћи изићи на крај и да ћу пасти у дуг. Он ми је одговорио да је толико наредбом одређено и да он од своје стране не може ништа више додати; дао ми је затим и пасош од кијевске губернијске канцеларије за пролаз од Кијева до Беча.
Изјавио сам господину команданту да с тим пасошем нећемо моћи стићи до Беча. Казао сам му каква је строгост у Мађарској и Ћесарској и да за тако далек пут кроз туђе земље треба пасош од Иностране колегије с државним печатом — без тога се, рекао сам, неће моћи проћи.
Господин командант није био мојим речима задовољан. Рекао ми је да за кијевску губернију сви знају и према томе да и у Ћесарској морају за њу знати и да с тим пасошем слободно могу поћи.
Био сам, дакле, приморан да пођем с таквим пасошем из Кијева. Целог пута кроз Пољску Пољаци су нам правили сметње. Они су себе сматрали за велику силу и према руским путницима бивали су врло груби. Мене и моје људе задржавали су много пута, кола нам претраживали, захтевали царину и мостарину и томе слично, и тако нас без потребе ометали и задржавали док најзад нисмо стигли до мађарске границе.
Кад смо ушли у Мађарску, задржали су нас на прелазу и извршили царински преглед по прописима, а како сам ја умео с њима говорити, рекао сам им да сам руски мајор и да идем у Беч нашем руском посланику ради важног посла; срећа нас је послужила те су нас пропустили.
Истога дана пред вече сретнем се са оцем, који је с мојом мађијом и децом ишао у Русију. Ноћили смо заједно у једној гостионици на друму у брдима. Он ми је испричао о свему што се десило кад је добио пасош (о чему сам већ говорио). Провели смо скоро целу ноћ у разговору. Између осталог причао ми је и о оној црногорској комисији. Он је сумњао да ће та комисија ишта добро учинити. Чуо сам и да је мајор Петровић дошао у Петроварадин, да му се тамо жена разболела и умрла, а он да је после тога отишао према млетачкој граници, у ћесарски град Трст. Ујутру сам се опростио с оцем. Упутио сам га како да стигне до Кијева; и тако он оде према пољској граници, а ја у Мађарску.
Преда мном и око мене биле су већ оне грдне стеновите планине, преко којих је требало да пређем. Тим путем ишао сам без задржавања већ четири дана, све кроз мања и већа села. Петог дана прошао сам кроз град Еперјеш1, а једно две миље после њега, кад се спустило вече, задржим се са друштвом у једном селу да преноћим.
Ујутру, кад сам устао и слуге почеле изводити коње и подмазивати кола и каруце, приђе ми један непознат тамошњи човек, затражи ми пасош и почне ме испитивати одакле сам, куда идем, ко сам и где сам границу прешао. Онда почнем и ја њега испитивати ко је он и зашто се за мене распитује. Он ми одговори да је погранични надзорник и да га је послао комесар, генерал гроф Старај, да ме испита и да ми узме пасош.
Ја му на тај захтев одговорим да сам руски мајор и да идем у престони град Беч нашем опуномоћеном руском министру и покажем му пасош кијевске губернијске канцеларије, а границу сам, рекох, прешао ту и ту.
Он се показао веома груб, говорио је о нашем посланству без икаквог поштовања и наваљивао да пасош однесе свом комесару у град Кашаву2, удаљен одатле једно две миље.
Нисам му хтео дати пасош, хтео сам да наставим пут. Рекао сам му да је Кашава пред нама и да сам намеран да се тамо мало задржим. „Можете“, рекао сам му, „с нама заједно поћи и тамо показати мој пасош вашем комесару.“
Он ми на то грубо одговори: „Нећеш даље одавде док ти комесар не види пасош, а да ли ће ти он дозволити да наставиш пут или неће — то ја не знам. Ја те даље не пуштам, а ако се будеш противио“ — и ту ми показа шест пограничних наоружаних стражара, који су с њим дошли — „ја ћу позвати стражаре“ — и опет затражи пасош.
Видео сам да тај сусрет не слути на добро, и шта ћу, пошаљем с њим једног мог наредника да покаже пасош комесару и на том месту останем да сачекам док се наредник не врати.
Истога дана, пред ноћ, ето мога наредника с истим пограничним чиновником: „Комесар је“, рекао ми је наредник, „задржао пасош и казао да ће га послати својој команди у Беч, а шта је наредио том чиновнику што је дошао са мном, ја“, рече, „не знам.“
Питам чиновника зашто ми је комесар задржао пасош и пут ми прекинуо, а он ми одговори: „Твој му је пасош сумњив; писан је на језику који ми не разумемо, а нема ни државног печата. Ти можда и ниси руски мајор, као што кажеш, а можда ни границу ниси прешао на оном месту где си рекао, јер тамо би те зацело задржали и оставили у карантину.“
Ма колико да сам тог грубијана уверавао да сам на главном друму прешао границу, да сам тамо легитимисан и да су ме пропустили, он ми није веровао. Рекао сам му: „Да постоји наредба на граници за карантин, мене би тамо свакако задржали, не би ме тек тако пропустили. А пошто сам већ у земљи, каквог смисла има да ме сада, ради карантина, задржавате? А ако сумњате да сам прешао границу где сам рекао, ви пошаљите некога тамо нека се распита.“
Али он ме није скоро ни слушао, нити је моје разлоге примао. Рекао ми је: „Говори ти што год хоћеш, али ја ћу чинити што ми је наређено“ — па позва оне стражаре и с њима још и једног подофицира и једног редова које је довео са собом. Са оних шест ранијих било их је сада осморица, и тако и мене и моје људе ту ухапсе. Поред кола и испред мојих врата поставио је стражу и наредио да ни ја ни моји људи не смемо никуд из дворишта, а од старешине села затражио је да за ноћну стражу доведе још четири сељака.
Кад је све то урадио, чиновник оде, а ја са својим људима останем под стражом.
Тај дан је тако прошао, а сутрадан седнем и почнем писати извештај нашем посланику у Беч, јављајући му шта се десило, запечатим коверат и напишем адресу на француском. Затим замолим једног стражара да ми доведе поштара из села. Поштар је био тако пажљив да је на моју молбу одмах дошао. Иако је био прави Мађар, говорио је и немачки, а кад је дошао, запитао ме је шта желим од њега.
Захвалим му се што се одазвао и испричам му шта ме је све снашло, и да сам ухапшен; пружим му писмо за посланика молећи да га узме и пошаље поштом у Беч и да ми да на њега реверс, па му онда дам и друго писмо, које сам написао у Токај мајору Жолобову, који се тамо налазио ради куповине мађарских вина за наш двор (о том мајору сам писао и у првом делу ове моје повести).
Поштар узе оба писма, даде ми реверс на њих и рече ми да ће пошта још те ноћи поћи за Беч, а сутра за Токај, и обећа ми да ће оба писма послати, и онда оде.
Мене су стражари тако строго држали да нисам могао да се макнем из дворишта; чим из собе изиђем, они одмах за мном и само мотре. Резерве у храни нисам имао ни за себе, ни за људе, ни за коње, морао сам за све крчмару троструко да плаћам. Молио сам да ми дозволе да пустим коње, у поље, а и да пошљем свог човека да узме штогод за јело у граду, али стражари ми нису допустили ни једно ни друго. А и газда је настојао да тако остане и зато је и појио стражаре да ме на тај начин примора да од њега све купујем. Тако сам остао осам дана.
Деветог дана, кад сам се после ручка шетао по дворишту, чујем, са друма који води од Токаја, поштар труби у рог, и гони поштанске коње. Кад је стигао до крчме у којој сам ја био под стражом, он се заустави. Видим, на колима седи човек у огртачу, сав прашњав, а стражар, подофицир, прилази му. Човек скиде са себе огртач и сиђе с кола. На њему наша, руска коњичка униформа, по ширитима видим да је наредник. Долази сигурно из Токаја. Зовем га и запитам одакле долази и куда ће, а он ми одговори да долази из Токаја и да је овамо послат једном нашем, руском мајору који се ту налази под стражом, а кад је чуо да сам ја тај мајор, скине с главе капу, поклони ми се, извади из торбе писмо мајора Жолобова и преда ми га.
Стражари се одмах окупе да чују шта ће ми наредник рећи, а како смо нас двојица говорили руски, који они нису разумевали, удаље се. Ја узмем писмо и позовем наредника у собу; он ми испоручи поздрав од мајора Жолобова и додаде: „Господин мајор је, после вашег писма, сам хтео доћи, али га је заболела нога, па не може да се обуче, зато је мене с писмом послао.“
Отворим писмо и видим и у писму све то што ми је наредник испричао: да је мајор Жолобов и сам хтео доћи, али због болести није могао, и да је све што ми се десило јавио господину посланику у Беч.
Тог дана је наредник остао код мене, а сутрадан се вратио натраг, носећи мајору Жолобову мој одговор.
После три дана дође ми поштар у посету. Седео је подуго и између осталог испричао ми је да је јуче био у тврђави Кашави код граничног комесара, грофа Стараја. „Грофу је“, вели, „и самом сада непријатно што вас је задржао. Зна да сте писали вашем руском посланику у Беч, а у граду се већ зна да вам је био гласник из Токаја. Он сад већ види да сте руски мајор, као што сте рекли, и да сте у руској служби. Раније је сумњао зато што вам је пасош писан језиком који је њему непознат и што је без државног печата. Посумњао је да се није можда неки непријатељ, издајући се за Руса, пребацио преко границе, као што се ту скоро и десило, када су се по налогу пруског краља увукли неки људи тајно у земљу да дижу на буну калвине и лутеране, што би њему, пруском краљу, било од помоћи у садашњем рату с нама. За те људе се сазнало, они су похватани, а са вишег места стигло је после тога тајно наређење нашим пограничним комесарима, каже гроф Старај, да се будно пази на границу да се нико стран не увуче тајно у земљу, а исто тако да се и непознати путници, који се учине сумњиви, задрже. ‘Зато сам ја’, понављао је поштар речи комесарове, ‘с тим господином тако и урадио. Задржао сам га под изговором да мора издржати карантин. Пасош сам му послао у главну команду, и сада не могу ништа учинити док не стигне решење оданде.’“
Узгред ми је још испричао да се командант града чуди комесару што ме је задржао кад сам већ ушао у земљу. „Сада, кад нам руска армија долази у помоћ против Пруса, и кад су наш и руски двор у савезу“, рекао је командант, „имаће господин погранични комесар велике невоље због тога.“
Неколико дана касније чујем да је погранични комесар, гроф Старај, стигао у своје село, пола миље далеко од места у ком сам ја био. Село му је било мало по страни од главног друма, кућа велика, зидана, и лепа башта. Једног дана, пред вече, пошаље ми он једног свог чиновника да ми изручи поздрав господина грофа и да ме замоли, у име његово, да сутра код њега ручам. Ја се преко гласника захвалим господину грофу на пажњи, а на ручак му, рекох, не могу доћи, јер нисам здрав. Гласник оде с мојим одговором, а сутрадан, око девет сати изјутра, дође грофов син, младић од својих осамнаест година. Одевен лепо, а, види се, и добро васпитан. Показао се врло учтив. Почео је прво мађарски, а после и немачки. Дошао је као изасланик очев: његов отац, вели, јако би желео да ме види и моли да му учиним част и дођем на ручак — као што је и синоћ зато слао човека.
Иако сам се ја све време изговарао својом болешћу, младић је био тако мио и тако ме је лепо молио да дођем да сам на крају ипак решио да се одазовем — не толико због ручка, колико да видим и упознам тог господина, а и да му у згодном тренутку рекнем коју о оном што ми је учинио. И тако поручим по грофовом сину да ћу доћи.
Њему је то било врло мило, опростио се и пожурио натраг, а коњанику који је с њим дошао рекао је да остане и да ме допрати. Сео је затим у своје каруце и отишао оцу.
Одмах сам наредио да ми се очисте каруце и избришу од прашине и да се коњи упрегну. За то време обукао сам нову униформу, и слугама наредио да то исто учине. Са мном је пошао и ађутант Марков, и тако смо сви заједно пошли грофу.
Он је свакако видео с прозора кад смо ушли у двориште и дочекао ме на улазу, заједно са своја два сина. Био је врло љубазан и изјављивао да му је врло мило што сам се одазвао његовој молби. Увео ме је у кућу и представио својој жени, грофици, и двема кћерима, које су биле још неудате.
Грофица ме је посадила поред себе на диван и све време говорила са мном немачки. Она је мислила да сам Рус, а ја нисам ни спомињао да сам био у аустријској служби и да сам из Славоније, него сам на њено питање још потврдио да сам прави правцати Рус.
Она се чудила нашем руском језику кад смо понешто ја и ађутант Марков проговорили. (Марков је био из Украјине у Малорусији, а служио је у старим хусарским пуковима пре него што је био постављен у Шевићеву насеобину. Сад је ишао први пут у Мађарску и Ћесарску). А најчудније јој је било како ја немачки говорим. У почетку није хтела да верује да нисам Немац, али кад сам је уверио да сам Рус, а немачки да сам само научио, али ми није матерњи језик, она одговори: „Ми о Русима досад ништа нисмо ни знали, и замишљали смо вас,“ рече, „сасвим друкчије.“
Распитивала се затим о руским госпођама, о њиховом одевању и опхођењу. Питала је чак и да ли умеју играти европске игре. Ја сам јој о свему томе подробно причао, а нарочито како је на нашем двору. „Не само“, рекао сам јој, „да руске госпође умеју играти и да се удешавају по последњој европској моди него и европске језике знају и говоре.“
Грофица ме је пажљиво слушала, па се онда стала шалити, и окренувши се мужу рекла: „Ето, видиш да има света и изван Мађарске. После тога што сам сада чула тако бих желела да још данас пођемо у Русију да видим ту земљу.“
Гроф је за све време нашег разговора ћутао и пажљиво ме посматрао, а онда рече грофици: „Ја мислим да поред разговора госте треба пре ручка нечим и послужити“ — и он устаде и изиђе, а мало после донеше слуге на једном служавнику две велике чаше ракије, а на другом исечен хлеб и сир — и ону ракију па пред мене. Видим ја да је то нешто с намером удешено, јер сам знао да Мађари не пију из толиких чаша, а видим и то да нису послужени ни гроф ни грофица, него само ја и ађутант, и зато нисам прихватио чашу.
Гроф онда приђе, узе од слуге служавник и запита: „Зашто не изволите пити?“ — а ја одговорим да је то за мене превелика порција. Он поче наваљивати и молити да је испијем, али ја сам га, смејући се, одбио.
„Откад сте“, рекох, „увели тај обичај да се из толиких чаша ракија пије? Ми смо слушали да мађарска господа тако не раде“ — и тако су чаше изнели.
Уто јавише да је јело на столу и ја узмем грофицу под руку, а она рече: „Ја ћу вас одвести.“ Ушли смо у салу, где је све било припремљено, и сели за сто. Ја сам седео између грофице и старије кћери. За ручком се водио разговор о свему, а после ручка прешли смо опет у собу у којој смо и раније били, и тамо су нас послужили кафом.
Онда поче гроф говорити како му је јако жао што се онако са мном десило, а друкчије није могао да уради због строгих наредби с вишег места о чувању границе. Карантин сам, вели, морао издржати, а што нисам задржан на самом прелазу границе него тек ту, за то ће тај гранични официр бити предан суду, „а о вама“, говорио је гроф, „ја сам јавио надлежнима и надам се да ће решење доћи“ — и извињавао се да није имао рђаве намере.
На све те његове речи одговорио сам кратко: „Ви сте, господине, изволели рећи да сам овде задржан ради карантина, али ако сам ја опасан због неке епидемије, онда би сад требало и ви, с целом вашом породицом, да идете у карантин, пошто се, ето, ја налазим у вашој кући и пошто сам ручао код вас. А што се тиче вашег пограничног официра који ме је пропустио, он не може бити крив, јер да је постојало наређење да се на граници мора издржати карантин, он би ме зацело и задржао, а пошто то није било, какав је онда разлог био да ме задржите усред земље под изговором карантина, кад ту карантина уопште и нема. А исто важи и за мој пасош. Ако сам вас се учинио сумњив што је писан на језику који ви не знате, могли сте, ако немате другог преводиоца, позвати неког од ваших унијатских свештеника из ког оближњег села. Они би вам га лако и прочитали и протумачили, јер ти ваши унијати довољно знају руски језик; они по руским књигама и службу у црквама служе и од њих сте могли дознати да ми је пасош исправан. Осим тога, још један доказ: кад бих ја, из ког било разлога, био сумњив, зар бих ја тако отворено ишао главним друмом? Него, види се, господине грофе, да се вама лично прохтело да ме ухапсите и да ми поставите тако строгу стражу која ме, по вашем наређењу, ни из дворишта никуд није пуштала; нисам могао ни најпотребније ствари из села или града да набавим, и ту вашу строгост трпим већ три недеље.“
Кад сам му казао како се стража према мени понашала, он се учинио као да ништа о томе не зна и за све је кривио само оног чиновника ког је послао по мој пасош; говорио је да ће га казнити. Затим је наредио једном од својих потчињених да се стража одмах уклони и да се оставе само четири човека да ме преко ноћи чувају, да ми као не би ко од пролазника нешто учинио.
О тој наредби сам му рекао: „Није потребно, господине грофе, да сад такву политику водите. И кад бисте наредили да се сва стража уклони, ја се с тог места, где сам задржан, не бих макао докле год од својих претпостављених не добијем наредбу.“
После тих разговора с грофом није ми се тамо више остајало, него наредим свом слузи да дође с каруцама, па се поклоним грофици и њеним кћерима, а и грофу сам рекао неколико учтивих речи и захвалио му на дочеку. Казао сам му да дуже не могу остати, јер се као затвореник журим на своје место; с тим речима седнем на каруце и одем.
Тај господин се задржао у тој кући још три-четири дана и за то време двапут ми је слао своје синове да ме зову, али ја му нисам хтео више ићи.
Четврте недеље мога седења у затвору примим преко поште писмо од нашег опуномоћеног министра из Беча. Пише ми да морам остати ту где сам и да се мало стрпим још за неко време док он о свему не обавести њено величанство краљицу и да та ствар неће, рекао је, остати неиспитана.
Издржао сам још три недеље. Најзад сам добио преко поште од господина посланика још један велики коверат и у њему писмо, заједно с пасошем издатим од ћесарског двора, с државним печатом, с којим сам се могао слободно кретати. Тако сам провео у затвору пуних седам недеља. Сад је требало наставити пут и припремити се за сусрет с новим несрећама.
Наш опуномоћени министар, господин гроф Кајзерлинг, пише ми и наређује да кренем право у Петроварадин и да тамо сачекам даљу наредбу, а што се тиче мог хапшења, обавештава ме да је оном пограничном комесару наређено да дође у Беч на одговор.
После примљене наредбе, почнем се одмах спремати за пут, а кад су то моји стражари видели, један од њих одјури на пошту да то даље јави. Ја сам, међутим, све своје ствари натоварио у кола, и наредио и својим људима да буду спремни, па да сутра изјутра рано кренемо.
Сутра изјутра дође ми један од људи грофа Стараја, носи ми други пасош писан латински, с речима: „Господин гроф није још добио решење о вашој ствари, али је чуо да вам је стигла од вашег господина посланика из Беча наредба да се одавде кренете и господин гроф, уважавајући све то, неће вас више ометати и зато вам шаље овај пасош с којим се можете слободно кретати по Мађарској.“
Ја му на то одговорим: „Пасош вашег грофа за мене ништа не значи, нити ми треба. Ево“, рекох му, „какав ја пасош имам“, и покажем му пасош од ћесарског двора. „С овим ја пасошем путујем.“
Исплатим затим мом газди за све што сам од њега узимао — а то ме је доста скупо стало.
Напомене
- Прешов, сада у Чехословачкој.
- Кошице, у Чехословачкој.