Део 2, Поглавље 13
Изјутра око девет сати пошаље по мене мој шеф, Адам Васиљевич Алсуфијев, свога ордонанса — зове ме. Ја се брзо обучем и одем његовој кући. Он поче да ми прича: „Јуче сам се“, вели, „видео с Хорватом. Одмах је стао јуришати на мене да вас отпустим с двора. Он каже да сте ви већ пристали да будете у његовој команди.“
Ја оборим очи и почнем меким гласом да је Хорват био јуче код мене и да ме је звао у своју јединицу. Он сада спрема у армију новоосновани Македонски хусарски пук и мене поставља за заповедника тога пука, са чином потпуковника. Ја сам му рекао да желим да служим у армији и, ако ме двор разреши дужности, да ћу пристати да с тим пуком пођем у армију и њим командујем.
Адам Васиљевич, као паметан човек, видео је одмах из мојих речи да је то већ свршена ствар и рече: „Видим да сте се вас двојица већ споразумели, али нисам се надао да ћете тако урадити, да ћете напустити своје место. Зар вам је досадило добро које сте уживали? Неко би скупо платио то што сте ви бадава имали. И зашто ми нисте о томе раније говорили, него сте се сами у такву једну ствар уплели?“ — и онда додаде: „Добро, реферисаћу о томе царици.“
Ја сам му поновио да имам жељу да служим у армији, а он ми на то кратко одговори да ће известити царицу, и онда заћута, а после четврт сата, кад је већ хтео да оде од куће (ја сам још тамо стајао), окрете се и запита ме: „Познајете ли ви добро Хорвата?“
Ја му одговорим да се с њим знам још из Ћесарске, а он ми на то рече: „Па, нека вам буде. Само, мени изгледа да ће ускоро бити комедије међу вама.“ — С тим је изишао из собе, сео у каруце и отишао.
Тада сам јасно видео да је Адам Васиљевич врло незадовољан тиме што сам урадио. Мислио сам у себи: како ли ће о томе известити царицу? Можда његов извештај неће ићи мени у прилог. И какав ли ће одговор оданде доћи? — и више сам очекивао зла него добра. Наједном ме је стала мучити брига и ја се почнем кајати — али било је касно. Тако се вратим кући.
Хорват је тог дана збиља поднео представку Сенату да ме произведу за потпуковника, али не у Македонски, него у Бугарски пук. Уз моју молбу приложио је и писмо које је добио од Црногораца кад је пролазио кроз Москву (о томе сам већ говорио), а није заборавио да помене и људе које су из Ћесарске довели поручник Јездимировић и ађутант Марков, јер су и ти људи припадали црногорској комисији, и, према томе, тражио је да и њих придодаду Црногорцима и молио да се и о томе донесе одлука.
Али Сенат је на ту представку одговорио да ми се чин потпуковника, без наређења њеног величанства, не може дати, него ме може произвести само за вишег мајора, као што ми по реду следује, и, осим тога, да ће тражити да ме дворска канцеларија разреши дужности. Тог истог дана Хорват је у Сенату променио своју представку и затражио да ме Сенат, као вишег мајора, постави у Бугарски хусарски пук (као што је тражио и у првој представци), а Алексеја Костјурина, коме је исто тако дат чин вишег мајора, у Македонски. За ту промену он ми је рекао тек кад се вратио кући.
Одмах сам видео ту моју тобожњу срећу. Видео сам да ми је већ од почетка пошло све наопако. Рекао сам Хорвату да ми то није право, а он ми је одговорио да је то једна ситница и да то није ништа. „Чим“, рече, „стигнем у Нову Сербију, послаћу представку о теби и ти ћеш сигурно добити чин. Ето ти примера“, рекао је показујући ми на Костјурина. „Тек је четврти месец како је произведен за нижег мајора, а сад је већ виши мајор. Тако ће бити и с тобом. Све што ја предложим, Сенат одобрава. И није важно што си одређен за Бугарски пук. Све стоји само до моје воље, ја могу да вршим премештаје из пука у пук како хоћу и да шаљем људе куда хоћу.“
И онда је наставио како ће ми пред полазак Македонског пука дати чин потпуковника и превести ме у тај пук, а Костјурина ће поставити на моје место у Бугарски пук. Ја сам био просто слеп од те празне наде и његових речи — и све му поверовао. На томе је и остало.
Убрзо после тога сазнао сам да Сенат тражи да ме дворска канцеларија разреши дужности, а онда — да ме је већ и разрешила.
Сутрадан ме је Адам Васиљевич позвао и известио да сам по својој жељи и захтеву Сената, после његовог реферата царици, разрешен дужности на двору. Пожелео ми је срећан пут и у новој служби успеха, дао ми је запечаћен коверат за Војну колегију, у ком је био акт о мом разрешењу, и рекао ми да ће ме Колегија упутити на Сенат.
Почео сам га молити да ми се реши она моја молба на коју сам толико чекао. „Надао сам се“, рекао сам му, „да ћу вашим настојањем добити од њеног величанства милост и награду за свој труд.“
Он ми је рекао да сада није време о томе говорити, „а ако касније царица буде изволела да вас чиме награди, вас ће већ наћи. Нећете“, рече, „остати необавештени, а што се тиче ваше молбе, нећу пропустити да је не поднесем царици, чим се укаже згодна прилика.“
После тога није хтео ништа више да каже. И тако смо се опростили. Ја сам отишао затим Хорвату и испричао му да ме је дворска канцеларија разрешила и да ми је дат акт за Колегију.
Како је било још доста рано, одем у Колегију и предам коверат који сам донео од Адама Васиљевича. Тамо су га отворили и прочитали. О мојој служби и задатку који ми је био поверен речено је, истина, похвално, с објашњењем да сам на захтев Сената премештен. И то би све још било у реду, али кад су други акт прочитали, ја сам се страшно и изненадио и растужио. У њему је казано да ми је на рачун дворске канцеларије дато из државне касе петсто рубаља и да ми се тај новац има сада да одбије од плате, врати у државну касу и да се о извршењу тога извести дворска канцеларија.
Господа чланови Колегије су ме питали какав је то новац и кад ми је дат, а мене је било стид да кажем да сам га добио на рачун оне суме коју ми је њено величанство царица обећала дати као накнаду за поднесену несрећу, него сам рекао да сам га добио за своје потребе, и тако сам изишао из канцеларије. Мој акт је предат секретару да га отпреми у Сенат, а послано је и обавештење државној каси да ми се додели плата са додацима према петроградским ценама од дана мога прелаза из дворске канцеларије у Сенат, а оних петсто рубаља да се задрже и да се о томе извести дворска канцеларија.
Из Колегије сам отишао Хорвату и испричао му шта ми се десило, а и то како сам изгубио петсто рубаља. Он ми, смејући се, рече да за том ситницом не жалим и да сви ти губици нису ништа спрам оног до чега ме он мисли узвисити и запита хоћу ли скоро из Колегије прећи у Сенат.
Тог дана сам доживео још један удар: одузета су ми дворска кола, коњи и слуге, са свим другим принадлежностима и станарином. И тако сам био приморан да узимам приватна кола ако нећу да идем пешке, и да их плаћам својим новцем.
Тај дан ми је био врло мучан. Увидео сам већ своју погрешку. Било ми је јасно да ми је врло слаба нада да преко Адама Васиљевича добијем неку награду. Требало ми је зато да се с њим разговорим и да га замолим да ми се бар она сума од петсто рубаља не одузме. Одем, дакле, сутрадан његовој кући, али на улазу пресрео ме је слуга и рекао ми да господин није код куће, да је некуд отишао, а он не зна куда.
Схватио сам да је и Адам Васиљевич урадио по обичају господе: кад неће с неким од посетилаца разговор, нареди слузи да га дочека и каже да је господин болестан, да је сад баш узео лек, или да није код куће. Тако се вратим. Али да ми се и други пут то не деси, одем до двора да видим хоће ли тамо доћи. И збиља је дошао. Дочекао сам га на улазу у галерију и замолио га за дозволу да га код куће посетим. Пристао је и рекао ми да ће у три сата после подне бити код куће.
Како сам био врло узнемирен, нисам отишао Хорвату на ручак, иако је слао по мене. Рекао сам да сам болестан и ручао код куће.
Нешто пре три одем Адаму Васиљевичу. Био је ипак пажљив, примио ме је и саслушао моју молбу о оном новцу и онда ми је одговорио да је то што тражим немогуће и да се тај новац мора заратити зато што нисам сачекао одлуку по својој молби него сам пре одлуке напустио своје место. Царица је, рече, тиме била незадовољна. „А какво ће решење бити, то се још не зна, и зато се тај новац мора вратити“ — друго ми ништа није умео рећи.
Разговор је био кратак и без резултата. Видео сам само да од оне толико очекиване награде неће бити ништа. И тако оставим Адама Васиљевича, опростим се с њим и пођем Хорвату. Испричао сам му какав сам одговор добио и да сам сву наду изгубио. Он ме, међутим, није сажаљевао. Било му је само криво што сам Адаму Васиљевичу ишао и с њим разговарао. И опет ми је поновио своје раније речи: да је то све маленкост и мала штета према оном што ми он спрема, и додао да више тамо не идем и о томе не говорим.
После шест дана добио сам отпуст из Колегије, положио сам у државну благајну оних петсто рубаља и прешао у надлежност Сената. Даљу бригу око мојих ствари узео је Хорват на себе.
Он ми је тих дана, према својој представци, израдио чин вишег мајора у Бугарском хусарском пуку, а Костјурину, с истим тим чином, дао је Македонски пук.
Хорватовој јединици додељени су Црногорци из Москве и сви исељеници које су довели поручник Јездимировић и ађутант Марков, али с наредбом да се сви ти људи распореде по својим жељама: или ће у Хорватову јединицу или у армију, у друге хусарске пукове, а ако се деси да неко од њих не жели да остане у Русији, да се томе да пасош и да се отпреми преко границе — само да се прекину и избегну они немири и да се Сенат ослободи незгода које је с Црногорцима имао. Хорват је тим наређењима био страшно погођен. Био је бесан на свог пријатеља, вишег секретара Савича, што се није решило онако како је он хтео, то јест, да се сви Црногорци доделе само њему. Зато је свих тих дана био страшно љут и зато је и план променио. Прво је хтео да и мене поведе у Москву и Нову Сербију, а онда је наједанпут решио да ме остави у Петрограду да сачекам решење неких питања које је Сенату поднео. Рекао ми је само да ће ускоро послати курира по мене.
Све је то било подло смишљено, како сам касније у Новој Сербији сазнао. Није ме повео у Москву зато што је по решењу Сената Црногорцима био дозвољен избор, као што сам већ рекао, па се поплашио да се ја у Москви не предомислим, да не позовем те људе к себи и не пођем с њима у армију, а он остане празних шака. Те су му мисли биле тада у памети и зато ме је оставио у Петрограду.
Он се почео припремати за повратак. Мене је водио господи и говорио како ја ради послова морам остати у Петрограду. Поздравио се са свом господом сенаторима и пожурио на пут. Али ни на растанку није пропустио а да ме не оштети. Измислио је да се истрошио и да неће имати довољно путног трошка, а знао је, међутим, да ја имам новаца (накупило ми се од плате и оног што сам добијао за издржавање; имао сам нешто више од две хиљаде рубаља) и затражио четири стотине рубаља, са обећањем да ће ми дуг вратити чим дођем у Нову Сербију. По својој доброти сматрао сам да треба да га услужим и дам му ту суму, а и његови сарадници почели су да ми се улагују и да траже и они новца за своје потребе и пут. Нисам ни њих одбио, дао сам и њима триста рубаља — у свему седам стотина. И тако су они отишли, а ја остао у Петрограду.
Приметио сам још првих дана да моје трчкарање у Сенат неће донети велике користи, јер су се они код којих су били ти предмети једнако изговарали: те одгађањем за сутра, те другим важним пословима, и тако сам улудо провео месец и по дана. Послао сам Хорвату по пошти један за другим два извештаја, јављајући му да решења неће скоро бити и питао га да ли наређује да све оставим и дођем у Нову Сербију.
У то време стигао је из Ћесарске мајор Иван Подгоричанин, кога сам у вези са црногорском комисијом у почетку споменуо. Црногорски владика Василије Петровић, у договору с мајором Петровићем (Подгоричанин је био с мајором Петровићем у неком сродству, а били су и рођени у истом граду, у Подгорици, у Турској), хтео је да учини добро Подгоричанину. Зато је смислио да га уведе у своју комисију и ради тога је поднео Сенату представку у којој је рекао да му је Подгоричанин неопходно потребан и молио да га у Ћесарској ослободе дужности и упуте у Русију. (Подгоричанин је у то време био још капетан). Из двора је писано у Беч руском министру, грофу Кајзерлингу, да употреби у ту сврху сав свој утицај, што је овај и учинио. Подгоричанина су довели из армије у Беч (пре тога су га произвели у истом пуку за нижег мајора), дали му разрешење и пасош. Тако он дође у Петроград. Ја сам сутрадан дознао за његов долазак и пожурио к њему, као свом познанику, да се с њим видим. Он ме је молио да му кажем на кога да се обрати. Рекао ми је да има од руског министра из Беча препоруку за вицеканцелара, грофа Воронцова.
Да пријатељу учиним услугу, одведем га одмах вицеканцелару Воронцову. Био сам му тада и тумач, јер он није знао ни речи руски, а ни немачки није знао много боље. Гроф је примио писмо и обећао да ће реферисати њеном величанству царици о њему.
Подгоричанин је, међутим, добро смислио шта ће грофу преко мене рећи. Рекао је да је он војник, да је служио у ћесарској армији и ратовао против Пруса, да је позван у Беч и да је из самих уста њеног величанства царице аустријске, Марије Терезије, обавештен да га руски двор позива у Русију. „Ја сам“, рекао је, „овамо дошао по свом пристанку и молим да ми се то уважи. У Ћесарској се знало за мене и моју службу, али ја сам сматрао за част што могу и овде послужити и овде показати усрдност и верност своју руском престолу. Ја се уздајем у милост ваше светлости и надам се да ме нећете оставити без помоћи, него да ћете ме усрећити и учинити да будем представљен њеном величанству царици и препоручити ме да првенствено желим да будем упућен у армију.“
Гроф је мене и раније знао, а сад, кад је видео да Подгоричанину служим као тумач, запитао је да ли смо нас двојица нешто у сродству или се иначе знамо кад му чиним ту услугу, а ја му одговорим да нисмо у сродству, него да смо стари пријатељи и да смо служили у Ћесарској у истом пуку. Подгоричанин је његове речи разумео и одмах их је прихватио. Рекао је грофу да ми је брат и пријатељ.
Гроф је на то изволео рећи да ће у свом реферату царици учинити све што може Подгоричанину бити од користи и да он, Подгоричанин, нимало не сумња да ће бити награђен милошћу њеног величанства. После тога смо се опростили и отишли господи члановима Војне колегије.
После шест дана гроф Воронцов је представио Подгоричанина њеном величанству царици Јелисавети Петровној. Он јој је пољубио руку и био толико срећан да му је њено величанство царица одмах ту у сали, у Петерхофу, честитала пуковнички чин — тако да је без оклевања пошао на фронт у Пруску. Дат му је новац за пут и команда над бившим Молдавским хусарским пуком.
Ја сам тог официра врло добро познавао. Обојица смо, као што сам већ рекао, били заједно у Ћесарској, у Славонском хусарском пуку. Он је био капетан, а ја у исто време поручник. Кад сам затим прешао у Русију и постао нижи мајор, ја сам, треће године после мога одласка оданде, послом црногорске комисије опет дошао у Ћесарску и затекао тамо тог истог Подгоричанина још увек као капетана. Он ми је тада долазио и показивао велику жељу да владика с мајором Петровићем поднесе што пре о њему представку Сенату, с молбом да се у Ћесарској разреши дужности и додели црногорској комисији. Кад му је то учињено и кад га је мајор Петровић обавестио о томе, он је ту ствар чувао као највећу тајну. Али кад је добио отпуст и дошао у Русију (црногорска комисија је већ била укинута и послови црногорског владике постали срамота), он у Петрограду не само што црногорску комисију није помињао него није хтео више ни да зна за њу. У причању је увек само своје пресељење уздизао: он је, као, позван и доведен у Русију и зато очекује нарочито одликовање — као што му је срећа и донела да одмах добије пуковнички чин. Међутим, ничег нарочитог у себи није имао. Једино што је његова огромна фигура падала у очи. Иначе, био је прави сељак и једва је био писмен. Али, поред свега тога, у Русији га је послужила срећа. Све му је ишло наруку и он је из свега извлачио корист, и то до краја службе, све до дубоке своје старости. Стекао је почасти и богатство. Служио је добро, али ни прстом не би макао без неке користи. Умео је да стиче, али, морам рећи, ипак није био тврдица, живео је лепо. Имао је и добрих особина, и штета што је све подређивао интересу. И нико не би поверовао да би човек с таквим особинама умео да губи велике паре на картама. О њему ћу још много говорити и у овом другом а и у трећем делу ове моје књиге, зато што сам и због њега био у служби унеколико оштећен.
Сад ћу опет наставити о Хорватовим пословима. Хоћу да кажем да сам све време одлазио у Сенат и у куће господе, а најчешће вишем секретару Савичу Јермолајеву. Одлазио сам и молио док ми нису на крају казали да се сад на двору одржавају велике конференције о рату, да су господа сенатори сваки дан тамо и да за приватне ствари немају времена. Кад сам добио такав одговор, нисам хтео више ни досађивати, него сам чекао да ми Хорват одговори на мој извештај. После његовог одласка живео сам два месеца у Петрограду празним и беспосленим животом и једва сам почетком трећег месеца дочекао његовог курира, наредника, који је дошао са новим представкама за Сенат и наредбом за мене да с њим пођем у Нову Сербију. Рекао сам да нека акта која ми је донео са̂м однесе у Сенат, а ја сам се почео припремати за пут.
И тако пођем с тим наредником из Петрограда за Москву. Тог мог сапутника нисам раније познавао (а он је, по његовом причању, био Хорвату врло близак, што сам и сам касније видео), виђао сам га само да служи за столом. Кад смо се на путу упознали, почео је околишно и врло тајанственим гласом говорити како ме сажаљева што сам своје место у Петрограду напустио и што идем тамо. Опазио сам из његових речи да ту нешто има и почнем с њим лепо: јели смо заједно и, да ми не би у путу било досадно, посадио сам га поред себе у кола и почео да га испитујем о животу у Новој Сербији, о новим пуковима и о свему другом.
Он се мало-помало ослободио и опет поновио како ме жали. То је био паметан човек, па иако је био прост, расуђивао је правилно и био поштен. Звао се Иван Маргажић. Између осталог, запитао сам га и зашто ме сажаљева. Он онда поче: „Молим вас, немојте ме одати кадгод у разговору кад тамо дођете, јер бих страдао.“
Страшно сам желео да чујем шта ће ми рећи. Казао сам му да се не плаши и клео му се да нећу никад ништа о њему проговорити.
Он ми онда поче причати: „Вас је господине Хорват обмануо. Кад је дошао у Нову Сербију, он се смејао. Ја сам често слушао како говори за кртолом о вама. Причао је како вас је обрлатио и како вам је завидео кад сте му на дворским колима са слугама долазили, и како сте брзо тај екипаж изгубили и како сте морали да наимате кола и новац свој трошите. А и новац је помињао. Често је причао са капетаном Булацелом и поручником Вајдом како су вешто умели да вам измаме новац за пут, како им тај новац уопште није био потребан и како су га узели само да вас оштете. Спомињао је и Црногорце. Није их, каже, никако могао у своју јединицу привући док вас није прво придобио. А у Петрограду вас је намерно оставио само да изведе оно што хоће“.
Почео сам га испитивати где су сад ти Црногорци. Одговорио ми је да је Хорват, кад је дошао из Петрограда у Москву, донео наредбу са собом и рекао им да имају да буду у његовој јединици и „да сте и ви с њима заједно њему додељени. Али неки су од њих вас тражили и нису хтели без вас у Нову Сербију. Он је неке речима умирио, неке избатинао, а неке је у кладама довео. Који су хтели у друге пукове, те су отпремили, а неки од њих уопште нису хтели да остану у Русији, него су тражили пасоше, добили их и отишли преко границе. Оне које је он довео отпремио је у Македонски хусарски пук, а које је недавно из Ћесарске довео поручник Јездимировић и ађутант Марков, пребрао и, како су то били већином жењени људи с породицама, основао је за њих нову јединицу, назвао је Миргородски гарнизон и послао их у Миргород, у насеље. Те људе је завео као нове исељенике, а њихов прелаз је приписао Ивану Хорвату, племићу из Мађарске. Навео је три стотине таквих људи, погодних за службу. О њима је поднео представку Сенату и молио да се том племићу за довођење тих људи да потпуковнички чин. И ја сам“, рече, „с том представком сад у Петроград био послан“.
Ја почнем испитивати какав је то племић и који је то Хорват, а он стане да прича: „То је, господине, генералов син, дечко од шест година. Он нема никаквог чина, нити је у служби. Његов отац хоће да му да тај чин као што је и двојици старијих дао. И ту двојицу представио је као да су превели исељенике, навео колико је који стотина људи превео (људи који су у разно време сами долазили), и зато су обојица добили потпуковничке чинове. Најстаријем је можда дванаест година.“
Саслушао сам врло пажљиво све што ми је мој сапутник причао. Морам само додати да ми те вести нису биле нимало миле. Запитао сам га како је могао сазнати за те Хорватове послове, а он ми је одговорио: „Хорват је сам много штошта причао за столом, понешто чујемо и један од другог, а највише од његовог писара који је непрестано уз њега. Тог писара је двапут производио за аудитора и двапут ражаловао. Како се разбесни, он га ражалује и истуче, па га онда опет постави за аудитора.“
Слушао сам и размишљао о дрскости и самовољи које тамо царују. Запитао сам га још и то: „Кажи ми, молим те, је ли говорио штогод о мојој женидби?“
Он се насмеши и поче: „Ја сам вам“, рече, „још јуче хтео о том да испричам, али сам се уздржао, а сад, кад сами питате, изволите чути. Чим је Хорват дошао (морам рећи, помало вас је и хвалио), између осталог испричао је и то како вас никако није могао привући све док се није сетио женидбе. А сад, рекао је, можете радити што год хоћете, само кад је он Црногорце добио.“
Запитао сам га и за Хорватову братаницу, и где живи. Одговорио ми је да му је братаница још млада девојка, да јој је мати удовица и да живе са осталом децом у насељу, у својој кући, у Криловском Шанцу, у Пандурском пуку, којим је командовао покојни муж госпође потпуковниковице. „Сад у пролазу“, рекао је, „биће нам Криловски Шанац на путу па их можете све видети, а касније ћете чути о свему томе и више него што сам вам ја сада испричао.“
У тим разговорима наставили смо пут управо до Москве, а кад смо ушли у Москву, он ми рече: „На свратимо једном трговцу код ког Хорват одлази. То је његов главни набављач, зове се Шекуљутин, живи у Замоскворечју, на Кожевницима, а и мој је познаник.“
Ја пристанем. Домаћин ме је лепо примио, дао ми засебну собу, био љубазан и препоручивао ми се као набављач: ако ми буде шта требало, да га не мимоиђем. Упознао сам се с тим трговцем. Било их је два брата, људи виђени. И они су ми испричали доста ствари сличних онима које сам и од свог сапутника чуо: како је Хорват у њиховој кући, у пролазу из Петрограда, поступао сурово са Црногорцима, како је тражио од Војне колегије да му да војну пешадијску пратњу и како је неколико Црногораца који су по свом избору доспели у његову јединицу, кад су почели одбијати да пођу у Нову Сербију, ухапсио, батинао и у кладама водио с осталима са собом.
У Москви сам провео дан и ноћ, а онда кренем даље. Шестог дана стигнем у Кременчуг, где се пребацим преко Дњепра, одакле ћу после у Нову Сербију. Уз пут свратим и у Криловски Шанац, где је живела госпођа удовица потпуковника Хорвата. Она ме је примила љубазно, али како раније није знала ни она мене ни ја њу, водили смо, као непознати, разговор о свему другом, само о женидби и о родбинској вези ни речи. Али ја сам страшно желео да видим и ону која ми је била намењена. Ушао је у собу прво син госпође потпуковниковице и поздравио се са мном. То је био младић од својих шеснаест година, потпуковник, постављен на место свога оца у исти Пандурски пук, а онда је ушла и девојка. Поклонили смо се једно другом. Нисам питао је ли то кћи госпође потпуковниковице, али сам ипак знао да то мора бити она. Била је старија од брата и морам да кажем да сам био ганут кад сам је видео и да ми се учинила достојна да буде та која ми је намењена. Сретали смо се само погледом, али разговора, због краткоће времена а и зато што се први пут видимо, није било никаквог. Нисам код њих дуго остао, само док нисам променио поштанске коње. После тога сам се опростио и пошао даље.
Сутрадан стигнем у Миргород, у место где је Хорват живео. Примио ме је у почетку прилично љубазно, али се чинио помало важан због свога чина. Мене је титулисао са „господине мајоре“. Ушла је и његова жена, он ме представи, ја се поклоних и она седе.
Међу онима који су се тамо десили није ми био нико познат. Дат ми је стан у граду, у близини Хорватове куће. Тај дан ми је прошао само на томе. Из куће нисам излазио докле год нисам распоредио ствари, а сутра изјутра сам отишао Хорвату. Затекао сам тамо неколико официра међу којима су били и они из Петрограда. Само, сада су се држали сасвим другачије. Владали су се некако надувено. Са мном су слабо и разговарали.
Тог дана сам био позван на ручак код Хорвата. За столом су се водили разни разговори. Хорват ме је питао како и зашто његове представке нису решене. Ја сам му одговорио онако како ми је речено: да се због ратних прилика одржавају само важне конференције на двору „и зато“, рекао сам, „господа сенатори нису имали времена да долазе у Сенат“. Хорват се на мој одговор страшно наљутио и почео сву господу грдити, а највише свог главног пријатеља, вишег секретара Савича. Све време је љутито окретао клобук на глави и претио како ће он Савичу писати већ о томе.
Слушао сам га како бесни и гледао шта ће даље бити — али за столом нико реч да проговори. Једино кад ког што запита тај устане са столице и стојећи одговара. Најзад се окомио на своју жену. Стао је да је грди што је изнесено јело које није припремљено по његовом укусу. Грдио је свакојаким непристојним и ружним речима и чак замахивао виљушком на њу, и то је грдио тако грубо како мислим да не би ниједан прост сељак радио. Она је из почетка хтела то шалом и смехом да прикрије, али јој се на крају смех претворио у плач. Почела је да му говори на мађарском да се макар мене, као страног човека, застиди и да престане с таквим речима. Ја сам разумео њене речи, али сам ћутао. Хорват се после тога окрене мени и запита ме знам ли мађарски. Одговорио сам да не знам. Он онда рече на мађарском нешто шаљиво и грубо на мој рачун. Тако нам се ручак завршио.
Убрзо после ручка позвао ме је Хорват у коњушницу и почео ми показивати коње, хвалећи их како су од расе. Да му угодим, хвалио сам их и ја, а и били су стварно добри и сви из његове ергеле коју је из Ћесарске превео. Он у својој коњушници никад, преко целе године, није имао мање од педесет грла, а засебно их је имао и у пољу, у ергели. Био је збиља велики љубитељ коња…
Тај дан ми је прошао као што су ми пролазили и сви други: понекад сам код Хорвата ручао, понекад вечерао — и две недеље су зачас промакле. Живим у Миргороду, имам своје људе поред себе и по тамошњој скупоћи сам их издржавам, а од Хорвата ниједне речи.
Почео сам од његових официра да тражим новац који сам им у Петрограду узајмио, али сам добио хладан одговор да они дуг признају, али да га не могу вратити — вратиће ми га, казали су, касније, кад буду при новцу.
Мени се ти одговори нису допали, и у себи сам мислио да ћу видети муке док своје не повратим. Тако ми, дан по дан, прође и читав месец. Још не знам шта ће бити са мном. Како чујем у оном новом Бугарском пуку за који сам ја одређен нема још ниједног човека а ни пук још не постоји. Међутим, Хорват ми говори да направим парадну униформу. Обрадовао сам се његовим речима, нисам у томе видео ништа необично. Упитао сам га само којег пука униформу да шијем, а он ми је одговорио да су код њега за оба пука исте, то јест, да су и за насеље, које се назива Хорватовим, и за Македонски хусарски пук једнаке и по кроју и по боји: плава чоха врло богато златом искићена. Да будем, дакле, спреман, сашијем униформу. Мислио сам да ћу убрзо бити послан у Македонски пук као што ми је обећано. У тој нади сам је и направио и потрошио на њу преко триста рубаља, рачунајући и појас. Хтео сам само да се све то што пре реши, па да одем у пук. Кад ми је била готова, ја је једне недеље обучем и одем Хорвату. Он ми, међутим, није ништа рекао, само ми је униформу похвалио.
За то време упознао сам се у Миргороду с неким вишим официрима. Само, из почетка сам морао да будем обазрив: гледао сам да прво упознам какав је ко, јер је Хорват имао неколико својих поверљивих људи, на изглед љубазних и предусретљивих, а у ствари потпуно бескарактерних. Њих је држао поред себе и давао им чинове једино зато да преко њих сазна шта ко каже, шта ко Ради, где се увече друштво састаје и ко је с ким у пријатељству. Пријатељство двојице никако није могао да поднесе. Чим би видео да су се два човека спријатељила, одмах је свим силама настојао да их завади и да их омрази. Његови људи су се, опет, трудили да му чине по вољи и сваки дан су извршавали своју дужност: уходили су људе и подносили му извештаје какве је он волео.
Али имао је и добрих и поштених људи, људи који су свој став морали с великом муком бранити и чувати се опадања. Један од таквих био је и неки мајор Шмит. Њега је Хорват тражио и довео у Нову Сербију из некадашњег походног Мађарског пука. Ја сам приметио да тај официр веома Ретко одлази Хорвату. Увек је био у својој канцеларији, и кад год сам га видео, Увек је био нерасположен. С њим сам се стао ближе упознавати. Он је био родом из Мађарске, али Немац по пореклу, и ја сам с њим његовим језиком говорио. У Новој Сербији било је врло мало људи који су знали немачки, а који су и знали, изговор им је био рђав и неправилан. Кад сам се, дакле, упознао са Шмитом и видео његову исправност, спријатељио сам се с њим још више.
Он ми је много штошта касније у поверењу испричао и искрено ме сажаљевао. Говорио ми је: „Ви можете потпуно пропасти ако за времена не предузмете мере. Хорват никад не одржава реч и зацело неће бити ни с вама бољи. Он ће вас кињити и на све начине мучити, као што он то већ уме. Он зна да ви имате новаца, а спрам таквих је врло лукав и грдан труд уме да уложи само да човека дограби, да му све отме и да га ували у дугове, јер зна да човек без ичега не може ни на коју страну, него мора ту да остане и, хтео-не хтео, да му се покори. Зато се добро пазите“, говорио је Шмит. „Новац чувајте и ником о њему не говорите.“
Ја сам му се захвалио на тој пријатељској опомени и постао обазрив.
После месец дана дођоше ми два ондашња трговца Грка, моле две хиљаде рубаља и нуде дванаест процената на годину. Кажу ми да су сигурни и да имају своје имање, али сада су, ето, у невољи, а треба да иду у Ћесарску по чоху за униформе. Како те људе нисам познавао и како ми је било на памети оно што ми је мајор Шмит говорио, ја сам их одбио. Казао сам им да ја немам новаца и да и сам морам тражити негде зајам за своје издржавање — и тако их отправим.
Ја сам тада имао још нешто новаца, али сам се, по савету Шмитовом, чинио као да ништа немам. После, кад сам Шмиту испричао о оним трговцима што су ми долазили, он ми је рекао: „Видите ли да је онако као што сам вам говорио. Не може бити друкчије него да су вам ти људи подметнути. Зато се чувајте и не верујте таквима, Они ништа своје немају. То су Хорватови помоћници који раде у његовим продавницама. Он све ствари узима из Ћесарске зато што бајаги таквих ствари у Москви нема, а набавља их оданде само да официрима може наметнути троструку цену за униформе. После им дуг одбија од плате и на дуг им узима још и камату, тако да официри на име плате не добијају ни копјејке, него остају у вечитом дугу.“
После неколико дана ја затражим и од Хорвата оних четири стотине рубаља што сам му позајмио у Петрограду. Рекао сам му да ми новац треба и молио га да нареди да ми се исплати. Он се начинио као да се тога не сећа. Пита ме: „Какав је то новац?“ Ја му још једном кажем да је он тај новац узео од мене у Петрограду и да имам за то потврду. Кад сам му споменуо потврду, одмах је окренуо друкчије. „Ја сам“, рече, „на то и заборавио“ — и казао ми да ће наредити благајнику да ми то исплати. Онда сам му поднео и рачун о трошковима које сам у Петрограду имао док сам ишао по надлештвима ради његових послова. Тражио сам да ми плати за стан, дрва, кочијаше и за друге трошкове које сам имао, и то све по његовом наређењу: за чашћавање сенатских канцелиста и писара у чијим су се канцеларијама решавале његове ствари. Кад ме је саслушао и видео по списку да тражим за све то око двеста рубаља, било му је врло криво. Пружио ми је списак и рекао: „Како можете да тражите тај новац? Па ви бисте на живот морали и тако трошити па где били да били, а ја вам нисам наредио да правите те издатке.“
Али ја списак нисам хтео да примим, него сам му још једаред рекао да ми се изда и новац који сам му позајмио и тај по списку.
Он ми је онда одговорио да поднесем захтев Главној канцеларији Нове Сербије, који ће тамо бити на моју жељу проучен. Тако сам и урадио. Уз захтев дуга поднео сам и списак мојих трошкова — али решење се једнако одлагало.
Треба знати шта је та канцеларија значила и какву је вредност имала. Хорват је смислио да је уреди као неку колегију или неку сличну високу установу и назвао је: Главна канцеларија Новосербског корпуса. Од Сената је добио дозволу да с њом све друге канцеларије воде преписку, а она да потпада једино под Сенат. Према природи послова он је поделио секретаре на одељења. Једни су били за војне, други за пограничне, а трећи за унутрашње и економске послове у насеобини. За вођење тих послова одредио је још шест виших официра. И све би то било и добро и лепо само да он сам није све покварио. Што је себе наименовао за старешину над осталим шефовима и што је учинио да сви други зависе од њега, то се још могло поднети, али он је уз себе поставио и своја два сина, дечаке од тринаест и четрнаест година, који су се код учитеља још учили читању и писању — и њима су се у школу односила акта на потпис.
Тако је био упропашћен цео рад те установе већ и зато што су се сви остали шефови сматрали као потчињени његовим синовима. То се надлештво налазило одвојено. У дворани је био велики сто прекривен црвеном чохом и огледало — као што обично и бива у таквим надлештвима. Хорват је тамо често одлазио, слушао о чему се решава и доносио одлуке, а понекад је, кад му нешто није било по вољи, цепао акта, грдио секретара и преиначавао онако како се њему допадало.
А најчудније и најсрамотније је било то што је долазио на то место као у своју спаваћу собу. Седао је за сто под клобуком, пушио лулу и тако слушао читање аката, а нико није смео ни помислити да му каже да то није у реду.
Како ми је Хорват два дана раније рекао да ће наредити благајнику да ми исплати новац који сам му позајмио, ја нађем благајника и затражим да ме исплати, а он ми одговори да за то није добио никакво наређење. Ја опет одем Хорвату и опет му станем о томе говорити. Он ме је онда запитао: „Зар си ти дошао овамо без новца?“ — и додао да ме сматра за богатог човека, да сам на двору зацело морао скупити велике паре, и да сигурно много и имам, да се само претварам да ништа немам и тражим од њега такву једну ситницу — и најзад, да сачекам решење на молбу коју сам предао Новосербској главној канцеларији.
Одговорио сам му да чак и кад бих не знам колико имао, хоћу ипак своје, и затражим нека нареди да ми се новац изда. Он онда пошаље по благајника и нареди му да ме исплати, а овај му одговори да у каси нема новаца. „Јеси ли чуо“, упитао ме је Хорват, „шта каже благајник?“ Ја му на то одговорим: „Ја благајнику нисам новац ни дао, него сам га дао вашем превасходству и зато молим вас да ми ви дуг вратите.“
Дуго се то после потезало. Прошло је опет неколико дана док ме нису почели исплаћивати: некад педесет рубаља, некад сто, некад и по двадесет и пет — и једва сам тај дуг извукао, а од оних мојих трошкова по списку није било ни спомена.
Живим у Миргороду ето већ три месеца у неизвесности и без икаква посла. О мојој женидби нико ни речи, и ја станем смишљати како да све то приведем крају и да од Хорвата добијем јасан одговор, а већ сам по свему видео да то неће изићи на добро. Он је био сав створен од охолости и лажи, други су му сви били понизни и држали га као неког бога, а ја се на то нисам могао привикнути.
Он ме је, међутим, претекао, као да је осетио шта ја хоћу. Једног дана пошао је у своје насеље, удаљено једно петнаест врста, па је и мене повео у колима. Уз пут је почео да прича као оно у Петрограду: сав се претворио у љубазност. Хвалио ми је како се у насељу живи у изобиљу, па како је лепо живети на једном месту, у својој кући, и водити економију, и желео да чује шта ја на то кажем и бих ли хтео одустати од службе у армији и остати у његовом хусарском пуку, у насељу. Рекао ми је: „У мом ће пуку ускоро бити једно потпуковничко место. Ја сам за Цветиновића, који је отишао с мојим пуком у армију, поднео Сенату захтев да му се да чин пуковника, и он ће га и добити, а ти би дошао на његово потпуковничко место. И, као што сам ти и раније говорио, оженио бих те мојом братицом. Остани лепо у Миргоду. Немаш зашто да идеш у рат и вучеш и жену за собом. Даћу ти службу у канцеларији, коју је досад Шмит имао, а њега ћу, неваљалца, отерати с насеља, нећу да ми ту буде“ — и поче Шмита грдити и псовати му све на свету. „Поднеси само молбу за постављење, а ја ћу те одмах на ту дужност превести. Остаћеш лепо овде и засновати своје огњиште, а молбу ћу ти одмах послати у Сенат с извештајем да сам те поставио за потпуковника. Шта кажеш на то?“
Одговорио сам му: „Све је то лепо што сте изволели рећи, али ја сам дошао овамо на оно на шта смо се у Петрограду договорили и на шта сте ми ви дали своје обећање и ја само на то очекујем ваше решење. У мојим младим годинама“, рекао сам, „потребно ми је да неко време проведем у армији и да се о мојој служби чује. А кад се једаред рат заврши, могу онда и вама по вољи учинити и остати у насељу.“
Он ми на то одговори: „Ја видим да ти у насеље нећеш, него хоћеш да се потежеш по свету. Па нека ти буде, само, зажалићеш касније.“
Кад ми је то рекао, заћутао је и почео дремати у каруцама. Ни речи ми више није казао, ни кад смо ишли тамо, ни кад смо се враћали.
Кад сам се вратио у Миргород, почео сам се распитивати какву дужност има мајор Шмит, а питао сам о томе и њега самог, не говорећи му ни речи од оног што сам од Хорвата чуо.
Он ми онда поче причати о својој дужности: „Она је названа рачунска комисија, а уредити је нико жив не би могао онако како би Хорват хтео. Та рачунска комисија је највећа дубина његовог лоповлука. У њој се налазе све суме које су се од почетка ове насеобине утрошиле на врбовања на набавке униформи и друге војне потребе, на плате и провијант. Оне су улазиле и по десет пута из једног рачуна у други, без икаквих рачунских докумената. Многе су од тих сума остале неименоване, само да се ствари заплету и сакрију — а њих је Хорват лепо узимао себи. Сад је све то пало на мене“, рекао је Шмит, „да ја то уредим и рашчистим, а како је то немогуће, он ме је почео гонити. И ви ћете видети какве ће ту још бити муке и да ће ту морати доћи до истраге.“
У Миргороду сам се упознао с још једним добрим човеком из Хорватовог хусарског пука, с мајором Бошковићем. Он је био Србин, из Ћесарске. У њему сам нашао искреног, поштеног и карактерног човека. С њим сам се спријатељио и могао о свим својим стварима отворено разговарати.
Сутрадан после мог разговора са Шмитом, рекао ми је Бошковић: „Јесте ли видели какав је Хорват? Јесте ли видели како је сав од лажи и како је без савести? Чувајте се ви њега. Он плете велике замке око вас и има гадне намере с вама. Ми вас сви сажаљевамо. Видели смо како вас је преварио и како вас је својим лукавством одвукао с вашег места на двору, а сад му је још циљ, пошто имате новаца, да вас и њих лиши, да вас доведе дотле да останете без ичега и још да вас ували у дугове. Хтео би да вас измучи па онда натера на понизност. А кад бисте још пристали да одете у насеље, постали бисте сасвим зависни од њега, као што смо и ми. Он вас је из чисте злобе и са двора уклонио, не би ли само дошао до Црногораца, а сад, кад су они у његовој јединици и кад је вас довео, сад се окренуо против вас и држи вас једино са жељом да вас упропасти. Ја и за вашу женидбу знам“, говорио ми је Бошковић. „Знам како и то изгледа. Али, кад бисте ви и пристали да останете у насељу, немојте ни сањати да би вам он дао своју братаницу. Не знам да ли ви знате да је госпођа потпуковниковица моја рођака. Ја сам с њом више пута разговарао о томе и знам да би она своју кћер врло радо дала за вас, а знам да би и девојка пристала, али оне не смеју ни помислити да покажу да знају нешто о томе. Знам да је он пре два дана послао по њих и ви ћете само видети шта ће се сад измислити. Он је и њих упропастио. Покојни потпуковник, муж моје рођаке, старији је брат Хорватов и сасвим је био друкчији од њега, али и он је за живота много од њега препатио. Гонио је и њега и вређао, као и нас, а после његове смрти остала му је жена с децом у сиромаштини. Хорват им је био старатељ и пограбио им сав новац од продатих села у Ћесарској, а моја јадна рођака с децом трпи немаштину и оскудицу у свему. Па кад он тако свој крвни род мучи и угњетава, како тек вас не би. Он је и потпуковника Николу Чорбу мучио и кињио док га није свега лишио. На крају је хтео да га још и у неке ствари упетља и сасвим упропасти. И човек је био просто приморан да све остави и побегне одавде у Петроград, и тако се на једвите јаде избавио од њега. Никола Чорба је мојој рођаки ујак, а Феодор Чорба, мајор у армији, рођени је брат те моје рођаке која толико сад трпи од Хорвата. А Чорбе су били први који су с Хорватом прешли из Ћесарске у Русију, а да они на ту сеобу нису пристали, од свега тога не би било ништа — сем да Хорват са женом и децом дође сам овамо.“
Саслушао сам Бошковићеве речи и захвалио му се на њима, па сам онда стао да премишљам шта ћу и како ћу, и решим да се с Хорватом разговорим, да тражим да ми коначно одговори: или ће ме послати у Македонски хусарски пук, или, ако неће да изврши своје обећање, да ме пусти да одем у Петроград.
И тако решен пођем сутрадан Хорвату. Затекао сам га како шета по башти и пуши на лулу. Било ми је мило што ћу се моћи насамо с њим разговорити. Пришао сам му, видим, не изгледа љутит. Затражио сам дозволу да му се обратим и замолио га да му не буде криво то што ћу му рећи. Он застаде и рече: „Па добро, изволи, говори“
Почео сам с тим како живим у Миргороду већ три месеца и како још не знам на чему сам, „а исто тако о мојој женидби нисте изволели ништа решити. И зато, ако вам ја не одговарам и ако не може бити онако како сте са мном уговорили и на шта сам овамо доведен, ја вас молим да ме отпустите и дате ми објаву за Петроград, да тражим тамо друго место. На овом, на чему сам сада“, рекао сам, „не могу даље остати. Хоћу да имам своје одређено место“.
Хорват ме је саслушао не показујући да му је штогод криво. Рекао ми је: „Не треба да се узнемирујете. Ви знате да сам вам обећао да ћу вас поставити у Македонски хусарски пук и о томе ћете ускоро и наредбу добити. Шта могу кад нећете да ме послушате да останете овде у насељу где бисте били потпуно осигурани. А што се тиче ваше женидбе, ако девојка и њена мати пристану, ја немам ништа против.“
Мени се његово решење учини сасвим прихватљиво. Друго ми ништа није ни требало. Али он је имао сасвим друго на уму — само да му паднем у замку.