Део 2, Поглавље 15
Српски пук је тада, као и сви бивши стари хусарски пукови у Русији, имао врло чудно уређење. Откако је постао (неколико десетина година раније) није ни личио на редовну војску. У њему су се укорениле злоупотребе. Нико од командира није ни мислио о исправности пука и службе, него је свако гледао само своје интересе и свој џеп. Сви су хусари имали сопствене коње, своју униформу, спрему и пушке и сви су набављали храну сами за себе и своје коње, и све то куповали за свој новац како су и где могли, а плате су добијали према пијачним ценама оних места у којима се пук налазио. Пуковски заповедници су се, опет, од своје стране својски трудили и налазили начина да све држе на великој цени и да те цене мајсторски још и повећавају, а за то су добијали, са надлежног места, велике суме.
Кад су се из државне касе тражиле исплате, пук се представљао као сасвим потпун, то јест да су сви људи и сви коњи на броју и увек се пазило да се недељни и месечни извештаји подударају. Ако су се понекад и правиле смотре у пуковима, прави се надзор никад није извршавао, па је и то помагало злоупотребама.
Много ме је зачудило кад сам једанпут на смотри видео да официри своје слуге и посилне (посилни су по том старом уређењу давани официрима од великоруских регрута) облаче у хусарске униформе као замену за одсутне хусаре док се смотра не сврши. А дешавало се и то да се један хусар на смотри одазове на два имена. Пуковски команданти били су у свему споразумни с командирима чета и с осталим официрима, а добитак су делили попола.
У четама су се налазили официрски калаузи који су се старали да се хусари по крчмама што више напију и што више задуже, а крчмари су били исто тако хусари, и друге дужности сем те нису ни имали. Пуковник је, опет, имао дућан са свим војничким потребама, униформама и другим стварима. Хусарима се дозвољавало да се греше о дисциплину, и што је хусар више трошио и своје ствари више за пиће залагао, утолико је било боље, јер је те исте ствари морао наново куповати и то по трострукој цени, а понекад је благајник, кад је видео с ким има посла, једну исту ствар уписивао и два пута.
Пуковник је за благајника бирао увек човека с којим се може радити у споразуму. За њихове рачуне нико ништа није знао, а све што се хусарима давало ишло је на рачун плате.
Пуковник је увек имао много својих коња које је давао хусарима по којој цени је хтео, и то опет на рачун плате. А хусари, нарочито ако су били пијанци, нису на то ни гледали. Они су се аконто плате увек унапред задуживали.
Ако који хусар прода свога коња неком изван пука и остане без њега, па ма то било за време рата, није се ни кажњавао ни испитивао, него је одлазио у комору, и у комори је било и по стотину таквих људи. Њих су у књигама водили као болесне, а продане коње као рањене и поубијане од непријатеља у боју. А кад пуковник набави коње наново, давао их је онима који су ишли пешке, а његов пријатељ благајник им је убележавао све дане које су провели без коња, само да им што више одбије од плате.
О дисциплини и уредности нико није ни мислио. У пуку је било много жењених хусара који су имали своја кола, и зато је комора у маршу била увек врло велика. Понеки хусар је сам, са женом и децом, терао своја кола, а што није био у строју, није било важно. Понеки су опет редови, подофицири и официри имали као послугу цивиле (а таквих је било много), и пошто су многи и од њих себи све допуштали, долазило је до нереда и крађа.
То се нарочито видело у последњем рату с Пруском и зато се морало после свршеног рата, 1764. године, увести ново уређење и хусарски пукови преуредити.
Кад сам ја дошао у Српски пук, та нова уредба још није изашла. Затекао сам још све по старом. Било је гласова о томе, али нико није у њих веровао. Говорило се: „Што да се хусарски пукови преуређују?“ — „Куд би боље него што је сада?“ — и: „Све је то лаж“ — и тако је остајало на оном старом, уобичајеном нереду.
Дешавало ми се да видим, кад се пук пресељавао на друго место, како хусари у маршу изјуре на коњима из строја испред пуковника, а он их још хвали како су храбри и брзи — и није им то бранио, Мени се то учинило чудно, па сам се усудио једанпут да их казним због тога, али ми је речено да им то не треба бранити зато што на својим коњима јашу. Мало касније сам опет видео како при пролазу кроз село излазе из реда, улазе у крчме и пију вино и пиво, па ми је и опет речено да их не дирам: „Они ће нас већ стићи.“ И официри су излазили из реда и удаљавали се од својих места, лутали около, лармали и ловили зечеве, и све се то подносило. Ако је хусар у строју пијан и падне с коња, или ако је сав разбарушен и неуредан, ни то му се није замерало, а што је био грубљи и што је пијан свашта говорио, утолико је био већи јунак.
У целом пуку није тада било више од триста редова, макар да се у извештајима наводио много већи број. Ја сам све то гледао тада с великим чудом, али сам морао да ћутим да не навучем на себе мржњу ни пуковника, ни благајника, који је у пуку имао велику улогу. Благајник није ни од кога зависио и са својим рачунима знао је једино за пуковника. Он је био велики препредењак и сви су га се бојали и чували. Зато сам се ја, већ и као нов, држао од њега мало по страни. Нисам хтео за његово пословање ни да знам, ни да питам. У таквој ситуацији провели смо цело лето.
За то време су се често приређивали састанци који нису ничем другом служили него да се сви добро изопијају. У томе су налазили сви нешто лепо и нешто што се подразумева. А ако неко није био уз њих, тај није био ни за шта, био је презрен и није могао бити пуковников пријатељ. Али то се пијанчење убрзо прекинуло. Нова уредба је била изишла и наредба од главне команде већ послана. По новој уредби морао је цео пук бити униформисан. Колико је само било критике и гунђања због тога. Нико није био задовољан. Сви су спомињали и жалили стару слободу. А најтеже је свима падало што је нова уредба почињала описом нереда који су у пуку владали, и то све онако као што је збиља и било, и да се зато пукови морају преуредити, а неки и укинути. Остала су тада само два пука, Српски и Мађарски, а Молдавски, Грузински и Шватчеков жути били су укинути. Људи из њих који су били још за службу преведени су у та два пука, а остали су пензионисани или отпуштени.
Та реформа је учинила да многи напусте Српски пук, тако да је од старих хусара мало ко и остао, а они што су остали продали су своје коње или пуку или изван њега. У Српски пук су убрзо после тога доведени нови људи, и то из Бахмутске насеобине, то јест Прерадовићевог пука, који су се вратили из рата (то су били странци, тамо врбовани, који нису хтели да остану у насеобини). Њих је било три ескадрона. Осим њих доведени су ту људи и из мог, Бугарског пука, сједињеног с Македонским, који су после Хорватовог ислеђења упућени највећим делом у насеобину Нове Сербије. Преко тог броја додато му је још двеста људи. И тако је с тим новим људима заснован изнова Српски пук. Затим је било наређено да се пошаљу људи у Малорусију, у градове Њежин, Стародуб и друга места да се покупе добровољци — и тако је с тим врбованим људима пук попуњен до осам ескадрона, као што је уредбом и предвиђено.
А да убудуће буде све државно, комесаријат је, према наредби, дао новац да се у Москви покупују све потребне ствари, као и чоха и платно за униформе, а за куповину коња послати су људи у Украјину и на Дон, и коњи су за кратко време стигли у пук. Те зиме је било много посла у пуку док се све није довело у ред. Али од свега тога не би било ништа да се није сам командант дивизије, генерал-пуковник Нумерс, латио посла. Требало је пук што пре снабдети потребним стварима, а мој пуковник никако није могао да схвати ту нову уредбу. Он на те ствари није дотле уопште обраћао пажњу, њему су та нова правила била сасвим туђа, и док би се он разабрао, време би прошло, и ништа се не би урадило, а Војна колегија је захтевала да се одмах све заврши. Генерал је предвидео да ће с тим ићи споро и зато се сам прихватио посла. Дошао је из Смоленска (удаљеног преко шездесет врста од нас), па је после још једанпут долазио. Он је пуковнику објашњавао нову уредбу улазећи у све ситнице. Па је онда наредио да се отвори кројачка радионица за шивење униформи и слао официре по робу. На крају нам је послао и сто педесет кројача, војника, из пешадијских пукова, само да униформе буду што пре готове.
А кад је настало пролеће, наређен је покрет према Пољској.
Руски двор се у то време заузео да се на престо врати тадашњи пољски краљ, Станислав Август Поњатовски. И зато је наша, Смоленска дивизија, маја месеца, под вођством генерал-ан-шефа кнеза Волконског (који је дошао из Петрограда), пошла према граници. С осталим пуковима кренуо је и наш Српски пук.
Наша војска је дошла само до пољске границе, до граничног места званог Леди, насупрот граду Смоленску. Ту смо се зауставили и у логору провели цело лето. За то време решено је у Варшави, у сејму, да се краљ врати на престо, а пред јесен се наша дивизија вратила у Русију, на своја стара места.
Тог лета родила ми је жена сина. Назвали смо га Александар. — И она је за време тог похода била са мном.
Наш пук се вратио на старо место, у село Поречје, општина Дворцоваја. Тамо смо изводили егзерцир, поправљали коњушнице и све остало што је пуку потребно. У тим пословима смо провели све до зиме.
А кад је наступила зима, измолим од генерала команданта дивизије четворомесечно одсуство и отпутујем са женом и нашим малим сином у Нову Сербију: ташта нас је молила у писму да дођемо.
Пут је био рђав. Како су били снегови, ветрови и велики мразеви, путовало се споро. Једва смо стигли до Дњепра и прешли у Кременчуг. Тамо смо се задржали мало, само да прихранимо коње, јер смо хтели још те ноћи да стигнемо у Криловски Шанац. Али како се Дњепар три дана пре нашег доласка заледио и како је лед био клизав, бојао сам се да с каруцама са шест коња пређемо преко њега. Зато сам у Кременчугу узео од једног мог познаника саонице с једним коњем да на њима превезем жену и малог сина. За саоницама ишле су каруце са два коња, а остале коње водили су људи за нама и тако смо прешли срећно преко реке. Слуге су већ презале коње на обали, кад наиђе један мој познаник. Он ме је познао, па се зауставио и рекао ми да ми је ташта с децом у гостима код свог брата, бившег пуковника Феодора Чорбе, у Крјуковском Шанцу (то место је било на обали Дњепра, удаљено само врсту и по од места на ком смо ми прешли реку) па је онда окренуо коња и одјурио да обавести ташту о нашем доласку. Ми смо се обрадовали том гласу и решили одмах да и сами пођемо тамо. И док су нам људи презали коње у каруце, мој познаник је јавио већ ташти да смо дошли.
Цела нам се родбина обрадовала. Одмах су наредили да се коњи упрегну у кола и пошли нам у сусрет. И ми смо брзо упрегли коње и кренули, али они су на двојим каруцама са шест коња већ јурили према нама, преко залеђене речице Крјуков, на самом њеном ушћу у Дњепар (та речица на том месту је дубока, а широка је око четрдесет хвати). Одмах смо познали да су то наши.
Кад су стигли близу, ја застанем и скочим с кола. То су исто урадили и они. Ту је био пуковник Адабаш, па ујак моје жене, Феодор Чорба, и мој шурак, потпуковник Иван Хорват. За њима је на колима пошла и моја ташта, само она се зауставила с друге стране реке и тамо нас чекала.
Тог дана је била страшна хладноћа и јак мраз, и моја жена зато није ни излазила из кола. Нисмо се на том месту дуго задржали, пошли смо одмах даље. Прво су преко реке прешла њихова двоја кола, па за њима моја, а ја по леду са мојим шураком иза њих пешке. Кад су ми кола стигла до средине, лед се испод њих наједном провали и мојих шест коња почеше се давити. Јахач на предњем коњу ухватио се некако за лед и извукао горе, кочијаш исто тако, али мојих шест коња у оној студеној води отимало се и отимало док се нису најзад уплели у амове и сви се подавили. А кола, кад се лед испод њих провалио, накренула су се једном страном у воду, али леви задњи точак, на велику срећу, остао је горе на леду и некако се задржао, и тако вода није одвукла кола под лед. А много је допринело и то што су кочијаш и јахач успели да ухвате вођице од предњих мртвих коња, па су и на тај начин спречили да вода не одвуче коње под лед, а да тога није било, био би крај свему и никаквог спаса не би било.
Замисли,читаоче мој, како ми је било тог несрећног тренутка кад сам видео како ми жена и син тону у воду. Зар то није био грозан удар, страшнији и од оног кад сам на исти несрећан начин и прву своју жену и сина изгубио, кад су обоје постали жртве онако ужасне смрти. А данас ми је, ето, моја зла судбина опет то исто приредила. О жалости моје! О несреће моје! — јадиковао сам. Кад се лед провалио, чуо се само страшан прасак и ломњава; и мени се лед, како сам ишао за каруцама, провалио испред самих ногу. Вода је шикнула и пљуснула ме до колена, и да сам само још један корак начинио — и ја бих у тој провалији нестао.
Моја искренута кола једва су вирила из воде. Кад сам видео ту несрећу, скочим на једну санту, с ње коракнем на осовину кола и, у води до колена, брзо отворим врата од каруца (врата су била скоро сасвим у води) и угледам своју жену како увијена у бунду (није могла да је збаци са себе) с малим сином немоћно лежи на дну накренутих каруца, у води. Учинило ми се да није ни жива. Ухватио сам је за руке и извукао из воде. Она је пала по леду као мртва; једно, што се онако мокра сва следила од хладноће, а друго, што се ужасно престравила.
Мог је малог сина прихватио из дадиљиних руку брат моје жене (и дете је било као мртво), па смо га брзо пренели у стражару да се огреје (стражара је била ту у близини на обали Дњепра). Тамо смо и моју жену на рукама пренели. Ту нам се и родбина искупила, и место радости, настала је жалост. Одатле до куће брата моје таште није било више од пола врсте, али ми се из стражаре нисмо смели ни маћи. Ту смо провели више од два сата, да се мало угрејемо, а и да сачекамо да се донесе туђе одело, да се моја жена пресвуче. Она је прележала поред ватре читав сат без свести. Није могла ни са својом матером нити било с ким реч проговорити. Тако се престравила и тако је промрзла да је једва стала најзад на ноге, а мог малог сина држали су на рукама и обртали га према ватри. Био је потпуно малаксао. Видело се само да дише, тек после је почео и плакати.
Сели смо онда у кола и пошли кући таштиног брата, пуковника Феодора Чорбе, захваљујући богу за спас из такве несреће. Жена ми се после тога разболела и прележала недељу дана док се није једва нешто мало опоравила.
Како се већ смркавало, с мојим колима се није могло ништа учинити, иако су се људи из насеља окупили да нам помогну. Донели су са собом мотке и даске, али то вече нису ништа урадили осим што су једно дугачко дрво превукли преко проваљеног леда и везали га конопцима за задњи точак. Тако су ми преко ноћи остала и кола и ствари у води. Сутрадан смо послали људе да их извуку и они су се мучили на оној студени скоро цео дан. Те ноћи је био велики мраз па се и оно проваљено место замрзло с читавог педља, тако да су људи морали прво лед секирама разбијати и тек су онда с муком извукли кола.
Одело нам је било сложено у два сандука привезана за задњи део кола — и све нам је у води пропало. Морали смо га бацити, није било више за ношење.
У Крјуковском Шанцу провели смо још четири дана, а онда смо прешли у таштину кућу, у Крилов.
Месец дана после нашег доласка чуло се да је за хусарске пукове изишла нова наредба, по којој је требало да се од слободских козака формирају пет нових хусарских пукова, са шест ескадрона у сваком, и да се исто тако и стари хусарски пукови, од којих су остали само Српски и Мађарски, сведу од осам на шест ескадрона.
То су били само гласови, али званичних извештаја још није било. Ја сам ту читаву зиму провео са женом код таште, управо док ми није истекло одсуство, а то је било скоро до пред пролеће. Путеви су били страшно рђави. С тешким колима и каруцама није се могло кренути на пут, и зато смо решили да ми жена остане код матере до лета, а ја сам пошао на лаким колима да до одређеног рока стигнем у пук.
Путовао сам врло тешко. Суснежица ме је пратила скоро из дана у дан. Направило се страшно блато и на неколико места нисам се могао с коњима извући. Морао сам у своја лака кола упрезати волове и тако сам једва на време стигао.
Кад сам се у Смоленску јавио главном команданту дивизије, генерал-поручнику Нумерсу, он ми је одмах честитао нови чин. Ја сам помислио да се шали, јер је увек био добар према мени. Рекао сам му: „Захваљујем вам на честитци, али мени није познато да сам добио чин“ — а он ми одговори: „Ви сте унапређени царским указом и постављени за потпуковника у Харковски хусарски пук, који се сада формира од слободских козака“ — и онда је почео да ми излаже нову уредбу о формирању нових пет пукова. Рекао ми је још да су за пуковнике и остале више официре изабрани из хусарских и кавалеријских пукова само људи од поверења.
„Међу њима сте и ви“, рекао ми је. „И вас је њено величанство као поузданог официра изволело поставити, и ви треба одмах да пођете, јер с формирањем пукова треба да се што пре започне.“
И још ми је рекао да је добио наређење од господина вицепрезидента Војне колегије, грофа Чернишова, да ми се из Српског хусарског пука повере два ескадрона да их преведем у Сумски хусарски пук, који је требало да се формира.
Те вести су за мене биле права срећа и утеха за све раније муке које су ме у стопу пратиле. Али ни ту није био мојим патњама крај. Имао сам још много штошта да издржим у животу.
Сутрадан сам отишао из Смоленска у пук. Кад сам стигао тамо, затекао сам два ескадрона већ одвојена. Из целог пука одвојен је одређен број људи и коња али — најгорих. Исто је важило и за официре. И од њих је пуковник одабрао само оне које није марио. Ја на тај избор нисам хтео ништа да кажем. С тим људима нећу ја управљати, него четни командир. Моје је било само да их преведем и уз пут водим надзор над њима.
Одвајање ескадрона отезало се још преко две недеље, зато што је пуковник неколико пута мењао људе и коње. Мени је то било унеколико криво, јер сам се могао надати да ћу с тим одбиром имати на путу муке. Рекао сам зато пуковнику да то не чини и да ће од тога имати пре срамоте него части. Боље би било, рекао сам му, да одели два ескадрона са свим људима и коњима, онако како стоје, а оно што недостаје да попуни из целог пука, али он није хтео ни да ме чује, па је дочекао да из главне команде добије велики укор и поновно наређење да што пре пошаље та два ескадрона. И једва је с тим избором завршио и предао ми људе, те се ја с њима кренем.
Кад смо у маршу пролазили кроз град Смоленск, нисам хтео да прођем а да се не јавим команданту дивизије, генерал-поручнику Нумерсу, и да му не покажем ескадроне које сам водио. Он их је површно погледао, али је ипак опазио да коњи нису онакви какви би требало да су. Одмах је видео да је то одбир из пука. Пао му је у очи један коњ који одавна чешагију није видео. Није му то било право и није могао да оћути. Рекао ми је да се из тога могу изродити незгоде и тражио да му о том дам извештај. Ја сам, међутим, схватио да би то било од моје стране потказивање које би могло донети рђаве последице, и зато нисам хтео у то да улазим. Рекао сам генералу да ће коњи можда бити по вољи пуковнику Сумског пука и да ће можда све добро проћи, и генерал ми је оставио на вољу. Код њега сам и ручао. После ручка предао сам у генералову канцеларију запечаћен извештај за пуковника Ланова у Сумски пук. Известио сам Ланова да долазим с ескадронима и да се налазим у маршу. Опростио сам се затим с генералом и наставио марш према слободским пуковима, у Украјину.
Било је лепо време за путовање. Удешавао сам умерене маршеве, са уобичајеним одморима. То је припомогло да ми се коњи уз добру храну мало поправе и угоје, али да постану добри за службу, то већ нисам могао постићи. Многи су били бангави и престарели, али о томе је имао да се брине онај ко је за то био одређен. Ја сам, уосталом, у тај посао уложио двапута више труда него што служба захтева, и то само зато што су моји хусари какви су били по избору били такви и по дисциплини. Нико од њих није ни мислио да коње мало понегује и да јаше на њима као што треба. Они су мислили само како да се напију, а коње су везивали где било и остављали их без хране до зоре, онда опет седали на њих и настављали пут. А да их пуштају на пашу и да их преко ноћи надгледају, то с почетка никако нису хтели.
А ни официри нису хтели да на смену са стражарима ноћивају поред ергеле — то им се чинило као тиранија с моје стране. Сваки од њих више је волео да од свог домаћина узме траве па да тако преко ноћи прихрани свог коња и на тај начин избегне напор око свакидашњег хватања коња и изналажења паше — и увек су имали неки изговор. Али ја се с тим нисам могао сложити. Тражио сам да раде онако како ја сматрам да је најбоље: да коње сваку ноћ пуштају у поље на пашу где је добра трава (таквих је места у Малорусији било свуда), а уз то да и официр буде поред страже уз ергелу.
Дешавало се да понеки официри остају после одласка јединице на месту где су ноћили и долазе касније, и да хусари излазе из строја кад пролазе кроз село па свраћају у крчме и тамо се задржавају, а онда јуре за јединицом, што исто тако није смело да се дозволи. А тешко им је падало кад се због крађа на преноћиштима и у маршу вршио претрес и што то није пролазило без кажњавања.
У таквом једном ружном поступку ухватио се и један господин капетан. Он је у селу, за време одмора, отео од спахије служавку и крио је неколико дана — слао је увек у предње редове, преобучену у хусарску униформу. Због тога нисам на том преноћишту ни добио признаницу, а онда је и потера послана за нама. Зато сам био приморан да поведем истрагу и да девојку пронађем. Капетан је због тога и због грубих речи био осуђен, и вођен уз ескадрон лишен чина.
У таквим приликама, с тако распуштеним и недисциплинованим људима, ја сам у маршу, с неколико хусара, морао увек остајати на крају јединице и оне што су излазили из строја уз пут по селима прикупљати и на месту где је ко затечен према кривици казнити. На тај начин сам их мало-помало уразумљивао и они су ми постајали послушнији, а већ на крају било је све у свом реду. Оном кажњеном капетану (звао се Никола Вујичић) хтео сам после да вратим команду, да му не упропастим каријеру, али он није хтео да је прими. Рекао ми је да ја немам права да му команду вратим, да сматра да сам га увредио и да ће ме због тога тужити — и ја, шта ћу, оставио сам му на вољу. Тако је дошао и он са нама до одређеног места, као волонтер без сабље.
Кад смо се приближили граду Суми, где је био штаб тога пука куда сам два дана раније послао курира пуковнику Ланову с извештајем да долазим, пуковник ми је по истом куриру одговорио да се у граду налази у пролазу господин генерал (тада ан-шеф) гроф Петар Александрович Румјанцов и да он жели да види те ескадроне које ја водим, да је због тога и свој пут одложио и зато је он, пуковник Ланов, тражио да ја до прекосутра у подне стигнем у Суми.
Тај извештај сам добио на последњем преноћишту, па сам пожурио да извршим то што се од мене тражи. устао сам ујутру пре зоре и наредио људима да се опреме уредно и чисто, па сам онда извршио преглед и наставио с маршом. Пред градом сам се зауставио и послао официра да јави пуковнику да сам стигао.
Пуковник Ланов ми је послао ађутанта и он ме је повео с ескадронима у улицу у којој је гроф имао стан. Кад сам се приближио, командовао сам ескадронима да се построје по водовима са голим сабљама, а трубачи су стали свирати марш.
Гроф је чуо да долазим па је изишао на улицу и видео ескадроне у маршу, а ја и официри одали смо му почаст сабљама и прошли. Мало касније дојурио је један подофицир послан од пуковника, јављајући ми да ме гроф зове. Наредио сам ескадронима да одмарширају до места које им је за станове одређено, а ја сам пошао грофу и предао му рапорт. Он ме је примио врло лепо, разговарао са мном дуго, испитивао о свему и на крају ме позвао на ручак. Наместио ме је за столом поред себе и скоро све време смо разговарали.
После ручка гроф се није задржавао, пошао је одмах на пут, а ја сам с пуковником пошао у његов стан и предао му рапорт о стању људи и коња у ескадронима — и тако се завршио тај дан.
Сутрадан сам поставио ескадроне у строј и предао пуковнику спискове људи и коња и инвентар ствари. Он је тог дана прегледао ескадроне незванично и површно, а праву смотру је оставио за идући дан. Наредио је затим да се војници разиђу по становима, а мене је, као и све остале официре, позвао себи.
Уз пут сам известио пуковника да у јединици имам једног капетана ког сам казнио, и испричам му и његову кривицу и како сам му после хтео да вратим команду, али он није хтео да је прими „Сад ви ту ствар решите како изволите“, рекао сам пуковнику.
Тек што смо стигли у пуковников стан и он се почео распитивати о официрима и ја га о сваком обавештавао, кад ето капетана Вујичића. Улете тек у собу и предаде жалбу пуковнику. Пуковник је прими, али видећи капетана без сабље, запита ме ко је то. Ја му одговорим да је то онај капетан о коме сам му малочас говорио, ког сам у маршу ставио под стражу, а после му давао наново команду, а он је није хтео да прими. „И сада, ето“, рекох, „подноси вам жалбу. Па кад вам је подноси и кад није био задовољан мојим решењем да му кривица прође без казне, ја сам приморан да вам објасним пред њим самим и пред свим овим официрима из ког разлога сам га казнио“ — и испричам подробно о његовом дрском поступку.
Кад је пуковник Ланов то чуо и кад је прочитао његову жалбу, без речи му је вратио жалбу натраг и рекао му нека иде да се жали куда год хоће, али да њему у пуку нема места, и истерао га је из собе, а убрзо и из пука. Тако се и та ствар завршила.
То јутро је пуковник Ланов извршио и званичну смотру над ескадронима, а онда је по списку прегледао и коње и војну опрему: карабине, пиштоље и сабље — сваку ствар врло пажљиво, и одмах је видео да су то све старе ствари и да то није ни издалека оно што је Војна колегија захтевала. И да се још боље у то увери, извршио је још једанпут прозивку људи и сваког човека испитао у којој је јединици у Српском пуку служио, а испитао их је и за коње из којих су јединица. И тако се открило све. Пуковник је био врло љут. Рекао ми је да ће о том обавестити главну команду.
После предаје ескадрона остао сам још два дана у граду Суми, а онда сам отишао у Харковски пук и јавио се свом новом пуковнику, Николи Чорби. Ја и он смо се добро знали, а уз то смо били још и у сродству, по мајци моје жене; моја жена му је била сестричина. Мени је било врло мило што сам њему додељен. Он ме је волео, а и ја сам њега и волео и поштовао, како је већ у реду. И може се рећи да смо се лепо слагали.
Кад сам дошао у Харков, позвао сам и моју жену да дође. Она је дотле била у Новој Сербији, код матере.
Ја и мој пуковник смо се својски прихватили да формирамо наш нови пук. Прве људе смо добили из бившег Белоруског хусарског пука, формираног пред крај пруског рата од козака, и то само ради пробе: да се види какви ће бити у служби. Зато су и били послани на неко време у Москву као коњичка патрола код полиције. После је тај пук укинут, а људи из њега распоређени у нових пет пукова, према местима у којима су живели. Од тих људи у наш пук је дошло њих шездесет.
Сем њих, због исте боје униформе, добили смо из бившег Шватчековог жутог пука још два ескадрона, а до потпуног броја од шест ескадрона регрутовали смо козаке из наше, харковске области. То су били људи који су пре тога вековима били козаци и сматрани да нису ни за шта (нарочито су се у пруском рату показали као рђави војници). Они ни свој крај нису умели да одбране од сталне опасности са Крима. Зато се после пруског рата морало прићи реформи, све их превести у регуларне хусарске пукове и поставити им за команданте и више официре људе из кавалеријских пукова, и то највише од досељених Срба, који су били у армији, и из Хорватове, Прерадовићеве и Шевићеве насеобине, људе који су имали искуства и знали службу.
Тих пет нових слободских хусарских пукова добили су имена према областима, то јест Харковски, Изјумски, Ахтирски, Сумски и Острогорски. За главног инспектора над њима постављен је гардијски мајор Јевдоким Алексејевич Шчербињин. Он је имао да изврши нови распоред козака и изведе реформу њиховог ранијег уређења, а за команданте тих нових пукова, указом њеног императорског величанства, били су постављени: У Изјумски из старог Мађарског, бригадир Максим Зорић; у Ахтирски из бившег Молдавског, бригадир Иван Подгоричанин; у Харковски из бившег Белослободског, пуковник Никола Чорба; у Сумски из бившег карабинерског, пуковник Петар Ланов, и у Остроградски из бившег карабинерског, пуковник Јосиф Сатин. Уз њих, истим указом постављени су и остали виши официри које је Војна колегија одабрала због њихове ваљане службе. Сви ти пукови били су, као што сам рекао, потчињени у свему гардијском мајору Шчербињину. Он је живео у Харкову, граду на средњем одстојању од свих тих пет области.
Новац за опрему добијали су пукови из државне касе у одређеним роковима, а официри плату као у карабинерским пуковима, с разликом што су добијали још и додатак од тридесет рубаља за посилног.
Првог лета имали смо доста посла око формирања нашег пука. Узели смо регруте из наше области, а њихове коње пребрали, добре задржали, а рђаве испродавали и новац дали у државну касу. И да све то приведемо крају, послали смо људе да узму још коња колико је требало, а у Москву смо послали по војну опрему. Чоху за униформе имали смо да добијемо из комесаријата. У том послу смо провели цело лето управо до јесени.
Међутим, као што сам већ рекао, пуковник Сумског пука, Ланов, није био задовољан са она два ескадрона послана из Српског пука. Зато је написао представку Војној колегији и описао све што је приликом пријема опазио и молио да се нареди или да пуковник Текелија да друге коње и другу опрему, или да да̂ накнаду у новцу. На то је из Војне колегије нашем команданту, гардијском мајору Шчербињину, дошло наређење да од мене затражи извештај. Пошто сам ја те ескадроне довео и пошто сам у Српском пуку служио као виши официр, ја сам према томе морао знати да ли су ти ескадрони били збиља одбир из целог пука, као што то представља пуковник Ланов, а уз то: зашто нису одвојени стари седми и осми ескадрон како су већ стајали, како је и Војна колегија захтевала? Мој извештај имао је да се пошаље Војној колегији у оригиналу.
Мени је било врло тешко да на то питање, по Шчербињиновој наредби, одговорим. Ако напишем тачно онако како је било, на Текелију би пала велика одговорност, а и срамота, јер је пуковник Ланов био у праву. А с друге стране опет, мислио сам, ако напишем криво и нетачно и све прикријем, може да дође до ислеђења, па да навучем на себе ко зна колику одговорност. Зато сам решио да напишем, као што се каже, ни црно ни бело, па на срећу: да и Текелији олакшам, а и себе сачувам. И тако сам у извештају између осталог написао и ово:
У време кад је Војна колегија наредила да се из Српског пука одвоје два ескадрона, ја нисам био у пуку, био сам на одсуству. Кад сам се с одсуства вратио, сазнао сам да сам произведен за потпуковника у Харковски пук, и те ескадроне затекао спремне већ за полазак. Чекало се само да ја дођем, јер је мени било поверено да их преведем. Ја сам их примио, али не на своју одговорност. О њиховом саставу ја ништа не знам. То је била ствар ескадронских командира — ја сам их само превео како су ми били предати. Што се тиче опреме та два ескадрона: ако је рђава, рђава је у целом пуку, јер се у исто време сва израђивала у Москви и нема више од године дана како је у употреби. Коњи су исто тако сви заједно купљени и, према томе, ни они што су остали у Српском пуку нису бољи од тих што су с ескадронима прешли у Сумски пук.
Прећутао сам, међутим, да је за куповину коња за Српски пук био послан капетан Папјанош на Дон и кад их је довео да се пуковнику Текелији нису допали, да је због тога Текелија тужио капетана Војној колегији, да је капетан после тога ражалован у редова, да су ти коњи остали у пуку и да је највећи део од њих додељен сад тим ескадронима.
Капетан Папјанош настрадао је ипак без праве кривице и једино због тога што пуковника Текелију није могао, због своје сиротиње, да угости. Преглед коња био је у једном удаљеном селу. Пуковник се вратио оданде без ручка, па се наједио због тога — и упропастио човека. (Капетан је касније у тој својој сиротињи и завршио).
Ја сам извештај предао команданту, гардијском мајору Шчербињину, а он га је у оригиналу послао у Војну колегију. И срећа Текелијина те се све на томе свршило.
Кад је наступила зима, наставили смо с уређењем пука. Униформе су биле готове, уредили смо комору и брзо припремили све остало што је било потребно, а с пролећа смо почели обучавати ескадроне у руковању пушком и егзерциру, што смо продужили и целог лета.