Део 2, Поглавље 5
У Петроварадину сам провео једно две недеље и одредио где ће се Црногорци, ако буду долазили по зимском времену, сместити и како ће се издржавати. Тада сам се распитао и шта се то десило кад је мајор Петровић овамо стигао и какви су то људи што су у Ћесарску прешли (о њима сам слушао још у Токају). Дознао сам да је збиља из Турске тајно, преко Саве, прешао неки Јездимировић1 заједно с још неколико људи и да су се сви, после карантина у малом месту Митровици, изјаснили као Црногорци и дошли у Петроварадин. Тај се Јездимировић јавио мајору Петровићу с писмом од црногорског владике; у том писму владика Јездимировића производи за поручника и наређује да и он ради у црногорској комисији и да се сви људи које он буде превео у Русију имају завести као Црногорци.
По владичиној наредби мајор Петровић је Јездимировића примио, али како Црногорци с те стране нису уопште могли прелазити, мајор Петровић је променио план и сложио се с Јездимировићем: да потајно врбују људе из Ћесарске.
Али, иако су били спремни на тај подухват, ипак у туђој држави нису могли ништа сами извести. Требало је наћи неког способног тамошњег човека који би им у том послу био од помоћи. У то време, у граду Карловцима (место удаљено миљу и по од Петроварадина), живео је један човек који је служио као синдикус (тај чин би одговарао шефу полиције или секретару градске управе). Звао се Иван Баљевић. Он се доселио као мали из Турске, из Албаније, у Ћесарску, ту се и школовао, научио прилично немачки и латински и у истом граду касније заузео место синдикуса. Петровић је дознао за њега и потрудио се да се с њим упозна. Поручио му је да су земљаци и да би желео да се види с њим (и Петровић је био из Турске, из Албаније, из града Подгорице).
Баљевић прихвати позив, дође у Петроварадин, нађе се и упозна с мајором Петровићем. Овај му том приликом повери свој план и замоли га за помоћ, обећавши му велику награду за труд, и Баљевић пристане. Почели су овако: у Карловцима и у околним местима било је увек људи с разних страна који су, са објавама, долазили у та места ради посла и зараде (у Русији се такви људи називају бурлаци, а тамо бећари). Они су живели по целу годину у надници или с месечном платом (радили су највише у виноградима и баштама). Те су, дакле, људе стране и непознате, могли тајно придобити да се изјасне као Црногорци. Кад прекину посао, из градске канцеларије ти људи добијају нове објаве (старе им се при ступању на посао одузимају), и у те нове могло се написати да су сви Црногорци и да су дошли у град или околна села само привремено, због зараде. С тим новим објавама могли су после прелазити на нова радна места, а као прави Црногорци могли су се и у Петровићеву јединицу пријавити.
Баљевић се примио тог заплетеног и опасног посла и почео људима (тајно припремљеним и поткупљеним) издавати праве службене објаве, а ови су се онда пријављивали мајору Петровићу. Ускоро се накупило око педесет таквих људи. — То се све радило у највећој тајности.
Чим је Петровић видео како му је почетак врбовања добро пошао, наредио је пријављеним људима да се настане изван града по гостионицама и крчмама, и то или сваки за себе, или по двојица-тројица, као што су и раније радили кад су тражили посао. Сваком је дао нешто новаца, колико за прво време, а такозваном поручнику Јездимировићу издао је наредбу да мотри на њих и води рачуна где се који налази.
И одмах, не часећи часа, јави у Беч опуномоћеном посланику да су већ стигли црногорски исељеници које му је владика послао с поручником Јездимировићем. Он их, јављао је, држи у приправности за прелаз у Русију и моли пасош за њихов слободан прелаз преко границе.
Наш опуномоћени посланик изради после тог извештаја преко ћесарског двора пасош на име такозваног поручника Јездимировића, који ће исељенике предводити, и пошаље га преко поште.
А Петровић одмах, без оклевања, најми из околних села кочијаше да превезу људе до одређеног места. Нареди им где и кад да дођу, а исто тако нареди и људима да у то доба ноћу тамо стигну. Потрпа их затим све у кола и са Јездимировићем их пошаље на пут. Сутрадан је и сам отпутовао према млетачкој граници, у град Трст, где се налазио пуковник Пучков с државном касом.
За све то се сазнало одмах некако после мог доласка у Петроварадин. Кад је оно раније Јездимировић побегао из Русије према пољској граници, с њим су побегла још два човека који су после, кад су дошли у Петроварадин, причали свуда о томе. Кад је за то синдикус Баљевић сазнао, предвиђајући несрећу, ништа паметније није смислио него се сакрије пре него што о томе судске власти сазнаду.
Затражи зато од градског начелника да му да неколико дана одсуства да може отићи преко Дунава у Банат, у град Панчево, а кад га је начелник пустио, не оде у Банат, него у Петроварадински Шанац (или Нови Сад), где сам се и ја у то време налазио.2
Стигао је ноћу и скрио се код свог шурака, где је и цео сутрашњи дан провео, а касно ноћу, кад сам са слугом у кући био сам, упадне ми наједном један непознат човек у огртачу, казујући да има са мном нешто важно да разговара насамо.
Како ми је био непознат, рекао сам му: „Немам част познавати вас. Ви свакако нисте из овога града.“
Он ми рече да је он синдикус Баљевић из Карловаца, и понови своју молбу да говори са мном насамо. Тог човека сам први пут тада видео. Устанем и поведем га у другу собу, а он, како је ушао за мном, затвори врата за собом, па ми приђе ближе и падне на колена, плачући и молећи да му спасем живот. Било ми је чудно такво понашање непознатог човека, станем га дизати и упитам га шта хоће од мене и на који начин да му живот спасем.
Он ми онда подробно исприча све што се десило између њега и мајора Петровића (што читалац већ зна). Осећа, говорио је, да му прети опасност, и хтео би да се склони пре него што га ухапсе. Тражио је, рече, од начелника неколико дана одсуства под изговором да мора послом преко Тисе у Банат, у град Панчево. Ових дана ће га зацело тражити да га ухапсе — тако му је, рече, дојавио један пријатељ из тврђаве Петроварадина, као и да је о свему томе обавештен већ и генерал-лајтнант аудитор, који је команданту предао извештај и налог да га ухапсе и изведу пред суд. Зато ме моли да му помогнем и живот му спасем, и зато је, вели, и дошао, јер не зна ко би му други осим мене могао помоћи.
Ја нисам могао пристати да га код себе задржим, као што је он тражио, а још мање да стојим добар за њега и да са судом имам посла. Постојало је строго наређење нашег опуномоћеног министра о тим недозвољеним пословима. По наређењу, нико други осим црногорских исељеника није смео бити у списку. И под претњом губљења части ја се нисам смео мешати ни у какве ствари које би биле изван задатка који ми је одређен. Све сам то Баљевићу разложио и рекао му да му не бих, кад би лично до мене стајало, одбио помоћ, „али како ја сам себе и своју част морам чувати, не могу вам ништа помоћи, него нађите неки други излаз за свој спас, а на мене немојте рачунати — ја вам не могу ништа друго осим тај савет дати“.
Кад је он то чуо, облиле су га сузе и опет је пао преда мном на колена, молећи да му живот сачувам, да он никаквог другог излаза нема и да се само у мене уздаје. Био сам приморан да му још једанпут кажем да се ја не смем мешати у такве ствари, јер се бојим да сам себе не увалим у несрећу и да га зато молим да ме остави на миру.
Најзад је ипак отишао, а мене оставио у великој бризи. Целу ноћ сам провео у страху. Бојао сам се, кад се та ствар открије, да ће тамошња господа и на мене посумњати, и, да бих се спасао, почнем смишљати шта бих одговорио кад би ме неко о томе штогод питао и како бих све то заједно приказао као измишљотину. Најзад, мислио сам, кад би баш до чега и дошло, ја бих показао наређење господина опуномоћеног посланика које код себе имам да се види да ја знам каква је строгост кад се тиче таквих недозвољених послова.
Сутрадан су Баљевића тражили и у Новом Саду. Војне власти су се свуда распитивале за њега, о њему је обавештен и градски Сенат (тако се тамо зове суд), а говорило се да га и у Панчеву траже (куда је казао да ће ићи), с тим ако га нађу, да га одмах ухапсе.
Тог истог дана послао ми је један господин (нећу га овде именовати) свога слугу да пита да ли ћу то вече бити код куће. Треба, поручио је, да се види са мном. (Тај господин је у Новом Саду био врло угледан, и ја сам се с њим добро познавао). Одговорио сам да ћу бити код куће и да ће ми бити врло мило да га видим; с том се поруком слуга вратио.
Кад је пало вече, стиже тај господин, сам. Дочекао сам га пријатељски. Разговарали смо о разним стварима око пола сата, а онда он поче да ме моли за Баљевића. Молио ме је да се смилујем на њега и да га спасем. Казао ми је да га траже, да ће га кад га пронађу предати суду, па ће га суд приморати да целу ту ствар открије. Он је засад скривен, али тако не може још дуго остати, „а његов спас“, говорио је тај господин, „зависи сад једино од вас. Иначе ће рђаво завршити: или ће провести цео век у тамници, или ће га чак, другима за пример, казнити смрћу. А како та ствар, у коју се он неразмишљено уплео“, наставио је тај господин, „има везе с вашим, руским пословима, ви му морате пружити помоћ“. Наваљивао је на мене да га тајно пошаљем у Русију, говорећи да ја то могу урадити. Саветовао ме је да тако учиним, јер се само на тај начин неће ништа сазнати и суд неће моћи ништа открити.
Ја сам тог господина врло добро познавао и знао сам да је поштен човек, али да је на његовом месту био неки други, ја бих све те његове речи сматрао само као кушање. А како ми није био ни најмање сумњив, могао сам с њим слободно разговарати и поверити му све о оним строгим наредбама које су ми дате. Рекао сам му да сви наши официри који су послати за тај посао у Аустрију имају такве наредбе, па сам му чак ту наредбу нашег посланика и показао. „Ето“, рекао сам му, „кажите сад и сами смем ли ја улазити у ту Баљевићеву ствар, кад ја за то немам ни власти ни могућности.“
Он ме је пажљиво саслушао, чак је и увиђао да бих прекршио наредбу коју сам добио и да бих учинио нешто недопуштено кад бих нешто предузео, али ипак није престајао да моли да Баљевићу некако помогнем, и тражио да му то обећам.
Молба тог господина бацила ме је у бригу. Нисам му могао одмах одговорити, нити му ишта обећати. Казао сам му да ме остави да размислим до сутра, а сутра ћу га известити шта сам решио — и с тим смо се растали.
Отимао сам се просто да улазим у ту ствар. Веровао сам да је Баљевић све то радио само због користи (примио је новац од Петровића), а не из љубави према Русији, као и Петровић што је у својој лакомислености гледао само да се додвори владици, који је обећао одређен број људи. Имао сам, дакле, разлога да се не мешам у њихове ствари. Али, с друге стране, шта ће бити, размишљао сам, ако Баљевића изведу на суд и притегну га, па он ода ту ствар срамотну и за сваку осуду — за коју може и наш посланик у Бечу сазнати, па чак можда и наш двор. И зар се не би могло десити да се због незадовољства једног и другог двора ова наша комисија чак и укине? Зато би можда ипак најбоље било све то предупредити и спречити да се о томе штогод сазна. И тако сам решио да нађем неки начин и Баљевића пошаљем у Беч, а оданде, кад се укаже прилика, у Пољску. Целу ноћ сам премишљао док нисам донео ту одлуку.
Сутра изјутра пошаље ми онај господин слугу с позивом да му дођем на ручак. Знао сам да је то због Баљевића. Рекао сам слузи да ћу доћи, а до ручка седнем и напишем два писма у Беч: једно господину посланику, а друго секретару Волкову. Писао сам им о Баљевићу. Хвалио сам га, и то што је урадио приписивао сам његовој великој љубави за Русију и жељи да јој учини услугу. „Али сада се овде“, писао сам, „његов рад открио и живот му је дошао у опасност. И да преко суда не изиђе све на јавност, ја сам био приморан да га тајно опремим у Беч.“ — На крају сам још молио да се смилују на њега и да му укажу помоћ и заштиту.
Кад је дошло време ручку, пођем оном господину. Он и његова жена дочекали су ме на улазу и обоје ми се обрадовали. За ручком осим нас никог другог није било.
Кад смо после ручка прешли у другу собу, запитао ме је тај господин шта ће бити с Баљевићем. Одговорио сам му да сам већ спремио писма и да ћу га сутра с писмима послати у Беч, само, рекао сам, мора се преобући и набавити пасош као трговац. На те моје речи господин ми се захвалио: био је мојим решењем врло задовољан. Пасош и трговачко одело за Баљевића, рекао је, биће његова брига.
У Новом Саду има кочијаша колико год човек зажели. Задржавају се обично изван града у гостионицама. Стижу с путницима из разних места и враћају се опет с њима. И како непрестано иду на све стране, било ми је лако да нађем кола за Баљевића.
Баљевић се преобукао као трговац из Турске; таквих је тамо пун град, а Грка највише. Они путују најчешће у Пешту, Будим и Беч, разносећи своју робу. И он је био опремљен као један од њих. Кола су му била већ у приправности у једној гостионици у којој је један мој наредник становао.
Оном господину дао сам реч да ћу Баљевића послати у Беч и рекао му да ми га пошље сутра на ноћ (све то време он је лежао сакривен у подруму код свога шурака).
Сутрадан касно ноћу он дође, обучен као грчки трговац који долази из Турске (као такав, имао је и пасош до Беча под туђим именом). Ја му дам припремљена два писма, а уз њих и треће, за оног мог пријатеља трговца и банкара (о ком сам у првом делу говорио), с молбом да Баљевићу помогне да пређе границу ако буде требало (он му је највише и помогао; касније ће и о томе бити речи).
Баљевић је узео писма и исте ноћи кренуо на пут. Све је ишло како треба и о њему нико ништа није сазнао. Кад је стигао у Беч, упутио се прво мом пријатељу трговцу, као што сам га упутио. Дао му је моје писмо, а овај га сместио код једног човека код ког је могао бити сасвим сигуран. Показао му затим пут за посланство, где се јавио секретару Волкову и предао му моја писма. Али од тога није имао много користи, или, може се рећи, нимало. Господин посланик није сматрао за потребно да му укаже помоћ, него му је рекао нека се сам побрине за прелаз ако хоће у Русију. Зато се Баљевић морао с молбом обратити оном мом пријатељу трговцу.
Мој пријатељ је, према мом писму, отпремио Баљевића с другим трговцима преко границе у Лајпциг и писао тамо својим пријатељима, трговцима, да га упуте у Варшаву (у свим тим градовима има доста трговаца Грка, који хоће понекад да помогну човеку у невољи).
Баљевић ми је, кад је стигао у Беч, о свему томе преко поште писао, а ја сам, опет, све то дојавио оном господину (о коме сам већ доста говорио). Нико други није знао шта је с њим било. Оно што се десило заборавило се. Сви су мислили да се негде заувек изгубио. Он је, међутим, прошао кроз Пољску и стигао срећно у Русију, у Петроград.
Ја сам после тога отишао на ћесарску границу према Турској, у Митровицу, на левој обали Саве, у Срему. Ту је главни гранични прелаз, карантин и стража. У том су граду живели мати моје жене и брат, пуковник Александар Рашковић, са женом и децом. Затекли смо их све живе и здраве. Примили су нас у своју кућу и дали нам засебне собе, и тако смо се ту сместили.
Према мом задатку, требало је да ту нешто постигнем пре него што Савом крене лед. Требало је да преведем макар мали један број људи из Турске. (Да Црногорци до тих места дођу, о томе није могло бити ни говора. Они би морали прећи преко великих босанских планина, а пут би им због Турака био дуг и опасан), Дошао сам, дакле, на обалу Саве, која тече поред саме Митровице. Ту у близини био је карантин и у њему директор, његови чиновници и ћесарска стража.
Видео сам се и упознао с директором и показао му свој пасош, по којем сам могао примити исељене Црногорце из карантина. Питао сам га да ли је већ ко стигао од њих. (Морао сам га тако питати и рећи му да ће сигурно доћи).
Директор ми је одговорио да је о мом доласку обавештен од своје команде, али да Црногораца још нема, нити се чује да ће доћи, а ја му још једном поновим да ће доћи и замолим га да један мој наредник и каплар остану у карантину да те људе упишу кад стигну и да им дају храну док не издрже карантин. Директор пристане и прими их.
Нешто сам већ постигао, а да постигнем све, требало је и друге мере предузети, али само пажљиво, да не начиним неку грешку па да аустријска команда посумња на мене.
Мени је цела граница одраније била позната. На неким местима било је и мојих рођака, а осим њих имао сам тамо и добрих пријатеља и познаника у које сам се могао поуздати. Њих сам, дакле, потражио и нашао. Они су ми у мом предузећу могли помоћи.
Онда сам тајно по селима с турске стране пустио глас да сам стигао у Митровицу и да очекујем црногорске исељенике, али да се исто тако под именом Црногораца могу јавити и други људи из Турске у моју јединицу. Зато, ако ко жели да се пресели, нека се јави граничној ћесарској стражи, на месту које му се чини најподесније, оданде ће сви бити доведени у карантин, а већ у карантину ја дајем цело издржавање.
Све сам то учинио само зато што сам био веран својој заклетви. Хтео сам ревносно да служим Русији (коју сам већ називао својом отаџбином и децу своју њој у службу наменио) и да њој на корист те људе преведем.
Тако се преко мојих пријатеља, као што сам рекао, пренео тајни глас Србима у Турској о мом доласку у Митровицу и оданде су почели пристизати људи и појединце и у групама, како је ко већ умео и знао, преко залеђене Саве. (То су били последњи дани за прелазак, јер је лед убрзо после тога кренуо). У ћесарским караулама пријављивали су се као Црногорци, а затим су одвођени у карантин. То су све били млади, нежењени и наочити људи. Ја сам о њиховом доласку одмах бивао обавештен и одмах их уводио у свој списак. Прешла су ми тако шездесет и два човека. Ја сам их хранио, а некима чак и куповао одело и обућу (за те трошкове донео сам из Русије триста дуката).3
Чим су се искупили и прешли у карантин, послао сам један извештај у Беч нашем посланику, грофу Кајзерлингу, а други у Трст пуковнику Пучкову, који се таљено налазио с државном касом. Јавио сам им да су ми из Турске прешла шездесет и два исељеника који су се изјаснили као Црногорци, да су смештени у митровачки карантин, и да ћу их после карантина превести преко Дунава у Нови Сад, где ћу чекати даље наређење.
Моји пријатељи, с ове стране границе, о којима сам говорио, причали су ми како многи људи из Турске имају жељу да се иселе, и да није настало рђаво време и да се путеви нису искварили и лед на Сави кренуо, прешли би још многи са својим породицама. То исто су ми потврђивали и пресељеници из карантина. Говорили су да ће се читава села подићи и прећи преко Саве ако идућег лета и зиме будем у Митровици.
О томе шта сам урадио писао сам и црногорском владици, који се тада налазио у Трсту, као и мајору Петровићу, а пријатељима сам рекао да народ обавесте да ћу и догодине бити ту, а ако не будем ја, биће неко други, и да ће сви исељеници бити примљени, и зато нека не губе наду, него нека буду спремни.
Колико сам се у то време проводио лепо и весело на граници, толико сам после имао туге и жалости. Мој син, о коме сам причао како му се у Токају десила несрећа, разболео се изненада тако јако да је за три дана умро. Тај тешки удар претворио је нашу срећу и радост у највећу тугу и жалост. Жена ми је од туге пала у постељу лежећи у њој непомично.
Све сам чинио да јој помогнем. Призивао сам лекаре, али како је она поред болести била још и бременита, лекари су били мишљења да се од лекова уздржи, да се не начини још веће зло. Прележала је неке две недеље, а онда се мало придигла, али је и даље више лежала него што је била на ногама.
У то време моји исељеници били су пуштени из карантина, а ја узмем уверење од директора да су сви издржали карантин, њихов тачан број, и да су сви пријављени као Црногорци. Затим сам их превео преко Дунава у Мађарску, у Нови Сад, и о свему томе обавестио команданта у Петроварадину. Командант је послао једног официра да извиди и испита да нису то случајно људи из Аустрије. Онда најмим три велике гостионице на крају вароши и сместим у њих све исељенике, оставим им једног наредника и једног каплара, уредим све што је било потребно за њихов живот и тако их оставим, а ја се пожурим опет натраг. Уто је већ стигло и пролеће и време се пролепшало.
Кратко време после тога добијем наредбу од пуковника Пучкова из које сам дознао да ми он са наредником Фишером шаље двадесет и седам људи, који ће ускоро стићи. Те људе имао сам да здружим са мојима и да их спроведем у Русију, у Кијев, где ћу имати да сачекам наредбу Сената: да ли ћу се вратити у клесарску или ћу поћи на неко друго место. Људи које будем довео остаће под командом кијевског команданта, а новац за њихов пут и моја плата послаће ми се на тврђаву Петроварадин.
Кад сам добио ту наредбу, почео сам се припремати за пут. Чекао сам још само наредника Фишера, који ми је с људима послан. Али велика ме је брига морила због моје жене. Била је слаба, још је лежала и, како је онако немоћна тешко подносила бременитост, није смела поћи на тако далек пут. Осећала је да није кадра да издржи толики напор. Зато сам решио да она остане код матере. Надао сам се да ће ми Сенат наредити да се по истом задатку вратим у Ћесарску: њено би се здравље за то време поправило, ослободила би се бремена и онда би могла и она путовати. Све смо лепо смислили, али човек, тај бедни створ на овом свету, никад не зна шта му је судбина припремила и какве га све несреће чекају.
Наредник Фишер стигао је сам. Људе је оставио на главном друму који води у Кечкемет. Нисам оклевао. Опростио сам се са женом и пошао на пут. Нисам носио много ствари. Узео сам само једна кола и две слуге. Уз пут сам свратио команданту (старцу о ком сам раније много причао) у тврђаву Петроварадин да се опростим с њим. Ту сам примио и новац који ми је тамо стигао, пребацио се преко Дунава у Нови Сад, нашао тамо кочијаше с теретним колима, сместио у њих своје људе и кренуо на пут.
Трећег дана стигнем у Кечкемет, где су ме чекали Фишерови људи из Трста, и кад сам их саставио с мојима, имао сам осамдесет девет редова, једног наредника и једног каплара. Одатле пођем даље.
Иако је било наређено да се наредник Фишер, кад преда људе, врати одмах натраг у Трст, ја сам га ипак задржао уза се: двапут смо још коначили заједно. Питао сам га за те људе да ли су збиља прави Црногорци, као што у списку стоји, јер, рекао сам, „мени не изгледа да говоре као Црногорци“.
Он ми одговори да ту уопште нема Црногораца. „Ми смо их“, рече, „скупили тајно где и како смо могли и под тим именом их уписивали, а Црногорца тамо нисмо ни једног јединог видели. Црногорски владика је дошао, додуше, морем у Трст, али никог са собом није довео осим попова и калуђера, а говорено је као да ће за њим стићи и људи лађом.“
Фишера сам после тога вратио, а ја продужио даље.
На првом ноћишту све је било у своме реду. На другом и трећем већ се почео стварати неред, а што даље, било је све горе. На крају је постало скоро неиздржљиво, и то све због ових из Трста, све самих божјих лопова и пијаница. Искупило се ту све оно најгоре; међу њима је било и правих шумских разбојника. Уз пут, на преноћиштима, по кућама и крчмама крали су све што виде, а што узму — више не тражи.
На много места морао сам плаћати штету што су починили. Осим тога, међу њима су сваки дан избијале чудне препирке: један другом није давао испред себе, у колима су бирали боља места и на та места други није смео сести. Из тога су се стварале не само свађе него и туче.
Могао сам строгошћу да их излечим од тог неваљалства, али били смо већ близу границе, а они, какве су пропалице били, могли су се разбежати и направити ми велике неприлике. Зато сам морао с њима лепо, само да ме слушају.
Хранио сам их уз пут месом и рибом кад год сам могао, давао им новац за пиће, разговарао с њима најлепше и хвалио им јунаштво и добре њихове особине. Понекад сам се задржавао с колима пред крчмама, узимао им пива и ракије и појио их на свој рачун. И онда сам им говорио о њиховој самовољи, да им не приличи то што раде и да ће због таквог владања доћи на рђав глас. „Боље је“, говорио сам им, „за вас да будете уздржљиви и послушни и да се међу собом слажете и пазите. Ако тако радите, стећи ћете признање и за добро владање добићете официрске чинове. У Русији“, рекао сам им, „нико у служби не остаје ненаграђен.“
Таквим и сличним начинима успео сам да се некако сложе и здруже и да слушају моја наређења. Напатио сам се у почетку страшно с њима. Бојао сам се и да се не побуне у туђој држави, на тако далеком путу, и да не пређу у пољску службу — а Пољаци су их на то на више места и наговарали. Зато никад нисам хтео да се задржавам у градовима и већим местима на преноћишту, него сам маршруту удешавао да заноћимо у сеоским или друмским крчмама.
А они други, које сам ја извео, били су ми послушни и верни од почетка пута па све до Кијева, и зато сам и ја у њих имао велико поверење. — С таквим сам се тешкоћама борио кроз целу Мађарску и Пољску, управо до руске границе.
Међу људима из Трста нашао сам једног свог давнашњег познаника. Био је то један Србин из Славоније. За време моје службе у Ћесарској, у Славонском хусарском пуку, он је био у служби код мајора Продановића као учитељ његовој деци. Звао се Алексије Калиновић. Био је човек од реда и врло учен. Кад је оставио мајора, отишао је у Далмацију да нађе друго место. Одатле је био позван за секретара црногорском владици (владика је писао у Далмацију својим пријатељима да му нађу таквог човека).
Код владике Василија у Црној Гори био је три године секретар. С њим је заједно и у Трст дошао. Али кад је чуо да се ја с том комисијом налазим у Ћесарској (сам ми је то причао) и да одлазим са исељеницима у Русију, није више хтео остати код владике, него је тражио да га владика ослободи дужности. Хтео је и он с исељеницима у Русију, и тако ми је дошао с оном дружином из Трста.
Ја сам му се врло обрадовао. Како је био из добре куће, позивао сам га за свој сто, а и у путу је са мном у колима седео. Тако сам имао прилике да сазнам све о раду црногорске комисије. Питао сам га шта се тамо дешавало и он ми је све подробно испричао.
Испричао ми је како је владика Василије, кад се вратио из Русије у Црну Гору, сазвао сердаре, виђеније људе и свештена лица, објавио им да је црногорска комисија започела рад и затражио њихов пристанак да се из Црне Горе у Русију пошаље хиљаду људи, колико је за први мах обећао. Као први имали би да пођу млади нежењени, а касније, уколико зажеле, и ожењени људи са женама и децом. Владика је молио да се нико од сазваних томе не противи, а путне трошкове око пресељења од Трста до Русије, рекао је, сносила би руска државна каса.
Тек што се владика пред збором изјаснио, наставио је Калиновић, људи су се почели бунити. И одмах су се створиле две партије. У једној су били владичини рођаци, који су се сложили с владиком, а у другој сви остали који су били против исељења. Они су корили владику и питали га какву он то власт има да људе из њихове домовине исељава. А ако је Русији дао обећање, рекли су, онда нека шаље своје људе, који су му у власти, а они ићи неће. Тако се, причао је Калиновић, збор и разишао. Највише се противио неки Стано, а други су само понављали оно што је он говорио.
Владика је после тога, причао је даље Калиновић, био неколико дана у великој неприлици. Видео је да га нико не слуша, а посао који је започео, без народне воље, морао је ипак завршити. И шта је знао — почео је призивати своје рођаке и неке попове удовце, поповима дао благослов да обрију браде, наградио их новцем и официрским чиновима и тако их придобио на своју страну.
Онда је почео тражити начина како да привуче и тога главара Стана (о коме сам казао да се највише противио), а исто тако и војводу и сердара Мојаша. Почео је и њих придобијати поклонима, а онда је испросио Станову сестру за мајора Петровића. Стану је, опет, обећао титулу губернатора (тог назива и чина дотле није ни било у Црној Гори) и објаснио му да је губернатор исто што и генерал, или владалац читаве земље. И ако Стано, рекао је, пристане да пође у Русију и потруди се да и друге за то придобије, тај ће му чин, по владичиној препоруци, и руски двор потврдити. Касније ће се, ако буде хтео, моћи и вратити и бити господар Црне Горе.
Владика је на тај начин постигао донекле оно што је желео. Придобио је и тога Стана за себе и утврдио с њим да мајор Петровић узме његову сестру за жену, а он, Стано, да пође с њом младожењи у Трст. Исто је тако придобио и војводу и сердара, обећавши им да ће их двор, ако пођу у Русију, наградити за њихову ревност.
На томе је владика све и засновао. Придобијени за исељење придобијали су друге, и људи су му се почели јављати. Онима из угледних кућа владика је давао одмах официрске чинове — али поред свега тога људи су се ипак слабо одазивали, као што ће се даље видети.
Што није могао да испуни обећање, владика се изговарао нападом Турака. Турци су, вели, напали црногорску границу с албанске стране, и Црногорци, забављени својом домаћом невољом, морали су да бране своју земљу и да се бију с Турцима. Зато је владика исељавање оставио својим присталицама, а сам се кренуо на брзину из Црне Горе. На млетачкој граници на мору нашао је лађу и дошао у Ћесарску, у Трст, где се налазио и пуковник Пучков, са касом. С њим је дошао и тај његов секретар, Калиновић. Ту, у Трсту, споразумео се с мајором Петровићем да у извештају пуковнику Пучкову наведе турски напад као разлог што су се људи у малом броју одазвали. Већи број се сада није могао, речено је, одвојити, јер су људи остали да бране своја огњишта од Турака, одвојен је само један мали део, који ће ускоро доћи за њима.
Кад је владика у Трсту примио писмо које сам написао њему и мајору Петровићу, извештавајући их о броју људи који су из Турске преко границе прешли у Митровицу, и рекао им да ће их касније бити још више, њих двојица су, знајући да ће црногорских исељеника бити врло мало и да своје обећање неће моћи испунити, гледали да ствар преудесе у своју корист. Поплашили су се да ме оставе на граници, јер исељавање тих људи могло се приписати више мени у заслугу него њима, а касније могло се открити још и то да то уопште и нису Црногорци, него други Срби, које сам ја под тим називом позивао на исељење. Зато су одлучили да ме уклоне с тог места. Тражили су од пуковника Пучкова (како сам после, кад је комисија била већ укинута, дознао у Петрограду од самог Пучкова) да ме с исељеницима пошаље у Русију, а да на границу место мене пошаље ађутанта Маркова. Уједно су тражили од Сената и оног такозваног поручника Јездимировића (оног што је превео први транспорт људи у Русију, о ком сам већ говорио) — и Јездимировића те исте године на њихов захтев пошаљу из Русије у Ћесарску. И тако су он и ађутант Марков примили сав онај свет што је преко лета прелазио из Турске у Ћесарску — а прешло их је тада, које људи са женама и децом, које нежењених, око хиљаду душа — и исто онако као и раније: под називом Црногораца. То се догодило 1757. године.
Напомене
- Кад је Шевић стигао из Ћесарске у Кијев, јавио се и тај Јездимировић, као хусарски редов, у његову јединицу (он се у Русију доселио пре Шевића) а кад сам касније и ја дошао, био сам и ја одређен у Шевићеву команду. После, кад смо се припремали да из Кијева пређемо у нашу нову насеобину у Бахмутској провинцији, и Шевић ме поставио за капетана чете, међу људима који су били под мојом командом, сећам се да ми је на списку био и један хусар, Јездимировић, који је пред полазак у нашу насеобину побегао преко границе у Пољску. Касније смо чули да се преобучен у калуђерску поцепану мантију, с лажним пасошем, представљао као калуђер из Света Горе, просећи милостињу. Из Пољске је после преко Мађарске дошао у Славонију према турској граници, па је и тамо код неке господе просио. Говорио је да је Ради милостиње био и у Русији, и тако је, кријући трагове, прешао преко Саве у Турску, у Босну — одакле је родом и био. И како о њему нико није водио рачуна, није се за њега дотле ништа ни знало. Али дознао је и он за црногорску комисију и није хтео пропустити прилику а да се не користи. Пошао је пешке црногорском владици, провлачећи се кроз Турску, обучен у ону своју калуђерску мантију. Кад је стигао, представио се владици и изјавио да и он може из пограничних турских крајева извести велики број људи, али да за награду тражи официрски чин. Владика га постави за поручника и нареди му да људе које буде превео на ћесарску страну у карантине пријави као Црногорце. И он је збиља у митровачки карантин довео два своја брата и зета с породицама и још два сељака исто тако с породицама. Толико је у то време и бројала цела та њихова јединица, и ти људи названи су црногорски пресељеници.
- Тај град, који сам назвао Петроварадински Шанац, исти је град о којем сам и у првом делу ове књиге говорио. Из давнина је тим именом назван, а после је проглашен за слободни краљевски град и назван српски: Нови Сад, а немачки: die königliche frei Stadt Ney Satz. Лежи на левој обали реке Дунава, у Мађарској, насупрот ћесарске тврђаве Петроварадина. Дели их само Дунав.
- Треба напоменути да се Турци преко Саве у Турској, у Босни и Србији, разликују од оних у Анадолији и Египту. Они су некад били хришћани, као и остали Срби, али су се због турског беса и насиља истурчили. Живе највише у градовима, а по селима ретко. Језик и обичаји су им српски. — С турске стране постоје карауле, али кад ко пређе на ћесарску страну, нико од тога не прави питане. Тако је било и с тим мојим људима.