Део 2, Поглавље 6
Сад да оставимо владику и мајора Петровића с њиховим Црногорцима, док опет не дођу на ред, него да наставим причу о своме путовању.
Већ сам говорио колико сам муке и невоље имао с тим људима на путу. На исти начин прошао сам с њима и кроз Пољску и стигао већ близу наше, руске границе. дошли смо у једно мало пољско место звано Наволоч, близу првог граничног места Васиљкова у Украјини. У том месту задржим се око подне, да коње напасем. Нисам ни знао да ту има пољске војске. Ушли смо већ у јеврејске гостионице, и ја наредим кочијашима да нахране коње, а исто тако и да људи ручају. Гледам, улицом пролазе пољски војници. Запитам их откуд и зашто су ту и ко им је заповедник. Они ми одговоре да ни сами не знају зашто су ту, да су јуче приспели, и покажу ми кућу у којој заповедник станује.
Смислио сам да нешто исполитизирам. Једно, да одем и јавим њиховом заповеднику да туда пролазим са својом јединицом, а друго, што је било још важније, хтео сам да дознам шта то они раде близу наше границе, да могу обавестити о томе свога команданта кад стигнем у Кијев.
Пођем тамо. На дворишту стража, а један официр седи пред вратима. Питам га за заповедника, а он ми каже да спава, али ако треба, може га пробудити. Ја му кажем: „Па ако му неће бити криво, ти га пробуди. Реци му да бих желео да га видим.“
Подофицир се ускоро врати. Рече ми да је свога пана официра пробудио и показа ми куда да прођем.
Кад сам ушао, видим човека, седи на постељи, трља очи још бунован — јака и здрава нека људина. Кад ме је видео, устане па ме понуди да седнем и запита ме каквим послом долазим. Ја му се представим и кажем да кроз то место спроводим регруте и да сматрам да треба да га о томе обавестим.
Он је био тиме поласкан и тако почнемо разговор. Између осталог дознао сам и оно што сам желео. Рекао ми је да са својом јединицом иде од места до места: траже и хватају разбојнике (њих је онда у Украјини било много).
После тога изађем и наредим својим људима да прежу коње и полазе. Нисам само знао да се на излазу из тог места налази једна њихова јединица с другим официром. Моја су кола била већ сва спремна, и људи поседали.
Ја сам ишао напред на својим каруцама, а остала кола с људима за мном. Кад сам већ изишао из места, видим с десне стране у једном дворишту крај пута стражу, пушке, добоше, и стражара како се шета, а у дворишту много војника. Мислио сам да су и то војници из јединице оног официра код кога сам већ био.
Пут је на том месту скретао с великом окуком и требало је времена да сва кола прођу то место па да ми буду сва на очима.
Мене је стража с мојим каруцама пропустила, нико ме ништа није питао, али кад су се иза те окуке показали моји људи с колима, стражар викне: „к оружју!“ па изјури на улицу и задржи предња кола — хтео је свакако да дозна ко су и какви су то људи у њима.
Кад сам видео да су ми кола зауставили, скочим с каруца и пожурим да место мојих људи ја одговарам, али док сам ја стигао, један од оних мојих разбојника већ је био скочио с кола, ударио оног стражара и срушио га на земљу. Започе вика, стражари истрче из дворишта, препрече пут колима, добоши ударе на узбуну, а ускоро и звона зазвоне. Скупи се народ и војска. Од вике и галаме није се реч једна могла разабрати. И како су нас опколили и сабили на том месту, могло је доћи и до крви. Ја од чуда нисам знао ни шта да почнем, ни коме да се обратим. Најзад сам се једва пробио и утрчао у кућу где је била стража и сам заповедник. И тај је спавао, као и онај први код кога сам већ био. Кад је чуо узбуну, скочио је с кревета, и ја га затекнем како још сањив паше сабљу.
Срећа моја те сам дошао тако брзо. Кажем му ко сам и шта сам: да сам руски штабни официр и да спроводим регруте из Ћесарске у Русију (више Црногорце нисам ни помињао). Кажем му да су ме његови стражари увредили, да моје људе туку и да тражим од њега што бржу заштиту.
Чим сам му то рекао, он истрча на улицу, па поче викати на своје људе да се смире, а ону руљу народа узме растеривати. Трајало је то нека два сата и једва се мало стишало.
На ту вику и галаму дојури и она друга јединица и почне пуцати увис, дижући по свом обичају ларму на узбуну. И да се тако наставило, да онај официр није приспео и дојурио до мојих кола, од којих се ја нисам мицао, било би зацело и мртвих глава, јер су и моји људи, стешњени у један крај иза кола, били спремни да се сложно бране. А сви су били нечим наоружани. Сваки је имао сабљу, пиштољ, или пушку, а мало их је било што нису имали макар нож за појасом. И то је много допринело те се Пољаци нису усуђивали да навале на њих. Видели су да су моји спремни на све.
Официр и неколико његових потчињених помогли су да се свет растера и да не дође до битке. А кад се све смирило, почело је ислеђење, јер официр још није могао да схвати како је све то започело и зашто су се искупиле обе њихове јединице и њихови официри. Кад се ствар испитала, утврдило се, што сам ја и сам видео, да је један од мојих људи ударио њиховог стражара по лицу, да га је оборио и стао дрмусати.
Можда је после ислеђења могло проћи без казне, чак се можда могло све преокренути и на њихову штету, да кривица није била и сувише очита: стражару је било око, од ударца песницом, сасвим модро, а од крви из носа био је сав крвав. Напустио је своје стражарско место и седео испод прозора на дворишту — таквог су нам га довели у собу. На тај начин се доказало да су моји људи криви и да су они изазвали узбуну. И после дугог преговарања, није било другог излаза него да се кривац казни, да се да задовољење повређеном, и да се тако спор оконча.
Пољаци су тражили да они изврше казну над мојим потчињеним, пошто је њихов стражар увређен, а ја, опет, то нисам хтео допустити, него сам хтео да им ја преко мојих подофицира дам задовољење. О томе смо се дуго препирали, али остало је на моме.
Наредио сам да се кривац положи на земљу пред самом пољском стражом и да се избатина.
У ствари, ја сам и сам хтео тог човека строго да казним, да се и други узму мало у памет, а и зато што ми је баш он целог пута својим крађама и пијанством највише досађивао.
Кад су Пољаци видели да се и после педесет батина казна још наставља, почели су ме сами молити за њега, говорећи да су задовољни. Ја сам онда дао оном стражару две рубље као накнаду, чиме је он, како сам опазио, био толико задовољан да би још једном све то поднео само кад би му неко опет толико дао.
Кад се с тим завршило, позвали су ме официри себи у собу и у име доброг суседства послужили ме пићем, и то по свом обичају, из великих чаша. Ја сам се бранио да нисам навикнут на пиће и да не могу толико поднети, али се нисам могао извући, морао сам да им учиним по вољи — па сам мало више попио. Кад сам отишао од њих (било је пред вече), нисам прешао ни једну миљу, припадне ми мука, те сам морао сићи и заноћити у првој крчми на друму, и све то зато што сам претерао и што је јеврејска медовина била сувише јака. Измучио сам се и горео у ватри и то вече и целу ноћ, тако да сам још и сутрадан био болестан. Два дана после тога нисам ни јео ни пио док се нисам на једвите јаде таквом дијетом излечио.
Трећег дана стигао сам на нашу, руску, границу у место Васиљков. Тамо су ме зауставили и задржали десет дана у карантину, а кад сам оданде изишао, отишао сам у Кијев.
Предао сам господину заповеднику Костјурину рапорт о свом доласку и списак људи које сам довео. Он је идућег дана извршио смотру над њима, одвео их да положе заклетву, а онда их предао поручнику Николи Петровићу (рођеном брату мајора Петровића).
У Кијеву сам дознао да су људи које је пре мене превео поручник Јездимировић отправљени с њим заједно у Оренбург, у насеобину, и да ће и ови које сам ја довео тамо отићи. Тај Јездимировић је, према наредби Сената, имао да се врати преко Кијева натраг у Ћесарску, под команду пуковника Пучкова и мајора Петровића (он је, као што сам већ говорио, био постављен на моје место, на ћесарској граници, у Митровици и у Новом Саду).
Моје људе су предали другом официру и зато се код њих створило незадовољство, а из тога и прилична незгода. Они су ми сутрадан дошли и питали ме хоћу ли им ја бити заповедник или неко други, и молили ме да их не остављам. Ја сам им одговорио да ће мене, по потреби службе, можда и неко други заменити, али да то ствар не мења, нека буду спокојни: своју плату и остало примиће на сваком месту, као и дотад. Али они се с тим нису мирили, него су отишли команданту у тврђаву и молили и њега да им ја останем заповедник. Ја сам их, рекли су, довео, мене знају, и да није мене било, нико од њих не би у Русију ни пошао. „Ми смо се“, говорили су, „надали да ће наш господин заувек с нама остати и никако се не слажемо с тим што нас сада предајете другом официру. Хоћемо да будемо под његовом командом. Ми и нисмо Црногорци, него смо по својој жељи, на позив тога господина, пристали да пођемо у Русију.“
Командант је послао одмах по мене да му се јавим, што сам ја и урадио. Све сам своје људе код њега још затекао. Командант је био мало збуњен. Питао ме је шта то треба да значи, и да нисам ја то можда проузроковао, и тражио од мене да гледам да их умирим.
Морао сам се ту пред командантом клети да појма ни о чему немам, и да ја ни са̂м не желим да с њима останем; да они морају отићи онамо куд им је наређено, и да ја тамо и не мислим поћи, али да их умирим, рекао сам команданту: „Наредите да остану још који дан под мојом командом док се мало не привикну и новог официра не упознаду, а онда ће бити све у реду.“
Командант тако нареди и људе о том обавести. Имао сам много муке с њима. Оном официру сам наредио да им он издаје плату док се мало не умире. — Ја сам за то време написао извештај и рачун о путном трошку и предао команданту, а остатак новца губернијској канцеларији.
После тога поново се јавим господину команданту и покажем му заповест пуковника Пучкова да имам у Кијеву да сачекам решење Сената да ли ћу се вратити у Ћесарску или ћу отићи на неко друго место.
Господин командант ми одговори да он о томе још никакве заповести није добио. „Стигла је наредба само за Јездимировића: чим буде стигао ових дана из Оренбурга, да га пошаљем у Ћесарску пуковнику Пучкову, а за вас ће“, рече, „бити предуго да овде сачекате наредбу Сената. Боље ће бити да одете у Петроград и да тамо тражите решење.“
Ја сам се сложио с тим саветом, узео сам новац за путни трошак и кренуо поштанским колима с једним слугом, а своје каруце, коње и кочијаша оставим у Кијеву.
Кад сам стигао у Петроград, јавим се господи члановима Војне колегије и господи сенаторима. Прво сам их усмено обавестио о свему што ми се десило на путу: како сам у Мађарској, на почетку пута, био задржан, како сам тамо преко шест недеља под стражом провео, како сам довео исељенике са собом у Кијев (о чему се уверио и господин кијевски командант и рапорт о томе Сенату послао); нисам пропустио ни да им кажем да сам полазећи у Ћесарску добио за путни трошак свега двеста рубаља (сасвим мало у поређењу с другима: толико је добио и ађутант мајор1), и да сам, док сам онолико дуго време био у Мађарској под стражом, морао потрошити и све своје, и да сам сада због тога у великом губитку.
На ту моју усмену изјаву рекли су ми: господа сенатори (а нарочито господин тужилац кнез Никита Јурјевич Трубецкој, који ме је одмах заволео, и био тако добар да ми је обећао да ме неће оставити без помоћи) да све то у молби изложим Сенату. Молбу сам написао и одмах је предао, и остао у Петрограду чекајући решење.
У Петрограду сам затекао и свог оца. Он је био постављен у новооснованом хусарском пуку у Белој Слободи, куда је убрзо и отишао.
Месец дана сам одлазио у Сенат док им се молба није на крају решила. Преко оног што сам добио у Кијеву дато ми је на име путног трошка још триста дуката. То су ми тамо и исплатили и известили о томе Војну колегију. Истим актом је Војној колегији наређено да се вратим у пук генерала Шевића, где сам и раније био, пошто је црногорска комисија била укинута.
Почео сам се распитивати зашто је укинута и дознао да је пуковник Пучков написао Сенату извештај у ком је изнео да више нема изгледа за исељење Црногораца. Оно мало што му се у Трсту јавило, то је било све, друге не очекује. Њему је после тога стигла наредба да се црногорска комисија укине, а он сам, Пучков, да се врати у Pусију и јави у Петроград.
И ето, сад могу да кажем да се моје предвиђање испунило. Као што сам и говорио, та комисија није могла бити дугог века — трајала је само док се ствар није открила. Али тиме још није било све свршено, било је с њом још невоље, о чему ћу кад дође време испричати. Не бих ни сада толико о томе говорио да се много штошта је тицало лично мене. Али како сам од свега тога имао само несреће, а користи никакве, не могу да прећутим и не изнесем шта се све ту од почетка до краја стварало, и како је после све нестало само од себе.
Нећу писати само о тој црногорској комисији него и о свему другом што се у то време догађало, о чему сам водио тачан дневник, по обичају стеченом још из младости, који ни сад не напуштам. Хтео бих да ми тај труд не пропадне тек тако, него да изиђе на свет, на радост мојих благонаклоних читалаца.
Рекао сам већ да је сенатском наредбом, посланом Војној колегији, било наређено да се вратим у команду генерала Шевића, чиме сам ја био прилично погођен. Моја нада да ћу се вратити у Ћесарску и оданде довести своју жену била је тиме порушена. Тај далеки пут онамо и натраг морао бих о свом трошку поднети, а ја, како сам прорачунао, не бих то могао издржати. Морао бих се задужити, а то би ме сасвим упропастило.
Зато сам смислио да ће најбоље бити да ми жена остане у Ћесарској код матере, па макар то било и годину дана, док се не нађе нека згодна прилика да отпутујем па да је доведем овамо. У то време још је трајао рат с Прусом. Наши хусарски пукови послани су на бојиште. Шевићева и Прерадовићева јединица, после мог одласка у Ћесарску, спојиле су се као ескадрони у један пук и послани на бојиште. Зато ни ја нисам хтео да пропустим прилику, хтео сам и ја као и сви други да ступим у армију и да на тај начин и ја стекнем част и славу, утолико пре што је главнокомандујући, Степан Фјодорович Апраксин, већ био добио за фелдмаршала. Он је одувек мене штитио, па сам се надао да ће ми и сад помоћи; зато сам се и решио да одем њему у армију.
С том намером сам предао молбу Војној колегији. Навео сам да желим у армију и у рат, и да очекујем наредбу за што скорији одлазак. То исто сам говорио и господи кад год сам им се у кући нашао и молио и њих за помоћ. Они су ме због тога хвалили и обећавали да ће се код господина фелдмаршала заузети за мене.
У то време сам често бивао на двору, на баловима и на примањима, а о празницима и у цркви. Царицу Јелисавету Петровну виђао сам често, а двапут сам јој за време примања уз осталу господу и руку пољубио.
Мене су сва господа у двору знала, јер ја ниједан празник нисам пропустио а да не одем у двор. Тако сам живео и очекивао свој полазак у армију.
Једног дана рано изјутра послан ми је од шефа Војне команде курир, подофицир, с наредбом да се одмах јавим Војној колегији. Ја се пожурим. Мислио сам да је моја молба решена и да ћу брзо отићи. Одем у Колегију, а тамо већ сви чланови. Јавим се шефу канцеларије и запитам га каква то наредба има за мене. Он ми одговори да мало причекам, док ме не пријави. Мало после позван сам на седницу. Господа чланови ми рекоше: „Позвани сте по потреби у дворску канцеларију. Изволите се тамо јавити; тамо сте преведени“ — и више ни речи.
Мени се то учинило чудно. Стојао сам тако пред господом минут-два, а онда сам се усудио да упитам и кажем да не знам у чему је ствар. „Ја сам“, рекох, „имао намеру да идем у армију и молбу сам за то предао, чекао сам само да будем послан.“
На то ми одговори господин генерал-ан-шеф Петар Спиридонович Сумароков: „Можда сте“, рече, „нешто на двору потребни, зато идите тамо да се јавите.“
Изишао сам оданде у великој недоумици. Да што пре дознам у чему је ствар, пожурим у дворску канцеларију Ивану Антоновичу барону Черкасову. Кад сам стигао, јавим преко камердинера да имам посла код његовог високопревасходства.
Чим ме је камердинер пријавио био сам примљен. Поклоним се и кажем да ми је у Војној колегији наређено да му се јавим, и да му стојим на служби.
Он ми расположено пожеле добродошлицу, нареди слузи да ми да столицу и рече ми да седнем. Ја се таквом дочеку зачудим, а оном што је после тога дошло — још више, јер се тако нешто од њега ретко ком десило. То је био старински човек. Јесте, додуше, био већ у дубокој старости, али од природе врло проницљив и добре памети. Против њега су били многи, али он је био један врло правичан човек.
Он ми рече: „Царица је наредила да будеш на двору, и ту ћеш и бити. Добићеш стан и све принадлежности, а на ручак изволи сваки дан код мене, а каква ће ти дужност бити, сазнаћеш касније.“
Тог истог дана добио сам станарину и преселио се одмах у леп један стан у Мешчанској улици (тако ми је наређено), а на ручак сам сваки дан одлазио том господину. Он се увек са мном разговарао и распитивао се о којечему, а на крају сам му тако ушао у вољу и тако ме је заволео да је непрестано тражио да будем уз њега.
Живео сам на двору лепо и весело. Ништа ми није недостајало. Имао сам екипаж и више нисам ишао пешке. Возио сам се у лепим каруцама на четири коња и новаца сам доста имао. У двор сам одлазио скоро сваки дан. Сви су ме дворани већ знали и познавали. Тако сам проживео два месеца.2
А онда ми је речено да ћу бити упућен у Беч нашем опуномоћеном министру неким важним послом (о ком овде не могу говорити), а оданде у Кнежевину Трансилванију да купим тамо неколико ждребаца и кобила за дворску ергелу.
Кад сам примио поверени задатак, дат ми је путни трошак из дворске канцеларије и пасош из Иностране колегије на руском језику, са преводом на немачки (требало је да ми се у Кијеву придруже још два поуздана човека као пратиоци, који су иначе служили тамо као курири), а онда сам изведен пред царицу. Њено величанство ми је изволело пружити руку и при томе два савијутка од педесет империјала, са речима да ми је то за мундир.
После те највише милости, пао сам пред царицом на колена, захвалио јој се и изишао, опростио се затим с министром дворске канцеларије и кренуо на пут. Пошао сам крајем октобра месеца 1757. године.
Напомене
- Досад је било само: ађутант Марков. (Прим. прев.)
- Једног дана био сам у Гостином двору, то јест у трговачком делу града, и сасвим случајно сусрео оног синдикуса Баљевића, ког сам отпремио из Новог Сада у Беч, што сам већ испричао. Кад ме је угледао, почео је јадник плакати и стао ми љубити руку, говорећи да сам га ја спасао смрти. Да ту не бисмо стајали, узмем га у кола и поведем у свој стан. Хтео сам да дознам шта је и како је с њиме и где је све био. Изгледао је бедно. Није имао ни копјејке — нити је имао шта јести ни пити. Молио ме је да га тако не оставим и поново ми захваљивао за добро које сам му учинио и преклињао да га и сада упутим како да поправи свој положај и како да нађе неку службу. „Кад сам с вашом помоћи“, говорио је, „стигао у Беч, и са оним вашим писмом дошао вашем пријатељу, он ме је с нешто новца послао с грчким трговцима преко границе у Лајпциг. Одавде сам, по препоруци других трговаца који су се тамо налазили, послан у Варшаву. Тамо сам се од велике муке поболео и прележао скоро цело лето. Затим сам, опет добротом тих истих трговаца, преко Риге дошао овамо. Ту сам“, рече, „већ две недеље, али како сам човек сиромах и овде сасвим туђ, нећу сад тражити ни од кога другог помоћи, поуздаћу се само у вашу доброту, а ви чините са мном како нађете за добро.“
Одлучио сам да том човеку и други пут помогнем. Не да га обавежем, него једино из хришћанске љубави (по речима из Светог писма: „Понесите терет брата својега“). Шта је даље било, рећи ћу касније, а сад само укратко да кажем. Дао сам му нешто новаца да може да се прехрани и узме стан (код себе га нисам могао задржати). Онда сам га одвео генералу државном тужиоцу Никити Јурјевичу Трубецком, представио га и испричао све о њему. Нисам умео само да му разјасним његов чин синдикуса, него сам рекао да је то нешто као шеф полиције или градски секретар. Баљевићу је речено да поднесе молбу Сенату, а после тога је постављен за капетана у новооснованом хусарском пуку у Белој Слободи.