Део 2, Поглавље 8
Април је био прошао, топлота је била дивна и трава почела покривати земљу, време за пут било је изванредно. Ја и моја жена опростили смо се са својима заувек — и кренули.
Ишли смо кроз Мађарску, по дивном времену, и стигли у Токај. У том граду сам оставио жену и сав екипаж, а са собом сам узео само једног слугу, она два пратиоца и једног ветеринара, Немца из Беча; њега сам водио ради коња које сам имао да купујем; сео сам с њима на поштанска кола и пошао у Трансилванију.
Кад сам дошао до њене границе, било ми је сруке да видим и ергелу кнеза Шварценберга. Кнежеви коњи су били, додуше, добри, али ипак не онакви какве ја тражим. Оданде сам стигао у град Колошвар (немачки: die Stadt Klausenburg). У том граду сам имао да свршим један посао па сам се задржао у њему два дана.
Имао сам да се јавим тамошњем команданту истог дана кад сам приспео. Обукао сам мундир и отишао. Рекао сам му своје име и задатак ради кога сам дошао. Командант ме је примио врло лепо и љубазно. Разговарали смо највише о рату с Прусом, који је још трајао, о нашој армији, о томе како је њима, Мађарима, мило што им је наша војска дошла у помоћ и одржала велике победе над Прусима, и како се очекују још и веће победе. Остао сам код њега око два сата и онда се опростио и отишао.
Било је око пет сати после подне. Ишао сам по граду и, идући великим тргом, свраћао сам у дућане и гледао господу и госпође како се, лепо одевени, шетају. Ја сам их поздрављао иако непознат, а после се вратио на поштанску станицу — тамо ми је био стан.
У вароши се још истог дана сазнало да за двор купујем коње, и већ сутрадан сам добио неке понуде, само, то нису били коњи за мене. Тога дана сам писао писма у Беч и Токај, и због тога цео дан преседео у кући.
Истога дана, пред вече, једна госпођа из тог града, по имену бароница Вешелињи, послала ми је свог богато обученог слугу („хајдука“ ) са поздравом и поруком да она има добрих ждребаца на продају, само не ту у граду, него у селу Жубову две миље одатле. Ако пристајем, рекао ми је слуга, да пођем тамо, пошла би и његова госпођа изјутра рано и тамо ме дочекала.
Ја пристанем и одговорим слузи да ћу сутра око подне бити тамо, и слуга се врати.
Мој домаћин, поштар, човек иначе весео, седео је у то време код мене и свирао у флауту. Видео је слугу, чуо зашто је послан, а исто тако и мој одговор. Питам га да ли зна какви су коњи те госпође, а он ми са осмехом одговори: „Та је госпођа код нас и што се тиче куће и што се тиче екипажа највећа дама у граду. Она има коња који ће се вама можда и допасти, само не знам“, вели, „шта значи то што хоће и сама у село. То је једна млада удовица; живи врло богато. Просили су је више њих, али није хтела ни за једног — нема некако среће са удајом. Иначе је честита и ваљана, видећете“, рече, „већ и сами.“
Мене се није тицала поштарева прича, нити сам имао шта да мислим о удовици и њеном богатству. Имао сам да што пре покупујем коње, она их је имала и ја нисам имао зашто да мењам своју одлуку да идем и да видим коње. Зато сам казао поштару да ми припреми поштанске коње и каруце.
Сутра изјутра пошаљем слугу госпођи бароници да види да ли је код куће и да ли намерава да пође у село. Добио сам брзо одговор: већ је отишла; хтела је да стигне пре него што сунце освоји.
Седам сати је било прошло, дан је био ведар и сунце почело већ да жеже, па сам и ја хтео да стигнем раније. Наредио сам да се коњи што пре упрегну и кола пођу. Са собом сам повео само једног пратиоца и ветеринара. Морао сам узети шест коња, јер сам од поштара чуо да пут не иде главним друмом, него странпутицом, кроз шуму и преко брегова. И тако је и било: пут је збиља био рђав.
Стигао сам до бароничиног села и још издалека видео лепу високу кућу, на видику са свих страна. Само, та лепа, нова двоспратна зграда, покривена обојеним лимом, за коју сам мислио да је господска кућа, била је коњушница. На спрату у собама живели су коњушари и остале слуге, а доле су били коњи. И кућа за становање била је велика и лепа, али ипак мања од коњушнице. То је била стара зидана кућа, старе мађарске архитектуре. Њој се није прилазило право, него обилазећи око брега. Моји кочијаши су знали пут, ушли су у двориште и стали пред улазом.
Дочекао ме је један од госпођиних слугу и пошао преда мном по степеницама на други спрат. У првој соби дочекала ме је сама бароница и поздравила ме на свом матерњем, мађарском језику. Ја сам јој одговорио на немачком, који је и она знала, па је тим језиком даље и говорила.
Узела ме је за руку и рекла: „Изволите са мном“ — и одвела ме у своју спаваћу собу. Соба чиста, лепо намештена. Понуди ме да седнем и запита чим да ме послужи, тако с пута. Рекао сам јој да не треба ништа, нека се не изволи трудити, али она ипак нареди да ми се донесе шољица кафе.
Седели смо и разговарали скоро читав сат. Онда је запитам за коње и замолим да ми их покаже, а она ми одговори: „Тек сте дошли с пута, уморни сте, оставите то до после ручка.“
Нисам више говорио о коњима. Оставио сам нека буде по њеном.
Ускоро јаве да је ручак готов. Пређемо у другу собу. Јело је већ било на столу. За столом смо били нас двоје и једна старица, коју је она називала својом рођаком. Јела су била одабрана, а и вино је било одлично. После ручка смо поседели још једно пола сата, а онда бароница рече: „Ако изволите, можемо сад поћи у коњушницу да видите коње; и ја тамо нисам давно била, па ћу и ја с вама.“
Одмах устанем, устане и она; заклонила се малим сунцобраном од сунца и пођемо у коњушницу. За јаслима видим коње на којима се она довезла, а видим и друге, младе, још необучене, али већ почишћене. Било је девет ждребаца, а међу њима два белца, на којима се бароница вози, али било им је већ преко десет година. Да су били мало млађи, не бих се могао с њима растати. Било је и других, али наравно не таквих. Ипак, да ми труд баш не буде узалудан, решим да узмем два ждрепца. Један је био алат, а други зеленко. Замолио сам бароницу за дозволу да им мој ветеринар прегледа зубе и она одмах нареди свом надзорнику да коње приведе. Надзорник их заулари и доведе. Ветеринар погледа и рече да им је пет година.
Изведу оба ждрепца да их по дворишту проведу. Нису, додуше, били нешто нарочито, али су ипак били бољи од оних које сам код других гледао — и могли су поднети. Кажем бароници да бих узео та два коња и запитам за цену, а она се насмеши и рече: „Не само та два него можете и целу коњушницу узети. А сад хајдмо; коње сте видели, а о цени ћемо после говорити.“
Ја сам из тих њених речи закључио само то да се једна таква дама неће пред својим коњушарима да ценка — и кад ме је позвала да изиђемо, пошао сам за њом. Пошли смо преко дворишта према улазу куће. Ја хтедох да пођем ка степеницама и већ сам скренуо, али она ми показа трем десно од степеница и рече: „Ако желите, можемо мало у башту.“ Помислио сам: боље је провести у башти док врућина не прође него седети у собама.
Пристанем и пођем за њом. Башта је била веома лепа: алеје, воћке, леје пуне разноврсног цвећа. Кад смо пролазили поред цвећа, бароница откиде неколико цветића и пружи ми их, хвалећи њихов мирис. Ја их примим и захвалим се. уђемо у средњу алеју и кроз хладовину од дрвећа прођемо до краја, управо до хладњака са обојеним кровом и решеткастом оградом. У њему је био мали сто и диван. Она ме понуди да седнем. Ја седнем, а она поред мене.
Док смо пролазили алејом, ја сам хвалио врт и његов распоред. У том разговору смо и ушли у хладњак. Мало после том истом алејом иду, видим, две служавке. Носе нешто салветима покривено. Метнуше то пред нас и скидоше салвете. На сребрним тањирима било је прекрасно воће: на једном трешње, а на другом ране крушке. Домаћица ме понуди, а онда поче други разговор.
„Немојте се“, рече „господине, наћи увређени што ћу вас питати. Видим да сте човек озбиљан и зато бих волела да знам кога сам имала част примити у кућу. Ја сам вас синоћ видела кад сте обилазили радње и чула у граду да сте дошли ради куповине коња, али ко сте и откуда сте, нико ми није умео рећи. Поручила сам вам да имам коње и замолила вас да дођете да их видите, и сада, том приликом, бићу слободна да вас упитам одакле сте, које сте вере и да ли сте збиља прави Рус. Ја у то сумњам и све мислим да сте друге неке народности. Реците ми и да ли сте сад први пут у ову земљу дошли“ — и још како ми се овде допада, и да ли имам намеру да ту останем.
Госпођино испитивање личило ми је на судско ислеђење, и како нисам хтео да водим те празне разговоре, и бадава губим време и задржавам се, одговорио сам јој најкраће што сам могао: да сам прави Рус, да из Русије долазим, да ћу се одмах после свршеног посла вратити у Токај, где ме жена чека; и да из Токаја мислим натраг у Русију. Кад сам то рекао, запитао сам је за цену ждребаца.
Она се после мога одговора, колико сам видео, мало застидела што ме је онолико испитивала. Устала је и рекла: „Изволите горе у собу?“ — а о ждрепцима ни речи.
Враћали смо се истом алејом, а кад смо дошли до степеница, ја се окренем и наредим свом пратиоцу који је седео поред кола, да упрегне коње и дође пред улаз.
Бароница се за то време попела горе, а ја после тога за њом. Понудила ме је да седнем, али као да је била замишљена. Опет сам питао за ждрепце, а она ми одговори да ће ми сутра преко надзорника јавити цену. Ја се поздравим, захвалим се на лепом дочеку, седнем у кола и отидем.
Била је скоро поноћ кад сам стигао кући. Мој ме домаћин, поштар, пита јесам ли купио коње и како ми се чине. Ја му о оном разговору нисам ништа рекао, него само да су ми се допала два ждрепца, али да им цену још не знам. — „Сутра ће ме“, рекао сам, „бароница известити преко надзорника коњушнице.“
Цело то вече провео сам у разговору с мојим домаћином, и то највише о мом послу. Питао сам га, као човека из тога краја, да ли би ми умео рећи где бих могао наћи најбоље коње.
Он ми одговори: „Кад ви у коњушници те госпође нисте могли наћи више од два коња, онда нећете наћи ни код кога у целој Трансилванији, једино можда код грофа Бетлеема, а понајпре још код грофа Микоша, који има спахилук од неколико села, на једно четири миље одавде. Тамо му је и ергела. И ако тамо не нађете што тражите, нигде нећете ни наћи. Само, гроф тамо не живи“, рекао ми је поштар, „него у селу Марош Ујвар. И у том селу има ергелу, а држи коње и у својој коњушници, код себе.“
Према том извештају, требало је да одем и нађем грофа Микоша, али ја сам хтео да прво одем на спахилук и видим те коње.
Погађао сам се с поштаром за шест поштанских коња да се одвезем до села у ком је била ергела. Рекао сам му да бих се с тим коњима одвезао после и до грофа ако ми се ждрепци и кобиле допадну.
А поштар ми каже: „Од тог села где је ергела до грофовог села има око осам миља и једни коњи не могу издржати тај пут, јер пут иде кроз брда и шуме, него би боље било да узмете, кад се враћате, у селу одморне коње и изиђете оданде на главни друм, па с главног друма поштанским колима до грофа.“
И тако и решим: да одем с његовим коњима само до тог првог села.
Кад сам ујутру устао и хтео поћи, дође надзорник госпође баронице са извештајем да његова госпођа не жели да продаје ждрепце, задржаће их, рече, за приплод. Толико рече и оде.
Платио сам мом домаћину за све што сам имао, пошао на пут, стигао у село где је ергела грофа Микоша, нашао кућу и управитеља, и запитао за ждрепце и кобиле. Он ми одговори да има коња̂ разнога соја, и одведе ме у коњушницу. Чим сам коње видео, решио сам у себи да их само ту узмем и ни на ком другом месту. Сви, и млади и стари, били су изванредне лепоте и сви велики. Затражим да ми све младе једног по једног изведу и проведу по дворишту. Било их је шеснаест. Али с њима није ишло лако. Неки су се отимали и пропињали и двојицу коњушара копитом ударили, а неке су, опет, једва два човека могла савладати. Одабрао сам четири.
Онда су послали и по ергелу из поља да видим и кобиле. Ја за то време нисам ни излазио из коњушнице, него сам с ветеринаром загледао сваког ждрепца за себе и о сваком доносио суд. Неки су били љути и бесни, а неки мирнији, али ја на то нисам обраћао пажњу, за мене су биле важне њихове друге особине. Уто ми јавише да је дотерана ергела.
Пошли смо на заграђену ливаду у коју је ергела сатерана и ја сам још издалека опазио да ниједна кобила не уступа најбољим ждрепцима. Тог поносног држања и те лепоте откако сам се родио нисам видео. Ништа нисам имао да кажем, имао сам само да изаберем коју ћу, а није имало шта ни да се бира, једино што сам старе изостављао. Иначе, све су биле на изглед исте и све једнако лепе, што се у другим ергелама ретко налази. Гроф је, видело се, држао своју ергелу у највећем реду, у њој је било само оно што је најодабраније. Кобиле су му зиму проводиле у коњушници и све су биле питоме, а над ждрепцима је водио надзор стари његов коњушар, који је сваком коњу знао порекло. Код ергеле су била два коњушара, два његова кмета, Влаха.
Ишао сам дуго с мојим ветеринаром кроз ергелу. Загледали смо сваку кобилу и свако ждребе. Одабрао сам двадесет кобила са ждребадима. Неке су се од њих биле изјаловиле, што увек бива у ергелама, али таквих је било само четири. Хтео сам да похватамо те које сам одабрао и да им на гриве вежемо белеге, али управитељ није дозволио. Доста је, рекао ми је, само да покажем коју хоћу, а он ће направити списак и послати га свом господину, који води књигу о свима кобилама и ждрепцима. У ту се књигу уводи и свако ждребе које дође на свет — и одмах му се и име надене.
Ја почнем да показујем: „Хоћу, ето, ту и ту кобилу“, а надзорник позове старог коњушара па је и он са она два Влаха ишао са мном и управитељем по ергели. И коју год ја кобилу покажем, он јој одмах каже име, њену матер, па чак и бабу и прабабу, као и од ког је ждрепца. И што год коњушари из ергеле кажу, управитељ записује. Кад смо с кобилама завршили, одемо у коњушницу па и за ждрепце направимо исти такав списак, у који су још унесене и важније ознаке, као и боја сваког. Управитељ је направио два таква списка. Један сам узео ја, а други је узео он да га пошаље свом господину. Ту сам на салашу и преноћио, а сутрадан сам замолио управитеља да ме за новац одвезе до прве поштанске станице, јер сам одмах хтео да одем до његовог господина. Он ми обећа коње, а још то вече по куриру пошаље грофу онај списак.
Ујутру су дошли кочијаши. Управитељ ми да кола до прве поштанске станице и тако седнем и пођем. Пут је био тежак. Пролазио сам опет кроз шуму, преко брегова, јаруга и камењара док нисам изишао на главни друм. Ноћио сам на поштанској станици. Одатле до грофа требало ми је само једанпут да мењам коње.
Погодио сам се с поштаром за шест коња и ујутру рано седнем и пођем у Марош Ујвар, село у ком је гроф живео. Стигао сам тамо пре подне, око десет сати, и ушао право с колима у његово двориште. Мислио сам да је управитељ већ известио грофа о мом доласку и да ће гроф знати да сам његове коње гледао и да долазим да их купим. Изгледало ми је да против тога не би могао ништа имати, него да би требало таквог госта који доноси паре још и радосно да дочека.
Али није тако било, преварио сам се. Између нас се одиграла једна мала комедија — и умало ми није сав труд око тих коња пропао. Кад је гроф видео како сам му ушао право у двориште, он се увредио јер је сматрао да је тиме понижен, и зато је наредио слугама да се повуку да ме нико не дочека. Он је сматрао да је кола требало оставити на улици, или у селу у гостионици, па се онда пријавити и запитати у које време могу доћи да видим грофа. Све сам то касније дознао. Али он ипак, треба рећи, није био баш тако велики господин. Био је, додуше, феишпан у вармеђи, то јест врховни срески судија, а ја сам, опет, био виши официр и нисам имао потребе да га сматрам за вишег него што треба. И нисам дошао да га нешто молим, него послом који ће и њему корист донети. Хтео сам што пре да се с њим видим и да што пре завршим посао, а што је он богат и гроф, то му није било никакво преимућство, јер сам и ја имао свој чин.
Кућа грофова била је врло велика, зидана, на два спрата, покривена црепом. И помоћне зграде биле су зидане. Око целе куће имао је решеткасту обојену ограду с великом капијом кроз коју сам ја с колима прошао.
И тако ја сиђем с каруца испред улаза у кућу и рекнем да се кола с коњима мало одмакну у страну и тамо причекају док се ја с грофом не разговорим, а онда ћу видети куда каруце да се склоне и да кочијаше отпустим.
Видим, нема никога да ми покаже куда ћу. Окренем се овамо, онамо, па се онда сам упутим уза степенице. Отворим прва врата, нађем се у соби, али ни тамо никог. Уђем кроз отворена врата у другу собу, видим седе три слуге. Кад су ме угледали, устану. Један ми од њих приђе и запита мађарски шта хоћу и ко сам. И ја њему одговорим мађарски, иако тај језик нисам баш знао — али разумевао сам га толико да сам се за невољу могао њим послужити.
Одговорим, дакле, слузи. Кажем му своје име и да желим да се видим с грофом. Он оде да ме пријави, а мене ту остави, али ја нисам хтео да останем са слугама у предсобљу, него одем у другу собу. Причекао сам неколико минута док се слуга није вратио и рекао ми да ме је пријавио грофу и да мало причекам.
Прође четврт сата, а грофа нема. Мени већ досадно. Пошаљем и опет слугу да пита могу ли се с њим видети. Слуга оде други пут и врати се с једним човеком, како ми се чинило, управитељем куће. Каже ми: „Гроф је нешто болестан, па ми је наредио да вас питам каквим сте послом дошли.“
Ја му одговорим да о овом послу хоћу само с грофом да говорим, и ако он не изволи да ме одмах прими, ја ћу наставити пут. Управитељ је видео да сам љут што толико чекам и замоли ме да седнем. „Ја ћу“, вели, „обавестити грофа и он ће вас свакако примити.“
Мало после ето га опет и рече да гроф долази, и поведе ме са собом. уђемо у другу једну мању собу и тамо затекнем грофа. Од поштара, на последњој станици, чуо сам да је гроф прилично суров и груб човек, и да немачки слабо говори.
Угледао сам пред собом једног Мађара старинског кова; седа сељачина, дугих бркова, с косом у нереду, седамдесетих година, висок, сувоњав, обучен у мађарско грађанско одело. Говорио је мађарски дубоким грленим гласом. Ја му одговорим немачки, изражавајући му своје поштовање. Тада поче и он немачки, али рђаво; с великом се муком могао разумети, а уз то је још и на мађарски заносио. Све је речи наопако изговарао, али ја сам му помогао, па смо се ипак некако споразумевали. Мађари све своје правне и судске послове воде на латинском, и зато, ако неко од њих и не зна немачки, може ипак да врши своју дужност.
Питао је да ли сам ја то био у његовом селу Сасфенешу (тако се то село звало) да гледам коње. Ја му одговорим да сам ја тај мајор кога је послао руски двор да за ергелу њеног величанства царице купим ждрепце и кобиле.
„Нашао сам“, рекао сам му, „у том вашем селу неколико коња који би ми одговарали, о чему сте, надам се, већ обавештени. А ако и ту имате каквих, молим вас за дозволу да и њих видим, а за оне које сам већ одабрао, молим вас, изволите ми рећи цену.“
Он ми на то одговори сасвим кратко и грубо. Рече: „Писао ми је мој управитељ и послао ми списак кобила и ждребаца који су вам се допали. Ја све те коње знам, али ви не можете ту цену платити и само ме бадава умарате.“ (Док је то говорио, уз њега се налазио његов капелан, фрањевац, и још два његова службеника).
Наљутио ме је такав дочек господина грофа. Кад ми је рекао да немам новаца за његове коње, морао сам му поновити своје прве речи. Мислио сам да ме није добро разумео зато што језик не зна како треба. Кажем му да сам послан од руског двора и да те коње купујем искључиво за коњушницу њеног величанства и ни за шта друго, и још сам додао: ако су му коњи само за продају, за новац нема шта да брине.
Он ми и опет одговори истим речима. Разумео је, рече, све што сам рекао, и окрете се некако с омаловажавањем од мене. То већ нисам могао издржати. Сав сам букнуо. Једно време гледао сам га без речи, а кад сам мало дошао к себи, почнем му без церемоније онако љут говорити: „Слушај ти, грофе, ти треба да сматраш за част што сам ја толики пут прешао и толику другу господу обишао и дошао теби да за једну велику царицу од тебе узмем коње, а ти ми говориш такве непристојне речи. Цену ми ниси ни казао, него одмах: како ја тих пара немам. Али пази што ћу ти рећи: Та царица што ме је послала, ја сам ти већ рекао, само ме ти ниси схватио, та царица би могла не само твоје коње да купи него, кад би хтела, могла би купити чак и тебе заједно са свим твојим имањем. Стиди се“, рекао сам му, „својих речи и жалибоже што то име носиш.“
Кад сам му то рекао, окренуо сам се и пошао напоље.
Изишао сам сав бесан и хтео одмах да пођем, али док сам ја био горе код грофа, мој кочијаш је био испрегао коње и почео да их храни. Кад сам то видео, викнем својим људима да што пре прежу, а ја сам ходао горе-доле испред улаза па дворишту чекајући кола.
Убрзо после тога сиђу онај фрањевац и она два службеника доле к мени молећи ме да не узмем све то за зло. Извињавали су свога грофа — „треба му“, веле, „опростити, стар је човек“. Ја нисам хтео ни да их чујем. Рекао сам им сав озлојеђен да не умеју с људима да се понашају и срамотио пред њима њиховог грофа. При том сам додао још неколико речи на мађарском онако како треба: од беса нисам могао да се уздржим. Рекао сам да ниједан чобанин не би био грубљи од њиховог грофа. Кад су чули шта сам рекао, зачудили су се што сам на њиховом језику проговорио. Један од оне двојице одмах одјури горе, а фрањевац се ваздан око мене увијао, не бих ли се само вратио у собу — говорио ми је немачки — али ја нисам хтео.
Чекао сам само да ми кола буду готова, да само што пре одем. Кад, ето ти и самог грофа. Стоји на улазу и моли да се вратим горе у собу, али ја нисам хтео ни да га погледам. Кола су ми била већ спремна, кочијаши су већ сели на коње и почели прилазити улазу. Али треба рећи и то: њима је пало у очи то што сам дошао на шест поштанских коња а то се код њих јако цени.
Види гроф да сам ја готов да пођем и да се на њега и не обзирем, па брзо пре него што ћу сести у каруце сиђе доле и приступи ми. Скинуо капу с главе, узео ме испод руке, титулисао ме према моме чину и назвао господином. Моли ме да му опростим: „Ја сам“, рече, „погрешио па вас наљутио, али не могу дозволити да из моје куће изиђете увређени, и зато вас лепо молим да се вратимо опет у собу.“
Иако сам добио сатисфакцију, ипак ме он не би навео да се вратим да нисам помислио на његове ждрепце и кобиле. Такве, зацело, ни код кога и нигде ни бих нашао. И то ме је само навело да попустим. А видим и седог старца који у друштву заузима висок положај, стоји на сунцу, држи у једној руци капу, а другом држи мене под руку. С друге стране стоји ми опет онај фрањевац, једнако ми шапуће у уво и већ ми дојадио својим молбама. И ја попустим.
Скинем и ја капу с главе (зато што је и гроф стојао гологлав), окренем му се и рекнем: „Видите, господине грофе, како ви људе од себе одбијате. И са мном сте поступили како вам не личи. Сад ме зовете у собу, а ко зна, можда ћете опет почети као и малопре. Зато је боље да ја лепо на миру одем.“
Он ме моли с једне стране, а фрањевац с друге, да се само вратим и заборавим на оно што је било.
На те молбе, а још више зато што сам мислио на ждрепце и кобиле, вратим се с грофом и фрањевцем натраг и уђемо у собу испред његове спаваће собе. (Он је живео на првом спрату, зато што се због старости није могао пети на други спрат, а још више зато што је страсно волео коње, па је по двапут, а и више пута преко дана одлазио у коњушницу).
Кад смо ушли, понудио ме је да седнем — сад је био врло учтив и пажљив. Мало после, на друга врата уђе грофица. Кад је гроф рекао да му је то супруга, ја устанем и поклоним јој се. Поклони се и она мени и поздрави ме добродошлицом. Понуди ме да седнем, и седне и сама. Сигурно је чула за свађу између мене и грофа. Била је мила и весела, а немачки је знала много боље од свог мужа. Била је знатно млађа од њега, али се могла ипак назвати старицом. У своје време морала је бити лепотица, то се видело и по њеном лицу и по стасу.
Грофица ми се обрати и поче с осмехом говорити: „Чула сам за неку свађу, па сам дошла да вас измирим.“
Ја јој се захвалим и одговорим показујући на грофа: „Ваш господин гроф био је нешто, не знам зашто, незадовољан, па је дошло до мале препирке између нас и зато га ви, госпођо, према свом нахођењу изволите казнити.“
Она се окрете грофу, па поче мађарски: „Ти си“, рече, „ваљда мислио да је то твој солгабиров (што значи срески комесар), а не видиш да је то господин. Зар га не чујеш како говори?“
Разумео сам њене речи, па сам према њој постао још учтивији и пажљивији — што се њој веома допало. Ја онда запитам грофа за цену ждребаца и кобила које сам одабрао, а грофици се окренем са речима: „Ја вас, госпођо, молим да будете на мојој страни и да будете наш посредник.“
Гроф ми рече да ја са̂м цену одредим, а ја му одговорим да ја то никако не могу, јер само господар, рекао сам му, може знати цену своме добру. „Кад бих ја као купер поставио цену, вама би цена могла бити неповољна, па би вас можда и увредила.“
Грофица прихвати моје речи, па поче опет мађарски: „Јеси ли чуо шта ти је одговорио? Зар није лепо чути такве речи.“
Ја сам и то разумео, а гроф одмах устаде и оде у свој кабинет и врати се с једном хартијом у руци. „Ето“, рече, „списка тих коња који ми је мој надзорник послао. Сад ћемо га још једном прегледати“ — и нареди да му се донесе књига, регистар коња са њиховим пореклом.
Извадим и ја свој списак и станем га сравњивати са списком грофовог надзорника, и док смо их гроф и ја сравњивали, видим да духовни отац шапуће нешто грофици на уво, а она ме погледа. Сигурно јој је говорио како ја мађарски разумем, јер је он стајао на улазу и чуо кад сам ја оно неколико речи изговорио.
Грофица наједном устаде па ми приђе. „Чујем“, рече, „да знате мађарски. Ви сте сигурно Мађар, иако служите у туђој држави, само нећете да кажете.“
Ја јој одговорим, извињавајући се, да не знам говорити, али да понеку реч ипак разумем, „а то сам научио откако се ту, у Мађарској, налазим. Иначе, прави сам Рус.“
Ту се сад и фрањевац умеша: „Кажете да нисте Мађар, а малопре сте, кад сте се оно наљутили, проговорили тако лепо и чисто да ни ја не бих умео боље.“
Није ми било право што ме је фрањевац издао. „Оставите се“, рекао сам му, „тога разговора. Немојте да сметате мени и грофу, видите да радимо.“
Гроф је разгледао своју књигу и нашао у њој имена свих тих ждребаца и кобила, годину и дан кад су се ождребили, и показао ми белешке о њиховом пореклу. И тако сам сазнао да су два ждрепца које узимам (кулаш с црном гривом и дорат) шпанског порекла, а два вранца да су од наполитанске кобиле — и да им се и сви други преци знају.
„Сад“, рекао сам грофу, „изволите рећи цену, али тако да се у две речи споразумемо.“
Али он није хтео кулаша да прода. Рекао је да хоће да га остави за приплод, а избрисао је и кобилу која се налазила прва на списку (кобила се звала Фата, што на влашком значи цура). Кад сам видео шта ради, запитао сам га шта то значи, а он ми одговори да ту кобилу не би ни за што продао, зато што је ждребна од расног ждрепца којег је његов син у рат повео и да он не зна шта се с тим ждрепцом може догодити — да ли ће се вратити или неће, а пошто од њега нема другог потомка, ту кобилу не може никако дати.
„Ето“, рекао сам му, „сад ће опет спор започети. Кад вам кулаш и та кобила нису за продају, онда нема ништа од куповине, а цео дан ми је око тога пропао“ — и захтевао сам да ми уз друге коње и тог ждрепца и ту кобилу прода.
Али гроф није хтео ни да чује за то. И опет је изгледало да ћемо се разићи. Ја сам устао, дошао до прозора, стојим и мислим шта да радим. Не оставља ми се такав ждребац каквог нигде на другом месту не бих нашао, а и та кобила најбоља је у читавој ергели и ја јој равне још никад нисам видео — а још је и млада.
Док сам тако поред прозора стојао и премишљао, дотле је грофица са грофом разговарала, а затим ми пришла, узела ме за руку и рекла: „Ви сте тражили да ја између мог мужа и вас будем посредница, е па, лепо. Ја предлажем да спор поделите напола. Изволите са мном. Мој муж ће вам рећи шта је решио.“
Ја опет приђем столу за којим је гроф седео и исписивао цену за сваког коња; ту је био и кулаш, али кобила не. Он ми да списак са ценама, а грофица ме замоли нека на том остане, „а што се тиче цене, некако ћете се већ погодити“.
Узео сам списак од грофа и погледао га. Нисам имао ништа против да кажем. Да сам ја цене одређивао, бих и више понудио. Онда сам запитао грофа да ли има у својој коњушници још каквих коња, можда бих и међу њима, рекао сам, још којег одабрао. Он ми одговори да осим запрежних и неколико приплодних ждребаца других нема, али у оближњем селу, рече, има још једну малу ергелу кобила. Ја га замолим да је видим и он одмах нареди слугама да је дотерају у заграђену ливаду ван села, само, то није могло бити пре — него тек сутрадан.
Грофица нас је омела и прекинула нам погађање. „Изволите“, рекла ми је, „оставити тај посао. Већ је три сата, а ви то па то. Крајње је време већ да се руча, а после ручка можете опет наставити.“
Ја и гроф устанемо. „Нека ваш списак“, рекао сам грофу, „остане код мене док не видим и друге ваше коње. Можда ћу и од њих којег одабрати и онда ћу вам рећи за све своју цену. А сад бих вас молио да ми кажете где бих могао наћи стан да моји људи могу тамо и екипаж пренети.“
Гроф и грофица одмах нареде да ми се покажу собе на горњем спрату где ће се и моји људи моћи сместити — и тако поштанске кочијаше с коњима отпустим.
Грофица ме узе за руку. „Изволите“, рече, „за сто.“
Уђемо у трпезарију, где је већ било јело на столу. Гледам, с друге стране улазе три даме дивно, по тамошњем обичају одевене. Све три младе. Оне се поклоне, и приђу столу. Грофица ми их представи: две су јој биле кћери, још неудате, а трећа снаха, жена њеног сина, капетана, који је отишао у рат.
Сели смо да ручамо. Ја сам седео поред грофице и с њом сам највише и разговарао. После ручка пређемо у другу собу и ту нас послуже кафом, а онда, пошто је била јака врућина, одем горе у моје собе. На спрату је било више соба, али мени су показане три. Две за мене, а трећа, по страни, за моје људе. Моје су биле лепо намештене и удобне. Да унесем своју постељу, нису ми дали. У соби је била дивна постеља с балдахином.
Мало сам на канабету заспао, а онда устао и сео. Ближило се већ вече. Дошао ми је фрањевац, а грофове слуге донеле су једну боцу вина, другу воде и на тањиру меда. Фрањевац ми донесе поруку да би грофу и грофици било мило да к њима дођем, а ја тако и урадим. Кад сам им дошао, замолим грофа да ми покаже коњушницу.
Пођемо. Погледао сам све коње. Запрежни су му били добри и велики. Међу осталима било је девет приплодних ждребаца, већ мало постаријих, али толико лепих да сам пред сваким само стајао и гледао, а два од њих (која сам сматрао за најбоља) не бих никако оставио, само да су била мало млађа. Гроф ми рече да има још ждребаца и коња који пасу ту близу, на ливадама, и да и њих могу сутра видети, заједно с оном ергелом.
После тога вратимо се опет у собу где је седела грофица са кћеркама, и ту смо у разговору провели све до вечере. Ја сам се после вечере поздравио, отишао горе у собу и легао да спавам.
Сутрадан сам устао рано и обукао се мало лепше него јуче. Донета ми је кафа, а одмах после тога дошао ми је један од грофових слугу и рекао да ме гроф зове. Стигла је, рече, ергела из села па, ако желим, могу да је видим. Ја одмах сиђем и затекнем грофа већ обученог, чека ме. Пођемо да видимо коње. Кобиле су биле лепе, али ипак не онакве као оне раније. То је управо био одбир из оне одабране ергеле, одбир који је држао у својој близини, ради продаје. Ипак сам између њих одабрао две одличне кобиле и три коња за јахање, као што ми је наређено, а трогодишњи ждрепци које ми је гроф показао нису ми одговарали.
Кад смо се вратили и ушли у собу, почели смо погодбу. Дошла је и грофица и села поред нас да чује како ћемо се нагодити. Ја извадим онај списак у коме је гроф јуче назначио цене и дам му да и за те две кобиле и три коња напише колико тражи. Он узе списак и обе кобиле оцени као и оне раније, а коње опет исто колико и кобиле. Испало је овако: за ждрепца кулаша тражио је сто дуката, а за друга три по осамдесет. За кобиле, опет, и коње искао је по четрдесет и пет дуката. Значи, за четири ждрепца, двадесет и једну кобилу и три коња хиљаду триста и осамдесет дуката.
Рекао сам грофу да је цена превелика и да би требало да мало попусти, а уз то сам наваљивао да ми да и ону кобилу што је јуче из списка избрисао. Давао сам му двоструко за њу колико за остале, а на крају и сто дуката, али он је никако није хтео дати, изговарајући се једнако на оно ждребе које ће она ождребити и које мисли да отхрани за приплод. Пола сата смо се прегонили за ту кобилу, и ја сам, не бих ли само до ње дошао, све време говорио како је цена за остале ждрепце и кобиле превисока. Најзад се и грофица умешала и почела грофу говорити да треба да се нагодимо, а и сам гроф као да је већ био готов на попуштање, и само је чекао моју реч, јер ја о цени нисам још ништа проговорио. „Што ми не кажете колико дајете“, говорио је гроф, „да видим колико ми ваша цена одговара.“
Нисам хтео да га и даље држим у неизвесности да не би откуд помислио да сам дошао као обичан трговац да се ценкам за дукат или два, а и стало ми је било да му покажем да се у мени преварио кад ми је јуче рекао да нисам у стању да платим његове коње. Зато сам му рекао: „Питате ме, господине грофе, колико дајем за ваше коње, а ја вам као одговор пружам, ево, своју руку. Платићу за њих онолико колико сте сами затражили.“
Узео сам списак испред њега и поклонио се и њему и грофици, с речима: „Причекајте, молим вас, мало, одмах ћу вам новац донети, али само с тим, господине грофе, да ваши људи на својим коњима поведу моје коње, и да уз њих буде и један слуга из ергеле, све док из Трансилваније не стигнемо до града Дебрецина у Мађарској. Ја ћу им њихов труд платити и коње ћу им целог пута хранити.“
Гроф пристане, а ја се попнем у собу, извадим из сандука кесу са дукатима, однесем је доле и одбројим грофу одређену суму.
Примивши новац, захвале ми се и гроф и грофица. Обоје су били врло задовољни. Али ипак нисам могао издржати а да оно јучерашње не поменем. Насмешио сам се и рекао грофу: „Ето, господине грофе, како моја царица плаћа, а не онако како сте ви јуче мислили. Уз то, ето“, рекох, „двадесет дуката напојнице за вашег надзорника ергеле и за слуге.“
Ту се нашао и онај капелан фрањевац, па ће тек онако како то већ они умеју на господским дворовима: да шалом наведе на своју воденицу. „Ех“, рече, „да сам то знао, ја бих се данас примио да будем грофов надзорник коња.“
Кад сам га чуо, ја му одговорим: „Ако, ако, будите ви само добар пастир“ — па поклоним и њему пет дуката. На то се сви само згледаше, а ја покупим оне преостале дукате у кесу, однесем их горе у собу, метнем их у сандук и опет се вратим доле.
Затекао сам их све некако замишљене и као постиђене, али нисам сматрао да треба да их о томе питам, него приђем грофици с речима: „Код нас је у Русији обичај, госпођо, да се после добро завршеног посла приреди част. И како се сада у вашој кући на обострано задовољство то десило, мислим да не би било рђаво да наредите да нам се донесе по чашица ракије, коју бисмо испили за ваше здравље и срећно завршен пазар.“
Она устаде и рече: „Сад лепо говорите, али малочас сте нас тако прекорели да просто, верујте, нисмо имали речи да вам одговоримо. Дали сте нам добру лекцију, и ми смо сада, ако ћете нам веровати, у великој незгоди. Ви ћете сад сигурно, кад од нас одете, свуда причати о томе, а за нас би то био вечити прекор. Зато вас лепо молим, покажите нам се као пријатељ и обећајте нам да ћете све оно што је било бацити у заборав и да нам нећете дати прилике да се на вас пожалимо.“
Приђе нам и гроф. Он се правдао да ми је оно јуче рекао само зато што је досад имао једино такве купце који испрва обећавају готов новац, а после подметну меницу, и човек има ваздан муке док не наплати свој новац.
„Можда сте тако с другим људима“, одговорио сам грофу, „и пролазили, али моја царица, која ме је тим послом послала, није ми рекла да дајем менице, него да готовим новцем исплаћујем, као што сам и урадио — а видели сте“, рекао сам, „колико ми је још и остало преко оног што сам вам дао.“
Онда сам се обратио грофици: „Немојте“, рекао сам, „госпођо, ни најмање у чем било посумњати у мене, него верујте да ћу одсад увек и на сваком месту бити ваш најискренији пријатељ и да никад нећу пропустити да похвалим вашу љубазност којом сте ме у својој кући предусрели, и кад год ми се само буде пружила прилика, увек ћу показивати своју захвалност према вама.“
После тог разговора, грофица нареди да се изнесе ракија и сир. Пили смо једни другима за здравље. Они су мени желели да срећно преведем купљене коње, а ја, опет, њима да у здрављу потроше новац. На томе се наш посао коначно завршио. Али сутрадан је избила опет једна тешкоћа коју ћу одмах испричати.
Замолио сам грофа да две кобиле и три коња које сам купио преведе из ергеле у своју коњушницу, и он одмах нареди да се тако учини. Те коње су одвојили на засебно место и одредили слуге који ће их пазити.
Дошло је време ручку, сто је већ био постављен. Грофица нас позва. Пођемо у трпезарију, где су већ биле две грофове кћери и снаха, све три веома лепо обучене. Поздравим се с њима. Грофица је одређивала где ће ко сести. Мене је наместила поред себе, а с друге стране, десно од мене, рекла је једној од кћери да седне. У разговору с грофицом чујем да до мене седи њена старија кћи, испрошена за пуковника грофа Форгача и да ће се ускоро и венчати. Окренуо сам се према њој, честитао јој и пожелео јој сваку срећу. Говорио сам немачки, а и она се мени на немачком захвалила. И тако ми се пружила прилика да је у разговору за столом боље упознам. Била је то збиља ваљана и паметна девојка.
После ручка нисмо се дуго задржали у соби јер је била страшна врућина. Нисмо се чак ни кафом послужили, одложили смо је за касније. Поклоним се, одем у своју собу, свучем се, легнем на канабе и мало одспавам. Кад је жега мало престала, пошљем по мога ветеринара, који је био уједно и поткивач1, и наредим му да поткује те нове, купљене коње макар само на предње ноге, због каменитог пута — да се не би који непоткован подбио. Гвожђе за потковице, рекао сам му, нека затражи од управитеља куће.
Исто тако је било потребно направити сваком коњу летњи покровац. Ставио сам у дужност својим пратиоцима да у селу купе потребну количину простог платна и да пронађу каквог било кројача да им их сашије према мом упутству. Једном од њих дам новац и наредим му да оде у село по платно, а другом да остане, да ми се нађе ако што затреба.
Тек што сам с њима завршио, видим, долази патер фрањевац и клања ми се из превелике захвалности за оних пет дуката што сам му тог јутра дао — ради којих ми је рекао да ће се молити богу за моје здравље. Посадим га на канабе поред себе и почнемо причати. Између осталог и о грофу и грофици и о њиховим наравима и особинама. Хвалио је грофицу како је добра и разумна госпођа и како су јој и кћери као и она, а какав је гроф, о томе нема шта ни да се говори.
„Ја мислим“, рекао је, „да сте га већ и сами упознали. Како је само био прост кад сте дошли и како вас је грубо дочекао. Њему тако с времена на време долази. Јуче му је било криво што сте с колима и коњима ушли у двориште, што се нисте задржали испред капије или у гостионици у селу, и што се нисте прво пријавили и запитали у које се време можете с њиме видети. Зато је наредио да вас нико на улазу не дочека, а знао је да сте то ви, јер га је о вашем доласку обавестио управитељ из села у коме сте били. Само, лепо вас молим“, говорио је фрањевац, „немојте њему ништа о томе говорити, него одбаците све то и немојте се због тога једити.“
Ја сам му одговорио да сам на то већ и заборавио, а у себи сам мислио како лепо умеју пет дуката да причају и шта ти значи новац.
Још смо били у разговору кад ме је грофица позвала на кафу. Обучем се брзо и пођем с фрањевцем грофици у собу, где су ме сви већ чекали. Послужена нам је кафа, а на другом столу стајало је разно воће, којим ме је нудила грофичина старија кћи. Том сам се приликом још боље с њом упознао.
Кад је сунце почело залазити, изишли смо по хладовини у башту испред куће. Башта је имала изванредно леп и пријатан положај на обали реке Мароша. У њој су биле правилно распоређене алеје и павиљони, и сва је била засађена разноликим цвећем и воћем. Било је и дивних, већ зрелих трешања. Грофичине кћери и снаха играле су се по башти — као сва младеж. Кидале су трејпње, у чему сам им ја, већ као познаник, помагао дохватајући им гране, и надметале се која ће пре што више набрати. После тога смо вечерали и разишли се по собама. — Тако нам је и тај дан прошао.
Ја сам тога дана, изјутра, замолио грофа да пошаље човека с наредбом управитељу оног удаљеног села да све кобиле које сам узео преведе из ергеле у коњушницу и да их тамо држи до мог доласка, а да и слуге које ће их водити буду спремне. Гроф је такво наређење послао.
Устао сам изјутра рано и почео се спремати за одлазак. Мислио сам да сутрадан отпутујем. И тог дана смо као и раније били сви заједно. Ишао сам с грофом у коњушницу и гледали смо и његове и моје коње (за које су слуге већ биле у приправности). Тако нам је прошло цело преподне. Ручали смо сви заједно и опет смо се због врућине разишли по собама, да се одморимо.
Ја сам се у својој соби свукао и сео крај прозора само у летњем халату. Ту је долазила лепа хладовина из баште и са реке. Био сам у соби сасвим сам. Одједном чујем да неко иде кроз предсобље испред моје собе и по кораку рекао бих да је женски ход. Погледам на врата: улази грофичина старија кћи. Чим сам је угледао, скочим јој у сусрет, узмем је за руку, извињавајући јој се што ме је тако неодевеног затекла. Она ми одговори да то није ништа, да сам ја господар у својој соби и да се у њој могу владати по својој вољи. Замолим је да седне на канабе, а ја седнем поред ње. Гледам шта ће бити даље. Нисам знао шта значи долазак такве гошће.
Она, као разумна девојка и са мном већ прилично позната, поче весело и са шалом. Говорила је како је код мене на горњем спрату, на отвореном ваздуху, много лепше на летњој врућини него доле, и још је тако о којечему причала. Не потраја дуго, учини ми се да опет чујем женске кораке; али не једне особе него двеју. Тако је и било. Ушле су две девојке. Једна је носила послужавник с кафом и шољицама, а друга воће. Спустише оба послужавника на сточић и примакоше нам га.
Млада грофица поче сама сипати кафу. Једну шољу пружи мени, а другу узе себи. Девојке после тога узеше ибрик и шоље и одоше, а нас двоје остадосмо опет сами. Разговарали смо о неважним стварима још једно четврт сата, и ја сам већ помислио да је њена посета само због кафе. Нисам иначе могао схватити зашто би ми тако млада гошћа дошла сама. Напослетку она поче. Прво ме је замолила да се не љутим на то што ће ми рећи, а затим је тражила да јој обећам да ћу јој учинити то што тражи од мене. Одговорио сам јој да ћу за њу радо учинити све што год је у мојој моћи. Али она није пристајала на то, него је захтевала да јој унапред дам реч да је нећу одбити. „Тек ћу вам онда“, рече, „казати у чему је моја молба.“
Ја сам се почео смејати, држећи је за руку. „Ви се“, рекао сам јој, „изволевате шалити, али ако збиља имате нешто, само ми реците и не сумњајте да нешто за вас нећу учинити“ — и опет поновим да ћу радосно све њене наредбе испунити.
Она онда мало порумене и поче: „Чули сте већ да сам верена за пуковника грофа Форгача и да ће ми овог лета бити и свадба. За тај случај моји су родитељи већ припремили екипаж. Али данас сам чула од нашег надзорника да сте ви уз остале купили од мога оца и једног најбољег и најпитомијег младог коња, једног од оних који треба да вуку моја свадбена кола. Тај се коњ зове Муро, и ја вас молим да ми тог коња уступите. Мој вереник“, наставила је млада грофица, „видео је тог коња кад је овде био и рекао ми да би хтео да га узме као јахаћег и да ће га дати на обуку. А ви“, поновила ми је, „можете место тог коња узети од мога оца другог неког који вам се буде допао.“
Када је све то казала, замолила ме је још једном да јој то учиним.
Дирнула ме је та њена нежна молба и било би немогуће не испунити је. Рекао сам јој: „Већ из великог поштовања које осећам према вама испунићу вам жељу и тог ћу вам коња оставити.“
Кривио сам само њеног оца што ми при погодби о томе ни речи није рекао. Она ми рече да је њен отац као стар човек на то можда и заборавио. За њен долазак, рекла ми је, њен отац не зна, и молила ме да му ја сам од своје стране и на своју руку проговорим о томе и затражим место оног коња другог неког. Ја јој обећам да ћу јој у свему по вољи учинити.
Моја млада гошћа, радосна због мог обећања, извадила је из џепа једну кесицу за новац извезену златом и свилом и поклонила ми.
„Узмите“, рекла ми је, „овај мали дар, који сам сама извезла, узмите га као знак моје велике захвалности. Желела бих да ме се по њој увек сећате и да се њоме у здрављу и срећи дуго служите.“
С тим речима је устала и пошла, а ја сам је испратио до степеница.
Кад сам се вратио, почео сам се облачити, а слузи наредим да сиђе и позове ветеринара. Овај дође и стаде очекујући моја наређења, а мени у памети само то: шта да радим с грофом и којег коња у замену да тражим. Знао сам да он нема коња који би одговарао оном што га остављам младој грофици. Запитам зато ветеринара зна ли он каквог ваљаног коња из грофове коњушнице или неког од младих из ергеле, који би био још необучен, а добар за јахање, јер, рекао сам, хоћу још једног да купим.
Он ми одговори: „Кад сам се јуче пред вече шетао путем поред ливаде на којој су грофови коњи, видео сам кроз ограду једног новог коња, зеленка, који тамо није био кад смо коње бирали. Коњ је изванредан. Држали су га у оно време свакако скривеног, или су га после однекуд довели. Коњ је одличан и ако неће бити још најбољи од свих оних које сте купили.“
Кад сам то чуо, рекнем слузи да пита шта ради гроф у својим собама. Он се брзо врати и рече да спава. То ми је дошло као поручено, па полако, да нас нико не види, изиђем с ветеринаром на ливаду близу куће. Кад смо тамо стигли, видим да је онако како је он казао. Коњ млад, добар у сваком погледу, не заостаје ни у чем иза оног којег остављам. А кад смо бирали коње, збиља тамо није био; решим се да га узмем.
Кад сам се враћао, уђем у коњушницу да видим своје коње, а одатле сам хтео да се вратим горе у собу, али за то време чујем да је гроф већ устао и да сви седе у грофичиним одељењима. То је било већ пред ноћ. Пођем и ја тамо и нађем их све заједно. Ту је био и патер фрањевац — седе, картају се.
Гроф ме запита где сам био и да ли сам спавао. Ја му одговорим да нисам спавао, него сам био у коњушници и да се тамо чудо десило: „Један ми је коњ“, рекох, „проговорио.“
На то се сви стану смејати и питати: „Откуд коњ може говорити?“
Ја им поновим, смејући се и сам, како је један коњ рекао да неће са мном на пут. Гроф се на то поплаши да се није који разболео, али му ја кажем да су сви здрави. Прекинуо сам тај разговор кад сам видео да играју памфил, па сам започео о њиховој игри. Питао сам стару грофицу да ли добија или губи, и рекао јој да ћу јој помоћи.
Сео сам уз њих и стао гледати грофичине карте, па сам се онда и ја умешао у њихове разговоре, а коња који говори нисам више помињао, да не би грешили у игри.
Млада грофица је седела за сточићем и често ме погледала. Досетила се да ћу о коњу још причати па је хтела да устане и прекине игру. Рекла је да је досадно толико на једном месту седети и да је боље поћи у башту. Али ја сам јој дао знак да остане. „Зашто да прекидате игру? Има до довече времена и за башту.“
Кад су завршили игру и оставили карте, поседали су ко на канабе, ко на столицу, а ја станем поред грофа и старе грофице и започнем разговор. У почетку околишно и као од шале. „Шта треба урадити с човеком који узме туђу ствар па је прода?“
Стара грофица рече да то не би било нимало лепо и да би то било за сваку осуду, а ја се онда окренем грофу и запитам га шта он на то каже.
Он се замислио па ћути, млада грофица се досетила да се моје питање тиче коња, па се поче смејати и шапутати нешто својој снаси на уво. Гроф је погледа и рече: „То си ти нешто направила, не може бити друкчије.“
Она се изговарала да она ништа не зна, а гроф ме онда запита шта би то могло бити. Ја му одговорим нека се сам сети јер је он крив. Он опет оћута. (Млада грофица, како је изгледало, ником није говорила да је била с молбом код мене, јер је и њена мати ћутала, или се можда и претварала да не зна о чему је реч).
Рекао сам грофу: „Пазите, грофе, да не дође до парнице између вас и вашег зета грофа Форгача, јер ви сте продали нешто његово, а ја, опет, купио. То је оно што сам малочас говорио како један коњ неће са мном на пут.“
Сад се и он сетио да је реч о проданом коњу који се зове Муро. „Одмах сам погодио“, рекао је кћери, „да си се ти ту нешто умешала, али ја ћу теби за свадбу дати другог уместо тога.“
„Не, тата,“ одговорила је она. „Мени је господин мајор баш тога коња обећао и он је сад мој, а вас двојица се сад нагодите како год знате.“
Гроф ме замоли да оставимо ту ствар до сутра изјутра, с обећањем да могу узети од његових младих коња којег год хоћу. На том је и остало. Али ја сам имао на памети само оног зеленка. Кад је пало вече, вечерали смо и разишли се по собама. Легао сам и ја, а ни сањао нисам шта ће гроф извести. Он је, наравно, знао да се ја не бих ни на једног од његових младих коња полакомио као на зеленка, а пошто њега на ливади раније није било, помислио је да ја за њега и не знам и зато је наредио да га преко ноћи уклоне.
Сутра рано устанем, био сам сасвим спреман за пут, имао сам само још због тог коња мало да се задржим. Мислио сам да га одмах узмем, поткујем и да до ноћи стигнем с коњима бар до прве станице.
Речено ми је да су гроф и грофица устали и да су се већ и обукли. Ја пођем к њима и тамо нас послуже кафом. Кажем грофу да сам за путом и да треба да ми да коња. Он пристане и тако пођемо на ону заграђену ливаду.
Гледам — нема зеленка, а гроф ми говори да изаберем којег хоћу, па да нареди да га ухвате и одведу у коњушницу.
Ја му кажем да ту нису сви коњи, а од тих ту да не могу ниједног изабрати. Он ме поче уверавати да су ту сви које сам и раније видео.
„Истина је, господине грофе“, рекао сам, „да су ту сви које сам раније видео, али ипак нема оног зеленка ког сам синоћ опазио, а ја баш њега тражим да ми дате.“
Он ме поче опет уверавати како он нема зеленка и да га ту није ни било. Био ми је тежак тај разговор, сматрао сам да ме гроф обмањује.
Рекао сам му: „Боље би било да га нисте ни скривали, него да сте ми одмах казали да вам није за продају. Ја га зацело не бих могао на силу отети, и он би вам остао, али кад нисте тако урадили, а ја га, међутим, овде видео, ја сада полажем право на њега. Ако нећете да ми га покажете“, рекао сам, „што да стојимо на тој жези? Боље да се вратимо у собу па ћемо тамо наставити разговор. Ја од тих коња нећу ниједнога, а ви сад како изволите“ — и тако се вратимо.
Дођемо грофици у собу и ја станем да јој се жалим на то што ми је учињено, рекнем јој да је један коњ сакривен и да тражим од ње правичну пресуду. Она поче разговор с грофом, а ја само корачам по соби. Било ми је криво што сам задржан од пута.
Гроф се окрете према мени и рече да ће ми учинити уступак и дати ми из своје коњушнице једног младог, трогодишњег ждрепца с којим ћу морати бити задовољан, али ја на то нисам никако пристајао. Тражио сам само оног зеленка ког сам синоћ на ливади видео.
Почели смо се опет најозбиљније препирати. Он ми је већ враћао и новац исплаћен за коња ког сам оставио његовој кћери, а ја нисам хтео да га примим. Рекао сам му да ћу пре отићи и без коња него што ћу новац узети.
Био је скоро један сат после подне и време већ ручку, а ми никако да завршимо. Видим да је за одлазак већ и касно, настајала је опет велика жега. Зову ме на ручак, али ја одбијам. Чекам да видим хоћу ли добити коња или не, па да идем.
Напослетку се и грофица умешала и почела мужа отворено прекоревати. Тражила је и она да ми да коња. Гроф је, најзад, признао да је коња сакрио и раније и сада, и то само зато што га је хтео послати сину у армију.
Како сад није имао куд, наредио је да се коњ доведе под прозор и да се преда мојим људима (коњ се звао Понграц), а коња ког сам обећао младој грофици узео је натраг, и тако смо се најзад нагодили. Наредио сам одмах да се коњ поткује и за пут спреми, а од грофа сам затражио сведочанство о пореклу свих купљених коња.
Сели смо онда за ручак. Кад смо устали од стола, замолила ме је стара грофица, а уз њу и кћери и снаха, да останем још тај дан — а сутрадан како већ хоћу. Пристао сам, нисам хтео да их одбијем, утолико пре што је врућина била страшна и коњима би тај први марш био врло тежак. И тако сам решио да кренем сутра пре него што сунце сине.
Тај последњи дан провели смо у разговору, а пред ноћ у шетњи по башти. За вечером смо опет били сви заједно, а после вечере устао сам и поклонио се свима. Рекао сам да ћу ујутру рано кренути на пут, и да их не узнемиравам, хтео бих, рекао сам, да се сад са свима опростим. Али они нису пристајали. Хтели су да се изјутра још једном видимо. На томе је и остало. Пођем горе у собу, а слугама наредим да изјутра поране и да поштанска кола буду спремна — а затим легнем.
Сутрадан устанем још пре зоре и наредим да се ствари натоваре у кола и да се коњи изведу из коњушнице, а гроф и грофица са две кћери и снахом (свакако су још синоћ наредили да и њих рано пробуде), да бисмо се на одласку још једанпут видели, дошли су у моју собу и рекли да се и кафа тамо донесе. Опростили смо се пријатељски. Захвалио сам им на дочеку, сео у поштанска кола и кренуо са свима својима на пут.
Први дан сам дошао само до прве поштанске станице, да на врућини не преморим коње, и ту сам и преданио. Оданде сам отправио колима једног од својих пратилаца са ветеринаром напред, у оно удаљено грофово село, са написаном грофовом наредбом управнику да ме оданде изведу колима до главног друма и даду ми људе који ће ми уз пут коње водити. Уједно сам пратиоцу дао и новац, да пре него што ја тамо стигнем узме у селу платна да се направе за кобиле летњи покровци, као што су ови већ урађени, а ветеринару сам рекао да што брже поткује кобиле.
А ја, да се не бих задржавао мењајући уз пут коње, погодио сам на поштанској станици где сам преноћио да ме кола одвезу управо до грофовог села. И тако сутрадан изјутра кренем. Ни тога дана нисам много с коњима прешао, а сутрадан стигнем у грофово село. Тамо је било урађено све што сам наредио. Слуге које ће водити коње биле су у приправности, а исто тако и кола која ће ме одвести до главног друма.
Нисам имао више шта да чекам. Рекао сам да се све припреми и ујутру кренем. Прешао сам две миље, па се задржим у једном селу, где опет преданим. Ишао сам само кратким маршевима, јер је пут био каменит и ишао кроз брда, све док нисам избио на главни друм. Кроз Трансилванију до њене границе и кроз Мађарску до града Дебрецина било је већ лакше. У Дебрецину сам отпустио грофове људе што су коње водили, а друге најмио управо до Токаја.
Напомена
- Ветеринари су били и поткивачи: обичај који је трајао до 19. века̂.