Део 2, Поглавље 14
Сутрадан је пред свима почео причати како ћу убрзо бити упућен у Македонски хусарски пук и како ћу добити потпуковнички чин. Чак је и мени с радосним изгледом говорио како ће тај пук бити сјајно опремљен и да је комора већ спремна. Говорио је и о војсци тога пука: „Све ће то бити дошљаци и сви наочити. Биће доста и твојих Црногораца и ја сам им већ рекао да ћеш им ти бити заповедник. Остаје ти само да се за полазак спремиш, и да набавиш добре јахаће коње да не будеш постидан с тако славним пуком у армији.“
Захвалио сам му се на тој милости и рекао му да ћу лако наћи коње кад будем с пуком пролазио кроз Пољску. А он ми на то рече: „Да видиш како ја на тебе мислим и како сам намеран да те опремим. Што да трошиш новац и у Пољској коње купујеш? Кад ти дајем такав један пук, даћу ти и коње. Новац ми не мораш одмах дати, можеш ми га из армије касније послати“, и, узевши ме за руку, рече: „Хајдемо у коњушницу да ти покажем коње.“
Читаоче мој, расуди и сам. Зар ми није довољно милости показао: и да ће ме послати у армију, и да ће ми дати коње скоро без новаца, а уз то и потпуковнички чин? Па како да човек у шта било посумња и да му не поверује кад је он о свему томе јавно говорио и наређивао ми да се за пут припремим? Није ми ни на памет падало да у шта посумњам. А о женидби, мислио сам овако: ако ми је и то суђено, то ће зацело и бити. Али његова препреденост и вештина донеле су нешто сасвим друго.
Он ме је повео у коњушницу и показао ми свог најлепшег вранца и два дората, све младе и добре коње. Бољих у његовој коњушници није ни било. Ја сам те коње добро знао и био сам врло задовољан што ми их даје. Запитао сам га за цену, а он ми је одговорио: „Кад ти их на тај начин дајем, немој да мислиш о цени. Лако ћеш ми платити.“
„Ипак“, рекао сам. „Боље је и за вас и за мене да ми кажете цену, а ја ћу се после већ потрудити и према томе вам послати новац.“
Он је на тај мој захтев стао оцењивати сваког коња засебно, што је укупно износило двеста двадесет и пет холандских дуката. Мени се та сума учинила прилично висока, али по суду његове милости, а и зато што нисам морао одмах дати новац, него сам га могао касније из армије послати,пристао сам и казао да сам задовољан.
Он је одмах рекао да се коњи преведу код мене, наредио да се коњушница поправи и уз коње ми дао шест четврти зоби и шест кола сена. После тога смо се вратили у собу. Мени је, међутим, пало на памет да би се касније из тога могло и нешто друго излећи и да ће зато бити боље да направимо писмени уговор. Зато сам му рекао да ћу му дати признаницу на тај дуг. Он дуго није хтео да пристане, рекао је да то није потребно и да ће бити онако како смо се договорили. Али ја нисам попуштао, него сам га молио да је узме. На крају је пристао и наредио да се донесе хартија и мастило. Рекао је: „Ето ти па пиши како хоћеш.“
Ја узмем перо и почнем овако да пишем: „Одлазим од господина генерал-поручника Ивана Хорвата, као командант Македонског хусарског пука, у армију, у Пруску, и ради тога сам узео од господина генерала три његова јахаћа коња по цени од двеста двадесет пет дуката, коју суму нећу овде исплатити, него ћу је кроз годину дана, или како већ време дозволи, послати из армије“ — а на то сам се потписао.
Ту сам изјаву дао Хорвату. Он је примио и прочитао, а онда се окренуо према около стојећима, и са осмехом рекао: „Пазите га како је мудар и домишљат. Добро, нека ти буде. Ти си узео коње, а ја хартију. Али свеједно, обрачунаћемо се пријатељски, нећеш бити на штети.“
Мени је изгледало да се и то добро свршило. Нисам имао повода ни за какву сумњу — али време ће показати како ћу касније о томе мислити.
Ја сам примио коње (иако нису вредели оне суме) и почео на њима јахати. Били су збиља добри, али за армију, чему су одговарали, а не да по пољу са псима јурим на њима, као што је то било.
После те наше трговине сањао сам како ћу у рат и радовао се што ћу брзо с пуком у армију, што ћу ратовати, доћи до почасти и што ћу, ако останем жив, стећи од својих старешина признање и уважење за цео век. На памети су ми биле само такве и сличне ствари.
Тих дана је стигла госпођа удова потпуковниковица Хорват са својом децом у Миргород (говорио сам да је по њу послано). Сместила се код Хорвата у засебној згради, у башти. Видео сам се са свима њима и сви су са мном били љубазни. Заволео сам девојку која ми је била намењена за невесту и налазио да нашој вези ништа није стајало на путу. Девојка ми се учинила ваљана, а таква је збиља и била. Опазио сам да сам се и ја њима допао и изгледало је да ни с моје, ни с њихове стране нема никаквих препрека. Требало се само договорити и брак склопити. Премишљао сам како ћу, кад се оженим, и њу повести са собом. Направићу, мислио сам, добар екипаж па да и она као млада жена види света и стране земље, да се још више просвети кад види туђе људе и туђе обичаје. Ни о чем другом нисам мислио него само о томе.
Трећег дана после доласка гостију, који су ми били тако мили, дође ми изјутра рано мој пријатељ мајор Бошковић и рече ми: „Дошао сам вам с поруком. Послао ме је Хорват да вас известим да, онако како вам је говорио, предате молбу за постављење у насељу. Молба је већ и написана, и треба само да потпишете“ — и показа ми је. „Ако потпишете“, говорио је Бошковић, „он вам обећава одмах и свадбу. То вам је порука од стране од које сам послат, а с друге, опет, стране, по својој савести и пријатељству, ја вам кажем ово: то није ништа друго него Хорватова подвала и превара да вас на женидбу улови, а од ваше женидбе ипак ништа не би било. Ја знам да ни моја рођака, госпођа потпуковниковица, не жели да останете у насељу, а кћер би вам радо дала и девојка има вољу, али не смеју то ничим да покажу као што сте и сами могли видети. Хорват би вас“, наставио је Бошковић, „ако потпишете ту молбу, одмах поставио на место мајора Шмита у рачуноводство, где не бисте могли наћи ни краја ни конца. Мучио би и вас као што је њега мучио, и на крају би вас још уплео ко зна у шта и потпуно бисте се могли упропастити. У тој су комисији тако немогуће ствари да их ни Хорват никад не би могао расправити и извести на чистину И то се неће моћи свршити без неког великог ислеђења. Ја вам то говорим“, рекао је Бошковић, „што вам желим добра — а ви сад како изволите тако и радите.“
Захвалио сам Бошковићу на пријатељским речима, а ону молбу, коју је Хорват по њему послао, рекао сам да не могу потписати, него да хоћу да се с његовим превасходством разговорим.
Бошковић је с мојом поруком отишао Хорвату, а ја сам и сам отишао пред вече тамо. Хорват је причао о којечему споредном, а да ми је слао Бошковића, то није помињао. Али ја сам у згодној прилици сам запитао: „Ви сте, ваше превасходство, изволели послати Бошковића и молбу да је потпишем, а ја на то хоћу да кажем вашем превасходству да остајем при ономе што сам и раније рекао. У насеље, сада, у ово време, не могу ићи. Жеља ми је да одем с Македонским пуком у армију, као што сте ви већ и одредили. А што се тиче моје женидбе, очекујем ваше решење. Ви сте сами ту ствар започели и с тим сте ме овамо и довели.“
Хорват ми је одговорио: „Питао сам моју братаницу и њену матер, и оне кажу: кад нећеш у насељу да останеш, девојка неће за тебе. Неће да се потеже с тобом по свету из места у место чак до Пруске. А што се тиче твог одласка у армију, то остаје онако као што сам већ рекао.“
Сутрадан се госпођа потпуковниковица Хорват вратила с децом кући не урадивши ништа — и нити је мени Хорват више говорио о женидби, нити ја њему. Ја сам чак сматрао да је и боље што се на том свршило.
Тог дана кад је госпођа потпуковниковица отпутовала, видео сам се с Бошковићем. Испричао сам му мој разговор с Хорватом, а он ме је уверавао да ни девојка ни њена мати нису ни речи с Хорватом проговориле о одбијању. „Све је он то сам смислио, као што он то већ уме, колико да вас завара.“
Пролази већ и четврти месец откако сам у Миргороду, а још сам у неодређеном положају. Не чујем ни да се Македонски пук припрема за одлазак. И кога год од шефова из Хорватове канцеларије запитам штогод о томе, сваки ми одговара да ништа не зна. Било ми је већ страшно досадно и решим да се опет обратим Хорвату. Међутим, он ме је и овог пута предухитрио.
Једног дана дође ми Хорватов писар с наредбом, ја је отворим и почнем читати:
Пошто сте указом Правитељствујућег сената одређени за Бугарски хусарски пук који је формиран, изволите ради оснивања тога пука прећи преко Дњепра у Малорусију и настанити се у месту Машкелеј, близу Нове Сербије. За оснивање тога пука послао сам наредбу Македонском хусарском пуку, који вам се исто тако у близини налази, да вам се из тог пука пошаљу два наредника, четири подофицира, четири каплара и тридесет редова, које ћете изволети унети у списак своје команде са називом Бугарски хусарски пук — и о извршењу тога ме известити. Што се тиче вашег одласка с Македонским пуком на фронт, остаје онако као што сам рекао.
Кад сам добио ту наредбу у којој ми се наређује да оснујем Бугарски хусарски пук (о чему он дотле уопште није помињао), ту нисам имао више шта да размишљам, видео сам да је то очита његова превара. Само, човек није имао за шта да се ухвати, јер је он, да би остао чист, у наредби рекао да ћу бити послан с Македонским пуком на фронт, са речима: „остаје онако као што сам рекао“. Он је, дакле, био у праву и ја нисам имао основа да поднесем формалну жалбу. Зато сам намислио да се још једанпут с њим разговорим, да видим шта ће даље из тога изићи.
Узео сам наредбу и пошао Хорвату. Он ме је примио на изглед љубазно и запитао да ли сам добио наредбу и хоћу ли скоро из Миргорода. Одговорио сам му да наредбом нисам нимало задовољан зато, рекао сам, што међу нама није био уговор да ја оснивам Бугарски хусарски пук и што се на тај начин одуговлачи мој одлазак у армију. „Ви сте мене из Петрограда довели с обећањем да до одласка на фронт упознајем пук и официре и у њему свој ред заведем, а и да људи мене упознаду.“
А он ми је на то одговорио: „Па то неће дуго трајати, а основ Бугарском пуку треба баш ви да дате, јер кад ви одете с Македонским пуком у армију, а мајор Костјурин дође на ваше место, треба да има коме да командује, да се човек не нађе на све то увређен. Зато будите потпуно спокојни и не сумњајте ни у шта, него изволите поћи збогом.“
Хорватов одговор се слагао с наредбом и личио је на истину, и кад сам се мало прибрао, решим да пређем Дњепар, да почнем оснивати Бугарски хусарски пук и да тамо сачекам полазак у армију.
Пошао сам из Миргорода, а како ми је у пролазу био Криловски Шанац, где је живела госпођа потпуковниковица Хорват, свратио сам и њиховој кући да је поздравим. Примила ме је врло љубазно и сместила у један стан близу њихове куће. Остао сам и на вечери и разговарали смо се пријатно. Питала ме је куда идем и хоћу ли се скоро вратити. Испричао сам јој каква ми је дужност наметнута и да ћу се настанити с друге стране Дњепра, близу њих. Видео сам и девојку. Гледали смо се лепо и разговарали како већ пристојност захтева. О женидби нисам ништа помињао, а исто тако ни они. И тако смо се то вече растали. А сутра изјутра послала је госпођа потпуковниковица по мене. Кад сам дошао, изнели су кафу и задржали ме на ручку. Кад сам пошао на пут, испратиле су ме госпођа потпуковниковица и моја невеста до њиховог мајура, удаљеног око седам врста. Тамо смо остали једно два сата, а онда смо се опростили, и ја наставио пут и заноћио у путу.
Сутрадан сам прешао преко Дњепра, прошао кроз град Кременчуг и стигао у место Манжелеј, како ми је наређено. уселио сам се у стан, па сам известио Македонски пук о свом доласку и затражио да ми, према наредби, пошаљу људе из овог пука, које су ми убрзо и послали. Само, приметио сам да сам добио све оно што за њих није ваљало: саме пијанице и силеџије. Али шта сам могао? Примио сам их и известио Хорвата о томе.
Затим су ми убрзо додељена и два заставника. Један је од њих наименован за комесара, али је остао као ордонанс код Хорвата, а за другог је наређено да се пошаље да врбује људе изван Русије, куда је и отишао. И тако сам имао на списку два официра, а у ствари ниједан ми од њих није био у пуку.
Од тог времена почели су ми мало-помало пристизати нови људи из пољског дела Украјине, махом дезертери из Ћесарске и из пруске армије. Њих је тамо био велики број, а мој их је заставник себи примамљивао. И из Молдавије су људи разних занимања долазили у Пољску и прелазили у мој пук. И тако се за пола године нашло око две стотине таквих људи у мом пуку.
С њима сам имао грдне муке и посла од самог почетка. Сви су били тврдоглави, покварени и пијанци и сваки дан су између њих и тамошњих становника избијале свађе и туче. То је била гомила људи која је по неколико пута прелазила из једне државе у другу; служе неко време, па се опет врате. Најзад су стигли и до Русије, у моју јединицу, А уза све тешкоће које сам с њима имао била је највећа та што за њих није било ни плате, ни одела, ни хране, и ја сам био приморан да, према Хорватовом наређењу, издржавам те људе са провијантом од тамошњих сељака, с тим да им се за све касније плати. Али то није ишло без тешкоћа. Морао сам да водим велику преписку са земском управом око тога и да налазим начина да смирујем оне што су се жалили. Обећавао сам сељацима да ће им све бити исплаћено кад нам стигне плата и давао им писмене обавезе. А и своје потчињене сам смиривао. Из почетка лепим а, кад је била потреба, и кажњавањем — и на тај начин их одвраћао од свађе и туче, које нису биле ретке. Било је ту људи разних нација из читавог света. Они су се одвајали у партије према народности и често се између себе свађали и тукли, па се чак и ножевима боли, а од свију су били најгори покрштени Турци и Татари. Дешавало се да се напију и потуку, а престрашени становници или су бежали из села или су се затварали у куће. И ја сам с великим трудом и муком све то смиривао и свим начинима то зло сузбијао док их нисам најзад потпуно смирио и довео до међусобне слоге.
Како нисам имао никакве војне опреме ни пушака, људи су ми остали без војне обуке и проводили, без икаквих обавеза, све време у беспослици. За дисциплину већ нису ни знали. И зато сам био приморан да ипак некако започнем с војним вежбама. Направио сам дрвене пушке, људе сам постројавао, марширао с њима и учио их вежбама. Учио сам их како се руски називају јединачне вежбе и вежбе у строју — једном речи, учио сам их свем војничком знању.
Почео сам их изводити у великом броју и без потребе на стражу, да их научим свакодневном смењивању. Увео сам и ноћне страже по селу и учио их све, а нарочито оне који раније нису били војници, како да држе оружје на стражи, како да се на руском одзивају, како да сачекају патролу, како да извршују команду „к оружју“, и како да дају лозинке и одзиве подофицирима на стражи. У таквом сам послу провео с тим људима читаву годину. За то време накупило ми се преко триста људи.
У то време стигла нам је и плата за целу годину. За Македонски и Бугарски пук, по Хорватовом распореду, сваком је хусару припало по тридесет и шест рубаља. С тим се имало платити за провијант, чизме с мамузама, рубље, галстук, чешагију, четку и торбу, поткивање коња, покровац, војнички сандук и зобницу. Кад сам добио ту суму, прво сам исплатио домаћинима издату храну а измирио и све остале хусарске дугове и на те суме узео признанице.
А како су ми људи били без униформе, наредио сам да им се од простог сивог сукна направе за прву потребу шињели, чакшире и бунде, а преостали новац дао сам им у руке. После таквог ваљаног обрачуна, људи су ми постали веселији. Све што сам их учио, прешло им је у навику. Мене су јако заволели. А од земске управе није било више никаквих жалби.
У Македонском пуку, како сам могао чути, није ишло баш најбоље. Те зиме су им побегли многи људи и одвели са собом и коње преко залеђеног Дњепра, а неки су прелазили и пешке преко границе у Пољску, заједно с униформама и другом спремом. Велике жалбе земској управи стигле су и до Сената, и Хорват је због тога добио жесток укор и наредбу да поведе истрагу. Хорват је одредио да ја ту истрагу водим. Доделио ми је три официра из насеља и затражио да малоруска земска управа пошаље из Лубенског козачког пука чланове комисије. Ствар се имала да испита у команди Македонског пука, у малом месту Чигирин-Дубрави.
Пошао сам тамо преко воље, јер сам у пуку, као надзор, оставио само нареднике, подофицире и капларе, па сам се бојао да се у мом одсуству не десе неки нереди, и — као што сам и слутио — сазнао сам касније какву ми је замку Хорват плео.
Кад су се искупили чланови комисије, дошао је и Хорват. Мајора Костјурина не само да је укорео због нереда његових потчињених него га је јавно пред свима нагрдио. Био је страшно љут. Неколико стражара, који му се нису учинили довољно чисти, крвнички је избио.
Затим је послао и по пуковника козачког Лубенског пука, у чијем је насељу био Македонски пук, и по козачког пуковника, Остроградског, из Миргородског малоруског пука, у чијем је насељу био мој пук. Оба су пуковника са својом пратњом дошла, и Хорват се с обојицом спријатељио. Ни пред њима није крио како је незадовољан оним што је Македонски пук починио. Грдио је мајора Костјурина свакојаким речима. У Чигирин-Дубрави је остао шест дана. Ја сам приметио да је за то време нешто с лубенским пуковником преговарао и да су се као у нечем споразумели, а исто тако и да се миргородском пуковнику, Остроградском, увелико додворава и с њим, шетајући по башти, врло често разговара. Онда су привукли још и пуковника Љаховича, пуковског писара (чин који се код малоруских козака врло цени), а ја сам из прикрајка само гледао шта се ствара. Пуковници су се после тога разишли, а сутрадан је требало да се и Хорват врати. Мени је на растанку рекао и нарочито ми нагласио да се никуд и ни у ком случају не одвајам од комисије, него да одмах започнем с радом, и онда је отишао.
Ја сам хтео одмах после његовог одласка да започнем тај рад, али су ми козачки чланови комисије који су ми били додељени рекли да их је Хорват ради неких њихових послова ослободио за шест дана — и тако они оду, а ја останем сам.
Прође и тих шест дана, те господе нема, а ја без њих нисам могао ништа започети. Пошљем курира по њих, али они не долазе, одлажу још за четири дана. Ја опет шаљем курира, пишем њиховом пуковнику и тражим да ми их одмах Упути, али ми ни то није помогло. Пошаљем онда курира Хорвату. Известим га да малоруских козачких чланова „откако их је ваше превасходство ослободило за шест дана, још ни данас нема“, и да ја ту живим без икаквог посла, да још нисам ништа ни започео, и питам шта да радим.
Хорват ми је послао заповест да останем где сам и да се оданде не мичем, а за оне чланове каже да је писао лубенском пуковнику да ми их пошаље. Ја сам после тога остао још целу недељу и проводио живот сасвим напразно. Кад наједном, ето ми курира, подофицира, с извештајем из мога пука. Каже како су из Миргородске козачке канцеларије послана у наш пук два потпуковника и како су ови побунили домаћина код којих су наши хусари живели, распитивали се за штете од хусара и наговарали сељаке да пишу жалбе на њих. Сељаци су се испрва изговарали, причао ми је подофицир, да немају никакве штете и да су недавно примили све што су им хусари дуговали, али потпуковници су их ипак приморали да се жале и неки су од њих стали већ да нападају хусаре, да их грде, псују и избацују им ствари из својих кућа. Због тога је дошло и до туче на два места и почела већ и побуна. „И ако ви“, рекао ми је подофицир, „брзо не стигнете, бог зна шта све може да се деси.“
Све сам то саслушао и како сам знао да y мом пуку сем наредника и подофицира није било никог ко би се за пук заузео, напишем Хорвату да је, после мог одласка према наредби његовог превасходства, у мом пуку дошло до немира због козачких потпуковника и да се зато одмах морам вратити да видим у чему је ствар. Осим тога, јавио сам му да малоруски чланови још нису дошли, да ја седим без посла и да сам у таквим приликама приморан да оставим своје место и вратим се у пук. — О томе, да одлазим, известио сам и Сенат.
Кад сам сутрадан стигао у пук, затекао сам велики неред и чудне неке ствари. Приведени домаћини, научени од козачких потпуковника, жалили су се на хусаре и нико више није хтео да им даје храну, као што је било уговорено. Ја сам на то затражио од оба потпуковника да ми даду писмене сељачке жалбе да их сам праведно решим.
Нису ми их у почетку хтели дати. Изговарали су се да их морају однети својој команди, али ја нисам попуштао. Захтевао сам да ми се тужбе покажу. Ако неће, рекао сам, да ми их покажу, мој пук неће ништа одговарати, све и кад би дошло до неког испитивања. После тога су пристали и дали ми их. Кад сам их разгледао, ништа друго у њима нисам нашао осим оног што ми је већ било познато: да су домаћини хусаре хранили и да им је за то све исплаћено (ја сам, уосталом, за све то ушао татше потврде). Осим тога никакве друге штете није било — једина је штета била та што сељаци више нису хтели да дају храну на веру.
Рекао сам потпуковницима да ту наредбу о снабдевању хусара нисам ја издао и да ја ту храну нисам тражио од своје воље, да је та наредба од команде и да је још c почетка направљен уговор са сељацима колико ће за шта месечно примити, да је старо све исплаћено, а за оно што се опет накупи платиће им се чим буде плата стигла.
С великом сам муком тај неред смирио, и тако су потпуковници отишли.
Тог истог дана дошао ми је један човек послан од мог пријатеља потпуковника y истом том козачком Миргородском пуку. Он је био на вашару у једном малом месту, Голтве, удаљеном од мене једно десетак врста. Писао ми је да дођем што пре. Има, каже, да говори нешто важно са мном.
Отишао сам без оклевања, а он поче овако: „Ја мислим да сте ви врло узнемирени због вашег пука.“ Одговорио сам му да је збиља тако и испричао му све што сам затекао, а он ће ми на то: „Рећи ћу вам нешто у поверењу, зато што вас волим. Треба да будете обазриви. људи око вас желе да вам нашкоде“ – и поче ми причати како је Хорват замолио пуковника Остроградског и пуковског писара Љаховича (ког сам раније поменуо) да нађу начина да ми узбуне јединицу и наговоре сељаке да се жале на мене. „Зато су у вашем одсуству послана наша два потпуковника да вам у насељу побуне сељаке. Ја сам сазнао и да су отишли и какво су наређење добили. Наш пуковник је рекао да ће се то лако постићи зато Што ви нисте тамо и што вам је Хорват наредио да се не мичете од комисије, а то је учинио зато да потпуковници за то време могу да заврше свој посао.“
Ја сам се вратио истог дана у пук, а сутра изјутра добио сам на мој извештај наредбу од Хорвата да му одговорим како сам смео прекршити његово наређење и одвојити се без дозволе од комисије — и заповедио ми је да се одмах вратим тамо где ми је наређено.
Преко курира, Хорватовог ордонанса, а иначе подофицира мога пука, добио сам и писмо од једног мог пријатеља, без адресе, без потписа и писано туђом руком. Подофициру је само речено да га сигурно преда у моје руке. Ево шта је било у њему:
Непријатељ не престаје да смишља како да улови праведника. Ја мислим да си у великој опасности. Тебе приморавају да испуниш „његову“ вољу. Настоје да те у чем било окриве па да те ставе под истрагу и суд. „Он“ чека само жалбу на тебе и твоју команду — о чему те извештавам.
То писмо и оне речи које сам чуо јуче на вашару од мог пријатеља били су ми знак да ме препредени Хорват не престаје гањати, па иако ми је наредио да се вратим комисији у Македонски пук, ја се нисам вратио. Видео сам да се око мене плету замке и, кад бих отишао, да би се могло још веће зло десити; зато сам решио да не идем. Њему сам одговорио да ићи не могу и као разлог навео то што у пуку немам никог од официра да оставим, а и то што су у мојој јединици она два козачка потпуковника, послана од Остроградског, направили буну с намером да окриве мене и моју јединицу, учећи сељаке да подносе жалбе. „Иако је све то мојим доласком осујећено и смирено, ипак не могу“, рекао сам, „своју јединицу без старешине оставити, иначе би се могао сличан случај догодити.“
Место траженог одговора, ја сам му послао тај извештај — и на томе се и свршило. Ја у Македонски пук нисам отишао, и та је комисија сама од себе пропала.
У томе је прошло лето и наступила јесен. Убрзо после тога Хорват ми је наредио да пређем с пуком у друго место на кантонирање, у области истог тог малоруског козачког Миргородског пука, у мало место Белоцерковку.
Извршио сам тај прелаз без муке, јер ми је то место било близу. Стигао сам тамо за један дан и распоредио људе по становима у Белоцерковки и по околним селима. Ти нови станови били су нам згоднији од старих, али Хорват ме није преместио да ми угоди, него да ме и даље смишљено ломи. Једнако је смишљао како да у мом пуку дође до неке неисправности, па да до њега дођу жалбе.
Чим сам се доселио у Белоцерковку, упознао сам се с козачким сатником Жуковским. Он је првог месеца био врло љубазан и исправан, и између нас је дошло до великог пријатељства. И све мислим да би тако и остало само да се непријатељ није умешао.
Говорио сам већ да је Хорват једнако смишљао како да ми напакости. Опет је замолио козачког пуковника Остроградског (ја сам био у његовој области) да некако удеси да ме ондашњи људи оптуже, и да му о томе поднесу представку.
Тај подмукли план почео је тиме што је пуковник позвао сатника Жуковског и у том смислу издао му наредбу, и тако од њега створио своје оруђе. И мој ти се сатник покорио заповести свог пуковника и почео се полако удаљавати од мене и избегавати ме. Чак се и одселио из свог стана и прешао у насеље, па онда стао наговарати и бунити своје козаке и домаћине да подносе жалбе на хусаре (и о томе сам дознао од мог пријатеља). И тако сатник како је почео, није се заустављао. Ја сам, међутим, држао своје људе у јакој дисциплини и они су ми, већ и због тога, били у свему послушни. Ништа се неповољно није десило и ништа ми нису могли подметнути.
У томе је и зима прошла. У Белоцерковки сам провео скоро годину дана, а за то време још се повећао број људи у мојој јединици. Имао сам већ близу четири стотине, које с чиновима, које редова, а добио сам и пет официра: једног капетана, два поручника и два заставника. И тако се мој пук почео с великим успехом развијати, а што је било још лепше, од почетка до краја ниједан човек није ми побегао.
Али ни на томе није остало. Хорват ми је опет наредио да с тог места пређем у малоруско место Миргород. И то је учинио с планом (као што сам касније дознао), само да ме удаљи од Нове Сербије и Македонског хусарског пука, да не сазнам шта смера да предузме. Њему је сенатским указом било наређено (али он о томе ником није говорио) да одмах пошаље Македонски хусарски пук на фронт у Пруску. Македонски пук је, међутим, врло рђаво стајао: из њега је пребегло у Пољску преко двеста људи, заједно с униформама, војном опремом и пушкама. Само, он је то све скривао и држао у тајности, да Сенат не би за то сазнао. У својим извештајима је о томе прећуткивао.
Он је у свему био самосталан, ни од кога није зависио. Једино је у Сенат слао извештаје, и то лажне, којима су тамо дуго веровали. И пошто нико није у његове ствари улазио, нити га надгледао, ни о њему водио рачуна, он се још више осмелио. Ни Војна колегија није с њим ништа имала, и то га је сасвим покварило. И тако је то ишло све док се нису на крају сва његова недела открила — али о томе ћу говорити касније.
Пред свој пад он се страшно осилио и завладао над својим потчињенима, и то не као заповедник, него као апсолутни владар и тиранин. Никаквих се закона није држао, а људе је мучио како је он хтео.
Једног дана, исељеници, Срби и Црногорци (о којима сам раније писао како је од њих Хорват створио Миргородски гарнизон и како је удесио да их је као његов син превео и томе малолетном дечку издејствовао потпуковнички чин), који од Хорвата нису добијали ни плате, ни хране, нити икаквог издржавања (а држао их је из рачуна у служби под најтежим околностима), кад су видели зло очима, искупе се на једну пољану испред града, с намером да оду Хорвату да га моле и да му изложе како су ту, као туђинци, у великој невољи и како ће помрети од глади ако тако остане. Изабрали су између себе неколико људи да оду Хорвату и да га о свему том известе.
Али како је Хорвата његова банда о том скупу криво известила, он је те људе, у свом бесу, пре него што су му њихови изасланици и стигли, не питајући ништа, прогласио за бунтовнике, појурио на бедем и наредио да се топ с картечом испали и тако је многе нечовечно побио. Онда је наредио да се један од лешева веже на точак и постави иза града, поред друма, где је цео дан остао. А кад је преко ноћи дошао мало к себи, наредио је својим људима да мртво тело заједно са стубом и точком потајно одвуку на неко скровито место и закопају, а место где је стуб с точком стајао да поравне земљом и бусењем, да се не позна. Тако је прикрио своје варварство и нико се није усудио да штогод о томе проговори или да се жали.
Неке је од тих људи оковао у гвожђе, а неке јавно и без милости батином изударао. Једнога је ишибао кнутом и послао у Сибир на робију, и тиме је све тако застрашио да је од њих начинио праве робове. Утерао им је просто страх у кости, и нико није смео ни да писне о својој невољи.
И онда је извео још једно срамно дело. Дуго је држао у затвору једног заставника, име му је било Чаки. Једног дана кад је пролазио улицом поред затвора, заставник га је пред затворским вратима стао молити да га ослободи. Хорват се на то страшно наљутио, пришао му и стао га ударати по лицу, чупати му косу, вући га по земљи и газити. Па му ни то није било доста, него је наредио да се добошарима даду батине, па су свукли јадног официра и тукли га докле год се није издовољио.
Па шта је и с једним капетаном урадио: Хорват је био у коњушници, а овај је дошао да га нешто пита. Хорват је застао код једног од својих коња ком се покровац мало накривио и рекао капетану да га лепо намести. Капетан пожури да му учини по вољи, али како га није наместио ни брзо ни добро, Хорват размахне шаком и удари га по образу, и то тако да је овај скоро пао, а онда је изјурио напоље.
А кад је био већ близу пада, учинио је још једно „јуначко“ дело против Пољака. Једна пољска јединица, према Новој Сербији, често је на коњима патролирала, као што су то Пољаци на граници били уобичајили. Кад је он чуо да се једна таква пољска јединица налази према његовом хусарском шанцу, наредио је да стотину наоружаних коњаника са официрима стану у заседу и да на његов знак ударе на пољску јединицу и да је исеку и побију. Хусари су по заповести отишли у заседу, а он је наредио да се у том истом хусарском шанцу спреми ручак, па је и сам тамо рано изјутра стигао и послао гласника по пољског заповедника, пуковника с молбом да му дође на ручак.
Пуковник је примио тај позив као пажњу и пошао Хорвату са два потпуковника, а своје људе је оставио на граници. Ови су пустили оседлане коње да пасу, очекујући свог пуковника да се врати. И као што обично бива, спутани коњи су се разишли а од људи неки поспали, а неки седели и не сањајући о опасности. Пуковник је дошао и Хорват га дочекао с лажном љубазношћу, па је онда дао знак својим хусарима да учине оно што им је наредио. Хусари одмах навале на Пољаке и побију невине људе. Спасао се само мали број, и то бекством.
Кад се све завршило, и кад су се хусари с не колико рањеника вратили и Хорват их видео, он се окренуо пуковнику и рекао му да је његова јединица напала хусарску патролу, да су хусари били присиљени да се бране оружјем и да је хусаре послужила срећа те су своје противнике потукли. Онда је наредио да пуковника и његове потпуковнике метну у кладе, и тако их је одвео, без ручка, под стражом, у Миргород и ставио у затвор. А да спере кривицу са себе, написао је Сенату извештај како су Пољаци на граници напали хусарску стражу, како су се хусари бранили, победили и пуковника им ухватили и како је сада тај пуковник у затвору. у својој самовољи починио је много таквих и сличних дела, противних свим законима и човечности — и увек је добро пролазио. Али на крају је ипак долијао.
И поред свега што ми је учинио док сам био под његовом командом (а тога је било и превише), њему као да још није било доста. Никако није могао да се смири и пред свој пад нанео ми је још једну увреду, и то највећу од свих: Хорвату је Сенат наредио да Македонски хусарски пук пошаље у Пруску, на фронт (о чему сам већ говорио), а он је одмах препоручио Сенату мајора Костјурина. Рекао је за њега да је својим трудом довео пук у ред, да је пук потпун и у сваком погледу исправан и да ће, према наредби, бити послан на фронт. А да Костјурин буде за свој труд награђен, замолио је да се у истом, Македонском пуку, произведе за потпуковника. Ту представку је послао тајно по куриру, тако да о томе нико ништа није знао.
А онда је послао наредбу мени и одредио ми дан кад треба да дођем у Македонски пук и рекао да ће и он у то време бити тамо да изврши смотру. Пожурио сам да извршим наређење и стигао тамо два дана пре одређеног рока. дошао је и он.
Сутрадан је био збор официра целог пука и он је пред свима изјавио да Македонски пук одлази на фронт и да ћу над њим (показао је на мене) ја бити заповедник. Мајору Костјурину је наредио да остане и да место мене командује Бугарским хусарским пуком. Пред ноћ је издао заповест да се за два дана пук припреми за смотру.
Смотра се завршила. По списковима, пук је требало попунити великим бројем људи, на место оних који су прошле зиме побегли. Он се обратио мени да се ја за тај мањак побринем.
То његово наређење било ми је нејасно. Нисам знао на који начин да изведем то попуњење. Зато сам му и рекао да бих то могао једино ако на путу кроз Пољску будем врбовао људе. Он је то одбио и рекао да ће ми пред одлазак дати нову заповест о томе.
Хорват није никад, за све време које сам код њега провео, био тако љубазан спрам мене као што је био тада. Говорио ми је непрестано о пуку, о маршевима, о одласку у армију, и томе слично, само да сакрије гадне намере које је имао.
Сутрадан после смотре отпутовао је и наредио и мени да се вратим на старо место, да пожурим с предајом пука и да чекам наредбу. С тим смо се растали — он преко Дњепра у Нову Сербију, а ја у свој пук.
Ја сам у то време, због његових прича, био тако радостан да ни у шта нисам посумњао. О њему сам почео најлепше мислити. Завршио сам и распоред за предају пука и видео да ни мајору Костјурину није било криво што остаје на мом месту у Бугарском пуку. Он је чак био задовољан што неће у рат — само да је Хорват остао при својим речима (касније ћу и о томе све испричати).
Ја сам био обузет сав мислима како ћу, по Хорватовој наредби, поћи у армију и све сам оно што је било раније заборавио. Кад сам дошао у пук, у свој стан, почео сам поправљати кола и припремати све друго што ми је за пут требало. Али ме је нада преварила. Хорват ме је опет изиграо.
Он је на своју представку (о којој сам говорио) добио од Сената указ о Костјуриновом постављењу за потпуковника и наредбу да се Македонски пук што пре упути у армију.
Кад је ту наредбу добио, не само што о њој није ником говорио него није дао ни да се у канцеларији заведе. Задржао је код себе, у свом кабинету, а у Миргороду је пустио глас да ја одлазим с Македонским пуком на фронт, и сви су томе поверовали, исто као и ја. Чак ми је и наредбу о томе издао. Наредба је гласила:
Како је указом Правитељствујућег сената одређено да се Македонски пук пошље у армију у Пруску, то вам се овим даје на знање да будете у приправности за полазак А како у том пуку недостаје известан број војника, изволите из вашег Бугарског пука од нових војника одвојити сто педесет редова хусара, и предати их, по списку, посланом официру из Македонског пука, који ће их спровести. Ви ћете за ваш полазак чекати моју другу наредбу; за то време направићете други списак о предаји вашег пука, а тако исто припремићете и архиву и све остало што је за предају.
Кад сам добио ту наредбу, ја сам, радостан што ћу скоро на фронт, пожурио и за три дана извршио у мом Бугарском пуку смотру, одабрао сто педесет најбољих редова хусара, и одмах их предао, према наредби, посланом капетану Македонског пука, казавши му да ћу и ја убрзо за њим. После тога почео сам да припремам и све друго што ми је било потребно за предају пука, очекујући у исти мах долазак Костјурина да му предам јединицу, а одмах после тога да пођем у свој нови пук, па с њим на фронт.
Међутим, од мојих снова није било ништа. И она Хорватова наредба и оне његове речи, све је то била лаж и превара, само да за Македонски пук добије људе који су му недостајали. Он ми је могао, додуше, наредити да из свог пука издвојим тај број људи и ја бих га, наравно, морао послушати, али ја му зацело не бих дао оне најбоље, него бих му дао најгоре. И чим је ту превару извео, наредио је Костјурину да одмах са пуком крене преко Дњепра њему у Нову Сербију, у Миргород.
Ја о свему томе нисам ни појма имао. Потпуно спреман чекао сам само наређење за покрет. Прође осам дана, а мени ни наређења, ни извештаја. Кад једног дана чујем од неких пролазника да су пре пет дана видели како Македонски пук прелази преко Дњепра у Нову Сербију, код Кременчуга. Ја нисам могао у то да поверујем. Сматрао сам да то не може бити и остајао у нади да ће ми доћи наређење за марш, док нисам, на моје чудо, ускоро добио наређење од Хорвата у коме је стајало:
По пријему овог акта изволите с Бугарским пуком оставити садашње станове и прећи у место Городишче и тамо се настанити. Тамо ће вам се новац преко комесара послати, који ћете људима исплатити, и по извршењу мене известити.
Та ме је наредба пренеразила. Читам и сам себи не верујем. Читам опет, загледам, проучавам сваку реч нећу ли наћи штогод о моме маршу с Македонским пуком, али узалуд, и тада сам тек видео да сам потпуно изигран. А ожалостио сам се још више кад сам од курира поред наредбе добио и писмо од мог пријатеља из Нове Сербије. Он ми пише са жаљењем да је Македонски пук већ прешао границу. Хорват је позвао мајора Костјурина и све официре Македонског пука и пред свима објавио да је Костјурин добио потпуковнички чин, па га је одмах заклео и послао у армију. А за мене је говорио како ме је преварио, споменуо је и како је онај указ којим је Костјурин произведен за потпуковника држао код себе све док није од мене извукао најбоље људе.
Хорват је имао обичај да за столом износи понекад своје највеће тајне, додајући уз њих и разне своје измишљотине. Често се на најчуднији начин претварао: сав занесен причао је смирено шта је у сну видео. Понекад је говорио о неким божанским стварима, а понекад о неком светитељу у сјајној одежди који с њим разговара и предсказује му будућност. Много пута и о стварима о којима је Сенату подносио представке, које ће као бити решене у његову корист, а понекад је у својим сновима и с царицом разговарао и у Сенату присуствовао, и све такве ствари — и тиме је људе заводио.
Нисам имао више шта да размишљам, доста ми је било Хорватових лажи. Написао сам му само молбу и рекао, између осталог, да је мајор Костјурин произведен за потпуковника, а да је он, међутим, и по годинама службе и по чину млађи од мене, да је мени учињена неправда, да тражим и ја потпуковнички чин и да будем по рангу испред њега, као и да будем упућен у армију. Кад сам му молбу послао, прешао сам, према његовој наредби, с мојим пуком у нове станове у Городишче, на обали Дњепра, преко од Нове Сербије.
Убрзо после тога стигао је комесар с војничком платом. Од тог новца требало је да и ја примим на име годишње плате и додатка, по дневним ценама, суму од скоро шест стотина рубаља. Али комесар ми је рекао да је генерал задржао петсто и четрдесет рубаља, а ја да потпишем да сам их примио, и даде ми наредбу у којој је стајало:
Како ми дугујете петсто и четрдесет рубаља, та вам је сума одбијена од плате и задржана. Изволите се на то потписати комесару у књигу, и после тога можете добити своју признаницу натраг.
Из те наредбе сам видео да ми је Хорват задржао новац за коње које ми је дао пред полазак на фронт. Нисам хтео да дам комесару потпис, него сам написао Хорвату да ја њему ни за шта нисам дужан. У наредби није стајало о каквом је дугу реч, али ја сам се сетио шта је посреди. Само, ја сам те коње примио с уговором да на њима пођем с Македонским пуком на службу у армију, с тим да ћу оданде послати новац за њих, а не да их овде плаћам. И на то сам и признаницу дао. И сада, кад сам знао да је Македонски пук прешао границу а ја остао, нисам био дужан да платим коње који ми и тако нису потребни. „Зато молим да те коње узмете натраг, а новац који ми припада да ми у целости исплатите. Ако на то не пристајете, бићу приморан да поднесем формалну жалбу.“
Баш у то време послан је курир из Сената с обнародованим извештајем о смрти блаженопочивше царице Јелисавете Петровне и о ступању на престо цара Петра Трећег, с наредбом да се читава армија и народ закуну цару на верност. Прошло је доста времена док ми није стигао штабни официр с формуларима и док се није цео пук заклео (сваки чин засебно) и ја сва имена у листе унео. То ме је задржало да на време одем Хорвату да се с њим разговорим о задржаној плати, а и о мојој молби коју сам му пре тога послао: да ме ослободи и пусти у Петроград. Међутим, он је баш тада пошао у Петроград да се представи новоме цару.
Кад сам дознао за његов одлазак, ја пођем у Кременчуг да га пресретнем на путу. Пређем на десну обалу Дњепра у Крјуковски Шанац. За нека два сата стигао је и он. Али није хтео да се задржава, хтео је одмах да настави пут. Зато се и нисам могао с њим опширно разговорити. Међутим, какав је лукав, он се одмах, чим ме је видео, досетио зашто сам дошао и шта хоћу, па ме је одмах предухитрио. Рекао ми је: „Због ваше молбе о прелазу у Петроград можете се обратити Новосербској главној канцеларији. Ја сам већ наредио да се на ваше место постави други штабни официр, а вама да се изда објава. А што се тиче оних новаца одбијених од ваше плате — оставите то док се не вратим. Ја се не мислим тамо дуго задржавати. Брзо ћу се вратити и надам се да ћу вас још затећи, јер ћете ви морати свести у пуку рачуне и све припремити за предају, а онда ћемо се обрачунати као пријатељи.“
Ја му ниједне речи нисам поверовао, а дошао сам само зато да ми врати новац. Кажем му да ћу ја с рачунима и предајом пука завршити за шест, а најдаље за осам дана, „а ви ћете се сигурно у Петрограду и на путу забавити дуже од месец дана. Да толико чекам и време губим, није ми могуће. Ја хоћу да одем одавде и нађем друго место, зато вас молим да ми вратите новац.“
Он ми на то помало љутито одговори: „Шта сте навалили? Можете, ваљда, причекати док се не вратим“ — с тим је сео у кола и наставио пут.
Ја сам истог дана после његовог одласка послао курира у Новосербску главну канцеларију с представком и у њој поменуо моју раније поднету молбу, као и то да сам се видео с генералом Хорватом на путу и да ми је он рекао да је Канцеларији дао наређење да ми се изда решење за мој прелазак у Петроград, и да молим то решење, а исто тако да тражим обавештење коме да предам пук. Чекао сам дуго на одговор, а, како сам касније сазнао, није ни било кога да ми одговори. После Хорватовог одласка, у Канцеларији никог од старијих није било. Био је само Хорватов старији син са чином потпуковника, дечко од дванаестак година, који је још учио школу. Како на моју представку неколико дана нисам добио одговор, написао сам још једну молбу и једва на њу добио решење, које, уосталом, ништа није значило: у њему ми је само дато обавештење да ме Канцеларија без нарочите Хорватове писмене препоруке не може разрешити. И тако сам, хтео-не хтео, морао остати у положају у ком сам био и чекати његов повратак.
А сад ћу да причам о својој женидби, која се свршила после Хорватовог одласка.
Судбина је сигурно одредила кад ће се десити оно што је она већ решила. Као што сам рекао, братаница Хорватова, која ми је намењена за невесту и ради које ме је Хорват из Петрограда довео, живела је с матером и братом у Криловском Шанцу. Иако Хорват, после мог доласка у Нову Сербију, никад није мајци моје невесте рекао да ми је у Петрограду обећао своју братаницу и да сам ја само због тога дошао у Нову Сербију и своје место на двору оставио, ипак су госпођа потпуковниковица и њена кћи Катарина од других за то сазнале и нису имале ништа против. Ја сам им се од првог виђења допао и њихова је жеља била да се та ствар реши. Обе су показивале спрам мене велику љубав и пријатељство, али како су се бојале Хорвата, ништа нису смеле без његове воље, чекале су на његову реч — и тако се то протезало управо до овог часа о ком сад причам.
Оног дана кад сам дочекао Хорвата у Крјуковском Шанцу, он је наставио пут у Петроград, а ја остао да напишем представку за Канцеларију. Док сам је написао и по куриру послао, ухватило ме и вече, и тако останем тамо да преноћим. Истог дана дошао је Хорвату у сусрет и његов братанац, рођени брат моје невесте, потпуковник Иван Хорват. Он је био још младић. Ми смо се упознали још на почетку мог доласка у Нову Сербију. Њему је било мило што смо се сад нашли. И он је остао да тамо преноћи.
Његова мати, госпођа потпуковниковица, сазнала је да сам ја дошао да дочекам Хорвата и сутра изјутра, кад сам се већ спремао да се вратим у пук, предухитрила ме је порука преко курира с молбом да дођем до ње у Крилов. Мени се та порука учинила необична и нисам мислио да одем. Сматрао сам да немам разлога за то. Али почео је да ме моли и брат моје невесте. Рекао је да је и њему мати поручила преко истог курира да ме позове и да дођемо заједно. Пошто то није било далеко, пристао сам на његову молбу и пошао с њим. Стигли смо пред подне и отишли одмах домаћици. Она ме је, заједно с ћерком, дочекала врло љубазно. Ручали смо и провели заједно све до вечери у пријатном разговору. После вечере смо поседели још један сат, а онда сам ја отишао у собу коју су ми нашли у суседству. И тек што сам хтео да легнем, кад ето ти мајора Максима Вујића са женом у посету (он је био близак род госпође потпуковниковице). Ми смо се знали још одраније. То је био један врло цењен стари господин. Дуго смо седели то вече и разговарали.
Између осталог рекао ми је да се госпођа потпуковниковица решила и поручила ми (како сад ту Хорвата нема и нема ко да смета) да би ми дала своју кћер за жену, ако се ја с тим слажем.
Не могу рећи да ми та вест није била мила. Одговорио сам му да ћемо се сутра опет видети, али да хоћу да се пре свега сам с госпођом потпуковниковицом разговорим о томе.
Мајор Вујић је затим отишао, а ја остао, легао у постељу и стао да размишљам. Прво ми је пало на памет како с Хорватом нисам у љубави, како ми није дао обећани потпуковнички чин и како ме је све време обмањивао. Па онда, како сам предао молбу за ослобођење од дужности и како морам сад у Петрограду тражити друго место и ићи у армију, отићи из Нове Сербије, јер она и тако због Хорватовог пословања иде на то да пропадне. Па како бих имао много тешкоћа ако се будем оженио, како сам због Хорвата много изгубио и место на двору оставио и како ми баш не би требало да под таквим приликама ступам с Хорватом у сродство. А с друге стране, опет, ако се не оженим због тога што ми је пропало све што ми је Хорват обећао па останем без друга у животу, уђем у године и останем без наследника, а бог ми да̂ да стекнем имање — коме да га оставим после себе? Та пропада ми и то што имам и данас-сутра имало би и то да дође туђину у руке. А по томе што се госпођа потпуковниковица решила да ми да своју кћер, ја видим само како и она и моја невеста осећају велику љубав спрам мене. Осим тога, знам да оне немају никакве везе с Хорватовим преварама, и ако бих се сада одрекао женидбе, биле би обе огорчене на мене и моја би невеста, која ми је дала већ реч, жалила целог века на мене. А уза све то, ако такву једну девојку оставим и оженим се касније неком другом, можда та друга неће имати врлине које ова има, и ја бих после могао за овом да жалим и да се за цео живот унесрећим.
Те су ме мисли целе ноћи мучиле, тако да ни за тренутак нисам заспао. Најзад, кад сам се мало прибрао, решио сам да се ипак предам судбини и да се оженим. А касније, ако се и деси да по својој молби пођем у армију, ја бих и своју младу жену повео са собом, као што то многи виши официри у армији раде. Пронађу људи начина и поведу жене са собом. А у случајевима кад су приморани да их негде оставе, и ја бих своју тамо оставио. И ако пође са мном, моћи ће, као млада жена, да се много чему у туђини и научи. Видела би живот других народа и њихове обичаје, а имала би прилике да научи и стране језике. И тако сам решио да свршим ту ствар и да се оженим. У том размишљању дочекао сам зору, а онда сам устао и почео се облачити.
Мало касније дође ми брат моје невесте, његова ме мати, каже, моли да дођем. Ја се пожурим с одевањем и пођем с њиме. дочекали су ме врло лепо. Прво нам је изнета кафа, а онда сам имао насамо разговор с госпођом потпуковниковицом — поводом њене синоћне поруке преко мајора Вујића. Она ми је рекла како се та ствар одавно повлачи и како је слушала од других Ради чега ме је Хорват довео. „Иако се још нисам с вама разговарала, а исто тако ни са Хорватом, ипак се зна да вас је он заваравао празним обећањима. Ја сам га се досад бојала и нисам смела преко њега ту ствар покретати, али сада, кад њега ту нема и кад ви, како чујем, тражите друго место и спремате се да одете, започета ствар са удајом моје кћери може пропасти, и зато сам се ја“, рече, „решила да са божјом помоћи све то сама приведем крају. Зато сам вам синоћ преко мог рођака, мајора Вујића, и послала поруку. Сад сам вам све рекла — а ви изволите решити како хоћете.“
Кад сам чуо речи госпође потпуковниковице, захвалио сам јој на искрености и замолио је да, по њеном допуштењу, и девојка дође. Госпођа потпуковниковица на моју молбу устаде, дође до врата друге собе и позва моју невесту. Она уђе, ја је узех за руку, са речима: „Ја мислим да ви, госпођице, одавно знате да сте ми намењени за жену и да је мене због те ствари ваш стриц и довео из Петрограда. Иако он све до сада није хтео да оствари нашу брачну везу, на шта сам ја узалуд чекао скоро три године, ваша мати, како сам од ње чуо, жели и хоће да сама нашу везу браком оконча. Ја се надам да је то и вама познато, а и ја се од своје стране с тим слажем, али бих хтео и вас да чујем — ваша реч била би ми најмилији сведок ваше жеље.“
На ту молбу моја ми невеста, поруменевши, одговори да се она вољи и намери своје матере неће противити, а исто тако да се и она са своје стране с тиме слаже.
Обрадовао сам се њеном одговору и, пун наде за нашу будућу срећу, пољубим се с њом и заменимо се златним прстењем између себе. Узео сам је затим за руку и повео у другу собу. Тамо смо се поклонили пред њеном мајком (она нас је била оставила насамо), и ја сам рекао: „допустите да вам представим вашу кћер, од овог часа моју вереницу. Ми се обоје предајемо вашој родитељској милости.“
Њихови рођаци, који су се ту задесили, устали су и честитали нам. Тог дана смо се и у цркви испитали.
Тај дан смо с нашим друштвом весело уз музику провели, а сутрадан ја пођем у пук да припремим све што ми треба за венчање. Како се свему томе нисам надао, нисам ни имао ништа припремљено. Морао сам све то на брзину урадити, јер нисам хтео да се свадба одгађа. После четири дана пожурио сам својој вереници у Крилов, а сутрадан, у недељу, венчали смо се и одржали свадбу.
Моја ташта није хтела да нас одмах пусти од себе. Остали смо код ње још две недеље, а онда сам са својом младом женом отишао у пук.
Као што сам већ рекао, разрешење од дужности нисам могао из Канцеларије добити зато што Хорват није био тамо, и тако сам, хтео-не хтео, морао чекати на његов повратак, а за то се време све преокренуло на његову пропаст. О томе ћу сад испричати.
Хорвату је судбина свакако одредила докле ће бити на сили и власти… Кад је стигао у Петроград, он је као и увек почео да утире себи стазе које ће га одвести тамо куд он хоће, а у себе је толико веровао да није ни сањао да се и њему може нешто десити. И пошто су се међу господом десиле неке промене, он је одмах чим је стигао почео да тражи нове заштитнике, међу господом блиском новоме цару. Хтео је да за будућност у њима нађе ослонац и заштиту, и, по свом обичају, гледао је одмах да их поткупи.
Он је и знао и видео да је новоме цару врло близак његов ађутант, Андрија Гудовић, а исто тако да цар цени и свог камердинера, и зато је хтео да ту двојицу придобије новцем. Прво је почео да им одлази бајаги у посете, а кад се с њима боље упознао, усудио се да их дарује. Напунио је једнога дана кесу златом и однео је царевом камердинеру. Затекао га је још код куће. Кад је овај видео шта Хорват хоће, примио је кесу без иједне речи. Хорват је био радостан сматрао је да му је почетак успео. Онда се без оклевања вратио у свој стан, узео још већу кесу злата и пожурио ађутанту Гудовићу, да и ње га затекне код куће.
Успело му је и на другом месту. Дао је ађутанту Гудовићу кесу са златом и замолио га да је прими у име још већег будућег познанства и пријатељства. Гудовић је кесу примио, не показујући никакве захвалности. Рекао му је само да нема времена за разговор, да мора да се жури да стигне цару на време — и тако га отпремио. Хорват није ништа посумњао, мислио је да је удесио све како ваља и био је врло задовољан. Сео је у кола и вратио се пун наде у свој стан и одмах стао да се пред својим потчињенима хвали и прави важан. Хвалио се како је тог дана велике ствари посвршавао и причао, по свом обичају, претерујући како је дочекан од тих особа, како му је обећана царева милост, и свашта друго што му је само на језик долазило — онако већ како је он умео да прича.
А ађутант Гудовић, чим је он отишао, узме ону кесу са златом, оде цару и све му исприча. Цар је, међутим, то исто јутро чуо за исти такав поклон и од свог камердинера и јако се наљутио на тај Хорватов дрски и непоштени поступак. И да за такав чин не остане некажњен, наредио је да се Хорват јавно укори и да му се са срамотом врате његови дукати.
Цар се одмах сетио да то што је Хорват урадио не може бити без разлога и да се ту мора бити нешто крије кад се тако пожурио да дође до протекције. Зато је наредио да одмах напусти Петроград и да се врати у своје место, а у Нову Сербију да се као инспектор пошаље пуковник Спичински. Спичинском је пред полазак усмено најстроже заповедио да се у Новој Сербији о свему распита и уђе у све Хорватове послове до најмањих појединости и да га обавести о свему што тамо буде нашао.
Хорват о томе још ништа није знао и кад се вратио у своју „државу“, почео се још више силити. Прво је почео иза леђа грдити своју снаху, а моју ташту, што је преко његове воље удала своју кћер за мене, а није ни мене поштедео. Грдио ме је и псовао, као што је већ умео, и претио ми својом силом и влашћу, а ја, кад сам то чуо, нисам хтео ни да му одем. О себи је, међутим, ширио гласове како је нашао много пријатеља који су блиски новоме цару, и како је од њих био лепо примљен, а сакрио је ону срамоту да су га јавно изобличили. Још се хвалио како му је обећано да ће скоро и орден добити, и свакојаке друге измишљотине.
Али све му се то брзо у жалост претворило. Одмах за њим дошао је, као инспектор, пуковник Спичински. Он се за прво време настанио у тврђави свете Јелисавете и разгласио свој долазак по целој Новој Сербији. Од Хорвата је затражио све рачуне о потрошеном новцу, а то исто је затражио и од канцеларије за провијант, од комесаријата и других места која су давала новац за Нову Сербију.
И наједном, као да је гром ударио, појурили су људи са свих страна са жалбама. Пре свију мајор Шмит. Он је одмах из Миргорода пожурио у тврђаву свете Јелисавете и јавио се инспектору са свим својим актима, оптужујући Хорвата за крађу државног новца и молећи заштиту. Хорват је, међутим, обавестио инспектора да је Шмит побегао и приписивао Шмиту велике злоупотребе. Рекао је да је Шмит однео, незнано куда, све рачуне и да му их зато он, Хорват, не може показати. На то му је инспектор одговорио да се њему мајор Шмит јавио и да су сва писмена акта код њега, Шмита, сачувана.
Шмитовим трагом пошли су још неки службеници из канцеларија и подносили инспектору тужбе о крађи новца, па су онда почели долазити и потчињени Хорватови официри из чета са својим тужбама за штете које им је он причинио.
Инспектор није губио време, него је одмах поднео цару извештај о свим тужбама које су му стигле. Цар је на то поставио за главног инспектора генерал-поручника кнеза Григорија Семјоновича Мешчерског и послао га са највећим пуномоћима у Нову Сербију.
У то време стигла је вест да је са пруским краљем склопљен мир и да је рат завршен — и ја после тога више нисам ни мислио на армију. Требало је сада предузети друге мере и наћи себи сигурно место.
Сматрао сам и ја за потребно да се јавим инспектору: да га известим да се налазим са пуком у Малорусији, под Хорватовом командом, и да му дам сва објашњења што се тиче мога пука. Он је тиме био врло задовољан и дозволио ми да останем код њега колико дана хоћу. Од њега сам и сазнао све подробно шта је Хорват у Петрограду починио.
Генерал-поручник кнез Мешчерски послан је, као што сам већ рекао, од цара у Нову Сербију. На путу, код Новгорода, сустигао га је курир с манифестом за Москву и друга места и од њега је сазнао о промени на престолу. Место Петра Трећег ступила је на престо царица Катарина Друга. Кад је то Мешчерски чуо, одмах се вратио царици у Петроград и реферисао јој с каквим је задатком послан од бившег цара у Нову Сербију и питао какво му она наређење даје.
Царица је знала за Хорватове послове и зато је изволела поновити кнезу Мешчерском да оде у Нову Сербију и започне ислеђење над Хорватом.
Кнез Мешчерски се настанио у самом Миргороду. Одмах је одузео Хорвату команду, ставио га под полицијски надзор, и почео да припрема ислеђење. Почео је са Хорватовим хусарским пуком.
Улазио је у све појединости и одмах опазио да се војна опрема после одређеног рока наново уводила и служила опет до новог рока, а новац који је за то дат Хорват је уносио у расход, а у ствари — у свој џеп.
Нећу да описујем све те Хорватове злоупотребе, да не досађујем читаоцу, говорићу само о важнијим стварима.
Кад је генерал-поручник кнез Мешчерски ушао у Хорватове послове и кад му је пуковник Спичински дао све молбе и жалбе на Хорвата, он је Спичинског разрешио, јер је Спичински био поднео оставку на службу и тражио да се врати кући. Тако је остао сам кнез да води истрагу. Он је утврдио крађу државног новца и известио царицу о томе, а онда му је као помоћ за ислеђење и као шеф истраге послан генерал-ан-шеф Иван Фјодорович Гљебов и уз њега генерал-поручник Мелгунов — па су та господа у тврђави свете Јелисавете започела рад. На несрећу, ускоро се кнез Мешчерски разболео и умро, али комисија је наставила и даље с радом.
Ја сам раније опширно испричао о оној мојој штети, то јест о мојој задржаној плати, коју ми је Хорват за коње узео, као и да сам о томе комисији поднео жалбу. То се десило у време кад је мир с Пруском закључен и рат завршен и кад је дошло до нове формације свих хусарских пукова. Требало је да се неки пукови укину и да се тим људима други пукови попуне (о томе ћу касније говорити). И тако је решено да се укину Македонски и мој Бугарски пук и да се људи из њих распореде у друге хусарске пукове. Зато сам ја морао да молим генерал-ан-шефа Гљебова, главно лице у тој комисији, да ме пусти у Москву, где је тада био двор, да за времена нађем друго место.
Кад сам стигао у Москву, предао сам Сенату молбу, јер је и мој пук, као и Хорватово насеље, потпадао под Сенат. У молби сам изнео како ме је Хорват без разлога запоставио тиме што је произвео млађег од мене по чину, Александра Костјурина, за потпуковника, да сам ја за Бугарски хусарски пук сакупио око четири стотине људи из других држава, који су и данас у руској служби, и да из тих разлога тражим потпуковнички чин и ранг испред Костјурина.
Молба ми је примљена и чин ми обећан. Изгледало је чак да је моја ствар на сасвим добром путу, али опет се нашао непријатељ преда мном: Хорват ме није престајао гонити. Кад је већ видео своју пропаст, наимао је којекога од отпуштених и слао с писмима господи у Москву молећи милост за себе, а у исти мах писао им је и о мени. Свом најбољем пријатељу, вишем секретару Јермолајеву, који је у то време био у Сенату, писао је (како сам касније дознао) да гледа како год зна да се моја молба осујети. Сву кривицу за своју пропаст бацио је на мене — ја сам као био повод свему. И у томе је успео. Моја се ствар почела, на моју несрећу, отезати, морао сам да седим узалуд у Москви и да се све то време мотам по Сенату. Кога год сам у канцеларији запитао за моју молбу, нико ми ништа није умео да одговори, и тако никако нисам могао успети да се изнесе на седницу. Једино што ми је секретар Монски из сажаљења рекао, управо само ми наговестио, да одем вишем секретару и да њега молим.
Тако сам и учинио. Отишао сам том нечовеку кући, али од тога нисам имао никакве вајде. увек ме је његов слуга пресретао и говорио ми или да господин није код куће, или да је болестан, или да данас нема времена, него да дођем сутра. Одлазио сам и господи члановима. Они су ме, додуше, дочекивали увек лепо и говорили: „Ваша ће ствар бити ускоро изнесена на седницу, и ми ћемо се трудити да се реши у вашу корист.“ Тако ме је виши секретар Јермолајев читава три месеца заваравао. Најзад сам једва добио решење у ком се наређивало да се моја ствар пренесе из Сената на Војну колегију, која ће моју молбу проучити и по мом захтеву дати ми потпуковнички чин.
У то време постављен је у Војној колегији за вицепрезидента гроф Захар Григоријевич Чернишов. Ја сам му се јавио и он је моју ствар узео у своје руке. Саслушао је моју молбу на седници и обећао ми потпуковнички чин. Чак ме је запитао у којем хусарском пуку желим да будем. Одговорио сам му да бих хтео у Молдавски зато што је у том пуку пуковник Иван Подгоричанин с којим се одавно знам. „Нас смо двојица у ћесарској служби били у истом пуку, па бих волео да и сад будемо заједно, а тамо баш има празно место за тај чин.“
И тако је моја ствар била готово свршена. Али срећа ме је опет изневерила, и опет сметње, невоље и пропале наде…
После завршеног рата с Пруском дошли су многи официри својим пословима у Москву (1763. године), па је дошао и пуковник Подгоричанин — у то време већ бригадир. Кад сам чуо за његов долазак, пожурио сам да се с њим видим, као са својим старим познаником. Рекао сам му да ћу и ја скоро у његов пук и да ми је гроф Чернишов обећао да ће ме поставити за потпуковника. Подгоричанин се показао као да му је то мило, споменуо је наше старо познанство и како је време, ето, донело да будемо опет заједно. Ја сам му поверовао, поуздао сам се у његово пријатељство, али сам био опет страшно преварен.
Подгоричанин је сутра изјутра отишао грофу Чернишову да се разговори о својим пословима. Гроф је у разговору поменуо моје име (сазнао сам за то од пријатеља, а и Подгоричанин ми је касније сам то признао) и рекао да ћу бити постављен у Молдавски пук за потпуковника. Хвалио ме је и питао Подгоричанина од када се нас двојица познајемо, и још је додао да сам ја нарочито молио да будем у његовом пуку.
Хвалио ме је и Подгоричанин и рекао да смо били заједно у ћесарској војсци и да се одавна знамо, али је ипак додао: „Пишчевић је, ваша светлости, вредан хвале. Учен је, способан и исправан, али он је још млад и за њега не можебити увреда ако почека за тај чин још годину дана има времена, постићи ће и то. Него, ја вас молим ваша светлости“, рекао је, „немојте да изоставите јадног и заслужног старог официра у мом пуку, нижег мајора Адама Јанова, кога бих ја желео да видим произведеног за потпуковника.“
Те су Подгоричанинове речи поколебале грофа и моја ствар застане. Иако сам ја често одлазио грофу, нисам ни од њега, ни од ког било другог могао чути како стоје моје ствари. И тако ми је време пролазило у бескорисном обијању туђих прагова. У Москви сам провео четири месеца, а још никако нисам знао шта ће са мном бити.
Једног празника пошао сам грофу Чернишову рано изјутра и затекао га како седи у наслоњачи, а берберин га чешља. Поклонио сам му се и стао пред њега. Он ме је ћутећи пажљиво посматрао једно четврт сата, а онда ме запитао: „Шта је, хоћеш ли у Молдавски пук?“ — Ја му одговорим: „Ви сте ми, ваша светлости, тако изволели обећати“ — а он ће на то: „Не, ти ћеш отићи у стари Српски пук, у моју дивизију. Тамо је слободно једно потпуковничко место.“
Ја му се после тих речи поклоним. Рекао сам му да сам задовољан.
То је било Велике недеље, а онда је наступио празник Христовог воскресења и седнице се у државним надлештвима нису одржавале. И тако од мог одласка није могло бити ништа. Морао сам још да чекам.
Међутим, опет се нашло нешто што ме је онемогућило. У Москви се тада налазио у пратњи господина фелдмаршала грофа Салтикова виши мајор Величко, који је пред крај рата, на своју молбу, разрешен дужности и послан у Петроград у Војну колегију. А кад је двор дошао у Москву, дошао је тамо и он. Мир с Пруском био је већ закључен кад ти се мој Величко покаје што је дао оставку на војну службу, па како је дознао да је мени гроф Чернишов обећао потпуковнички чин у Српском пуку, Величко ме предухитри, одјури фелдмаршалу грофу Салтикову, који је у то време био у свом селу близу Москве, и замоли га да њега постави на упражњено место у том истом Српском пуку.
Фелдмаршал није знао да је то место мени обећано, прими Величкову молбу и напише Чернишову писмо, молећи га да мајора Величка произведе за потпуковника у Српском пуку. Уз то писмо била је приложена и Величкова молба у којој је Величко изјављивао да је стварно због болести био намеран да да оставку, али пошто се сада осећа потпуно здравим, желео би да настави са својом старом службом и зато моли за потпуковнички чин.
Кад је гроф Чернишов добио од фелдмаршала писмо и уз писмо Величкову молбу, он није знао шта да ради. Да ме не ожалости, није ми хтео о том ни да говори, а није могао ни фелдмаршалу молбу да не испуни. А да произведе и мене у потпуковнички чин није било могуће, јер је, после пруског рата, било указом наређено да се давање чинова обустави пошто је у пуковима већ било официра преко одређеног броја. Зато је гроф Чернишов (како сам после пола године сазнао) био приморан да све сакрије: и што ми је обећао Молдавски пук, па ми га Подгоричанин покварио, и ово сада у Српском пуку што ми је осујетио фелдмаршал својим писмом и Величковом молбом. И, шта је знао, задржао је акт о мом унапређењу код себе и држао га оно неколико дана док није смислио како да ме из Москве уклони пре него што Величку да потпуковнички чин.
Једног јутра пошаље из своје канцеларије ордонанса по мене. Ја се пожурим и јавим му се. Он ме дочека са речима као да се о нечем најобичнијем ради. Питао ме је имам ли какву потребу да одем до Украјине или можда хоћу одмах у Српски пук у Смоленск, и колико ми поштанских коња за то треба. Одговорио сам му да би ми требало да одем у Украјину, у Нову Сербију, по своје ствари, и да ми за то треба пет коња.
Кад је гроф то чуо, оде у свој кабинет (тамо су се сигурно већ налазиле готове објаве за путовање поштом), позове свог управитеља канцеларије и за часак се опет врати. Прилази ми сасвим обично, носи у руци савијену хартију и пружи ми је: „Ево вам“, рече, „путна објава и изволите поћи у Украјину, а одатле пожурите у Српски пук. Тамо ћете затећи већ указ о свом постављењу. Немојте ништа да сумњате, све ће бити по вашој жељи“ — и рекао ми да се у свему на њега ослоним.
Изгледале су ми чудне те његове речи и то што ме тако брзо отправља. Питам га шта је по мојој молби урађено, да знам с чим одлазим, али он ми на то није одговорио, само ми је још једанпут рекао да ни у шта не сумњам и да се ослоним на њега, све ће бити, рекао је, онако како ја желим.
После тих речи пуних охрабрења опростио сам се с њим и пошао не знам ни сам с чим. На улици одвијем путну објаву и видим да ми је чин као што је и био: чин вишег мајора у Српском пуку.
Тог сам јутра отишао још до Војне колегије. Питам једног секретара, питам другог, молим да ми кажу шта је урађено по мојој молби — нико ништа не уме да ми каже. Сви говоре како не знају. Само ми је један рекао да је мој предмет задржан код грофа. Ја, шта ћу, одем у стан и почнем спремати ствари, а онда пошљем по поштанске коње и кренем из Москве за Нову Сербију.
Тамо је Хорватова комисија већ била завршила с радом. Он је био осуђен, окован, лишен свих чинова и послан у Вологду на робију, а имање му је било конфисковано. Решене су и све молбе и жалбе у вези с њим. Решена је и моја, она у којој сам се жалио што ми је задржана плата због коња. Та сума је имала да се наплати од Хорватове имовине, а коњи да се продаду на лицитацији. Његово покретно имање узето је за наплату приватних дугова, а села под државну управу док се држави дуг не исплати. После тога имала су да се предаду његовим наследницима.
(Године 1763. Нова Сербија је изгубила своје име, названа је Новоросијска губернија. Добила је ново уређење. — Повластице дате Хорвату престале су да важе).
Кад сам видео шта је Хорвата постигло, да му је жена с децом остала у најбеднијим приликама, да су му малолетни синови избачени из службе, ја се нисам нимало обрадовао. Више ми га је било жао због такве његове судбине него што сам нашао неко задовољење у томе, иако ми је онемогућио напредовање и нанео ми толико зла. Нисам хтео у таквим приликама ни новац за коње да узмем. Задржао сам их себи, а комесару сам дао потпис као да сам примио своту коју ми је Хорват задржао.
После тога остао сам у Новој Сербији све док нисам припремио екипаж и док нисам поправио кола, а онда сам узео жену са собом и пошао у Смоленск, где се Српски пук налазио. Журио сам се. Хтео сам да што пре добијем и видим указ о мом унапређењу, који сам, према обећању Чернишова, имао тамо затећи.
Кад сам дошао у пук, уместо радости дочекала ме је жалост. Тамо сам затекао мајора Величка већ произведеног за потпуковника, а о мени је у одлуци сасвим кратко стајало: иако је требало да добијем чин,нисам га могао добити јер нема места ни у једном хусарском пуку и зато ме треба унети у списак са истим чином, вишег мајора, у Српски хусарски пук. Тако ми је пропала сва моја нада, и сав труд око прикупљања војника.
Скоро сам се разболео од велике жалости. Хтео сам да одем опет у Москву да се жалим на неправду. Али кога бих молио? Опет грофа Чернишова, који је тада имао велику власт, а он ми може бити опет не би ништа учинио, него би ми можда само наредио да се вратим у пук. Још би се могао и наљутити, па би ме можда и гонио и ометао ми касније напредовање. А и пут до Москве и натраг много би однео и бацио ме у непотребан трошак. И тако сам смислио да је боље да на том останем, а зато што ми је учињено криво да поднесем команди жалбу, а грофу Чернишову да пошаљем приватно писмо и да га молим за помоћ.
Предао сам молбу. У њој сам написао да сам запостављен, да је Величко произведен за потпуковника у Српском, а Адам Јанов у Молдавском хусарском пуку, а да су обојица по рангу нижи од мене и да зато молим изједначење у чину и виши ранг од њиховог. Моја молба послана је у Војну колегију и на њу ми је (као и на писмо грофу Чернишову) дошао брзо одговор у којем је била дата велика похвала мојој служби и истакнуто моје право на потпуковнички чин. Али, пошто није било упражњеног места, а Колегија није могла вршити унапређење преко одређеног броја, то се тим решењем наређује команди да ме о том извести, а обећава ми се да ћу ја, чим се прво место буде указало, бити постављен на то место.
Мени је то решење саопштено, али оно ме није утешило. Сматрао сам да сам понижен. Хтео сам да и други пут поднесем молбу, али командант дивизије, генерал-поручник Нумерс, одговорио ме је. Он ме је, могу рећи као пријатељ, одвратио од тога и посаветовао да све то избацим из главе и да ступим на дужност (ја још нисам био узео службу, него сам живео приватно при пуку). Кад бих после те молбе послао још једну, говорио ми је генерал, то би се сматрало као противљење.
Ствар је већ решена, одлука је пала, а још могу изгубити и плату ако и даље останем без службе.
Нисам смео даље одлагати, морао сам се на шта било решити. Ако не ступим на дужност, навалићу на себе нове бриге и невоље и упасти опет у неку несрећу, јер сам био свестан да ми је судбина увек била пуна препрека и сметњи, да је моја срећа немоћна и да ја нисам у стању да учиним да буде другачије. Морао сам се, дакле, помирити са стварношћу и, хтео-не хтео, признати Величка као старијег од себе, и предати се судбини.
И тако сам ступио на дужност у Српски пук. У том пуку, после завршеног рата са Пруском, постављен је за пуковника Петар Текелија (место Стојанова, који је отишао у пензију). Текелија је био из Ћесарске. По народности био је Србин, али ја га тамо нисам познавао. Видео сам га можда једанпут или двапут, али како сам ја у оно време био још на наукама, а он већ свршен човек и поручник, нисмо се због разлике у годинама ни могли знати. Он је касније оставио своју домовину и отишао у Русију, а ја сам га упознао заправо тек кад сам и сам дошао овамо. Први пут сам га видео у Москви кад сам ступио у службу и тада смо се упознали. Ја сам онда био по чину од њега старији, али он је после у армији произведен за потпуковника, као што сам раније говорио, и сад се, ето, десило да ја будем у његовој јединици, као млађи. И то ми је било врло тешко, али шта сам могао кад ми је судбина била таква. Морао сам да сагнем главу и ћутке пређем преко свега.
Текелија ми је био пуковник, а ја његов потчињени. Требало га је, дакле, признати и поштовати као што служба захтева. Кад сам ступио на дужност, он се спрам мене показао доста љубазно и могло се веровати да му мој долазак неће бити противан, и ја сам се надао да ће ми бити наклоњен као сународник, али преварио сам се. Кад буде време, испричаћу и за њега какве је особине имао и какав је био по души.