Део 2, Поглавље 7
Кад сам стигао у Кијев, продао сам своје коње које сам тамо био оставио, а кочијаша и каруце сместио код једног пријатеља. Тамо су ми од команданта дата и она два пратиоца, и тако с њима пођем преко границе у Пољску.
У Кијеву сам чуо да је стигао поручник Јездимировић из Оренбурга (ускоро после мог одласка из Кијева, пошто сам тамо довео људе из Ћесарске) и да је одатле послан пуковнику Пучкову у Трст. Људе које сам превео нисам тамо затекао — и они су били послани у Оренбург, у насеље, као и они први.
Пут од Кијева кроз пољски део Украјине био је врло рђав; била је јесен и све се раскаљало. Редовних поштанских кола није било, него сам морао наимати кочијаше од једног града до другог, и зато се врло споро путовало. Једва сам петог дана стигао до Бердичева. Спуштало се већ вече кад сам стигао; тамо сам и ноћио и нашао другог кочијаша.
Тек што сам ушао у Бердичев, видим, испред једне гостионице стоје каруце, а два човека нешто из њих извлаче и уносе у гостионицу. Ти су ми људи по оделу личили на странце. Прођем поред њих и узмем стан у гостионици преко пута, па онда пошаљем човека да се распита ко је то тамо стигао. Он се врати и рече: „Црногорски владика.“
Ето, помислио сам, згодне прилике да сазнам како се завршило с оном комисијом и да видим да ли је владика допутовао сам или можда још ко за њим долази. Обучем брзо мундир и пођем владици. Затекнем га како седи, а један поп поред њега стоји — разговарају. Поклоним му се и приђем да га као архијереја пољубим у руку, али он ми то није дозволио, него устане и благослови ме. Гледа у мене и каже да ме не познаје.
Ја му одговорим: „Може бити да је и тако, али мени се чини да се познајемо“ — и кажем му своје име. Онда ме се као сетио. Изговарао се да ме није одмах познао, јер сам изненада наишао. Видим из његових речи да се старац помало хладно и надувено држи.
Пита ме куда ћу, а ја му одговорим да идем у клесарску. Он ми на то одговори да ће боље бити да се вратим ако идем пређашњим послом, јер тамо, рече, нема више потребе да се иде. Да му кажем куда и због чега идем, нисам хтео, него окренем разговор на друго. Питам: „Како је здравље вашег преосвештенства? Мислим да сте се морали путем уморити. Пут је тако рђав и мора бити да сте тешко путовали.“
Одговорио ми је врло кратко. Шета по соби, нешто му није по ћуди. Остао сам тамо једно четврт сата, па му се поклоним с речима: „Нећу више да вас узнемиравам, уморни сте од пута, треба да се одморите, а сутра изјутра доћи ћу да се још једном видимо.“
С тим се вратим у свој стан и наредим својим пратиоцима да нађу другог кочијаша. — Нађу га и погоде се до града Броди, као што сам им и рекао.
Кад је пало вече, видим на улици неколико теретних кола са људима, а испред њих још једне каруце и неколико отворених кола. Погледам кроз прозор, видим Црногорце, а у каруцама мојора Петровића са женом. Кад су сишли с каруца, уђоше код владике, а они други с колима — у јеврејске гостионице на преноћишта.
Мајор Петровић је сигурно дознао од владике да сам ја ту, па је прешао преко улице код мене. Дочекао сам га и примио лепо, пријатељски (није ми ни била нека потреба да се претварам), понудим га да седне, па почнем и њему да причам о путу како је рђав и како су свакако тешко путовали. И он је мени љубазно одговарао и лепим речима изјављивао како му је мило што ме види. Али је приметио да га ништа о њиховој комисији не питам, него да водим друге разговоре, и није могао да се уздржи: хтео је као и владика да сазна нешто о мом путу. Питао ме је куда идем и ако случајно идем по старом задатку да преводим људе, онда боље, рече, да се одмах вратим натраг и пођем с њима у Кијев. Ја му одговорим нека само они, у име бога, наставе свој пут, „а ја“, рекох, „одлазим у престони град Беч другим једним послом“
Види да имам два пратиоца из Кијева и пита: куда они иду. Одговорим му да су ми додељени као пратиоци да ми се нађу на путу. Он се још дуго трудио не би ли дознао куда и зашто идем. Ипак сам му на крају рекао да служим на двору и да идем ради једне важне ствари у Беч, па сам му онда показао и запечаћене коверте и пасош од Иностране колегије. Кад је чуо моје речи, добро се замислио и убрзо после тога отишао владици.
Треба рећи и то да мајор Петровић није био нимало глуп човек. Имао је добру главу и правилно схватање, али зло је било што је био претерано частољубив. Све је начине употребљавао и само му је било у глави да постигне тако нешто као што је, на пример, неко посланство са чином генерала, или да добије ленту преко рамена. Али да служи као прави војник, за то није имао нимало склоности; није чак умео ни јахати како треба. Он је био више за цивилну службу, и такву је службу зацело могао и добити, али је њега морила жеља да одједном постане нешто велико. Од језика је знао, осим свог матерњег, српског, нешто мало талијански, разумевао је понешто турски, а руски је знао добро.
Кад је отишао од мене, сигурно се договорио са владиком да ме треба мало придобити, и зато је владика одмах послао човека по мене с молбом да дођем на вечеру. Ја се захвалим на позиву, али одговорим да не могу доћи јер ме чека напоран пут, да сам се већ свукао и да хоћу да легнем.
Али на томе није остало. Кад је гласник однео поруку да не могу доћи, дошао је сам мајор Петровић са још два Црногорца и замолио ме у име владике да на сваки начин дођем, јер владика жели да вечерамо заједно. Сад нисам могао одбити, него пристанем и пођем.
Кад је владика видео да улазим, пошао ми је у сусрет с најлепшим речима. То је сад био најљубазнији човек, ни налик на оног од малопре. Узео ме је за руку, повео ме и представио тројици Црногораца из своје свите: губернатору Стану, једном сердару и једном војводи. Ја им се поклоним, али не баш дубоко. Видим: људи прости, одевени бедно у своју ношњу, седе, гледају ме. Мајор Петровић представи своју жену (Станову сестру, о којој сам већ говорио) и рече јој да треба да се, по нашем руском обичају, пољуби са мном. Она то учини и опет седе на своје место.
Из разговора чујем да мајор Петровић оног такозваног губернатора ословљава са: ваше превасходство, а владику са: високопреосвештени митрополите. Мене је то довело у недоумицу. Нисам знао ко им је те чинове подавао. Помислио сам у себи: „Гле, с каквом сам се ја то великом господом нашао. Како ли ћу“, помислио сам, „да им се сад обраћам? Хоћу ли их и ја тако звати, или онако као и досад?“ — и решим да останем при старом. Кад сам се обраћао владици, титулисао сам га са: ваше преосвештенство, а већ оног другог што је ћутао остављао сам на миру, с њим нисам ни започињао разговор.
Мало после поставише сто и изнесоше вечеру. Владика ме намести између себе и мајорице. Она је била врло пажљива према мени, све време ме је нудила јелом и разговарала са мном. Госпођа још прилично млада и лепа, али припроста; за Петровића се удала као удовица.
Вечерали смо сви заједно, јер је и свети владика изволео јести меса. Док смо седели за столом, разговори су се водили о црногорском јунаштву. Причали су ми о оном нападу турском на црногорску границу: како је у том боју много Турака побијено и како су отерани с великим губицима.
Онда ми се обрати и онај што су га називали превасходством. „Ми смо слушали“, рече, „да су ваши преци из Црне Горе и да сте ви старином од Паштровића, који се граниче с нама. Они су ваш род и носе ваше презиме, а наши су познаници, браћа и суседи, и зато се надамо да ћете нас и ви волети као и они.“ (Мени се чинило да је он за све време ћутања смишљао то што ми је сад рекао). Ја му одговорим да ја, наравно, са своје стране желим да са сваким будем у пријатељским односима, а са својим људима нарочито.
Владика нам прекиде разговор речима: „Оставите се сад церемонија. Ми смо овде сви своји и треба сваком да пијемо за здравље“ — па нареди да се донесе велика чаша и нали је пуну. Чаша, видим, велика, није човек кадар једну да попије, а камоли више. Гледам шта ће даље бити.
Преосвештени владика узе чашу и диже је у моје здравље са жељом за моје добро. Рече да треба да будем члан њиховог друштва и у свим приликама да им, као њихов земљак, помогнем, и да њима чини част што ме виде, на таквом положају. Он говори, а други му сви одговарају: „амин“, и „тако богме“1. Владика попи чашу до дна. Другу налише ономе што су га звали превасходство, па и он испи наискап — а после њега се и сви други обредише. Дође ред и на мене. Узмем ону чашу, захвалим им свима на лепим речима, уверавајући их да ћу им увек бити пријатељ. Али чашу нисам могао попити — једва сам до половине дошао и вратио је. Кад, они скочише на мене: сви су тражили да је и ја ради друштва и пријатељства испијем, говорећи да се то тако мора. Бадава сам се ја извињавао да не могу толико поднети, да је чаша преко мере велика, да пријатељство није само у пићу него и у добром срцу и братској љубави, ништа није помогло, требало је чашу попити.
Погледам мајора Петровића и дам му тако на знање да сам незадовољан, и хтедох већ устати. Кад он виде да ме неће на пиће навести, а и то да сам се ја досетио шта је у ствари, поче се заузимати за мене, а остале умиривати. Тражио је да не наваљују на мене, говорећи да ме познаје одавно и да зна да ја не могу сувише да поднесем.
Било ми је јасно да су то лукавство смислили не би ли ме опили и тако дознали штогод, а нарочито шта се о њима говори у Петрограду. После сам опазио како владика са срџбом говори о пуковнику Пучкову. Говорио је да је немаран, и да је комисија као због њега укинута, да није хтео да сачека долазак исељеника, него се пожурио у Венецију.
Пило се и даље оном чашом свима у здравље, али без присиљавања. Пио је колико је ко хтео.
Владика је онда почео да заглађује ствари. Говорио је о моме раду на ћесарској граници, и како је Јездимировића довео из Русије само зато што није имао никог другог ко би се са исељеницима умео снаћи, да је као био приморан да узме тог Јездимировића, али само „док се ви не вратите тамо, да има ко онај народ да прихвати. Иначе те људе сте ви придобили за исељење, и исељење је ваша заслуга а не Јездимировићева. Он је, додуше, сад тамо с ађутантом Марковом и људе су из карантина њих двојица превели у Нови Сад, али“, рекао ми је владика, „ви можете, ако сада тамо пожурите, све те људе узети под своју команду и довести их у Русију. И ако само изволите, ја ћу вам дати наређење за Јездимировића да и он и сви остали имају да буду под вашом командом. Ти исељеници, иако нису прави Црногорци, ипак су, вашом заслугом, под тим називом примљени у ћесарски карантин и сад, као такви, они спадају под моју управу и ја имам власт да над њима заповедам све док не дођу до Русије, и ја зато имам право да команду над њима дам вама.“
„Ваше преосвештенство“, рекао сам му, „не вреди више о томе говорити, сада је све касно“ — и с тим речима устанем од стола, што и други учине.
Било је већ скоро једанаест сати. Опростио сам се од владике и осталог друштва, отишао у свој стан и почео се свлачити да већ једном легнем, кад се тек показа мајор Петровић на вратима. „Не љутите се“, рече, „брате, ако сам вас можда узнемирио, дошао сам вам као пријатељ да још мало поседимо у друштву. Не бих хтео да се тако брзо растанемо.“
Шта сам знао? Примио сам га учтиво и наредио слузи да спреми чај.
Сели смо и почели разговарати о разним ситницама, и тако скоро до поноћи. Између осталог, он ми је поновио исто оно што је и владика те вечери говорио. Саветовао ме је да примим пресељење тог света на себе и да не треба ни најмање да сумњам у њихове добре жеље. Владика ће, рече, пошто ја већ идем у Беч, писати нашем опуномоћеном посланику да људе које треба превести у Русију мени повери, и замолиће га да новац за путни трошак тих људи мени изда.
Морао сам после тога отворено с Петровићем говорити, да му покажем какви су они људи.
„Шта“, рекох, „сада све то вреди кад сте целу ствар покварили. Ако сте хтели да стекнете част и славу, требало је да вам буде основ истина, а не лаж. Зар нисам писао владици и вама са границе кад су ми се први људи јавили? И зар вас нисам обавестио да ће ми, настојањем мојим и мојих пријатеља, под именом Црногораца почети с пролећа пристизати Срби из Србије преко границе на Сави (требало је само чекати), а ви, кад сте то дознали, послали сте ми наређење да ваших двадесет и седам људи здружим с мојима и да ту малу јединицу, која ми према мом чину није ни одговарала, преведем у Русију, а за то време тражили сте да вам пошаљу вашег Јездимировића из Оренбурга и поставили га на моје место. Тиме сте“, рекао сам му, „јасно показали какве су те ваше добре жеље. И зар се нисте показали у правој боји и ви и владика тиме што вам није било по вољи да се то пресељење припише мени (ја то друкчије не схватам), и зато сте ме и макли с оног места? Кад би било тако као што ви и владика сада говорите, да хоћете да се ја вратим на старо место, зашто онда у оном наређењу које ми је наредник Фишер донео од пуковника Пучкова није стајало да треба што пре да се вратим из Кијева, него ми је наређено да оставим у Кијеву људе, а ја да чекам наредбу од Сената — да ли се враћам у Ћесарску, или ћу на неко друго место? Шта је та наредба значила, није било тешко досетити се.“
Нисам пропустио да кажем Петровићу и то: „Колико ме је мука стало док нисам Баљевића ослободио смрти због ваших недозвољених послова. Узео сам на себе да га сакријем и да га преко својих пријатеља пошаљем преко границе, и то само зато“, рекао сам му, „да јавност не сазна за ваше пословање и да се не срамоти и не брука један руски виши официр. Нисам дао да вам се укаља част, а то би се зацело десило да је Баљевић био ухваћен (а у питању је било само неколико сати). Да је био изведен пред суд, открило би се све што с.ге заједнички радили и све би се доказало. И каква би то главобоља била — а за вас и срамота.“
После тих мојих речи почео је мајор Петровић да се правда. Нису, вели, ни он ни владика знали да је у наредби пуковника Пучкова стајало да се ја из Кијева не враћам у Ћесарску. Пучков је крив и што је комисија укинута, и владика ће се кад стигне у Петроград жалити. Хтео је још говорити, али мени је већ досадило да га слушам, а и касно је било, прошло је било већ два сата после поноћи, и зато сам га прекинуо.
Устао сам и рекао му: „Молим вас, оставите тај разговор. Време је и вама и мени да се мало одморимо. Мени“, рекао сам му на крају, „од те ваше комисије ништа не треба, нека сва корист иде вама.“
Тако смо се и растали. Изишао је од мене замишљен, оборене главе, а ја сам се свукао и легао да спавам.
Устао сам изјутра рано и наредио својим пратиоцима да одмах оду по кочијаша и да се полази. Нисам мислио ићи више владици, али он је хтео да се пред полазак још једном видимо па је послао човека по мене.
И шта сам знао? Морао сам му још и то учинити. Али мундир нисам обукао, отишао сам у путничком капуту, а својим људима сам наредио да за то време све буде готово.
Свети владика примио ме је још љубазније. Наредио је да ми се донесе шољица кафе, посадио ме поред себе и почео опет како му је страшно жао што ја немам разумевање за њихове лепе жеље.
Нисам хтео да се упуштам у такве разговоре, и да у причању губим време. Одговорио сам му кратко: да друкчије не може бити, да се та ствар више не да поправити и да на томе има да остане. Пришао ми је и мајор Петровић са женом, оним племићима и с још неколико Црногораца да се опросте са мном. Проговорио сам и с њима неколико речи, опростио се са свима и пошао у свој стан, где је већ све стајало спремно за полазак.
Платио сам газди Јеврејину за преноћиште, и тек што сам изишао из собе, видим, улази ми један познат човек. Служио је код мене док сам био у Ћесарској. Дознао је да сам ту и дотрчао да ме види. Рекао ми је да је пратио црногорске исељенике преко горње Славоније, да им се придружио и да и он иде у Русију и моли ме, као сиромах човек, за неку помоћ — да се мало прихрани. Извадим два дуката и дам му — за његову верну ранију службу. Од њега сам сад могао дознати колико Црногораца владика води. Јуче то нисам хтео питати ни владику ни мајора Петровића. На моје питање тај ми је човек одговорио да их има свега сто педесет и три душе, рачунајући ту и децу и распопе. (То су били они што им је владика дао благослов да могу да обрију браде и припашу мачеве — некима је од њих дао и официрске чинове). Тај човек је ту остао, а ја седнем у кола и пођем на пут.
Као што сам већ рекао, због кише и блата врло сам споро ишао кроз Пољску. Уз то, у сваком месту морао сам мењати кочијаше, а кад сам ушао у мађарске планине, почео је већ снег падати. С великом сам муком кроз стеновите провалије улазио у унутрашњост земље и једва стигао до града Егра (немачки: Eriau), одакле сам, по равном али рђавом и снежном путу, продужио до Пеште.
Тамо се нисам дуго задржавао. Причекао сам само док ми није официр страже на капији послао по куриру пасош команданту и вратио га натраг. После тога сам слободно прошао и отишао на дунавску скелу (тако дивне скеле нема у целој Европи) и пребацио се на супротну страну у град Будим. Тамо сам због страшне мећаве остао дан и ноћ и погодио дилижанс (то је једна врста поштанских кола која не стају тако често као поштанска кола; имају четири седишта и кожне арњеве. дилижанс од Будима до Беча вуку пет коња, који се хране у одређене сате и на одређеним местима. Иде доста брзо а плаћа се по коњу упола мање него на поштанским колима).
Сутрадан сам пошао из Будима. Снег је јако падао. Често смо се морали задржавати по гостионицама поред друма да се кочијаши огреју — иначе се не би могло ни ићи. Најзад сам ипак по тој хладноћи и рђавом времену срећно стигао до Беча.
Задржао сам се у једној гостионици која ми је одраније била позната. Мало сам се огрејао и одмах отишао нашем опуномоћеном министру, грофу Кајзерлингу, и предао му депеше које сам донео. (Он је био, преко поште, из Петрограда обавештен да долазим).
Господин посланик ме је задржао два месеца због ствари ради којих сам био послан. За то време писао је двору и добио друго наређење.
У Бечу сам се лепо проводио. Често сам бивао на ћесарском двору и у дворској опери. Виђао сам увек ћесара и његову супругу, царицу Марију Терезију, са целом породицом. Од новца што ми је у Петрограду њено величанство царица Јелисавета Петровна изволела дати направио сам један богат хусарски мундир, а снабдео сам се и другим потребним стварима.
Нисам пропустио ни да се својој супрузи преко поште јавим, доле у Славонију. Она је тамо остала код своје матере после мог одласка, као што сам већ говорио. Обавестио сам је да сам дошао у Беч и да ћу скоро доћи. Она ми је одговорила, јављала ми је да је здрава, да се ослободила бремена и родила сина.
Како више нисам имао посла у Бечу, а требало је да пођем у Кнежевину Трансилванију (та кнежевина је засебан део Мађарске; у њој живе разне нације, једна од њих су Власи; њих су већим делом поунијатили католички свештеници. Мађара је највише. Половина од њих су протестанти. Трансилванија се граничи с јужне стране са турском Влашком и Молдавијом, а са севера с Пољском), добијем од господина посланика потребне исправе, из дворске канцеларије две хиљаде дуката за куповину коња за двор, а од ћесарског двора пасош за слободан пролазак. И тако пођем.
Из Беча сам пошао 1758. године, марта месеца. Господину посланику сам рекао да ћу прво морати у доњу Славонију, у град Митровицу, да узмем са собом жену и екипаж, а одатле ћу тек поћи на пут. Господин посланик није имао ништа против.
Наставио сам пут кроз Аустрију и Мађарску, по најгорем путу. Киша и снег су ме пратили до места где ме је моја жена очекивала. Затекао сам и њу и свог новорођеног сина у добром здрављу.
Дани су нам тамо врло лепо пролазили. Искупила нам се многа родбина. Свима је било жао што ћемо се тако брзо растати и сви су желели да останемо што дуже. Али није било друге; требало је журити и поднети све оно што нам је судбина одредила.
У Митровици сам сазнао да су, после мог одласка с границе прошлог лета и пред јесен, прешли многи људи из Турске у Ћесарску (на мој позив, као што сам већ говорио), да су тамо издржали карантин, да их је примио поручник Јездимировић, превео их у Нови Сад и да ће их сад с пролећа превести у Русију (у тој групи је било које људи, које жена и деце око хиљаду душа).
Почео сам се спремати за пут и снабдевати се свим потребним стварима. Дао сам кола на оправку, купио још неколико добрих запрежних коња, најмио поред мојих старих још три поуздане слуге, а уто се и време за пут приближило.
Напомене
- Ове три речи су српске и у руском оригиналу. (Прим. прев)