Део 2, Поглавље 12
У овом делу моје књиге говорио сам опширно и на више места о црногорској комисији и сеоби народа у Русију, а и о томе како су те зиме остали у Ћесарској српски исељеници из Турске (под називом Црногораца) и да је требало да ти исељеници пређу, са поручником Јездимировићем и ађутантом Марковом, у Русију. И генерал-поручник Хорват је био обавештен да ће на пролеће исељеници стићи у Кијев. То обавештење добио је од официра који су се вратили из Ћесарске, где су набављали војну опрему.
Хорват је знао и то да су Црногорци у Москви нераспоређени, а знао је и да је црногорски владика протеран из Русије, па се пожурио да, као што се то каже, лови у мутном.
Он је кренуо почетком 1759. године, фебруара месеца, из Нове Сербије у Петроград. Уз пут је свратио у Москву и одсео у Кожевницима, с неколико својих поверљивих официра, код свог набављача, трговца Шекуљутина. Ти су официри били велики мајстори за лов на људе и увек су били спремни да учине све што Хорват замисли. И сад, у Москви, он их је послао да се мало прођу по граду, али уједно да оду и до Јемске улице, у којој су живели Црногорци: да се с њима поразговарају и распитају ко су им официри, да се упознаду и с простим војницима и да сазнаду о свему што се тамо дешава.
И тако су ти његови изасланици, удешени у мундире, дошли у крчму, у Јемску улицу, и стали тамо наручивати пића и чашћавати неколико редова који су се ту затекли. Касније су дошли још неки, међу којима је било и официра. И тако је настала права гозба, упознавање и наздрављање — док се нису сви изопијали. За све то време Хорватови људи су уздизали Хорвата и истицали његову способност, величину и силу. Споменули су и како је он сада у Москви, и како путује за Петроград — толико као за први дан.
Сутрадан су опет дошли. Око њих се одмах окупила половина јучерашњих познаника, и то највише Црногораца. У разговору, уз чашу, они су стали наговарати Црногорце да посете Хорвата: једно, да га виде, а друго, да се препоруче његовој милости и замоле га да се у Петрограду заузме за њих — јер њима, као странцима, нико не може, говорили су, помоћи као што он може — и опет су га дизали до неба.
Неки су после тога отишли Хорвату, и он их је дочекао врло љубазно. Сажаљевао их је што трпе оскудицу, што су необезбеђени и што могу и пропасти ако остану тако — и све у том смислу.
Онда је пред њих изнето вино и друго пиће. Он их је појио неколико сати док нису сви, уз припомоћ његових помагача, пристали да ступе у његову јединицу — и да га још моле за то.
Али он је био човек препун лукавства (то сам тек касније увидео). Кад је опазио да су сви уловљени, почео је да се претвара да му нису потребни. Рекао им је: „Ја вас сажаљевам зато што сте овде туђи, што сте у оскудици и што немате правог свог места, али ја немам никакве потребе за вама“ — и на тај начин их је довео у још зависнији положај.
Они су га онда стали још усрдније молити и он се најзад као дао умолити. Рекао им је: „Добро, пристајем, само треба да напишете молбу у којој ћете ме у своје име тражити, да на основу тога предузмем што је потребно кад стигнем у Петроград.“
Тих Црногораца је било једно двадесетак. Хорват им је сам саставио молбу, они су је преписали и испотписивали се на њој (неписмени су поред имена стављали крст). У молби су изјавили да желе да буду под његовом, Хорватовом, командом, и да њега признају као свог главног заповедника. Они су му узгред испричали и о мени. Рекли су да су раније већ поднели једну молбу у којој су тражили да им ја будем заповедник и да очекују мој долазак (као што сам већ споменуо), а он им је одговорио да ће већ видети у чему је ствар кад буде стигао у Петроград.
И тако је Хорват утро себи пут, па је онда пошао и даље. Наградио је све своје молиоце: редове новцем, угледније чохом за униформу, а некима је, онако одока, дао официрске чинове. Пред растанак им је још рекао нека га ускоро очекују — и отпутовао.
У Петрограду је почео прво да посећује господу, а онда је дао представку Сенату, заједно са оном црногорском молбом, молећи да му се сви ти Црногорци доделе у јединицу. Али Сенат му није уважио молбу. Речено му је да се прво обрати канцеларији Војне колегије, на чију би тек представку Сенат донео одлуку, а онда још и то: да је Сенат, ради смирења Црногораца, донео већ решење да се мајор Пишчевић разреши дужности у дворској канцеларији и да се на молбу тих истих Црногораца он постави за њиховог заповедника, да је тај захтев већ упућен кабинету и да Сенат очекује Пишчевићев долазак, „и једино ако се мајор Пишчевић на властиту молбу одрекне тог места, моћи ће се учинити по вашој жељи“.
Хорват је према свему томе закључио да сам ја тражио то место (иако сам ја био далеко од тога), и како му је сад план био донекле поремећен, гледао је да мене на неки начин придобије. (То је било одмах после његовог доласка у Петроград. У то време се још нисмо видели.)
Ја нисам знао шта он тражи од Сената а није ме се то ни тицало. Одавно сам био бацио у заборав и Црногорце и њихову луду комисију. Мислио сам само како ћу преко Адама Васиљевича добити ону очекивану награду, па да одмах идем у армију.
Али то су били само моји снови, а судбина ми је међутим сасвим нешто друго припремила. Хорвату је у Сенату речено да Црногорце без мог пристанка не може добити, и зато је он сад нашао за потребно да се са мном види и разговори. И тако ми једног јутра пошаље свог поручника, Вајду (ког сам раније нешто мало знао), и преко њега ме замоли да дођем. Жели, рече, да ме види. Захвалио сам Вајди на посети и љубазности и поручио да ћу доћи.
Треба да напоменем да ме је Хорват у мојим младим годинама (кад сам био произведен за официра), у ћесарској служби, нешто мало знао, али до његовог прелаза у Русију (неколико година пре и после распуштања Поморишке ландмилиције, где је служио) ја га нисам виђао, и до неког ближег познанства између нас није долазило. Зато сам сада тај случај прихватио као згодну прилику да се упознам с тако великим господином, а утолико пре што се о мени тако лепо изражавао преко свога изасланика. И зато сам му одмах пожурио — потпуно слепо, не знајући да падам у замку.
Кад сам прилазио његовој кући на дворским каруцама, он ме је видео кроз прозор и послао своје официре да ме на улазу пресретну, а сам ме је дочекао на вратима своје собе с Јудиним пољупцем и лажном љубазношћу. Али ја тада ништа нисам опажао, него сам био још срећан што ми се пружила прилика да га видим и да се с њим упознам.
До ручка смо разговарали не дотичући се ничег важнијег ни стварнијег, као што обично и бива међу људима кад се први пут сретну, а кад сам се после ручка хтео да опростим, он ме није пустио, него ме је задржавао да још мало останем и позвао ме да и сутра дођем на ручак. Тако сам се тек пред ноћ вратио кући.
Сутра изјутра био сам, као и обично, код свога шефа, Адама Васиљевича, а кад сам се од њега враћао, пошто је била суснежица, нисам хтео двапут да излазим, него одем одмах Хорвату, иако је било још далеко до ручка. Њега нисам затекао, али сам затекао његову дружину. Они су ме врло лепо дочекали и рекли ми да је генерал Хорват отишао генералу државном тужиоцу и да ће се ускоро вратити.
То време сам провео у разговору с тим његовим љубимцима, што није трајало дуже од сат и по, а њима је та прилика добро дошла да ме преведу жедног преко воде. Причали су само како ме Хорват хвали пред њима и како и они сматрају за срећу што им је случај донео да се са мном упознаду. Чак су ми се почели и препоручивати. Говорили су како би им било мило кад бих и ја био међу њима, и све такве ствари. И при томе су ми тако вешто плели замке да се то уопште није могло осетити (нисам о тако нечем ни сањао). О Црногорцима и о ономе што је у Москви с њима било нису ни поменули. Уто је стигао и Хорват и врло ми се обрадовао.
До ручка смо седели сами. Он се распитивао како живим и на каквом сам положају, какве су ми намере и шта значи то што се возим на дворским колима са слугама. Хтео је да чује лично од мене на шта рачунам и чему тежим — да не би случајно погрешио преда мном и унапред открио своје намере с Црногорцима (он још није знао моје мишљење). И то ме је испитивао тако обазриво да нисам могао ни у шта ни посумњати — а није знао како бих се ја радо одрекао Црногораца, како бих му их најрадосније препустио и како за њих не бих ни прстом макао, само да ми је лепо и отворено пришао. И да је тако урадио, ја бих можда остао на миру у кабинету и не бих изгубио своје већ осигурано лепо место, него је око мене облетао и подло ми се удварао не би ли ме уловио и постигао што жели. Он је хтео да има двоструку корист, једно, да те људе себи привуче, и, друго, да и мене потчини; а мени је тиме сву наду уништио и бацио ме у највећу несрећу. Онако као што сам већ рекао: немилостива моја судбина стварала је једну невољу из друге, чинила ми препреке, пресецала ми пут и тако ми јадну моју срећу надјачала.
Како је било још времена до ручка, ја сам му, да му задовољим радозналост, испричао како сам имао задатак да купим у Трансилванији коње за двор, како сам при повратку доживео несрећу, како је њеном величанству моја куповина била по вољи, како ми је за то указана њена царска милост и како су ми дати за излазак у град слуге, кола и коњи из властите коњушнице њеног величанства. Испричао сам му и како је после извештаја министра двора, Адама Васиљевича Алсуфијева, њено величанство изволело показати велико сажаљење спрам мене, како је наредила да ме изведу пред њу, како ме је о свему испитивала, како ми је њено величанство најмилостивије подарило наду да ме неће без своје милости оставити и како ја сад живим у очекивању те милости. „Касније ћу“, рекао сам, „видети шта ћу: да ли ћу заувек остати на двору или ћу можда молити да ме пребаце у армију. Како рат са Прусом још траје, хтео бих да се у мојим младим годинама и у рату истакнем.“
Из тога што сам му испричао Хорват је сазнао све што му је требало и више ме није ни о чему испитивао. Наредио је да се јело изнесе на сто, што је одмах и учињено, па смо сели за ручак. С ручком смо брзо завршили, без много разговора.
Пола сата касније, пошто нам је изнета кафа и његови се сарадници разишли у своја одељења, он ме је узео за руку и повео у своју спаваћу собу, посадио ме поред себе и почео да ми прича о својим пословима (које је назвао тајним) и о поверењу које му је у Новој Сербији указано. Затим, како је према његовом пројекту направљен велики један план који ће бити исељеницима од користи, па како ће се сад код њега формирати два ратна хусарска пука, са називом Македонски и Бугарски, у који ће се окупити из своје домовине како Срби, тако и Власи, Грци и Молдавци, и то све млади, нежењени људи, код којих је већа жеља за ратовањем у походним пуковима него за економијом у насељу. Зато је, рече, нашао за корисно да та два хусарска пука оснује и да их попуни таквим људима. Па онда, како је направио јединачан списак (и показао ми га), којим је, рече, Правитељствујући сенат врло задовољан и да је цела та ствар већ готова и предата главној дирекцији. Рекао ми је још да му је дато право да у та два пука и у Новој Сербији дели више официрске чинове по свом нахођењу и да све има да буде како он нареди.
Затим, како је већ пустио глас преко својих поверљивих људи о проширењу Нове Сербије и о та два нова пука,и како се народ већ спрема за сеобу. Недавно је, рече, добио извештаје из Грчке, Молдавије и Влашке како тамошњи свет жели да се исели, и како ћу ускоро наћи начина да пређе у Нову Сербију. Таквим својим радом он је, рече, донео руској држави већ велике користи, а могао би јој донети још и веће, али једно му само недостаје — и поче се на то жалити:
„Ви сте се, пријатељу мој, сигурно већ наслушали колико сам ја људи усрећио. Давао сам чинове и унапређења и онима најпростијим, и то од невоље: нисам имао довољан број официра из Ћесарске. Па и оне које сам од тих старих имао у својим пуковима, оне који су знали службу и служили као пример другима, морао сам, сад у рату, да пошаљем с мојим пуком (који је назван Хорватов) у армију, и баш сад, кад се насеље Нове Сербије проширује и кад се формирају два нова хусарска пука, ја сам остао скоро без добрих и спремних официра и због тога сам просто приморан да попуњавам места новопроизведенима. Ради добра заједнице ја се трудим да са стране доведем понеког човека од вредности, али, ето, у њима осећам недостатак, а нарочито осећам како немам помоћника у кога бих се могао сасвим поуздати. Имао сам, додуше, једног од наших који је са мном заједно овамо дошао а којег и ви зацело знате (мислио је на потпуковника Николу Чорбу), али он, бог би га знао зашто, није хтео да остане код мене у насељу. Због своје нарави, а још више због рђавих људи које је слушао, напустио је своје осигурано место и отишао у новоосновани хусарски пук у Белој Слободи. И сад, кад се оснивају два тако важна пука, који су скоро већ и формирани, и кад очекујем скори долазак толиког народа, ја немам никакве помоћи, а, право да кажем, и не налазим никог ко би могао управљати тим људима и бити ми помоћник. Једино вас сматрам достојним тога места. Зато вам и откривам“, говорио је, „своје намере што желим да сву част, славу и хвалу делите ви са мном — што зависи сад само од вашег пристанка. Немојте ни у шта сумњати, него ми верујте да ћете све чинове и почасти ви први после мене добијати. И да вам то докажем, већ за неколико дана из чина нижег бићете произведени у чин вишег мајора, после тога, најдуже за три месеца, добићете чин потпуковника, а после, не дуже од године дана, можете рачунати да ћете постати пуковник. То вам дајем реч.“
Саслушао сам те слатке Хорватове речи пуне обећања, али се нисам на њих хватао. Рекао сам му: „Захваљујем вам на лепом мишљењу, али ја већ имам место на двору и од двора екипаж, стан и све друго, а очекујем и обећану награду од њеног величанства. Зато не могу то место оставити и без икаквог га разлога напустити. А после награде, ако будем отишао са двора, мислим да бих у мојим младим годинама служио само у армији, а да будем у насељу — немам ни најмање воље.“
Иако сам му тако одговорио, он је и даље настављао тај разговор. Тако смо провели скоро цео тај дан, а пред вече, кад сам хтео већ да пођем, навалио је да останем и на вечери, на шта најзад и пристанем. Тек после вечере отишао сам кући.
Сутрадан, око девет изјутра, стиже ми цела Хорватова свита у посету. Ту је био прота Булић, капетан Григориј Булацел, поручник Вајда и Хорватов ађутант, Черњиков — сви врло учтиви и љубазни. Остали су код мене читав сат, причајући једнако о својим положајима, хвалећи свог команданта како је добар организатор, како се код њега живи лепо и у сваком задовољству и како би још само желели да и ја будем међу њима. Причали су како ме је његово превасходство господин генерал Хорват јако заволео и како је његова жеља да ме заувек усрећи, и још су ме ти лицемери, смишљеним љубазним речима, молили да се не противим његовој вољи, него да пристанем да будем с њима.
Ја сам те злонамерне људе примио лепо и пријатељски, јер сам сматрао да су ваљани. Ниједног од њих нисам раније знао (осим поручника Вајде, па и њега сам само једанпут видео у Москви кад сам први пут дошао у Русију, али познавали се нисмо). Између осталог, они су ми испоручили поздрав свога генерала да и тог дана дођем на ручак, али ја сам се изговорио. Рекао сам да ме извине што не могу доћи: „Морам послом у двор, а после тога свом команданту, господину министру двора.“ И тако моји гости устану и оду.
Ако сам касније, кад се све оно са мном већ збило, имао на кога да жалим, могао сам жалити само на проту Булића. Он је онда највише ћутао и тек је понекад, уз друге, проговорио по реч-две и само гладио браду — што кажу, као божји праведник. Али како је све то било прекривено тајном, ја нисам могао знати шта се у његовој души збива. Зато је и остао кривац преда мном. А могао ме је, већ и као духовно лице, насамо упозорити, а не да дозволи да паднем у руке тих безбожника.
После одласка мојих гостију изишао сам из куће и отишао у двор па онда господину министру двора, где сам и ручао. Кад сам се вратио у стан, затекнем писамце од неких мојих пријатеља који су ми јављали да ће се то вече састати код господина капетана полиције, Монтејфела, па позивају и мене.
Кућа тог мог пријатеља била је у Мјешчанској улици, у којој сам и ја становао. Била ми је близу, и тако пођем пешке. Затекао сам све те пријатеље већ тамо.
Забављали смо се. Ко је волео карте — картао се, остали су седели и разговарали. Међу њима био сам и ја. Седео сам и слушао лепу музику домаћице, која је свирала у клавикорд и певала. И таман смо се расположили, кад се тек отворише врата и у собу уђе капетан Булацел из Хорватове свите. (Био је у мом стану и, кад ме није затекао, запитао је слугу где сам, овај му је рекао и тако ме је нашао).
Било ми је помало криво кад сам га видео. Он није познавао мога пријатеља, а и са мном се знао тек отпре неколико дана; зато никако нисам могао схватити зашто је дошао. Пришао сам му и запитао га да ли му штогод требам. Он се извињавао што је дошао: послан је, рече, да ме нађе — и даде ми писамце писано Хорватовом руком. Хорват ме моли да што пре дођем, има, вели, нешто важно да ми саопшти. И његов изасланик ме је молио да га не одбијем, него да пођем. Рекао ми је да се генерал сад баш вратио кући. Био је, рече, код неке господе и велика му је потреба да ме види.
Мени се никако није напуштало то лепо друштво и почнем се изговарати да је касно и да ћу ујутру доћи. Међутим, тај човек био је толико научен да чини господару по вољи, и око мене се тако увијао да сам на крају морао оставити своје пријатеље и поћи с њим. Свратили смо прво у мој стан, где сам наредио да ми се спреме кола — и тако пођем Хорвату.
Кад је Хорват чуо да сам дошао, дочекао ме је на вратима, загрлио ме и стао ме љубити. Назвао ме је својим пријатељем и показао толико љубазности спрам мене колико се само замислити може, чак много више него раније. Говорио је како сам га освојио и како не може без мене. Узео ме је за руку, увео у собу, посадио поред себе и почео да прича где је све тога дана био и коју је све господу видео, хвалећи се како му сви указују велико поверење. Свуда је, рече, причао о мени и свуда ме хвалио и мило му је било што ме сва та господа знају и што се сви тако похвално изражавају о мени. Својим апостолима је показивао на мене и рекао: „Знајте да вам он може бити заповедник, а мени помоћник у управљању — ако само пристане да нас усрећи и дође нама.“
А ови су ми прилазили, клањали ми се и молили ме да ради општег добра дам свој пристанак и останем међу њима.
Ја сам све то слушао и премишљао шта ће на крају од свега тога бити. Нисам опажао никаквог лукавства ни преваре, него сам сматрао да људи збиља у својој доброти желе да будем уз њих — и станем се колебати.
Хорват је наставио с таквим разговорима до неко доба ноћи. Изнела се и вечера, а убрзо, кад су се сви из трпезарије разишли, ја и он смо остали сами. Повео ме је у своју спаваћу собу и почео причати како је тог дана био код господе сенатора и како су му тамо рекли да је у Сенату, према молби Црногораца из Москве, донета одлука да ја будем заповедник над њима и да ће Сенат тражити од дворске канцеларије да ме оданде отпусте. Па онда: како су ти Црногорци, кад је он пролазио кроз Москву, изјавили исто тако жељу и поднели молбу да буду под његовом командом и да он сматра да је баш сада права прилика за мој успех. Ја треба само да предам молбу Сенату и у њој изјавим да желим да будем с тим Црногорцима у његовој јединици, „а ја ћу“, рече, „све те Црногорце поставити у новоосновани Бугарски хусарски пук, а вас за њиховог заповедника. И чим ви будете предали молбу Сенату, предаћу и ја своју представку и одмах вам израдити чин вишег мајора и поставити вас у исти тај Бугарски хусарски пук. И ваша срећа“, завршио је Хорват, „зависи сада само од ваше воље“.
Уз то ће, причао је даље, имати ускоро према наредби Сената да опреми у армију и Македонски хусарски пук, па ми и у томе може учинити по вољи: ако хоћу у армију, могу и с тим пуком отићи и над њим заповедати, а превод из једног пука у други стоји једино до њега и његовог распореда.
Ја сам му на те речи одговорио да ни на шта не могу пристати док о томе не реферишем своме шефу, господину министру двора, Адаму Васиљевичу Алсуфијеву, да чујем шта ће он на то рећи и да ли ће царица наредити да ме отпусте — а за Црногорце сам му рекао да их он може тражити и без мене у своју јединицу, кад они већ и сами на то пристају.
Хорват је прешао преко мојих речи о Црногорцима и наставио о ономе што сам рекао: да са двора не могу од своје воље отићи. „Шта ћете“, рече ми он, „на двору? Та се служба не исплати. Она је привремена, а због ње можете изгубити сва добра и корист, а сад је баш време да то постигнете.“
На томе је и остало. Било је већ сувише касно и ја нисам хтео да и даље настављам разговор. Опростио сам се и отишао кући.
Сутра изјутра одем свом шефу, Адаму Васиљевичу Алсуфијеву, испричам му све што сам с Хорватом разговарао и поменем му и Црногорце, а Адам Васиљевич ми на то рече: „Чувајте ви само своје место на коме сте сада. Ништа вам друго не треба, и пазите само да не изгубите добро које већ имате.“
Тиме је било довољно речено и могао сам се на то ослонити — али не! Моја зла судбина опет је надвладала.
Решио сам да Хорватове речи више не слушам и да сва његова наговарања одбацим, чак сам престао и да му одлазим. Кад је он то видео, почео је слати људе по мене, али ја му ипак нисам отишао. Онда је смислио да моли велику господу да на мене утичу. Тако је најзад и успео…
Једног дана рано изјутра дође ми официр господина државног тужиоца кнеза Никите Јурјевича Трубецког и каза ми да ме његова светлост зове. Обучем се и одем. Кнез ме је одраније знао, примио ме љубазно и почео о оној сенатској одлуци о Црногорцима (о којој сам већ толико пута говорио) и стао ме саветовати да пристанем и пређем с тим Црногорцима под Хорватову команду. Добићу, рекао ми је, чин и даље напредовати на препоруку Хорватову и свакако ћу у тој служби наћи своју срећу.
Одговорио сам кнезу да ја служим на двору и да без воље њеног величанства ни на шта не могу дати свој пристанак. Кнез ми одговори истим Хорватовим речима: да од службе на двору нећу имати никакве користи и да треба да пристанем на оно што ми Хорват нуди.
Замислио сам се после савета тог господина. Нисам код њега дуго остао, опростио сам се и пошао кући. Али није прошло ни сат (још је било рано, било је око једанаест пре подне), кад ето на двоколицама и артиљеријског сержана. Послао га је, рече, Макаров, ађутант грофа Петра Ивановича Шувалова, да дођем — има као нешто да ми каже.
Знао сам да је Макарон знатан човек и да мора бити нешто нарочито важно то што хоће да ми каже. Пре тога се нисам с њим познавао. Одем кући грофа Петра Ивановича, где је Макаров у доњем крилу становао. Кад сам ушао у предсобље, видим да стоји преко десет угледних људи, међу којима су неки били и са лентама — чекају господина Макарова (ако неко има какву невољу, мора наћи пута до њега, јер друкчије не може стићи до грофа).
Сержан, послат по мене, ишао је испред мене да ми покаже пут до Макарова. Он је отишао право у његову собу и известио га да сам дошао. (Ја сам дотле остао у предсобљу заједно с осталима). Мало касније ето опет сержана: каже ми да изволим у спаваћу собу, и ја пођем. Затекао сам господина Макарова при облачењу. Понудио ме је да седнем. Био је врло љубазан. Рекао ми је да му је јуче наредио гроф да пошаље по мене. „Зато сам вас“, рече, „и позвао. Хоћу да вас грофу представим“, и тада је, како се раније нисмо познавали, извео церемонију упознавања: представио ми се и рекао да му је мило што смо се упознали, а ја сам му се опет захвалио на љубазности, па се и ја њему представим. Запитао сам га затим би ли ми знао рећи зашто ме гроф зове, а он ми одговори да не зна, али да мисли да ће то бити нешто у вези с молбом генерал-поручника Хорвата. „Он је“, рече, „био јуче код грофа и чуо сам да је ваше име споменуо.“
Одмах сам се досетио да ће и ту бити оно што је било код кнеза Трубецког.
Кад се Макаров обукао, пошао је напред, а ја за њим. Прошли смо кроз ону исту собу где су га многи цело јутро очекивали, али он је прошао тако брзо да нико није могао с њим ни речи проговорити. Кад смо дошли горе до грофа, оставио ме је у соби испред спаваће собе, а сам је отишао даље. Не прође дуго, Макаров изиђе и позва ме. Кад сам ушао, затекао сам грофа како седи и нешто пише. Пришао сам ближе и поклонио му се…
И он ме поче световати да пристанем и одем под Хорватову команду, јер је то, рече, за моје добро. „Зашто да будете у некој другој јединици кад можете да будете међу својим сународницима. Уз то, они вам чине част кад желе да будете међу њима, а господин генерал-поручник Хорват, као главни заповедник, може вас увек учинити срећним.“
Захвалио сам грофу на његовом милостивом савету, али сам и њему рекао да служим на двору и да не могу ништа предузети без воље њеног величанства.
Гроф ми је одговорио: „Знам да сте на двору, али требало би да се сами о себи побринете и да не пропуштате такву прилику, него да је искористите за времена. На двору вам је свакако лепо, али тамо нећете напредовати.“
Гроф ми ништа више није рекао, и ја се опростим, изиђем, одем у свој стан, где сам и ручао.
Знао сам да се сматра за нешто велико кад такав господин, као што је гроф Петар Иванович Шувалов, први сенатор и генерал-фелдцајгмајстор, у држави један од најзначајнијих људи, од ког су сви велики послови зависили више него од иког другог, говори са нижим од себе. Зато ме је разговор с тако великим човеком и тај савет његов довео у забуну, тако да нисам знао шта да радим. Размишљао сам на шта да се решим. Ако одем са двора од своје воље, могу да паднем у немилост и изгубим све добро које имам, а ако, опет, останем на двору, мислио сам даље, и пропустим такву прилику у којој ми се обећава пук и одлазак у армију (што ми и велика господа саветују), презрем и одбацим такав случај, могу заостати у напредовању. Како је већ Текелија, по годинама млађи од мене, произведен за потпуковника, тако ме могу и други престићи и ја остати иза њих, а питање је да ли ћу икад дочекати бољу прилику.
Тако сам седећи код своје куће размишљао, али никако нисам могао донети одлуку ни за једно ни за друго. Оставио сам да преко ноћи о свему размислим, можда ће ми пасти на памет нека срећна мисао. Дан је већ пролазио, наступало је вече, али — наједном је било свршено са мојим размишљањем. Настао је час у ком је сва моја слобода и толико очекивана нада имала да пропадне. Имао сам да се предам судбини у руке, да ме и даље баца из несреће у несрећу, у тугу и јад… Дошао ми је генерал-поручник Хорват, творац свег мог зла…
Скочио сам кад сам чуо од слуге да је Хорват дошао и изишао пред њега да га дочекам. Он ми је весело ушао у собу и рекао: „Шта радиш, брате? Никако те нема, па сам дошао по тебе. Хајде са мном.“
Није ми његова посета била баш по вољи, а још сам мање имао воље да пођем с њим. Изговарао сам се да сам болестан и да сам решио да останем тог дана код куће. Али он се није дао одбити: „Хајде са мном, хоћу да проведемо вече заједно. Сад сам баш пошао кући, а био сам код господе. Ручао сам код генерала државног тужиоца, кнеза Трубецког.“
Причао је да се видео и са мојим шефом, Адамом Васиљевичем Алсуфијевом, и да се и с њим разговарао, али о чему су разговарали није ми казао. Није ме никако хтео да остави на миру и био сам просто приморан да пођем к њему.
Разговарали смо цело вече, све до вечере. Он је причао цело време, онако по свом обичају, где је био, шта је видео, и томе слично. При томе се једнако хвалио како је код све господе примљен и како све послове с успехом свршава. — Уто је и вечера била готова и на сто изнесена.
Вечерали смо сви заједно, то јест са свом његовом свитом, која се одмах после вечере разишла у своја одељења. Остадосмо само нас двојица, ја и Хорват, сами. Он опет поче оно исто, и у томе нас је и поноћ ухватила. Ја сам се још држао и на његов захтев нити сам давао речи, нити сам за то неку склоност показивао. Хтео сам да пођем кући, али он ме ухвати за руку и поче да шета са мном по соби, не пуштајући ме.
Најзад се заустави и рече: „Слушај, брате, ја видим да си се ти узјогунио и да са̂м бежиш од своје среће, али ти“, рече, „још не знаш оно најважније, не знаш колико ја о теби мислим и шта ћу све за тебе урадити.“ — И кад је то рекао заћутао је, окренуо се према мени и стао ме гледати, и још једанпут понови колико мисли о мени.
Захвалио сам му и рекао: „Ја не знам какве ви то велике планове имате са мном и зато вам не умем ништа одговорити“ — и опет хтедох да се опростим и пођем кући. Досадило ми је већ да се толико с њим носим; била је поноћ, и ја му рекох: „Време је већ да се одморите. И сутра је дан, па ћемо видети шта ћемо и разговорити се“ — али он ми одговори као у неком заносу, држећи ме једнако за руку: „Не, то се мора још ноћас решити и сад ћу да ти кажем шта ја то хоћу“ — и поче да ме хвали. Говорио је како зна и мене и моју породицу још из Ћесарске и како жели да ме уведе у своју породицу. „Ја имам“, говорио је, „једну братаницу, кћер мог рођеног брата, девојку још младу, зове се Катарина, а ти си, опет, у младим годинама остао удовац. Ето како ја на тебе мислим. Ја ћу ти дати ту моју братаницу, хоћу да се ородимо и да ми будеш помоћник у свему. Ја те сматрам и способним и достојним тога. Хоћу да си први до мене“ — и док је то говорио стајао је преда мном и држао ме једнако за руку.
Саслушао сам Хорватове речи о женидби. Иако је прошла скоро година дана мога несрећног живота као удовца, очи су ми се од жалости замутиле и, како сам се решио да се не женим и како на женидбу нисам ни мислио, одговорио сам му: „Молим вас, оставите се тога“ — и сузе ми потекоше кад сам се сетио своје несреће.
Хорват ме поче световати. Говорио је да нисам ни први ни последњи на овом свету, да се такви случајеви дешавају, и људи се наново жене и наследнике остављају за собом, и да све мора бити онако како судбина човеку одреди.
Ту ми је проповед излагао ваљда пола сата и док ми је говорио, ја сам премишљао каква ли му је то братаница, та кћи његовог брата. Раније сам слушао да је он имао старијег брата, потпуковника, у његовом насељу, Новој Сербији, који је тамо и умро, али ја га нисам знао, нити сам икога од његове породице кадгод видео. Знао сам само њега, Хорвата, и то још из наше домовине, Ћесарске. Видео сам га неколико пута пре него што се преселио у Русију. Ни за ког другог од његових нисам знао. Слушао сам само да је имао удату сестру и једну братаницу, која се у Русији удала, а о тој другој братаници, о којој ми је сад говорио, уопште нисам знао. И док ми је Хорват говорио, ја сам само о том мислио.
Кад је завршио, рекао ми је: „Кажи ми своју одлуку.“
У име одговора, ја сам га замолио да ми дозволи да се до сутра размислим. „То је ствар важна и о њој се мора зрело размислити.“
Он ми одговори: „Зашто до сутра кад се то може још ове ноћи решити? Шта имаш ваздан да мислиш и решаваш? Овај час је створен да се све у њему реши“ — а руку ми не испушта.
Сав сам задрхтао, језик ми се везао, нисам могао речи проговорити. Предосећао сам нешто страшно, као да срљам у пропаст, или идем на муке и смрт. Најзад, уздајући се у свевишњег, рекао сам му ове речи: „Видим да се ви, ваше превасходство, много трудите око мене и призивате ме, али зар сам ја једини човек на свету? Зар нема никог другог осим мене ко би вам одговарао за то место?“
Он одмах прихвати моје речи: „Погодио си. Ја збиља немам довољно људи, и о томе сам ти одавно већ говорио.“
Ја наставим: „Видим да сте ми наклоњени и да ми указујете и ту велику част: хоћете да ме и у своју породицу уведете. Ја то примам са особитим поштовањем и дајем вам обећање да ћу бити ваш. Али не знам“, рекао сам, „шта ће ми тај преокрет у будућности донети: да ли срећу или несрећу ја напуштам и одбацујем од своје воље место и добро које сам до данас имао, и то без икаквог разлога, а, осим тога, можда ћу се лишити и оне награде коју ми је њено величанство царица изволела обећати. Одазивам се са поуздањем на ваш позив, али само под овим условом: на насеље нећу да идем. Као човек још млад хоћу да служим у армији, с тим да ми дате чин потпуковника, као што сте ми обећали, и пошаљете ме с Македонским хусарским пуком у армију. Пошто се рат с Пруском и даље води, хоћу да се покажем у служби и заслужим част као и други. Хоћу да ме по мојој служби упознаду господа заповедници. А што се тиче женидбе“, рекао сам, „она се може свршити кад будем дошао у Нову Сербију. После тога, или бих повео своју невесту са собом да и она, док је млада, види света и туђе земље, или бих је оставио код њене матере — већ како ви будете нашли за сходно.“
Хорват ми одговори да ће све бити како ја желим, потврди то својом чашћу и пружи ми руку, па ме загрли и поче љубити. Онда ме узе за руку, поведе у друге собе и поче да виче своје официре, који су били већ поспали и онако обучени лежали. Он их разбуди, они поскачу и почну онако сањиви трљати очи.
„Ево мог новог зета“, рекао им је. „Ја сам му обећао своју братаницу, Катарину, и сад је потпуно мој.“
Кад су то његови љубимци чули, стану ми се клањати и препоручивати као лукави робови.
Одвајам од осталих једино проту Булића, који је за све то време ћутао, и ађутанта Черњикова, који је показао нешто чврстине, а Булацел и поручник Вајда остали су преда мном кривци којима се не може опростити. Они су били само оруђе у Хорватовим рукама.
Хорват нареди свом ађутанту да донесе мастило и хартију, рече му да пише и поче диктирати, а ја стојим и гледам шта ће даље бити. Почео је тиме да се Сенату пошаље молба у моје име, и то овако: Правитељствујући сенат је одредио да по жељи Црногораца из Москве будем ја заповедник над њима. Али како су они овде још нови, неорганизовани и малобројни (а нема изгледа да ће нови исељеници доћи, пошто је црногорска комисија укинута), немогуће је основати за њих засебан пук као што они траже. Нема зато смисла трошити толико за њихово издржавање и на тај начин штетити државну касу. Не би ли било зато боље да, као, ја с тим Црногорцима и онима који су дошли из Оренбурга у Москву будем одређен под команду господина генерал-поручника Хорвата, код кога се већ формирају два нова хусарска пука. Ти би људи, опремљени тамо, убрзо били од користи — и ја, као, молим да Правитељствујући сенат донесе о томе одлуку.
Потпишем ту молбу и Хорват је узе себи. Било је скоро четири сата после поноћи, зимско доба, а мени је већ страшно било досадило целу ноћ се с њиме борити, опростим се и одем кући.