Део 2, Поглавље 10
И поред све жалости, ја сам морао мислити шта је с мојим купљеним коњима на дворишту: да ли имају какве било хране, па онда, како ћемо и на чему даље путовати, и шта да радим са својом малом кћерком, сиротицом без мајке, која се разболела и једва што је жива, и с девојком која лежи исто тако болесна. Позвао сам своја два пратиоца и саветовао се с њима. Рекли су ми да су нашли јуче код сељака нешто траве и купили је, а и од домаћина су узели остатак сламе што му се још нашла, и тим су мало нахранили коње, али за идућу ноћ ништа више немају. За кола што су остала у води заједно с потопљеним коњима рекли су да су их сељаци превукли у село и поправили, само су сад без арњева, али да могу ипак за пут поднети. Све су ствари из њих пропале, остао је само један разбијени сандук с лековима за коње и он је пренет, али у њему су остали само лекови у неколико лимених кутија; они у боцама су пропали, јер су се све боце поразбијале. Ветеринар је поотварао те лимене кутије, повадио из њих лекове, и сад их суши, и за њих је већ направљен други сандук.
Нисам више имао зашто да остајем у том селу; имање своје и тако нисам могао повратити, а кад бих још који дан остао, коњи би ми поскапали од глади. Зато сам решио да све манем и да сутрадан пођем на пут. Морао сам пожурити из Мађарске да што пре пређем у Пољску, да се тамо задржим где буде згодно, да мало коње похраним, јер овако би ми могли сви поскапати. Зато сам рекао пратиоцима да у селу најме сељачке коње које ће упрегнути у она моја изломљена кола (точкови су остали цели), а исто тако да нађу два сељака који би нас провели до првог коначишта.
Ујутру сам једва устао. Био сам врло слаб, али шта сам могао, морао сам на пут. Све је било припремљено. Дан је био нешто ведрији, ваздух чистији а и вода је опала, тако да се могло поћи без опасности. Изишао сам на двориште и наредио да једна кола стану уз врата да у њих сместим малу моју болесну кћер с њеном девојком. А како сам онда био у бедном стању, нисам имао ни шта да прострем испод њих, ни чиме да их покријем. Рекао сам зато да се донесе неколико платнених покроваца са купљених коња па сам њима кћерку умотао и сместио у кола, а попадија јој је још из сажаљења подметнула један јастучић под главу. Такав ми је тада изгледао сав мој екипаж. На та кола метнуо сам свог кочијаша, да мало попази на дете, и онда сам наредио да кола изиђу на улицу, а за њима су кренула и друга, с ветеринаром и осталим мојим људима. И њима сам рекао да изиђу на улицу и мало почекају, а ја сам се дотле опростио с мојим домаћином, попом. Захвалио сам и њему и попадији на доброти коју су ми учинили, па сам изјахао с дворишта.
Пошао сам с оно мало одела што сам имао на себи и оном једном једином кошуљом што ми је покривала тело и шеширом купљеним од попа да ми главу заштити. То је било све моје имање. Сео сам на свог уморног и изнемоглог коња и пошао на пут с надом у бога.
Испред мене јахали су водичи, а иза мене ишла су кола и на крају купљени коњи. Најстрашније ми је било то што сам морао још једанпут проћи истим путем и видети опет оно несрећно место на ком су моја мила жена и мој једини син нашли горку смрт. Молио сам и молио водиче да ме другим путем проведу, али није вредело. Није било могуће то место обићи, то је био једини пут.
Одмах иза села смо наишли на воду; била је мало опала, али је ипак била коњима до трбуха. Прешли смо неколико пута преко њених кривина и стигли доста рано на оно жалосно место које ми је сад удвостручило тугу. Како сам до тог места дошао и да ли је то место било опасно за прелаз, ја сада не бих умео рећи, јер сам био наново обузет страшном жалошћу, и од суза ништа нисам видео. Чуо сам само пљесак воде испод копита мога коња, који је ишао иза водича. Кад смо прешли пољану, почели смо се пети узбрдо оном уском клисуром о којој сам већ говорио. Пели смо се све више и више. Воде тамо већ није било.
Кад смо стигли до првог села, било је прошло тек подне. Тамо смо провели до вечери, а ноћили смо у једној гостионици. Ту сам узео нешто траве од сељака за коње, али зоби нисам нашао ни зрна. Сељаци су ми рекли да су оно мало што је ко имао самлели себи за хлеб.
Ту сам ноћ провео врло тешко већ и зато што нисам имао на шта да легнем, ни чим да се покријем. Морао сам зато наредити, као што сам и за кћер урадио, да ми се донесу три коњска платнена покровца, па сам на два легао, а трећим се покрио. Под главу нисам имао шта да метнем па сам метнуо једну гужву траве, и тако провео ноћ.
У том селу сам узео друге водиче и шест коња за кола. Одатле до пољске границе и до Дукље, малог места у Пољској, биле су свега још три миље. Тај пут смо сутрадан прешли. Пут је био врло рђав, блато велико, и коњи су нам се тако уморили да смо једва стигли донде.
У Дукљи сам намислио да останем неколико дана да мало коње похраним. Од свих јеврејских гостионица изабрао сам најбољу, и за коње најпространију, и утврдио с газдом дневну цену. С њим сам се погодио и за сено и зоб. Тамо сам остао три дана. А како нисам имао огртача, купио сам сукна и дао да ми се сашије огртач. Од једне Јеврејке купио сам два нова јастука, а у дућану сам нашао два дебела вунена ћебета: једно за себе, друго за кћер. У томе се састојало све богатство моје тадашње постеље. За све потребне ствари као и за храну трошио сам сад државни новац. Нисам имао ниједне копјејке своје.
Из Дукље смо кренули даље. Време је било још увек рђаво, облачно, а понекад је и киша падала. Великих планина више није било, али је пут био раскаљан и с муком сам приспео у град Јарослав.
Јарослав је прилично велик и пијаце су му добре. И ту сам намислио да останем неколико дана, једно, што сам хтео коње да похраним, а друго, била ми је велика потреба да кола поправим, и да покупујем све што је још за пут требало, а нарочито ми је важно било да узмем неколико запрежних коња, да се једаред решим оне муке и трошкова око наимања сељачких коња од места до места. Зато ми је први посао био, кад сам стигао у Јарослав, да изаберем велику гостионицу где ћу одсести.
Газда гостионице био је покрштени Јеврејин. Код њега се све могло наћи. Он је имао и своје седларе и своје дрводеље, и тако ми се пружила прилика да поправим и кола и да на њих метнем кожне арњеве. Узео сам и за себе једна полупокривена мала кола, на којима сам се после возио са кћерком. За та кола узео сам од сељака три коња, а и за она друга двоја за свака по три, укупно девет коња. Иако то нису били коњи богзна какви, нити једнаки по боји, били су ипак осредњи, нисам за њих много дао, а за пут су ми добро послужили. Био сам врло задовољан што сам се спасао муке око наимања сељачких коња — ионако сам од велике жалости био врло слаб, једва сам се вукао.
Читаоче мој! Немој ми замерити што ја толико говорим како тада ништа нисам имао. Видиш и сам кроз какву сам несрећу прошао, како сам све изгубио, па можеш онда замислити како ми је било. Невоља и несрећа ме гоне да понављам оно што сам већ рекао. И сад опет морам поновити да сам имао само ту једину кошуљу у којој сам био кад сам се оно давио. Онако мокру испрљао сам је сву блатом, од то доба нисам је мењао и сад је била таква да је већ више нисам могао трпети на себи и зато сам био приморан да сад, у граду, од државног новца купим платна па да га дам женама које тај посао знају да ми сашију кошуље. И мојој малој кћери дао сам да се направе четири кошуљице јер је и она, јадница, била у истом стању као и ја. Ништа више није имала осим оног што је било на њој. И још сам морао себи да направим од обичног сукна један прост официрски мундир без ознака и украса, јер у оном кафтану, у ком сам за оне несреће био, нисам више смео пред људима да се показујем. И за своју кћер сам наручио једну нову хаљиницу. Сав тај наш понов био је брзо готов, али док нисам набавио и друге потребне ствари и док ми се људи и коњи нису мало опоравили, прошло је шест дана.
Чим смо изишли из Јарослава, време се пролепшало. Небо се разведрило, сунце синуло, пут се осушио, па смо одмах брже и одмицали. Живнули су ми и коњи; у путу су све поигравали. Видело се како се поправљају и да сваки дан све боље изгледају. Зато сам и решио да се нигде не задржавам, него да умереним маршевима наставим пут. Устајали смо рано, а где нас је подне затицало, тамо смо остајали и ноћивали.
Кроз Пољску смо с таквим распоредом лако пролазили, јер између градова, мањих места и великих крчми на друмовима није био велик размак, па нам је то добро долазило јер смо се могли задржавати где нам је било по вољи. Таквим маршевима прошли смо целу Пољску, па Украјину, приближили се руској граници, и последње село у ком смо преноћили било је удаљено миљу и по од граничног прелаза.
Знао сам, наравно, да ће ме на граници задржати и да ћу можда морати остати неколико дана у карантину, а знао сам и да ће се тамо тешко набавити храна за коње и зато сам, за сваки случај, узео десет возова доброг сена и петнаест четврти1 зоби. Ујутру сам устао рано, пошао из тог пољског села и изишао на главни гранични прелаз, Васиљков. Тамо ме је стража задржала и упутила у карантин, у ком сам имао да останем све док од кијевског команданта не дође наређење: или да ме пропусте, или на колико дана треба да ме задрже.
У то време у Кијеву није више био командант Иван Иванович Костјурин, него губернатор Петар Иванович Стрешњев. Он је наредио да у карантину останем десет дана. И тако се ја тамо сместим и коње распоредим, у коњушници и шупи, а сутрадан пошаљем у оно пољско село да се узме још сена и зоби, и пренесе.
Тај карантин подигнут је за невољу, колико да се човек има где склонити. Имао је неколико ниских, просто грађених соба, и на дворишту склепану коњушницу и шупу. Ничега другог на тој чистини није било. (Како је сада тамо, не знам, јер од то доба тим путем нисам више пролазио). Мало даље од карантина и границе налазило се само село Васиљков, заједно са црквом, домом Печерског манастира, царинарницом и малим утврђењем, али у Васиљков никог нису пуштали док у карантину не издржи прописано време. Зато смо и трпели толику оскудицу. Није било чак ни воде како треба. Био је додуше, један бунар, управо једна грубо ограђена јама, из које се вода вадила ведром или другим неким судовима. Људи из карантина захватали су је чим су стизали, а војници котловима, и тако су је тим масним котловима замутили да се просто није могла пити. Моји људи, како нису имали друге воде, направили су грдну погрешку и том загађеном водом напојили коње. Те ноћи су ми се скоро сви коњи испобољевали, а нарочито ждрепци. Попадали су сви одреда на земљу — што није нимало слутило на добро.
Мој ветеринар, иначе врло искусан човек, није целог дана ни јео ни пио, као и сам што нисам, него је сву своју вештину употребио само да коњима помогне. Само, на жалост, лекови које сам ја из Ћесарске понео, као што сам већ рекао, сачували су се једино у неколико лимених кутија, а други су сви пропали у оној мојој несрећи. Ветеринар онда распита има ли у Кијеву апотека и брзо напише рецепт да се лекови донесу.
Ја с тим рецептом одмах пошаљем једног од својих пратилаца у Васиљков граничном официру, са захтевом да ми човека одмах пропусти у Кијев, али официр се није усудио да га пропусти, него је место њега послао свог подофицира. Овај се вратио тек пред зору. Иако није набавио све што је било прописано, донео је ипак неке микстуре од којих је ветеринар правио, како је знао и умео, водицу и пилуле и почео их давати коњима (ждрепцима је пустио још и мало крви). Прође цео дан, а бољитка никаквог. Настаде већ и вече, а моји ждрепци само леже. Ветеринар ми рече да ће им за ноћ дати још једанпут исте лекове.
Та нова невоља бацила ме је у велику бригу. Бојао сам се да ме нова несрећа не снађе. Ако коњи поскапају, сав ће ми труд бити узалуд. А ја сам се толико у себи надао да ћу срећно завршити свој задатак: да ћу коње живе и здраве предати на место где треба и у руке од којих сам очекивао признање за свој труд и награду за сва страдања. Сад сам се бојао да од свега тога неће бити ништа, и од таквих мисли нисам целе ноћи ока склопио.
Чим је ујутру почело да свиће, позвао сам ветеринара да чујем шта је с коњима. Одговорио ми је да има наде, али да ће ми тек у подне нешто одређеније рећи. „Само“, казао је, „вода се мора променити, иначе нам ништа неће вредети.“
Ја сам тога часа послао слугу да од граничног официра затражи дозволу да могу коње одвести у Васиљков на изворску воду, на појило, а поручио му и то: да ће он имати за све да сноси одговорност ако се коњима нешто деси.
Официр ми одговори, извињавајући се да ми такву дозволу, док не одлежимо карантин, не може дати без наредбе команде. Ја, међутим, нисам имао времена за оклевање. Мени је ветеринар рекао да је прошло три сата откако су коњи добили лекове, да им сада треба дати добре воде да се напију, и да се тек после тога може очекивати нека промена.
Кад сам чуо официров одговор (није било времена за преговарање), узјашем на коња, и, не обзирући се на стражареву опомену, наредим да се коњи полако иза мене поведу. Понесем са собом четири ведра и два корита, која сам још у Пољској купио, и тако дођем до Васиљкова (који је од карантина удаљен нешто више од једне врсте). Застанем код првог кладенца (ту је било и једно језерце, али та вода није ваљала), наспем воде у корита и оставим је (по лекаревом савету) да се мало на сунцу смлачи, па је дам коњима, и то само мало, па их онда опет полако вратим натраг. И тако сам, без допуштења, радио за све време док сам тамо био.
Два сата после тога сви су коњи добили јак пролив и презнојили се. Лекар се тада врло обрадовао и рекао ми да су лекови имали одлично дејство, а кад је видео, јадник, како се ја мучим, скинуо је шешир, пришао ми и рекао: „Sorgen Sie nicht mehr, ich gebe menin Leben dahin, wen die Pferde bis Morgen nicht alle gesundt werden sein.“ То јест: Не брините више. Дајем главу да ће сутра сви коњи бити здрави. Уз то је још додао да би добро било набавити добре, свеже траве „Трава ће им много боље очистити стомаке“, рекао је, „него сено.“
Лакнуло ми је кад сам чуо да ми коњи до сутра могу бити здрави. Одмах пошаљем по једном стражару писмо настојнику манастирског имања (Печерском манастиру припадала је околна земља, па и само село Васиљков).
Замолио сам настојника калуђера да ме упути где бих нашао траве за државне коње. Али он је на моју молбу остао глув и просто ме одбио. Ја му одмах напишем још једно писмо, титулишући га чесњејшим оцем и богомољцем и опет га најучтивије замолим, напомињући му да су моји људи близу карантина иза жбунова над мочваром нашли једно место на ком је остало траве за неколико возова и да би толико мени било довољно. Молио сам га да ми дозволи да ту траву покосим, за новац или како он већ буде хтео. Рекао сам му да су коњи купљени за двор, да долазе издалека и да ме је велика невоља натерала да га узнемирујем. Али он се ни на то није обазирао (тако је надут био). Није чак хтео ни писмом да ми одговори, него ми је само по слузи поручио да ми то не може дозволити јер је та трава остављена за манастирске музаре, које манастир држи ради масла и млека. Толико је само рекао и забранио ми да косим траву.
Нисам хтео више да му пишем и да га молим. Мени је трава била потребна за болесне коње и зато сам се усудио да ту свету траву покосим. Мислио сам да неће бити велика штета ако краве не даду за неколико дана млека и масла тим ухрањеним јунцима, који се само излежавају. Може ме, помислио сам, тужити једино команди, а од тога нити ће бити неке велике несреће, нити неког процеса. Добићу наредбу да платим штету, на шта сам ја и сада спреман. Уосталом, кад дођем у Кијев, ја ћу се сам извинити печерском оцу архимандриту Луки (тако се звао тадашњи архимандрит), и рећи му у каквој сам невољи ту траву покосио.
И тако још истог дана купим од стражара две косе и пошаљем слуге да косе, а са стражарима се погодим да ми на својим колима сваки дан преносе помало те траве. (Стражари су били из кијевског гарнизона; у Васиљкову су стално боравили, и ту и коње држали ради зараде).
Кад је калуђер чуо да сам почео косити, дојурио је одмах на колима и повео са собом и сељаке с батинама. Хтео је моје људе да отера и да им отме покошену траву. Мени то брже дојаве и ја одмах седнем на коња и пожурим тамо. Кад сам дошао, видим испосника: брада му разбарушена, лице црвено (била је велика врућина), косу подвукао испод оклопљеног шешира. Говори као из бурета, сав ознојен, једва се креће од дебљине. Не да да се трава коси, прети и показује на своју пратњу, гомилу сељака с батинама. Каже, наредиће им да изударају моје људе. Он је, каже, економ, и његова је дужност да штити манастирско имање.
Пустио сам га нека се до миле воље наприча, а онда сам почео да се пред њим правдам.
„Немојте се“, рекао сам му, „часни оче економе, љутити. Сетите се да сам вам данас двапут писао, молио вас и објаснио вам каква ми је невоља. Не водим ја те коње да их на вашару продам, нити су се они ту тек тако нашли, него их водим из далеке земље баш за дворску коњушницу. Па просудите сада и сами: могу ли ваше краве с вашим млеком и маслом имати предност пред тим коњима. Стидите се“, рекао сам му, „сами себе што сте на тај начин дошли овамо. Зар приличи вашем светом чину да се овде с батинама појављујете? Зар не знате да апостоли нису тако радили? Био је само један наоружан ножем, али ни њему Исус није дозволио да га употреби. Промислите, оче економе, и сами шта радите. Ако хоћете“, рекао сам му, „платићу вам за ту траву колико год тражите, а могу и сена да вам дам колико желите за њу. А ако ни то нећете и сматрате да сте оштећени, онда ме тужите команди, па ћу одговарати, а тучу с вама нећу. Ви сад како год изволите, а ја ћу траву и даље косити и носити“.
Још је неко време викао. Називао ме насилником који упропашћује имање свете обитељи и претио да ће ме одмах тужити оцу архимандриту. Млатарао је рукама још неко време, па сео на кола и отишао.
Видим да је отишао страшно љут и да ми опасно прети, и забринем се, богами, да не буде опет неке главобоље. Кад стигнем у Кијев, можда ће губернатор (за кога још нисам знао какав је човек) бити већ обавештен и мени, и то ко зна како, можда сасвим ружно и наопако, па ће можда још помислити да сам самовољан и да сам тамо правио изгреде. И онда ми је пала на памет једна немачка пословица: „Wen man nichts sonst zu thun hatt, so fange nur mit die Pfaffen wast an so wirdt genug zu thun da sein“. То јест: Ако немаш другог посла, почни само нешто с поповима, па ћеш имати посла и сувише — и тако је доиста и било.
Моји су се коњи после лекова и свеже траве осећали лакше, мало су се поправили и постали веселији, а сутрадан било им је већ знатно боље, што је био знак потпуног оздрављења (што је имало највише да се припише вештини мога ветеринара). Од то доба сам тог човека још више заволео, а лепо сам га и плаћао. У Бечу сам с њим склопио уговор да му платим двеста педесет рубаља за службу код коња за све време док не стигнемо у Петроград, а за оно што је у Васиљкову, у карантину, својом вештином повратио коње у живот, обећао сам му још педесет рубаља преко тога и пар одела. Све сам то касније и испунио, а засебно што сам га хранио и појио целог пута.
Последњег дана у карантину послао сам извештај кијевском генерал-губернатору Петру Ивановичу Стрешњеву у ком сам га обавестио да ме је дворска канцеларија прошле године, по наредби њеног императорског величанства царице Јелисавете Петровне, послала у Мађарску, у Кнежевину Трансилванију, ради куповине коња за дворску ергелу, да сам тог и тог дана стигао на гранични прелаз Васиљков, да сам тамо издржао десетодневни карантин и да данас мислим поћи у Кијев и ту се задржати неколико дана да набавим све што коњима треба за јесење путовање, и да ће ми зато требати коњушница и стан за људе у Подолу — навео сам и број коња и људи. Тај извештај сам послао по свом пратиоцу пре него што сам пошао у Кијев и пратиоцу наредио да ми сутра или прекосутра изиђе у сусрет — да не бих лутао.
Сутрадан пођем из Васиљкова, и на половини пута до Кијева заноћим у једном манастирском селу у ком је управитељ био опет калуђер, само, овај је допустио да ноћимо у гостионици и да купим од сељака сена и зоби. Ујутру рано пођем даље.
Мој пратилац ми је изишао у сусрет и јавио ми да је у Подолу за наше коње подигнута поодавно нова коњушница, а исто тако и шупа за сено и друге потребе, да је кијевској губернијској канцеларији јављено из двора за наш долазак с коњима и да је он видео и ту коњушницу и станове за нас. Још ми је рекао да му је господин генерал-губернатор наредио да ме замоли да у пролазу свратим с коњима њему у тврђаву, јер и он жели да види коње.
Ту молбу господина генерал-губернатора разумео сам као заповест. Мени се, међутим, никако није ишло у тврђаву с коњима. Нисам био рад да му их показујем. Коњи су ми после оне болести мало лошије изгледали. Нису били онако поносити као раније, него некако смиренији, а знао сам већ како та господа, чим шта виде, одмах изводе закључке: овако је или онако је, и о томе се одмах почињу ширити гласови, који можда у овом случају за мене не би били повољни. И што да се на своју штету још и трудим?
С друге стране, опет, мислио сам, да би од тога могло бити и неког добра. Ја тога господина још не познајем, а сад ми се пружила прилика да га упознам. Разговараћемо можда и о тужби оца економа из Васиљкова, ако ме је случајно тужио. А уз то сам се поуздавао и у своје коње, мислио сам да немам баш ни зашто да их кријем. Генерал-губернатор зацело боље никад није ни видео; видео је можда неке који су купљени на страни, за које се овде ужасно много плаћало. Прекупци су тражили за њих трипут већу цену од оне коју су за њих дали. А где су још нарочити путни трошкови? Ја сам такве коње више пута видео, али моје сам рачунао за несравњено боље од њих. Зато сам одлучио да идем у тврђаву и покажем их генералу.
Задржао сам се у близини града, на Лебеду, код манастирског мајура и излетишта, и наредио тамо да се коњи очисте мало од прашине, а пратилац да пође напред и јави генералу да долазим.
Кад сам стигао, оставио сам коње на простору испред генераловог стана, а ја сам дојахао до улаза. Генералу је јављено да сам дошао, и он ме је дочекао у предсобљу с лепим речима и изразио жељу да види коње. Сишли смо доле и моји људи су сваког ждрепца провели испред њега горе и доле (сви су били без покроваца). Генерал је ћутао и око сваког обилазио по неколико пута, а онда затражио да види и кобиле. Наредио сам да и њих сваку засебно проведу, исто тако без покроваца. И њих је пажљиво загледао и на крају запитао од кога сам их купио и пошто.
Кад сам му рекао, није ми поверовао. Мислио је да нећу да му кажем праву цену, а кад сам га уверио да је тако, рекао је: „Па то је немогуће! Једино ако их је газда од неке невоље дао тако јевтино. Какви су добри и лепи, не би било скупо ни да сте још толико дали за њих.“
Рекао ми је још да му је из дворске канцеларије било наређено да се у Кијеву подигну коњушнице за те коње, као и да из губернијске канцеларије могу добити триста рубаља за путне трошкове око људи и коња, на рачун двора, и да могу одмах написати требовање и новац узети.
Док сам пратио генерала до стана, испричао ми је да је против мене поднета жалба печерског архимандрита због покошене траве с манастирске ливаде у Васиљкову и саветовао ме да гледам да ту ствар што пре уредим.
Ја сам генералу рекао да је истина да сам косио траву, али да сам то учинио зато што сам морао, а не из самовоље. „Коњи су ми се у карантину поболели, па им је требало дати свеже траве, а нигде је није било осим на тој манастирској земљи, код карантина. Тамошњем економу нудио сам новац или сено у замену, али он није хтео ни једно ни друго, и зато сам морао да је сам на своју руку косим. Ја ћу ту ствар, надам се, моћи без икаквих тешкоћа решити, само ако отац архимандрит буде пристао да му траву платим.“
Вратили смо се у генералову собу. Он је био врло љубазан и пажљив човек. Распитивао се о разним стварима па и о Мађарској и Трансилванији. У том разговору испричао сам му и за своју несрећу: како сам изгубио жену и сина, екипаж и све што сам имао. „Остао сам“, рекао сам му, „без игде ичег, копјејке једне немам. И тај мундир што је на мени направио сам у Пољској од државног новца који сам у злату, кад сам се давио, имао у појасу на себи. Тај ми је новац једини остао, и да ми њега није било, не бих довде ни стигао; све друго што је било моје, пропало ми је.“
Моју причу слушао је и генерал, а окружили су ме и сви други који су се ту нашли. И нико се није могао начудити како сам се спасао, а чудили су се и што спомињем како сам остатак државног новца сачувао.
Кад смо се опраштали, генерал ме је позвао за сутрашњи дан на ручак. Отишао сам после тога с мојим коњима из тврђаве у Подол, увео их у припремљене коњушнице и примио станове за себе и своје људе.
Сутра око десет сати пошао сам у тврђаву, а уз пут сам свратио и архимандриту, оцу Луки, у Печерски манастир. Извинио сам му се. Рекао сам му какав задатак имам и каква ми је била невоља кад сам на граничном прелазу у Васиљкову косио манастирску траву, а уједно сам му изјавио и своју готовост да за штету платим колико он одреди. Он је, међутим, био тако добар да се задовољио мојим извињењем; новац није хтео да узима. Примио ме је врло лепо, по њиховом обичају, и послужио ме вотком. И тако се наш спор завршио. Поздравили смо се и ја пошао генералу.
Генерал је већ био изишао на смотру страже; после смотре позвао ме је у свој стан. Уз пут сам га известио да сам био код печерског архимандрита и да је завршен онај спор о покошеној трави. Њему је било врло мило што се све то завршило лепо и без муке. До ручка смо разговарали, и то највише о мојој несрећи. Он је свима од господе, како ко наиђе, причао са великим жаљењем о томе. „Погледајте га, господо“, говорио је. „Изгубио је и породицу и све што је имао и, поред све своје несреће, још показује сав државни новац који је код себе сачувао. Зар нам то није диван пример?“
После ручка сам још мало поседео код генерала, а онда сам се с њим опростио и отишао у свој стан у Подолу.
Сутрадан сам поднео губернијској канцеларији требовање за оних триста рубаља, а кад сам их примио, почео сам да се припремам и набављам што ми треба за пут. Била је већ јесен и хладни ветрови су почињали дувати. Требало се припремити за зимско путовање. Купио сам вунене тканине, најмио неколико кројача и направио за све коње топле покровце и капуљаче за главу, да им буде лакше путовати.
За то време био сам још неколико пута код генерала у тврђави и тамо имао прилике да из разговора чујем и сазнам понешто за оне људе што су преко црногорске комисије дошли у Русију. Сви су послани из Кијева у Оренбург у насеље, али кад су се тамо нашли, побунили су се и одбили да у Оренбургу остану. Зато је наређено да се из Оренбурга преведу у Москву. Тамо је био упућен и црногорски владика са мајором Петровићем. У Москви је требало да буде преглед исељеника за нови распоред по пуковима.
У Кијеву сам провео десетак дана, а 30. септембра наставио сам пут по још лепом времену кроз Малорусију, али кад сам стигао у великоруска места, дочекали су нас хладни ветрови и снег. Сасвим је већ било захладило.
У Тули сам се задржао четири дана, да ми се коњи мало одморе, а оданде поштанским колима пошаљем једног од својих пратилаца у Москву да извести тамо управу дворске коњушнице да долазим с купљеним коњима и да молим да се припреми коњушница и стан за људе.
Из Туле сам ишао у малим етапама да не премарам коње, јер сам већ знао да ће их господа са службом у тамошњој коњушници и ергели хтети да виде чим приспем у Москву, а како је између те две коњушнице владала извесна суревњивост, надао сам се да ћу од те господе чути њихова искрена мишљења о мојим коњима.
Нисам ником ништа говорио, али у себи сам желео да им их покажем. Сад су већ били сасвим опорављени и у одличном стању. Нарочито су ждрепци помахнитали. Кад су их изводили из штале, морала су их по два човека чврсто држати. (Такву смо исту невољу имали с њима и у путу кад смо их поред коња проводили). И да нису поред њих стално били људи који су их још из Мађарске пратили и на њих се научили, била би велика мука с њима.
Мој пратилац ког сам послао у Москву пресрео ме је на путу и рекао ми да је дворска канцеларија одавно обавестила управу у Москви да долазимо с коњима и да је већ у дворцу Салтикова, близу моста, припремљена и коњушница и стан за људе, као и две собе за мене у крилу дворца, близу коњушнице.
У Москву сам стигао око један сат после подне и распоредио и људе и коње по одређеним местима. Ја сам у дворцу, као гост, примљен врло лепо, али храну за коње нису нам дали. Нисам је ни тражио, него сам одмах послао слугу на пијацу да узме сена и зоби, а и сламе да се коњима простре — што је и учињено. Тако ми је тај дан прошао.
Сутрадан око девет сати дође ми службеник из дворске коњушнице, неки Кишкел. Он ми је први учинио посету и замолио ме за допуштење да види коње. Послао сам с њим у коњушницу једног од својих пратилаца да му их покаже. Кад их је видео, вратио се код мене и поседео једно пола сата. Хвалио их је много и био врло задовољан што их је видео.
Са Кишкелом сам отишао у посету старешини управе дворске коњушнице и тамошње ергеле, бригадиру Поздејеву. Требало ми је да га видим, да га известим да ћу у Москви остати неколико дана.
Поздејев је био врло предусретљив човек; примио ме је љубазно и задржао код себе на ручку. Сутрадан је опет он дошао к мени са још двојицом нижих коњушара из управе дворске коњушнице. Сва тројица су желела да виде коње. Ја сам хтео да им их покажем на дворишту, и зато сам наредио да се прво изведу ждрепци, један по један, а онда и кобиле. Господи су се коњи врло допали и сви су признали да таквих коња немају ни у коњушници ни у ергели, и говорили да би их врло радо примили у своју ергелу кад би то могло бити. Поседели су затим код мене око један сат, а онда отишли.
Напомене
- Четврт, мера за жито, 210 литара. (Прим. прев.)