Део 2, Поглавље 9
У Токају сам затекао и жену и нашег малог сина у добром здрављу. Почео сам се одмах припремати за даљи пут. Ту сам добио новац из Беча за путне трошкове (за фураж и вође за коње). Осим оног што сам раније примио, добио сам још пет стотина дуката. Написао сам извештај нашем опуномоћеном посланику обавештавајући га да сам новац примио и да ћу се убрзо с купљеним коњима кренути из Токаја.
Киша је једнако падала и зато сам имао велике тешкоће док нисам нашао поуздане људе који ће пристати да пођу с коњима управо до Русије. Онда смо све коње поново потковали и набавили што нам је још било потребно — у томе ми је прошло читавих десет дана.
Даљи пут кроз Мађарску, према пољској граници, био је врло тежак. Киша је падала и дан и ноћ. Свуда се ужасно раскаљало, а на прелазима и мостовима морали смо се свакога часа заустављати. Тако сам стигао до малог једног места, Ујхеља. Тамо сам провео читав дан, да и слуге и ја осушимо одела а и коњи да нам се мало одморе.
Из Ујхеља сам пошао даље. Изгледало ми је као да се мало разведрава, а и сунце је почело просијавати. То ми је давало наде да ће нам пут бити лакши и зато сам решио да се пожуримо и пребацимо преко брда, да што пре дођемо до пољске границе. Али такво време потрајало је свега дан-два, а онда је опет почела киша и пут постао још много гори него раније. Одатле је почињало најтеже. Имали смо да се пењемо преко брда, па онда да се спуштамо у провалије и настављамо кроз шуме и кланце. Тако смо најзад ушли у брда и стене, у којима је, додуше, било и насеља, чак село од села није било ни много далеко, али то је све била толика сиротиња да нисам могао добити ни хлеба за људе, ни хране за коње. А понегде где смо коначили уопште ничега није било. Узрок су биле те велике кише. Вода је однела не само сено него и жито с њива, и измешала га с блатом. Ништа није остало недирнуто. Тамо људи и кад су родне године тешко живе и једва хлеба имају, а сада баш ничега није било — тек понеки што су имали нешто млека и сира.
У тим планинама нема река, него само потока, који се један у други уливају, а извиру баш на местима преко којих пут пролази. По неколико пута дневно мора се прелазити преко њих. Кад је суво време, они ништа не значе, преко њих се лако прелази с камена на камен, али од тих непрестаних киша и најмањи поточић претварао се у најбржу реку и преко њих се прелазило с великом опасношћу.
Ја сам целог пута откако смо зашли у брда јахао на коњу да бих лакше проценио где је најбоље проћи, а водиче (два човека) наимао сам од једног места до другог. Они су јахали испред нас и бирали најбезопаснија места — без њих се не би могло ни маћи.
Треба нагласити да киша за све то време није уопште престајала, него се чак сваки дан и појачавала. Сви врхови планина били су сакривени у облацима.
Била је највећа потреба изићи из тих провалија и прећи преко границе на пољску страну, до малог места Дукље, да се тамо мало одморимо и коње мало прихранимо, јер су тако били омршавели да су пали на половину своје тежине. Зоби нису уопште добијали, а на понеким местима није било ни сена ни траве. Гладовали су и дању и ноћу, и зато нисам ни дозвољавао да се негде задржимо и одморимо, него смо ишли колико год се могло преко дана прећи, само да што пре из тог краја изађемо.
У таквој оскудици и муци дошли смо већ близу пољске границе. Остала су нам још само два мала марша до Пољске. Ноћ ме је ухватила у Горњем Свиднику, једном селу у Мађарској. Тамо сам код унијатског попа нашао нешто мало прошлогодишње сламе; платио сам је скупо и дао коњима.
У том селу сам најмио два водича који су познавали пут. Требало је да нас проведу до првог коначишта, куд сам мислио да ћемо тог дана стићи. Устао сам тог јутра рано и пошао. Пред нама су јахали водичи и показивали нам пут. Чим смо изишли из села, прешли смо срећно преко прве воде, па онда и преко друге и треће, а затим и преко још неколико. На неким местима било је дубоко, али ми смо само ишли даље и даље. А за све то време киша је на нас једнако страховито лила, изгледало је као да се небо провалило. Црни облаци прекрилили су били све планине. Све је било тамно као усред ноћи. Између брда и шума избили смо тако на једну пољану која се вијугала међу брдима. По њој је иначе текла река, али сада је цела била покривена водом. На њој се није видео ни најмањи део суве земље. Водичи су нам рекли да је то место потпуно равно и безопасно и да ћемо ускоро доћи до уског пролаза кроз који ћемо се почети пети узбрдо.
Иако је коњима вода допирала до трбуха, а понегде била и дубља, они су ипак ишли и даље, али вода није била само дубока него и страшно брза. Јурила је толиком силином и с толиком хуком да готово нисмо могли чути један другог, а уз то је и киша чинила своје. Водичи су говорили да је на том пољу, где је сада текла вода, био посејан овас. Они су нагађали пут по дрвећу и стенама и тако нас водили. Говорили су да треба да пређемо само преко те пољане, а онда ћемо уским путем пођи узбрдо, што ће бити већ сасвим без опасности, јер горе воде нема.
С муком и страхом полако смо одмицали и већ се кроз завесу од кише назирао уски кланац који води у брда. На крају долине пут се почињао пети, а дотле нам је остало свега још неких двадесет хвати. Напред су јахали водичи, за њима ја на коњу, иза мене ишле су моје каруце, за њима још двоја кола и на крају купљени коњи. Одједном се проломио такав тресак и зачула таква ужасна хука какве ја у своме веку нисам чуо. Изгледало ми је као да се брда и стене ваљају према нама. И видео сам још само како са брда велика водена маса помешана са блатом јури на нас као неки црни зид висок као човек.
Куд су се дели моји водичи — не знам, јер се на мене та силна вода срушила, прелила ме и збацила с коња. Потонуо сам и вода ме је тако ошамутила да нисам био ничега свестан. Срећа моја те ми је дизгин остао у рукама (ни сам не знам како). То ме је спасло и помогло ми да заједно с коњем, који је почео пливати, изроним из воде. Тада сам мало дошао к себи и успео да се другом руком ухватим коњу за гриву. Тог несрећног часа потонуле су ми каруце с коњима заједно.
Нити знам шта је било с нашим вођама, нити ишта друго. Видео сам само како је моја мила жена кроз прозор од каруца пружила руке према мени (били смо близу једно другом) као да се опрашта са мном одлазећи на свој претешки пут који нас је заувек раставио. Видео сам још како су упрегнути коњи нагло запливали, како су се кола почела ломити и како су само нестала иза оних окука — и више ништа не знам.
Обузео ме је самртни страх. Био сам пун воде и једва сам живот осећао у себи. Пустио сам коња да плива куда хоће, и тако је вода носила и мене с њиме, ни сам не знам куда. Одело ми се напило воде и вукло ме на дно, једва се душа држала у мени. Још сам био срећан што ми огртач око врата није био закопчан те га је вода с мене свукла, иначе би ме тај огртач, отежао од воде, сигурно задавио. Док сам тако пливао с коњем, нанела ме је вода на шибље врбе од кога су само врхови вирили из воде. Једном сам се руком ухватио за врхове тог шибља, другом сам држао дизгин, а ногама сам мало додирнуо земљу, али вода је била ипак тако дубока да ми је само глава била изнад воде. Мој јадни коњ, који се није могао дохватити земље, само се вртео и пливао око мене, а ја сам га чврсто за дизгин држао. Кроз кишу, која је још једнако лила, видео сам како се десно од мене, одмах ту у близини, црне брдо и шума. Почео сам се обазирати не бих ли угледао још ког несрећника који као и ја стоји на ивици смрти, кад тек на свој ужас угледам мојих шест коња, али без каруца, како се на оној пољани потопљеној водом, уплетени амовима око једног дрвета, боре и отимају. Учинило ми се као да сам и човека у оном грмљу опазио. Кад сам ту страхоту видео, све се у мени скаменило, али на памет ми никаква друга мисао није падала осим да сам још жив.
На том месту где сам се држао за шибље врбе остао сам можда свега неколико часака. Вода је расла и у уста ми улазила, а ноге ме издавале. Свог коња, који ми је био сва нада за спасење, држао сам чврсто за дизгин, али и он је почео већ малаксавати и најзад се изврнуо на бок, Укочио сам се од страха, и ухватио му се обема рукама за реп, а дизгин пустио. Он се јадан усилио и запливао опет вукући и мене са собом, а онда је наједном вода и њега и мене одбацила према брду уз једну стену, са које је грање од дрвета падало у воду. На том месту смо и коњ и ја осетили земљу под ногама. Ја се ухватим рукама за грање, а коња пустим. Али како је стена била глатка и повисока, мучио сам се ваљда четврт сата док се нисам, хватајући се за гране, попео на стену. И коњ је хтео за мном. Скочио је предњим ногама на камен, али како није имао о шта да се одупре, оклизнуо се, пао у воду и тако га је вода понела.
Лежао сам на том камену можда читав сат. Мучило ми се. Избацивао сам пуна уста воде и блата. Сав сам био малаксао, глава ме је болела и обузела ме дрхтавица. Смислио сам да би добро било лећи на камење потрбушке главом надоле и тако помоћи природи. То ми је и помогло, Вода је почела излазити из мене, али како је излазила полако и није ми дала да дишем, ја гурнем прст у уста и то ме натера на повраћање — тако сам сву воду избацио из себе (било је те воде ваљда за две боце1). У грудима ми је после тога мало лакнуло и дах ми се повратио.
Тада ме је обузела тешка жалост за женом и децом. У колима је била и моја трогодишња кћи заједно са мојим сином. Мислио сам какву су горку чашу морали да попију. Знао сам да их на овом свету више нема, јер сам видео како се коњи без каруца даве у води. Све сам то себи у мислима представљао, а сузе су ми само текле. Лежао сам ничице на том камену мислећи само на њихову жалосну смрт.
Био сам сав гола вода, а уз то је још и киша једнако падала. (На почетку још имао сам округли оборени шешир на глави, али њега сам прво изгубио). И како сам био сав у тој мокрини, душа је у мени дрхтала. Нисам знао шта да радим нити куда да се окренем. Никог не видим и од водене хуке ништа не чујем. Најзад смислим да пођем узбрдо не бих ли кога видео. Хватао сам се рукама за дрвеће и попео се неколико хвати узбрдо; тамо сам наишао на једну стазу обраслу травом.
Пошао сам том стазом, али од ње нисам могао видети никакве помоћи, јер је била врло стрма, а земља се између камења на много места тако расквасила и испод ногу тако клизила да сам се двапут омакао и умало се нисам опет стрмоглавио у воду.
Сав сам био исцрпен и малаксао од тешке жалости, а нарочито кад ми се пред очима указивало каквом су ми несрећном смрћу жена и деца живот завршили и како сада леже на дну те мутне воде, у којој су гроб нашли. Та мисао није ми дала ни да се макнем. Срушио сам се као мртав иза једног дрвета и остао тако лежећи, сав изван себе.
Мучио сам се, јадан и жалостан, можда и више од три сата, а онда се почнем опет узбрдо пети и с великом сам се муком још нешто мало попео, али од тог напора сасвим сам малаксао. Пред очима ми је било све мутно и тамно. Ништа нисам видео, само ми је нешто жуто и црвено пролетало испред очију. Осећао сам у срцу и стомаку велик бол и већ сам помишљао да ми је ту крај. Али бедан је створ човек! Чему све није изложен и шта ти све неће поднети. Срушио сам се преко корена неког храста и остао тако лежећи док ми се није мало разданило пред очима.
Пошао сам опет узбрдо. Пузио сам сав умазан од блата; ништа чисто на мени није остало. Горе сам наишао на другу стазу, којом су људи пролазили. Била је боља од прве, али и она је била стрма и опасна. Том стазом сам кренуо, држећи се за камење и дрвеће, и по њој пошао натраг, на ону страну одакле смо и дошли. Био сам већ тако високо да сам и ону несрећну воду доле угледао. Та стаза ме је водила унатраг око оног несрећног места и оне пољане. Решио сам се да пођем њоме, па водила куд водила, само да до вечери доспем до каквог било насеља.
Идући тако чујем у близини само мало испод мене, људски глас. Застанем и почнем ослушкивати. Чуо сам га затим још једном па још једном. Одмах сам знао да ће то бити неко од мојих људи. Оставим стазу којом сам ишао и почнем се спуштати с камена на камен према месту одакле је глас долазио. Кад сам дошао до половине пута, хука воде ми је заглушила уши и глас више нисам чуо. Али ја сам се и даље спуштао према месту одакле сам глас чуо. Кад сам сишао кроз шуму доле до воде, где је било једно равније место, угледао сам, на мој горки јад, како међу камењем леже изврнуте на бок моје каруце, изломљене у ситне комаде, и кочијаша како на једном камену седи близу њих.
То је био један Малорус. Служио је код мене отпре годину дана, а узео сам га кад сам из Русије полазио у црногорску комисију, у Ћесарску.
Кад ме је видео, устао је и почео нешто викати и ударати се у груди, показујући ми рукама на воду. Викнем и ја, питам га шта то говори, али, иако је између њега и мене било свега три-четири хвата раздаљине, нити је он мене, нити сам ја њега чуо од оног силног хучања воде што се пробијала кроз камење. Видим само да плаче и опет показује руком на воду. (Ја сам разумео као да ми показује како ми је вода утопила жену и децу и однела их собом).
Срушио сам се на земљу и оплакивао своју несрећну судбину. Лежао сам једно време тако ничице сав у сузама, а онда сам се опет окренуо и погледао она несрећна кола. Видим кочијаша како ми опет нешто виче и једнако ми показује на воду и на кола. Ја сам га опет разумео као и малопре: да ми показује како су се моји подавили и како их је вода одвукла. Али како ми је непрестано показивао кола и давао ми знаке да и ја погледам, устанем са земље, приђем ближе загазим у воду, погледам кола и — чуда! Видим своју малу кћерчицу живу. Држи је девојка на рукама, а обема вода скоро до грла. Како су њих две остале живе — било је просто несхватљиво.
Шта је било с колима кад их је вода понела и стала превртати и ломити, ја тада нисам знао, тек ми је касније кочијаш све испричао. Кад су се изломљена кола накренула, задњи део се сачувао читав. Иза тог заклона нашла се девојка с девојчицом. Кочијаш није смео да их покреће оданде бојећи се да их не испусти из руку. Оставио их је тако у води јер су ипак биле заштићене тим задњим делом кола преко кога је вода прескакала и распрскавала се. А и сам кочијаш је био у великој опасности. Стајао је у води само на једном камену и зато није ни могао помоћи детету и девојци.
Кад сам видео то чудо, почео сам најпажљивије то место да посматрам и једва сам их искоса, кроз ону воду што се преко њих распрскавала, угледао. И ништа друго нисам могао приметити осим оног што сам већ казао: да су се кола бачена на камење изломила, да је остао цео само задњи део, да је тај део стајао насупрот води и да је вода свом силом ударала у њега и прескакала га. Тако су њих две остале заштићене као неким широким плаштом и тако се и спасле. Вода је преко њих падала чак на кочијашево седиште, а девојка стојећи на дну држала је високо у рукама, под тим воденим плаштом, моју малу кћер окренуту према себи. И само их је то спасло, иначе не знам шта бих друго рекао — једино још да им је божанска сила помогла.
Како ли би ми сад добро дошао нечији ваљан савет како да их спасем! Стојим тако поред воде и са̂м једва жив. Никога немам, а време пролази. По времену бих рекао да је подне увелико прошло и да ће бити око три сата. Шта да радим? Да их и даље оставим у води и пођем да тражим помоћ? А хоћу ли је наћи? И куд да кренем, не знам. У томе би ми прошло још неколико сати, а дете и девојка скоро су већ готови, које од страха, које од студене воде, од које су скроз промрзли. И да ли ће издржати? Зато сам решио да прво кочијаша спасем, па да се с њим посаветујем.
Почели смо знацима да се споразумевамо, јер од оне водене хуке нисмо могли један другог чути. Показао сам му знацима да одреши уже којим је напред био везан сандук са сребрним посуђем (сандук је био већ разваљен, остале су само бочне даске с алкама везаним ужетом — ништа друго), па да ми један крај од њега баци. Ја бих тај крај привезао за дрво, а он други за срчаницу од кола и тако помоћу затегнутог ужета да дође до мене. На тај мој неми говор кочијаш је само одмахивао главом и рукама, дајући ми на знање да ништа није разумео. Али кад сам му то још једанпут показао, схватио је да треба да одреши уже (које је било ново, довољно јако и довољно дугачко). Тако је и урадио. Бацио ми га је, али га није добацио до мојих руку. Онда се сагао, дохватио испод својих ногу један омањи камен, завезао га једним крајем ужета (а други крај за срчаницу) и тако ми добацио камен.
Ја одмах дохватим уже и колико сам снаге имао омотам га око једног дрвета и завежем. Онда му знацима покажем да по ужету кроз воду дође до мене. Он се прекрсти и пође. И срећа те је то место било равно и не много дубоко, па се тако пребаци до мене.
Видим да нема другог начина да се дете и девојка спасу него да се кочијаш опет помоћу тог ужета врати и дете донесе. Нисам му наређивао као слузи, него сам га молио: „Молим те, мој Фјодоре, спаси ми дете из те опасности. Видиш у каквој сам невољи и да си ми ти сада једина нада.“
Он одмах пристане, али примети: „Шта ћу ако ме вода обори, а ја у једној руци држим дете, а другом се држим за уже? Можда се не бих могао само с једном руком на ужету одржати, па бих, сачувај боже, могао још и дете у воду испустити.“
Тим ме је речима потпуно збунио. Нисам знао шта да му одговорим. Помислио сам да би збиља и могло тако бити.
Међутим, он ми је одмах дао други савет. „Ако изволите“, рекао ми је, „ја бих дете привезао испод руку ужетом које лежи напред у кожном седишту, на мом, кочијашком седишту. Ја сам“, рече, „понео то уже да њиме уз пут везујем џакове зоби, па ако бих, не дај боже, испустио дете из руку, ви бисте га другим крајем ужета, које ћу вам добацити као и оно прво, привукли себи.“
Чинило ми се да би тај савет могао бити врло добар. Рекао сам му нека уради тако, и он ме је, хвала му, послушао и пошао опет кроз воду, држећи се обема рукама за уже. Извадио је из кожног седишта уже, које се могло употребити и као вођице, размотао га, везао му на крај опет камен и добацио ми га. Ја сам га прихватио и чврсто га рукама стегао. Он онда приђе задњем делу кола преко ког је скакала вода, узе дете од девојке (које ми се чинило једва живо), а оно му паде главицом на раме. Девојка је остала, а он крајем ужета завеже дете испод руку, као што је рекао, и пође по води. Иако је био у опасности (зато што се само једном руком држао затегнутог ужета), ипак се срећно пребацио. Узео сам девојчицу на руке. Гледам — једва је душа у њој. Не може говорити, лице јој помодрело и промрзло од студене воде, а руке јој се укочиле, не може да их макне. Седнем с њом на земљу и пригрлим је да макар мало дође к себи. Али како сам и сам био сав мокар, мало је користи од тога било, дрхтали смо и она и ја. Онда сам рекао кочијашу да и девојку оданде ослободи. Он ме послуша и по ужету пође до ње. Она изиђе из оне воде, он је прихвати и помогне јој да стане на срчаницу, окрене јој се леђима и рече јој нека се држи за њега. Она му се ухвати рукама за рамена и тако стиже до обале.
Кад смо с тим завршили, одмакнем се неколико корака од воде и седнем опет с мојом девојчицом на земљу. Привукао сам је уз себе и онда почео испитивати кочијаша за жену и сина — шта је с њима било? А он поче: „Кад је оно на брду почело да тутњи и да се тресе, сви смо се престрашили. Ја сам, седећи на свом месту, видео како је вода висока као зид наишла, поклопила вас и збацила са седла, а да ли вас је и госпођа видела, не знам.“
На то се умешала и девојка и рекла да ме је и госпођа видела и да је кроз прозор на колима жалосно јаукнула.
„Ваш се коњ“, наставио је кочијаш, „почео пропињати, а огртач вам је још пливао по води. Вас нисам видео и мислио сам у оном страху да сте потонули. Даље ништа о вама не знам зато што сам само гледао како кола да извучем. Али вода је и нас ударила и наједном нас је понела са собом. Коњи су запливали, а кола се почела љуљати и разбијати о камење и онда се преврнула.“
„Ја сам се некако држао на своме месту“, причао је кочијаш, „а коње са предњим точковима понела је вода (јер се клин ишчупао из предње осовине). Видео сам још само како су се коњи амовима омотали око једног дрвета и како се човек који је јахао на једном од њих почео хватати за гране тог дрвета. Нас и кола вода је одвојено понела и почела нас бацати преко камења. Госпођу сам дуго још живу гледао“, причао је кочијаш, „викала је из кола, али нико јој није могао дати помоћи — ја сам је само придржавао за руку. И синчић вам је био жив, држала га је служавка, али касније нисам ни њега ни служавку видео зато што нас је вода бацила на камење и преврнула. Ја сам онда и сам пао у воду и у оном страху ни сам не знам како је госпођу вода отргла од мене, остала ми је само њена рукавица у руци. Шта је даље с госпођом било, нити знам, нити сам видео. Као што видите, кола су бачена на то камење, ту се задржала и ту сам и девојчицу с девојком опазио — обе живе. Почео сам тада да вичем и тражим спас, а онда сте ме ви чули и дошли.“
Свако може замислити колика је била моја жалост и туга. Што сам изгубио све имање — то није било ништа, то је била ситница према животу човечјем. Изгубио сам у исти час и драгу жену и јединог сина, а и са̂м сам гледао смрти у очи.
Плакао сам и превијао се од бола гледајући жалосну слику изломљених кола, гроб моје миле жене и мога јединца. „О тешке моје жалости“, говорио сам сам себи. Лежао сам на том месту као мртав, сав изван себе. Нисам знао шта ћу и како ћу, само сам гледао у та несрећна кола и очекивао, о луде мисли! да ми се оданде појави моја жена и приђе ми.
Мој кочијаш ми је био тада најбољи пријатељ; он ме је умиривао и саветовао да одем даље од тог места.
„Хајдмо“, говорио је, „полако у оно село где смо јуче преноћили. То село није далеко. Стићи ћемо још пре ноћи па ћемо оданде послати сељаке да потраже наше људе, да видимо да ли је ко од њих остао жив.“
Послушао сам његов савет и оставио то место моје несреће. Пошли смо с великом муком кроз шуму узбрдо. Кочијаш је узео дете на руке, девојка је ишла за њима а ја пред њима према стази којом сам дошао. Кад смо нашли стазу, пошли смо њоме, и она нас је одвела до краја пољане кроз коју је текла река и довела нас управо у село у ком смо преноћили.
Али да је пут дуже трајао, ја не бих издржао. Био сам страшно исцрпен, једва сам се мицао.
Ушли смо у двориште нашег бившег домаћина. Он је био унијатски поп (онај исти од ког сам јуче узео сламу за коње). Кад је тај добри човек видео у каквом сам стању, подигао је руке, сав ужаснут, и викнуо: „О, боже, ви мора да сте неку несрећу на путу доживели.“ Ја му одговорим да је заиста тако.
„Него, молим вас“, рекао сам му, „будите добри па заложите ватру да повратимо мало душу и ја и ово дете, ово сироче без матере. И наредите“, молио сам га, „да се тако наложи да у соби и преко ноћи буде топло.“
Он и попадија су се одмах дали на посао. Наложе ватру у предсобљу, на огњишту на коме су иначе кували, и ту ми простру да легнем. Попадија је заплакала гледајући моје мало дете, које је једва дисало. Узела га је на руке и почела га поред ватре грејати. А ја замолим попа да што пре нађе што више сељака с коњима и да их пошаље на ону пољану. Описао сам му то несрећно место и он се одмах сетио где ће то бити. Рекао сам му нека сељаци оду тамо; њима су та места позната, па нека потраже тамо моје људе, коње и двоја кола.
Поп је одмах потрчао у село, скупио познате људе и послао их. Кад се вратио, рекао ми је да су то поуздани људи, да их има око десет, на коњима, и да ће они све претражити.
Почео сам премишљати како бих и мртва тела пронашао и сахранио. То сам рекао и попу и молио га да он ту бригу узме на себе. Није ме одбио, чак је врло радо пристао да ми помогне. „Само“, рекао је, „данас се ништа не може учинити, једно, због тога што је ноћ већ близу и мало дана још остаје, а друго, што је вода још свуда висока. Треба причекати“, рекао је, „можда ће преко ноћи опасти и многа места открити, па ћемо то за сутра оставити, а ја ћу још данас рећи људима да ујутру рано пођу да их потраже и сигурно је да ће их наћи.“
Тако ме је умиривао. Што се тиче сахране и свега другог што ту припада, биће, рекао је, његова брига. Питао ме је још да ли пристајем да о том несрећном случају обавести свог познаника и земљака архиђакона код унијатског митрополита из Мункача и једног још протопопа (који скупља прилоге од цркава и сељака, а сада се налази у једном оближњем селу). „Ако хоћете“, рекао ми је, „ја ћу им писати и замолити их да присуствују сахрани.“
Пристао сам. Хришћанство је, мислио сам, свуда исто. Између унијатске и источне цркве разлике скоро и нема, а више доликује да се тела предаду земљи по хришћанском обичају него да се просто, без обреда, закопају у земљу. Зато сам рекао свештенику нека уради тако, нека их у моје име позове и замоли да поведу са собом још неколико свештеника — да се сахрана изврши по хришћанском закону. Још сам га замолио да се побрине за воштане свеће, за мајсторе који ће направити сандук, за једну јаловицу и живину за даћу и друго што тражи обичај. Рекао сам да ћу му све платити и да ћу му бити врло захвалан. Он је на све пристао и одмах послао писмо по једном човеку и архиђакону и протопопу.
Уто је већ и вече настало. Послани сељаци су се вратили и довели са собом све моје људе и купљене коње. Замарао бих без потребе читаоце кад бих описивао на које су се све начине моји људи спасли. Доста ће бити да поновим неке њихове речи. Кад су видели ону страхоту која се мени и мојим колима десила, одмах су поиспуштали коње из руку и појурили натраг што су брже могли. За њима су и коњи пошли док их није та бујица натерала да запливају. Вода је моје људе одбацила на разне стране према брдима и тако су се спасли смрти. Кад су се нашли на суву, почели су и коње прикупљати, али шесторо ждребади ми је пропало. С тих места нису од страха смели касније ни да се макну, све док нису послане сељаке угледали. Тада су почели запомагати и тако су их сељаци, преко њима познатих места, превели преко воде.
Пропала су ми и она друга двоја кола. Сељаци су их нашли како леже изломљена на камењу. И коњи су ми се из тих кола, заплетени у амове, подавили. Кола су сељаци оставили за сутрадан, а људе с тих кола, ветеринара и два гонича, нашли су у животу. Нашли су и оног возара с мојих каруца горе на оном дрвету где су се подавили мојих шест коња.
Ти исти сељаци дошли су затим к мени и затражили да им платим за њихов труд. Тада ми је пало на памет како бог ни у највећој невољи не напушта човека, увек му оставља неки излаз. Ја сам имао државног новца у злату што ми је остало после куповине коња, а и у Токају сам нешто добио, тако да сам имао око хиљаду дуката, и све сам то држао у појасу. Тим новцем сам плаћао свакидашње трошкове на путу за људе и коње. У прво време стајао ми је у сандуку, али да избегнем то петљање са сандуком, нарочито по кишном времену, ја сам појас с дукатима привезао око себе и носио га испод прсника. И како сам вадио из њега колико ми је требало за трошкове, тако ми је тај државни новац и остао сав сачуван. И сада ми је добро дошао у тој несрећи да се на путу имам с чим исхранити. Иначе, имао бих или да умрем од глади или да поотпуштам све људе и почнем будзашто продавати купљене коње да се некако довучем до Русије. А што сам у сандуку имао преко две хиљаде дуката свог новца, од тога ми није ни копјејка остала. Сем тога пропале су ми и каруце са шест коња, па сребрно посуђе које сам у Бечу покуповао у тежини од неких четрдесет фуната. А где су друге скупоцене ствари које сам имао! И све то моје очи никад више неће видети, утолико пре што су сељаци не само из тог села него и из околине појурили на то место кад су чули за тај догађај и што год су нашли односили су својим кућама као плен. Остао сам само у оделу и једној кошуљи што сам у тој несрећи имао на себи. То ми је тада било све имање. На глави нисам имао ни капе ни шешира.
Било је лето, али ја сам, онако мокар, толико прозебао да сам се те прве ноћи код попа у топлој соби једва мало загрејао и душу мало повратио. Нисам ни јео ни пио. Сав сам био као убијен. Мало сам заспао, али сам сав изван себе лежао у грозници. Кад је свануло, изишао сам у двориште. Видим велике облаке како се муте, али киша је била престала и ветар се мало утишао.
Поп ми приђе и каже ми да је послао сељаке по мртва тела. „Она велика вода“, вели, „мора да је већ отекла. То се види и по потоцима с планина, који су јуче онако бујно текли, а данас их нема.“ Зато је мислио да ће се и тела моћи пронаћи.
После једно два сата стигао је и митрополитов архиђакон, с два свештеника и једним мирским ђаконом. Архиђакон, који је био врло учен човек и угодно га је било слушати, одржао је малу проповед. Споменуо је и праведног Јова, говорио о божјој вољи за нас недокучивој, и како сви морамо бити задовољни својом судбином и богу захвални.
Прошло је још неко време, на архиђаконовом сату било је већ једанаест пре подне (мој се сат јуче залио водом и стао). Гледам — иду они сељаци на коњима и на двојим колима возе нађена мртва тела. На једнима је била моја жена са сином, а на другим служавка. Воде и мога коња нађеног крај обале у шуми, где се био заплео у амове. На њему је било и седло, али пиштоља у кубурама није било… Нисам хтео ни да питам за њих.
Дочекао сам на дворишту моје тужне госте. Загрлио сам моју милу жену и мог сина, који су лежали ледени и без даха, оборени страшном смрћу. Умивао сам им лица сузама својим, вио се над њима, али све је било узалуд. Једно време су ми се чинили као живи. Њихова лица нису нимало личила на мртвачка. Изгледали су ми као заспали. Тада сам приметио да је мојој жени само на једној руци рукавица, и сетио се онога што ми је кочијаш причао, како му је у руци остала једна њена рукавица кад ју је вода отргла — видео сам сада да је збиља тако било.
Тела су унесена у собу. Ту је попадија с другим женама из села почела одмах да припрема што треба за сахрану. Свештеници су упалили свеће и почели читати јеванђеља.
Мој домаћин и архиђакон извели су ме испод руке у другу собу. Припреме за погреб трајале су све до вечери. Кад је пала ноћ, однели су мртва тела у цркву, а свештеници су читали јеванђеља све до пред зору.
Сутрадан је одслужена служба на словенском језику као што унијати, слично источној цркви, служе. Служио је протопоп с другим свештеницима и ђаконом. После службе почело је опело, у коме је архиђакон чинодејствовао. После опела он је одржао и проповед и онда су по хришћанском обичају тела моје жене и мог сина у једном сандуку и с једним поклопцем положили иза цркве у земљу.
После сахране одржана је даћа. Тражио сам да се сви просјаци покупе, па сам им, према својој тадашњој могућности, дао милостињу за покој душе својих покојника и наредио да се нахране.
Ручали су сви који су присуствовали сахрани, а ја сам се, у својој жалости, уклонио од стола. Лежао сам и оплакивао своју горку судбину. Није ми тај несрећни случај силазио с памети; такав сам био да ме је сажаљевао свако ко ме је видео, а нарочито тај ваљани човек, архиђакон. Он ме није никако остављао, једнако је изналазио разговоре само да ме мало утеши.
Платио сам свим свештеницима за опело. Сви су били задовољни, али архиђакон није ништа узео, иако сам га молио да узме. Остао је при своме. Рекао је само да ће примити као знак захвалности ако му из Кијева по каквој прилици пошаљем у његово село неколико књига на нашем словенском језику. Ту маленкост коју сам му тада обећао касније сам и испунио.
Осећао сам као своју дужност да и цркви учиним неки поклон. Дао сам нешто од оног државног новца који сам имао при себи, а о стварима и новцу што ми је пропао направио сам списак и предао га на чување мом домаћину и свештенику те цркве, с молбом да, ако се нешто од тих ствари после мог одласка нађе, он сачува и о томе обавести нашег руског мајора Жолобова у Токају (којег сам обавестио о својој несрећи). Навео сам шта још од тих ствари остављам цркви за помен мојим мртвима.
Касније сам добио обавештење да су се пронашли само неки сребрни судови код сељака и да су узети од њих — и ништа више. Ја сам онда и оне нестале и те нађене ствари оставио цркви.
Чуо сам тада у разговору и од архиђакона и од протопопа и мог домаћина како се тамо у планинама, кад је кишно лето, од велике тежине и густине ваздуха дешава провала облака. Вода се нагло сручи на земљу и створи се такав потоп да односи људима не само усеве и сено него и многу стоку, па и људе захвата и дави.
„Тако је и вас та несрећа“, говорили су ми, „задесила што сте се баш тога часа тамо, на том месту у путу затекли.“
Мени је онда дошло у памет да је све тако доиста и било. Чуо сам испред себе онде у планини велики тресак и хуку и онда се збиља наједном вода из облака излила и као зид јурнула и потопила нас.
О таквом изливу кише и о томе како од тежине ваздуха може доћи до провале облака сведочи и Вулфијус у својој Физици, у опису облака (што се на немачком назива ein Wolken Bruch), страна 89, параграф 125. — Таква несрећа се десила мени 1758. године, јула месеца, 18. дана.
Истога дана после подне опростили су се са мном архиђакон и сви његови и вратили се у Мункач, а ја остао с мојим домаћином да израчунамо шта је за сахрану издао, а исто тако да му и за његов труд платим. Све смо израчунали и све сам му исплатио и захвалио му се, а како нисам на глави ништа имао, купио сам од њега још и један црни поповски шешир.
Треба знати да у тим планинама у Мађарској, Карпатима, изнад пољске границе не живи ниједан други народ осим Словена. Матерњи језик им је словенски, а по вери припадају грчком обреду, само што су из давнина преведени у унију. Њихови свештеници служе службу божју по грчком обреду на словенском језику. Разлика је само у томе што за старешину цркве признају римског папу.
Напомене
- Боца (бутьiлка) — шест децилитара.