Део 2, Поглавље 11
Уочи тога дана, кад сам се враћао из вароши од бригадира, видео сам на улицама међу пролазницима неколико Црногораца и међу њима и двојицу од оних које сам ја превео. Како су ме јадници опазили, познали су ме и стали ми љубити руку, чак су се и заплакали од радости. Нисам могао стајати с њима на улици и распитивати се за њихове прилике, него сам им рекао где станујем и позвао их да дођу. Рекли су да ће доћи и дошли још истог дана с још двојицом својих другова (и ту сам двојицу ја превео).
Од њих сам чуо целу причу о оном што им се десило. У Оренбургу, у тамошњим степама, нико од исељеника није хтео да се насели. Сви су захтевали да пређу у армију, у хусарске пукове на фронту, и зато су сада и преведени у Москву, где су здружени с црногорским исељеницима који су дошли с владиком и мајором Петровићем. Ту су сад имали да се уведу у списак и пошаљу у армију као Црногорски хусарски пук. Причали су ми и то како је јесенас у Петрограду између владике, мајора Петровића и још неких црногорских старешина дошло до несугласица и свађе, а да су се и овде у Москви Црногорци добро осрамотили. Немају старешине, нема ко да их држи у стези, па су почели правити изгреде. Често на пијаци грабе месо, хлеб и друге намирнице а продавцима баце тек нешто мало новца. И што је још горе: на улици са господом заподевају свађу, а десило се да су напали и на кућу удовице генерала Строганова, где је било и туче и крви. За то се сигурно и у Петрограду дознало, и због тога је и владика дошао овамо, а за њим и друге старешине. Само је мајор Петровић остао у Петрограду, и то зато што га је владика, како се чуло, избацио из комисије.
„И како сада немамо правог старешине, владика је с осталима решио да сачека ваш долазак и да вас замоли да нам ви будете заповедник. Он је већ поднео и молбу Војној колегији и замолио их да мало причекају са распоредом људи док ви не стигнете. Ми смо сви знали да ћете скоро доћи, јер смо чули да сте недавно у Кијев стигли. И хвала милом богу што сте већ дошли и што сте ту. Ми се надамо“, рекоше, „да ћемо бити те среће да нам ви будете командир.“
Те ми вести нису биле нимало миле, а још мање владичина намера да ме без мог знања и воље постави за заповедника. Знао сам добро какве бих муке и невоље имао с тим распуштеним људима — и све ме је то прилично узнемирило.
Одговорио сам тој четворици да им ја ни у ком случају не могу бити командир, јер, прво, ја то не желим, а друго, ја нисам Црногорац и нећу да улазим у њихове ствари.
Они су се на те моје речи само погледали између себе, а онда ми кратко и весело одговорили: „Можете се отимати колико хоћете, али ви треба да нам будете командир; видећете, кад вас сви стану молити, ви ћете се ипак морати примити тога места. Цела је ствар застала, чекало се само да ви дођете.“
Толико су ми рекли, поздравили се и отишли.
То је било трећег дана после мог доласка у Москву, пред вече, а кад су отишли од мене, била је већ ноћ. Од мене су отишли право владици и јавили му да сам стигао и да су са мном говорили.
Цело то вече и целу ноћ само сам о томе мислио. Шта ћу, премишљао сам, ако ме црногорски владика збиља буде тражио? Чиме да се изговорим? Нисам имао ни најмање воље за ту службу, и због тога сам одлучио да одем из Москве а с владиком да се и не видим, и да тако покажем да нећу да улазим у ту комисију.
Али што је човеку суђено не може се никако избећи. Што се мора збити — мора, и човек има само да се покори. Тако је било и са мном. Једва сам се од своје последње невоље мало повратио и почео помало прездрављати (а човек би рекао да сам и превише препатио), али зла моја судбина још није била задовољена. Устремила се на мене да ме и даље гони. Изгледало је као да се бори с мојом срећом, да је остала победник, пресекла пут сваком мом добру и упела се да ме поново баци у невољу, тугу и жалост — као што ће мало даље читалац већ видети.
Рекао сам већ да су код мене била четири моја исељеника из црногорске команде и да сам решио да одем из Москве а да се с црногорским владиком и не видим. Хтео сам да на томе и остане, али ствари су се после те моје одлуке сасвим обрнуле и ја сам запао у теснац, а невоља једна за другом само ме је сустизала.
Ујутру рано, чим сам се обукао, отишао сам у коњушницу да погледам коње. Видео сам да купљеног сена и зоби има и више него што треба за сутрашњи дан. Мислио сам да се та храна потроши тога дана и ноћи, а сутра да се пође на пут. Слугама сам наредио да буду спремни, и онда се из коњушнице вратим у свој стан.
Не потраја дуго, видим, долази ми више од десет Црногораца. Сви прилично одевени у своју ношњу; опасали сабље, пиштољи им за појасом — удешени као да ће у битку Нико ми од њих није био познат, осим једног ког сам у Русију превео. Звао се Антоније Орловић. Он је и јуче био код мене, а сад ми је и ове остале довео. Кад су ушли, поздравили су се са мном и пожелели ми добродошлицу, а онда један од њих отпоче говорити. Представио ми се као поручник (звао се Сава Барјамовић) и рекао ми да га је владика послао с молбом да му учиним љубав и дођем данас на ручак.
Захвалио сам им се на посети и рекао да бих врло радо учинио по вољи преосвештеном владици, али да не могу јер сам од пута уморан и болестан, а осим тога да имам и важног посла: морам да шаљем пошту у Петроград — и да га зато молим да ме извини.
Али они ми изговор нису хтели да приме, него су ме сви стали молити да пођем с њима. Рекли су да и преосвештени владика и цело његово друштво од срца желе да ме виде, и ако ја не пристанем да пођем с њима, доћи ће они мени. И тако на њихову велику молбу морао сам да попустим и пођем (а морам признати да ме је занимало и шта он то очекује од мога доласка).
Владика ме је дочекао још на улазу — толико му је било мило што сам дошао. Затекао сам код њега још неколико људи, његових земљака, који су ми се исто тако обрадовали. Он ме је узео за руку и повео у собу, посадио ме поред себе и изјавио ми своје најискреније саучешће због несреће која ме је у путу задесила. Рекао ми је да је тек јучерашњег дана за то чуо. Онда је прешао на друге разговоре, уверавајући ме једнако да ми је искрен пријатељ, да ником на свету толико добра не жели као мени и да му је врло мило што је дочекао мој долазак.
Можда је збиља у томе часу, кад је његова ствар почела пропадати, и осетио неку наклоност према мени, а можда се и сетио како је са мном поступао кад сам био у Ћесарској на граници, па се застидео и хтео сад све то својом љубазношћу да заглади. А осим тога, ја сам му сада страшно био потребан већ и зато што се завадио са својим назови-губернатором Станом и мајором Петровићем, па су му људи остали без заповедника и почели да се по Москви, престоном граду, владају и сувише самовољно и таквим владањем задају и властима грдне муке, тако да се та владичина комисија преокренула у једну срамоту. Зато је сад и променио мишљење. Хтео је да на мене пренесе и команду над својим људима и читаву ту ствар с комисијом, и да тако себе спасе. О томе сам после све сазнао. Само, касно се сетио.
Пре ручка није ниједном речи споменуо зашто ме је звао. Разговарали смо о другим стварима. Сели смо затим за ручак, али нисмо дуго остали за столом. Ту је било неколико Црногораца које је он поставио за официре, а после ручка дошло их је још неколико.
Он ми се тек после њиховог доласка обратио: „Ваши преци потичу из наше земље, од племена Паштровића. Иако је тај крај под млетачком влашћу, ипак су то наши први суседи. Нама је ваше име познато и зато сам вас, господине мајоре, као свог сународника на почетку оне наше црногорске комисије највише и позвао. Хтео сам да и ви заједно с нама учествујете у изразу оданости коју смо хтели да покажемо руском престолу тиме што смо превели своје људе у њихову службу. Ја сам желео да се то пресељење припише вама у заслугу и да се тако ваше име прослави. Јер, у самој ствари, вашим је настојањем прошле године и почело исељавање из Турске у Ћесарску с онако великим успехом и са све већим и већим изгледом. Људи су се из Србије испод турске власти пребацивали тајно на разне начине преко Саве и, као што знате, поручник Јездимировић и ађутант Марков примали су их под своју команду и с њима ће ускоро и стићи у Русију. Ти људи, у ствари, треба да припадну мојој комисији, јер су се у карантину у Ћесарској изјаснили као Црногорци, али правда захтева да се исељавање тих људи припише вама, јер те људе нико други не би могао преселити осим вас“.
„И тако би и било“, говорио је владика, „само да ја нисам направио ону погрешку: макнуо сам вас с тог места и послао вас с првим транспортом људи у Русију. Ви нам се после тога нисте више ни враћали у Ћесарску, сами сте нас напустили. Можда вам је било нешто криво, а можда сте били љути и због оног клеветника мајора Петровића (он је самовољно узео моје презиме), који је, морам да кажем, износио против вас многе клевете, очевидно из зависти, и тиме ме најзад обрлатио. Ја сам касније открио све његове недостојне и непоштене поступке и одбацио га и од себе и из комисије, а вас сада молим и ја и сви моји пријатељи да узмете ви тај терет на себе и будете заповедник својим сународницима — јер то вама и припада. Ви сте својим трудом тај посао започели, а доказ за то је превођење тих људи у Русију. И зато је сада моја жеља да се сва корист коју моја комисија заслужује припише и припадне вама. Немојте напустити своје земљаке. Дајте им наде да ће остати сви заједно у једном пуку и да се неће раздвајати по разним јединицама. То сада једино зависи од вас. Ако их будете примили под своју команду, ми ћемо вам сви дуговати нашу највећу љубав и захвалност.“
Саслушао сам владичину беседу, а исто тако разумео и говор и представу осталих Црногораца. Али како нисам имао жеље да улазим у њихове тешкоће нити да узимам на себе туђу тегобу, ствар већ пропалу и бескорисну, да их се ослободим и мирно наставим свој пут, окренем се владици с речима: „Врло сам захвалан вашем преосвештенству и свем присутном друштву на лепом мишљењу. Наравно, требало би да вашим жељама изиђем у сусрет, али ви видите“, рекао сам, „да ја служим на царском двору и да сада службеним послом идем у Петроград. Ја ћу можда имати да извршим још који задатак, а може бити да ћу на двору и остати. Од мене ништа не зависи, ја се морам покоравати. Зато ме извините, а како ја сам са собом не располажем, не могу вам ни своју реч дати.“
Кад сам им то рекао, устао сам и хтео да пођем, јер се већ спустило вече, а хтео сам изјутра раније кренути. Али тим разлозима нисам могао да се одбраним. Сви су навалили да им дам пристанак, али ја сам остао при своме: да служим на двору и да им не могу дати никакво обећање.
Владика ми је онда рекао: „Ви од своје стране како хоћете, али ја ћу у име своје и у име целог мог друштва поднети представку Сенату и тражити да вас поставе у моју комисију као заповедника над исељеницима, а власт ће и сама знати хоће ли вас моћи из двора узети.“
Нисам имао више времена за такве разговоре. Опростим се с владиком и осталима и пођем у свој стан, а сутрадан још пре зоре пођем из Москве на пут.
Иако је било хладно, снег и велики мразеви, пут је био утрвен и нисам имао никаквих сметњи у путу, нити сам се где ради одмора задржавао. Стигао сам у град Твер. Ту ме је ухватила мећава и зато сам ту остао читав дан и читаву ноћ. Оданде сам пошао даље и стигао у Велики Новгород. Ту ме је у ондашњем царском дворцу чекао стан, а коње коњушница. У Великом Новгороду провео сам три дана, а оданде сам послао поштанским колима с извештајем једног од својих пратилаца у Петроград, министру Адаму Васиљевичу Алсуфијеву. (Мој бивши заповедник, Черкасов, умро је после мог одласка из Петрограда)
Од Новгорода сам у малим етапама стигао у Петроград. На последњој поштанској станици у Ижори, пресрео ме је мој пратилац с наређењем из дворске канцеларије да уђем у град и одведем коње у коњушницу њеног величанства.
Тог дана сам остао у Ижори и преноћио, а сутрадан, то јест 1758. године, децембра месеца, 16. дана, стигао сам у Петроград.
Коње сам, по наредби, одвео у коњушницу и својим људима наредио шта да раде, а ја сам се по дужности пожурио да се јавим свом новом старешини, министру Адаму Васиљевичу Алсуфијеву, који ме дотле уопште није знао. Мало сам се забринуо како ће ме дочекати.
У Кијеву сам чуо за њега да је у кабинету. Неки су ми га чак и хвалили, али ипак није једно исто: знати човека лично, или само по чувењу. Дворски људи, док су још у малом чину, крију се под маском доброте, а после, кад стану напредовати, промене се већ према оној пословици: „Honores mutant mores“, и обично постају неискрени. Умеју, додуше, да буду и љубазни, али само ако политика тако захтева. И дуго човеку треба док не упозна њихове особине. И тек касније види да су неки од њих зли и пакосни, а други, опет, добри. Само, такво испитивање тражи велику опрезност.
Тај господин, Адам Васиљевич, служио је прво у Иностраној колегији, с малим чином, али се касније истакао и попео до садашњег степена. Он је био врло учен. Знао је језике, а француски и немачки као свој матерњи језик. Ја нисам имао никаквог разлога да верујем да би он могао бити нерасположен спрам мене, нити сам имао зашто да се од њега чему било злом надам, ја сам само после моје несреће морао отићи к њему као свом старешини и замолити га за савет: на који бих начин, после толиког страдања, дошао до милости њеног величанства. Само, то се морало обазриво радити. Требало је да му прво упознам нарав и видим какав је према људима, па тек онда га молити.
Зато сам, чим сам по заповести одвео коње у коњушницу, пожурио да му се јавим као свом новом старешини. Адам Васиљевич ме је примио врло љубазно. Хтео је да види коње. Ја сам му их сутрадан довео и показао. Био је врло задовољан. Наредио ми је да се у дворској коњушници њеног величанства пријавим вишем шталмајстору, господину генерал-ан-шефу Александру Ивановичу грофу Шувалову, што сам и урадио. И он ме је исто тако лепо дочекао. На томе се свршио тај дан.
Ја сам имао готов списак свих коња, па сам с њега преписао и други. Сутра изјутра однео сам један министру и на рапорту га предао, а други сам дао господину вишем шталмајстору грофу Александру Ивановичу Шувалову. Он га је примио и рекао ми да ће њено величанство царица бити о томе обавештена. Прошло је, међутим, четири дана док се није нашло згодно време да се њеном величанству преда извештај. Ја сам за то време испричао господину министру Адаму Васиљевичу све што ми се на путу десило: да сам изгубио жену, сина и све што сам имао, да је државни новац био код мене у појасу кад сам се давио, те се тако и сачувао, и да сам помоћу тог новца дошао до Кијева. Известио сам га и да сам у Кијеву из губернијске канцеларије добио триста рубаља.
Адам Васиљевич је био запрепашћен кад сам му испричао своју несрећу и све што сам издржао од почетка до краја. „Испричајте ми, молим вас“, говорио ми је, „све то још једанпут, да бих могао боље схватити тај страшни догађај“ — и једнако се чудио и испитивао ме где се та несрећа десила и када. Тражио је да му све до ситница испричам.
Онда ми је рекао да напишем молбу и обећао ми да ће се заузети код њеног величанства за мене.
Истог дана ме је обавестио господин виши шталмајстор гроф Александар Иванович Шувалов да хоће да види коње и да за сутра припремим смотру. То сам и учинио, а ујутру рано пожурио сам к Адаму Васиљевичу да и њега о смотри обавестим. Он ми је рекао да зна већ за то и да ће и он доћи.
Око десет сати дошла су оба та господина, а уз њих и други службеници дворске коњушнице. Наредили су ми да покажем коње. Почео сам по списку изводити ждрепце. Прво кулаша. Њега су водила два човека а како је тога дана било врло хладно, а он из коњушнице изведен без покровца, било је муке да га онако озеблог савладају и проведу двапут преко дворишта.
Сва су се господа задивила гледајући кулаша. Чудили су се што је поред толиког пута тако лепо изгледао, као и његовој снази и бодрости. Код његовог имена у списку стављена је одмах примедба да одговара за ергелу. Затим су изведени и други ждрепци. И они су били најлепше оцењени. Господа су била и њима врло задовољна.
Кад су и кобиле изведене и смотра завршена, обратио ми се гроф Александар Иванович и изјавио ми своју захвалност. Рекао ми је: „Ја сам врло задовољан вашом куповином. Ти коњи заслужују да их и само њено величанство царица види, и ја нећу пропустити а да њеном величанству не поднесем извештај о томе. А ви, господине мајоре“, осмехнуо се гроф, „можете нам за ту цену коју сте платили оставити само прва два ждрепца: кулаша и вранца и уз њих првих шест кобила, а оне остале макар и себи задржали. Просто је невероватно да сте те коње тако јевтино купили.“
Грофове речи биле су за мене довољно признање, ја сам се поклонио и захвалио се. Затим сам извадио сведочанство о пореклу које сам добио од продавца, грофа Микоша у Трансилванији, пружио му га и рекао: „Ево доказа о исправности моје куповине. Све је онако као што сам рекао. Сматрам за част што их је ваша светлост видела и повољно проценила. А сада их овде остављам, желим им свима добро здравље, да буду корисни и да се намноже.“
И Адаму Васиљевичу била је моја куповина по вољи. Он је рекао грофу: „Он, ваша светлости, не само што је свој задатак ваљано испунио него је и новац државни сачувао. А у путу је страшну несрећу доживео“ — и поче причати грофу све што је од мене чуо, па и мене натерају да то исто поновим.
Гроф се запрепастио кад је чуо шта сам препатио, окренуо се Адаму Васиљевичу и рекао му: „Треба да се за овог јадног човека побринемо и да о свему томе обавестимо царицу“ — и с тим обећањем одоше у двор.
Истога дана добијем наредбу да ми коњи буду у приправности и да ће ми се јавити у колико сати да их поведем према двору, да их царица види.
Али како је дан већ био на измаку и настајало вече, оставили су смотру за сутра, а ујутру ми је речено да око три сата после подне поведем коње према двору. Иако од мале коњушнице до зимског старог двора на реци Мојки није било далеко, ипак су по два човека једва могла савлађивати ждрепце. Били су без покроваца, а како је био јак мраз па су озебли, почели су скакати и пропињати се, тако да су се њихови водичи једва на ногама одржавали.
Царица је изволела гледати кроз прозор на средњем улазу. Наредила је затим да ме позову, показала ми своје царско благовољење и изволела ми пружити руку.
Онда сам добио станарину као и раније и са службом остао при дворској канцеларији, а из дворске коњушнице добио сам каруце, коње и две слуге.
Молбу сам предао, као што ми је било речено. Адам Васиљевич је примио и обећао ми да ће, кад буде прилика, о њој реферисати царици. Тако је и учинио. Прво јој је поднео усмени извештај. Њено величанство и сва господа која су се поред ње нашла сажаљевали су ме и нису могли да се начуде оном што сам поднео, а царица је наредила да ме изведу пред њу.
Сутрадан, трећег дана Христова рождества, децембра, 27. дана, био је бал на двору са врло много званица. Мене је о томе Адам Васиљевич још изјутра известио, а исто тако и о наредби царице да будем изведен пред њу. Рекао ми је где ћу на том скупу у двору увече стајати да ме лакше опази кад царица буде запитала за мене.
Та ме је вест обрадовала и дала ми велику наду. Чинило ми се да ми више ништа не стоји на путу, али — видеће се шта ће даље бити.
Тога тренутка нисам знао шта друго да кажем свом добротвору Адаму Васиљевичу, само сам му се захвалио. Отишао сам после тога у свој стан и чекао да падне вече, па да пођем у двор.
Пошао сам одмах после пет сати по подне. Тамо још скоро никог није било. Гости су тек почели пристизати. Мало касније галерија је већ била пуна господе. Очекивао се долазак царице.
Одређено ми је било да станем близу првих стражара код врата (тамо су стајала два сержана из гарде), и ја сам још раније стао тамо иза њих, поред прозора.
Стигао је и Адам Васиљевич, видео ме је и отишао у царичине одаје, али није прошло ни четврт сата кад се вратио заједно с једним дворским лакејом. Нашли су ме поред прозора. Адам Васиљевич ми је рекао да пођем за лакејом.
Овај ме је извео из двора до великог колског улаза, а онда ме повео около на леву страну поред двора до другог, малог улаза. Ту су врата била затворена. Мало је покуцао и врата су се на тај знак отворила. Видим, стоје два стражара, а поред њих официр; он нас је дочекао и затражио нам пропусницу.
Мој водич је имао спремљену пропусницу, извадио је и дао, и тако нас пропусте, а онда су нас повели кроз један узан ходник; у њему су на неколико места стајали стражари са фењерима у којима су гореле свеће.
Морам признати да сам осетио малу језу кад сам онуда пролазио. Ходник је био узан и мрачан, а у њему никог осим оних стражара који су стајали с фењерима подалеко један од другог. Иначе — мртва тишина.
Пошли смо неколико хвати и дошли до једних малих затворених врата, код којих су стајала два стражара и један сержан из гарде. Тај нас ништа није питао, само је отворио врата и мене пропустио унутра, а мог пратиоца оставио код стражара.
Видео сам да се налазим у сали за аудијенције; ту је био и царски престо. Мала врата кроз која сам ушао била су иза пећи, сакривена завесом. У тој сали дочекао ме је Адам Васиљевич и рекао ми да станем код пећи. Царица ће, рече, кад изиђе, говорити са мном. Чим ми је то казао, одмах је отишао у царичину одају. У сали где сам стајао никог није било осим два стражара из телесне гарде. Они су стајали мало подаље, код других врата.
Мало после познао сам по њима да царица изволева долазити. Пратио ју је само Адам Васиљевич.
Био сам већ упућен да треба да паднем на колена пред њеним величанством, а кад се дигнем да чекам шта ће ме њено величанство изволети питати. Тако сам и урадио.
Царица ме је одмах почела испитивати о несрећи која ми се десила. Између осталог запитала ме је, и то овим баш речима: „А како си се ти, јадниче, спасао и жив остао?“
Ја сам на то све испричао како сам најкраће умео, да царицу сувише на замарам. Али Адам Васиљевич, који је раније од мене све сазнао, допуњавао је моју причу својим речима. Царица је изволела саслушати и мене и Адама Васиљевича, и онда ми изволела пружити руку, са речима: „Нећеш бити остављен без моје милости.“
Наново сам пао пред ноге њеног величанства, а кад сам устао и поклонио се, она је већ пошла међу сабране госте на галерију. Адам Васиљевич ми је дао знак да се и ја вратим натраг. Отворио сам врата и изишао. Мој пратилац ме је чекао и повео опет истим путем на галерију.
Бал је већ почео и игранка трајала до два сата после поноћи. Кад је царица отишла у своје одаје, и друга су се господа разишла.
А ја, препун радости, целу сам скоро ноћ без сна провео. Био сам пресрећан и само сам чекао дан да ме мој заштитник још више обрадује.
Сутра изјутра, око девет сати, отишао сам Адаму Васиљевичу да му се захвалим на његовој доброти што сам се његовом помоћи удостојио да са својом царицом говорим и од ње добијем најмилостивију реч: да ме неће оставити без своје милости.
Тај господин се искрено заузео за мене и желео ми добро. Из његових речи јасно сам разабрао да се могу надати царској милости и лепој награди. Треба само чекати згодну прилику да још једном реферише о мени и мојој молби.
Та нада ми је била велика утеха. Није се морало ништа више предузимати, него само чекати тренутак велике милости њеног величанства.
Али ма колико човеку понекад изгледало сигурно да ће постићи свој циљ, може ипак очекивати да ће наићи и на сметње које ће му све наде порушити.
Не говорим о ретким људима којима иде све глатко, који из свега извлаче корист, а сметњи готово никад немају. Мора се, додуше, рећи да међу таквима има и људи ваљаних и од вредности, али има и рођених срећних, који су иначе и без памети и без икаквих врлина, онаквих за које се обично каже да их бог није ни за шта створио, а ипак их њихова судбина води сигурно стазом среће, и то без икаквих препрека, награђује их стоструко и даје им толико да већ ни сами не знају шта ће с толиким благом.
О таквима нема шта ни да се говори. Рођени су под срећном звездом, судбина их води путем среће и они постижу и оно о чему ни сами нису сањали.
Али има и таквих којима судбина није наклоњена (тих је највише), а њихова срећа, слаба и немоћна, није им кадра помоћи. И поред тога што су њихове намере на сигурном темељу засноване, љубав према отаџбини доказана, служба верна и несебична и ревност велика, њима ипак иде све наопако, увек се нађе понека сметња која им не да да дођу до каквог било добра.
Понекад, истина, човек сам себи уништи срећу, али ја сматрам да му и у том случају његова зла судбина помрачи прво ум (према немачкој пословици: „Wän unser Herr Gott jemanden will strafen, so nimt er sie erslich sein Sinn und den Verstand weg“) — и усади му мисли које га просто вуку у пропаст; а ако га ни тиме не може да савлада (а она је таква: увек нагиње више злу него добру), наћи ће саветнике са стране који ће њене намере допунити лукавим и штетним саветима и тако ће ипак изложити човека свакој невољи, а неки пут га одвући и у потпуну пропаст. Зато се треба чувати таквих савета ма како на први поглед изгледали добри. Не треба им одмах поверовати. Ја,на пример, нисам био обазрив и зато су ме лукави моји непријатељи вешто увукли у највеће зло, као што ће се већ видети.
Прва сметња која ми није дала да одмах дођем до циља била је та што је баш у то време двор био у жалости због смрти кнегињице Ане Петровне, која је умрла у својој другој години. Она је била кћи великог кнеза, доцнијег цара Петра Трећег. Тиме се и царица Јелисавета Петровна ожалостила и здравље мало пореметила. Зато јој Адам Васиљевич није могао поднети извештај о мени, и зато се моја ствар одложила до згодније прилике.
Ја сам тих дана одлазио, као и иначе, сваког дана мом заповеднику и великом заштитнику Адаму Васиљевичу. Он ме је сам, једном приликом, запитао за колико времена нисам примио плату, а онда ми рекао да о томе одмах поднесем извештај дворској канцеларији. Извештај сам поднео, а он је наредио да се пише државној благајни да ми изда плату према моме чину, а следовање да ми се исплати у новцу према петроградским ценама. И тако сам добио хиљаду триста и деветнаест рубаља. Уз то је издао и наредбу да ми се из дворске касе изда пет стотина рубаља, аконто оне суме коју ће ми њено величанство изволети дати као накнаду за штету коју сам претрпео у путу. Тако сам одједном добио довољну суму новца да могу подмирити све своје потребе. Више нисам имао никакве невоље.
Наручио сам нов мундир и све друге потребне ствари. Време сам проводио у лепим надама, весео. Често сам одлазио у двор, а и господи. Сви су ме увек лепо и љубазно примали, а нарочито Иван Иванович Шувалов, који је код царице најбоље стајао. Он ме је и одраније знао, а сад ме је, после моје несреће, још и храбрио и обећавао ми толика добра да ни сам себи не бих могао боље пожелети. (И Адам Васиљевич ми је говорио да тог господина треба да чешће посећујем).
Једног јутра пошаље Адам Васиљевич по мене и рече ми кад сам стигао да је Сенат упутио акт дворској канцеларији у ком тражи, према представци црногорског митрополита, да се преместим у Москву, у црногорску команду. Адам Васиљевич ме је питао знам ли шта ја о томе и шта би то требало да значи.
Одговорио сам му да знам о чему је реч. „Црногорци су ме“, рекао сам, „кад сам пролазио кроз Москву, тражили за заповедника, али ја нисам пристао, одбио сам их, а сад су ме, може бити, затражили на своју руку, без мог пристанка.“
Адам Васиљевич ме је саслушао и рекао: „Ако се ви с тим не слажете, њихов захтев остаје без важности“ — и нареди да се одговори Сенату да се ја без личне наредбе њеног величанства не могу из дворске канцеларије отпустити.
Само, на томе није остало. Из Сената је стигао и други пут захтев да се преместим, с примедбом да је Сенат већ донео одлуку о мом постављењу, и то из разлога што сами Црногорци то моле. Али и тај други захтев је био одбијен. Дворска канцеларија ме није отпустила.
Тада је у Петроград дошао сам црногорски владика и почео да ради на мом премештају у Москву. Чим сам за то дознао, отишао сам к њему и рекао му да ја не желим то место, нити хоћу да исправљам њихове грешке — и молио га да ме остави на миру.
Владици мој одговор није био по вољи. Показао ми је сенатску одлуку којом сам постављен за заповедника у црногорској команди и рекао ми: „Ви сад у Правитељствујућем сенату изволите рећи своје мишљење: пристајете ли да пођете на то место или не.“
Владика је могао ствар своје комисије и сам довести у ред, само да је умео да влада собом, али он је одмах чим је дошао започео опет свађу с мајором Петровићем. Бацао је на њега кривицу што задатак није извршен према обећању, и тражио од власти да мајору Петровићу забрани да носи његово презиме (заборавио је, међутим, да је он сам мајора Петровића назвао својим братанцем и да га је увек вукао са собом и препоручивао га код господе), срамотио га је и доказивао да он уопште и није Црногорац, а презиме да му је Шаровић.
Такав владичин поступак задао је господи доста муке, а и оно што су Црногорци радили по Москви створило је зловољу. И да се томе стане на пут, владици је наређено да остави Петроград — чему се он није надао. Донето му је у стан пет стотина рубаља за путни трошак, доведена поштанска кола с једним пратиоцем, и још то вече послан је у Кијев, а одатле преко границе. После неколико година он је опет дошао у Петроград — не знам шта је хтео — али се брзо разболео и тамо и умро.
Мајор Петровић позван је од Војне колегије на саслушање. Питан је зашто се потписивао туђим презименом. Али тај официр је био мудар и умео се оправдати. Рекао је да он збиља није владичин рођак, нити је од тих Петровића, а потписује се тим презименом по свом прадеди који се звао Петар. А што га је владика огласио као Шаровића и од тога се одбранио. Рекао је да му је тај надимак отац добио (од простих људи, по српском обичају издевања надимака), због богиња које су му лице ишарале. Исто је тако дао тачна обавештења и за све оно што се у комисији дешавало. Он је после тога био ослобођен а онда, по својој молби, пуштен на годину дана у Ћесарску, у град Трст, да тамо посвршава неке своје послове. А Црногорци који су се налазили у Москви били су додељени московској управи Војне колегије. Команда над њима дата је бившем мађарском хусарском пуковнику, а сада генерал-мајору у пензији Фелкеру, с тим да тако остане док ја не будем, према захтеву Сената, отпуштен из дворске канцеларије, а онда би се формирали ескадрони, сашиле униформе и набавила остала војничка спрема.
Моја молба се задржала код Адама Васиљевича мало предуго. Иако сам ја, по његовим речима, могао имати наде, у мени се створила ипак извесна сумња, и то због изговора који су долазили један за другим: те нема за то времена због других важних ствари, те не може да се уграби прави час, и тако се та ствар одгађала од дана на дан.
Истина, на Адаму Васиљевичу нисам опажао никакву промену. Он је био као и увек љубазан према мени, али ја сам прилично знао дворске обичаје па сам се плашио да он штогод не крије, Јер се он опходио са мном као да ме на неки начин ставља на пробу: у очи најлепше, а с мојом молбом се отеже — и зато сам почео губити наду.
Он је имао деце и из првог и из другог брака. Имао је и кћери и синова. Ја сам се с њима познавао и често сам их виђао, али све се наше познанство сводило само на разговоре и комплименте. И ништа друго не бих умео рећи него само да сам у то време живео празним животом без посла и дужности, и већ ми је и шетња по граду сасвим дојадила.
Петроград у оно време није био нимало уређен. Лично је пре на једно велико село него на престоницу. У њему су биле само две-три унеколико уређене улице, по којима се још и могло возити колима, све друге су биле до гуше претрпане нечистоћом и блатом. Знао сам их већ све напамет, ништа се ново на њима није могло видети. Једино су ватромети почешће приређивани, а они су били знаменити само по томе што је ту по неколико хиљада рубаља за сат и по нестајало у диму.
И тако ми је живот био више досадан и празан него весео. Најзад сам ипак нашао неку забаву: накуповао сам књига и зимско време проводио у читању.
Рат са Прусом трајао је и даље с великом жестином. И зато су се на двору још од почетка почеле одржавати конференције, а и извештаји са фронта стизали су тамо. Из тих извештаја ја сам видео како су неки виши официри, на препоруку команданата армије, добијали унапређења, а видео сам и чуо и да су неки моји вршњаци из хусарских пукова имали чинове више од мога. Међу њима био је и неки Петар Текелија, нижи мајор Српског хусарског пука (по годинама млађи од мене), произведен за потпуковника. У извештају је под његовим именом стајало само да је мајор, а у Савету нису питали да ли је нижи или виши, и тако је од нижег мајора произведен одмах за потпуковника (чин вишег мајора му је прескочен). Мене је то јако дирнуло. Било ми је јасно да људи који су на фронту добијају унапређења, а мене, који сам по страни, ето, заобилазе, и зато ме је обузела мисао да пођем на фронт и докажем да и ја могу да будем као и остали.
Једног дана, кад сам био код Адама Васиљевича, замолио сам га да не заборави моју ствар него да ми учини доброту и доведе је до краја, и онда у разговору поменем му о својој намери да одем на фронт, а и то како су ме млађи прескочили са чином.
Али њему као да није било право то што говорим. Рекао ми је: „Ви бисте од те ваше намере мало користи видели, пре бисте имали штете. Рат се може сваки час завршити па се и чинови преко реда прекинути,и само бисте се бадава мучили одлазећи тамо. Зато ја“, рече, „мислим да би боље било да останете на положају на коме сте сада и да своју срећу овде очекујете.“
Његове су ми речи донеле мало охрабрења, али, ипак, пролазио ми је дан за даном у беспослици, и најзад ме је обузела таква чамотиња да ми се ништа више није милило; скоро сам се од муке разболео. По глави ми се врзла само армија, служба, напредовање и слично.
Нисам био дуго миран после оне несрећне поплаве што ми се десила на путу. Требало је да се опет сукобљавам с новим невољама и новим мукама. Моја је судбина била и сувише сурова према мени. Нимало се није после оноликих мојих мука умилостивила. Срећу ми је уништила, гурнула ме с пута и почела ми опет плести замке. Прво ми је усадила мисли с којима ме је и почела на зло наводити. Али ја бих ипак истерао те мисли можда из главе и од тих планова не би можда ништа ни било, само да се нису умешали људи са стране и својом лукавошћу успели да ми униште сву моју наду у добро и баце ме на страну с које нисам могао очекивати никакву срећу (касније ћу и о томе причати). И опет су се преда мном подигле препреке, а моја јадна срећа, иако се борила и бранила и понекад скоро успевала да се одржи, ипак није могла да одоли и остане неповређена. И опет је дошло до многих промена и великих несрећа у мом животу.