Део 2, Поглавље 16
Први дани маја месеца 1766. године били су за нас дани радости. Чим се трава зазеленела, пукови су добили наређење да пођу у логоре на егзерцир.
Наш Харковски пук подигао је логор у селу Валки. Логор нам је био дивно уређен, имао је све потребе. Тамо смо преко целог лета вежбали коњички и пешачки егзерцир. Пук се постројавао трипут недељно, а у остале дане вршила се обука по ескадронима. Тако смо, с много труда, терали све до јесени — док нисмо пук довели управо до савршенства. Тада смо се већ могли поуздати да се нећемо постидети кад главном команданту, господину Шчербињину, будемо показали наш пук. Шчербињин у нашем логору још није био, нити је у ком било пуку вршио смотру, јер је био врло заузет разним својим дужностима у Харкову. Ја сам се с мојим пуковником, Николом Чорбом, договорио да му се обратимо и известимо га да је Харковски пук потпуно увежбан и нека изволи доћи да изврши смотру.
Господину Шчербињину било је врло мило што смо га позвали, а пуковнику и свима нама та наша спремност донела је велику част, јер, треба нагласити, господин Шчербињин ни од једног другог пука није добио такав позив. Ми смо били први. Зато смо и навукли мржњу на себе, нарочито од господе пуковника Сумског и Остроградског пука.
Наш главни командант, господин Шчербињин, одговорио нам је да ће доћи и одредио дан смотре за први септембар.
Мој пуковник се увек са мном саветовао о свему, па смо се и сада договорили да пошаљемо пред господина Шчербињина официре са добрим и лепо опремљеним коњима. Шчербињину се тај дочек врло допао. Дошао нам је с неколико гардијских официра. Стан му је био спреман у селу Валки, у близини логора.
Пред својим станом затекао је официрску стражу, а ту смо га и ми, виши официри, дочекали и одали почаст. Он је дуго обилазио око хусарске страже, и све му је било по вољи и све је хвалио. Увече је наредио да пук буде за шест сати изјутра спреман за смотру, што је и извршено.
Сутрадан у одређени час дошао је у логор и затекао нас постројене. Цео пук му је, као главном инспектору, одао почаст. Он је прегледао сваки ескадрон, пролазећи на коњу између редова, а онда је наредио да се започне с вежбама.
Инспектор је био тако задивљен вежбама пука да је још пре завршетка пришао пуковнику, и рекао му да је задовољан и да је доста. „Ја видим ваше савршено знање и нема потребе да и даље трудите људе и коње.“
Како је тог дана била прилична врућина и коњи се од трчања, нарочито у јуришу, угрејали и пена их попала, он се сажалио и хтео да прекинемо с вежбама. Поновио је да је задовољан, па је скинуо клобук с главе и снажним гласом захвалио целом пуку, с речима да наш труд служи домовини за славу. „Ја ћу“, рекао је, „њеном императорском величанству рећи све што сам ту сад видео“ — и опет замоли пуковника да пусти пук у логор.
Ми смо прекинули с вежбама док је он говорио, а кад је рекао да пук пође у логор, приступили смо му ја и пуковник и стали га молити да нам учини задовољство и остане до краја. Рекли смо му да то за нас не представља никакав напор ни тешкоћу, и да смо ми на то научени.
Он је онда пристао. Јахао је поред нас и чекао да прође цео коњички строј. А кад му је цео пук одао почаст, пуковник је наредио брзу појединачну ватру по три пута из пиштоља, а онда плотун.
Господин Шчербињин је мислио да је сад све свршено, али ми смо му рекли да пук још није показао све што зна.
Мој пуковник је после плотуна дао знак са десног крила. На тај знак цео је пук устукнуо, а на други — сјахао, коње збио у редове, и ступио у строј под пушком. То је све урађено врло брзо — и пук отпоче пешачке вежбе: прво у покрету, а онда у месту, пуцајући у јуришу и одступању. То је инспектора још више задивило. Он је служио у пешадији и боље је знао пешачке вежбе него коњичке, па нас је не само похвалио него је рекао да је пук извео пешачке вежбе боље и од пешадије. Сав задовољан, постојао је још мало да види како ће пук опет појахати, што је цео пук на дати знак извео брзо као и раније, и онда кренуо маршем према логору.
Мој пуковник је за тај дан поставио у логору велики шатор и замолио инспектора да остане код нас на ручку, и он је на то врло радо пристао. За време ручка ескадрони су у пешачком строју прилазили шатору, али са стране, да их господин Шчербињин не види. Кад је дошло време, мој пуковник налије чашу, поднесе је господину Шчербањину и замоли га да је прими из његових руку и попије у здравље њеног императорског величанства, са надом да ће новоосновани пук заслужити њену милост и послужити јој на вечиту славу.
Господин Шчербињин је примио чашу из руку нашег пуковника и рекао: „Пијем ову чашу у здравље њеног императорског величанства, нека је овај пук благословен и на корист отаџбине.“ И тек што је почео пити, ескадрону је дат знак, без речи, и ескадрон испали из карабина, као из једне пушке. Шчербињину се то врло допало. После су и све друге здравице биле тим пропраћене, само су се ескадрони смењивали.
После ручка Шчербињин је обишао логор, похвалио ред и чистоћу, остао код нас до увече, а онда смо га испратили до његовог стана. Увече је наредио да за сутра буде комора спремна за смотру, а исто тако и коњи, карабини, пиштољи, седла и сва остала спрема, и то по ескадронима.
Све је, према наредби, било спремно. Ујутру нам је Шчербињин дошао у логор и пуковник му је показао целу комору с упрегнутим коњима, који су прошли поред шатора и стали у фронт. Шчербињин је све прегледао и нашао да је све у реду и да су коњи добри, па је онда ушао међу постројене ескадроне, прегледао коњску и осталу спрему — и био свим тим врло задовољан. На крају је наредио да се испред шатора окупе сви виши официри, па нам је изјавио како је задовољан и како нам је захвалан за наш труд и старање, а нарочито пуковнику и мени, и опет напоменуо да неће заборавити да обавести тамо где треба о нашем труду и о свему што је видео и нашао, и да је све било преко његовог очекивања.
Кад је завршио своју инспекторску смотру, оставио нам је на вољу колико ћемо још дана остати у логору, а он је после тога остао још један дан, и онда се вратио у Харков.
Ми смо после његовог одласка остали још два дана у логору, док пуковник није направио распоред, а онда смо се преселили у зимске станове.
Шчербињин после наше смотре није добио позив ни од једног другог пука. Зато је сам запитао господу команданте јесу ли им пукови спремни и поменуо с великом похвалом да је већ извршио смотру над Харковским пуком, да је нашао све исправно и да се нада да ће то исто затећи и у другим пуковима, и, пошто је јесен већ наступила, да жели да изврши смотру и у свим другим пуковима пре него што из логора пређу у зимске станове.
На Шчербињинов захтев нису се сви пукови једнако одазвали. Само му је бригадир Зорић јавио да је његов, Изјумски пук у реду и да је спреман за смотру. Шчербињин је отишао у Изјумски пук и нашао да је све исправно. Био је задовољан.
Убрзо после тога јавио му је и пуковник Лавов да је и његов, Сумски пук спреман за смотру.
Треба поменути да се још од почетка формирања слободских пукова највише и најлепше говорило о Сумском пуку. Хвалили су га сви, иако га нико није видео. Говорило се да му нема равног, па је и господин Шчербињин замишљао да ће тамо богзна шта затећи.
Решио је да пође. Пред свој полазак мени је послао писмо и изјавио жељу да и ја пођем с њим. Ја сам се позивом инспектора и команданта сматрао врло почаствован. Отишао сам му у Харков, он ме је примио врло љубазно и рекао ми: „Хтео бих, драги пријатељу, баш тебе да поведем на смотру Сумског пука. Он се сматра као најбољи а ти, као што сам видео, знаш шта је хусарски пук, па мислим да ћеш моћи опазити ако буде какве разлике између ваша два пука.“
Захвалио сам господину Шчербињину на тако лепом мишљењу. Пошли смо у град Суми на његовим каруцама и стигли тамо трећег дана.
Међутим, прва погрешка се већ показала.
Пуковник Ланов никог није послао пред главног заповедника. Ја ћутим, ништа не говорим али Шчербињин је сам то опазио и почео да прича о дочеку који му је наш пук приредио. Ја сам му на то рекао да је пуковник можда био сувише заузет, а никог свакако није било да га подсети на то. И тако смо стигли у Суми и одсели код тамошњег спахије, Захоржевског. Ту је убрзо дошао и пуковник Ланов и предао команданту рапорт.
Шчербињин му је наредио да за прекосутра изјутра припреми смотру. Ланов је остао код њега сат-два и, кад се враћао, срео се са мном у пролазу, на дворишту, и рекао ми: „Сваког би другог пре волео овде да видим него тебе.“ При том се насмешио, подигао мало клобук с главе и наставио пут.
Мени се то учинило врло чудно и нисам хтео да на том остане. Пожурио сам за њим и викнуо му да стане. Он стаде, а ја му рекох: „Слушај, пријатељу, нисам те добро схватио, и зато те молим да се изјасниш какав је био смисао твојих речи.“
Одговорио ми је на изглед пријатељски: „Рекао сам онако како јесте: прекосутра ћеш ми бити на терету. Сваки други био би ми лакши него ти.“
Сад сам већ разумео да он то о смотри говори, па ћу му на то: „Захваљујем вам на вашим пријатељским речима, али мени се чини да се код вас нема шта да критикује. Ви сте стари кавалериста и све што се тиче коњичког пука вама је познато.“
А он ми одговори: „Досећам се ја већ да тебе није Шчербињин овамо бадава повео“ — и с тим смо се растали.
Идућег дана инспектор је затражио од пуковника инвентар ствари, а онда је прегледао и саме ствари и наредио да се све ислужено прода, а новац да се метне у државну касу. Тако је тај дан прошао.
Пред ноћ нам је дошао пензионисани генерал-поручник Софонов. Он је живео у својим селима близу града Суми и, кад је чуо да је Шчербињин ту, дошао је да се с њим види.
Сутрадан је била смотра. Било је облачно и изгледало на кишу, али пук је био у строју. Били су ту и виши официри из других пукова, а и народ се окупио. Сви су желели да виде војну параду, и то параду пука о коме се причало да му нема равног. Тако је мислио и господин Шчербињин, па иако пре тога није ништа видео, веома је желео да се ти гласови потврде.
Пуковник је послао мајора да јави инспектору да је пук постројен, и ми се упутимо у поље. Ја сам, по Шчербињиновој жељи, био стално уз њега. Пришли смо пуку с десног крила. Инспектору је одана почаст целог пука уз трубе и таламбасе. Пуковник је дојурио на коњу, предао рапорт и почео да води инспектора кроз редове ескадрона. Ту сам већ видео прву погрешку: редови су стајали криво и линија пука била је мало предугачка, али преко тога се прешло. Инспектор је наредио да почне егзерцир.
Пуковник је командовао: „Десно крило, по водовима, напред!“ — и од првог корака показала се погрешка: војници су у заокрету покварили редове. Једни су брзали и испадали из реда, а други су заостајали. Тако је било и с другим вежбама, а то је много кварило изглед строја.
Ја сам видео да је инспектор помало незадовољан. Рекао ми је полако: „Ти ћутиш, ништа не говориш, али ја ипак видим да то није оно што је код вас било.“
Баш кад је марш и покрет почео, почела је киша да пада, па су и војници и официри били искисли. Зато сам одговорио Шчербињину да вежбе нису због кише успеле — „иначе“, рекао сам, „све би било добро“.
После марша на реду је био јуриш. Цео пук је појурио напред, али страшно је било то што су људи с коњима падали, што су читаве гомиле заостајале и редови се сасвим пореметили. Уз то је требало подизати људе са земље, и тако је настала велика конфузија. Шчербињин је био незадовољан. Није хтео ни крај да дочека, него је без речи окренуо коња, остављајући иза себе и пук и посматраче. Ја сам пошао за њим, и тако смо се вратили у стан.
Тог дана је био приређен ручак код пуковника. Ручали смо за једним столом — а било нас је много. Шчербињин је и мало јео и мало говорио. Пуковнику није рекао ни лепу ни ружну реч, и на томе је остало. Војну опрему нисмо ни видели јер је киша падала и целог дана и целе ноћи.
Пред вече је генерал-поручник Софонов позвао Шчербињина, као свог старог познаника, у своје село. Тај господин је познао и мене, а исто тако и ја њега, јер је у време кад сам ја био на двору он био камерхер. Уз Шчербињина позвао је и мене и све друге официре.
Шчербињин га је одбио. Како је кућа Софонова била око педесет врста далеко, и то по страни, он се извињавао и великом даљином и блатом и лошим путем, а највише тиме што је морао и у другим пуковима извршити смотру. Али генерал Софонов није попуштао и најзад га је победио тиме што му је дотерао у двориште кола и преко двадесет коња. Молио је и нападао све редом и на крају је Шчербињин морао да пристане. И тако пођемо.
Ми нисмо знали да је генерал Софонов на пола пута оставио резервне коње, него смо мислили да ћемо на једним истим коњима отићи и да ћемо тек пред ноћ стићи његовој кући. Међутим, чим смо изишли из вароши, тако смо појурили да смо за непуна два сата прешли пола пута. Још издалека смо угледали један шатор крај пута и много коња — и нама се учинило да ту мора бити нека војна јединица и да им је то логор у пољу. А Софонов седи с нама у колима и слуша шта ја и Шчербињин говоримо и нагађамо, али ћути, све док каруце нису дошле до тог шатора и ту се задржале.
Ми још нисмо знали шта то значи. Тек кад су из шатора дојурили лепо обучени лакеји и стали отварати врата на каруцама, Софонов је проговорио: „Изволите се уз пут мало одморити и прихватити док се не упрегну одморни коњи у кола.“
Нама се тај дочек учинио као сан. Изненадно, усред поља, у чистој степи — па таква раскош. Сто у шатору био је постављен изванредно, са сребрним посуђем. На њему је било десетак разног, хладног, печеног и куваног меса, више врста пића, кафе и чаја. Све нам је то послужено и ко је шта хтео тиме се и служио. За то време су и кола била готова и чекала нас да наставимо пут.
Опет смо поседали и пошли још брже него јутрос. Стигли смо у село још пре два сата по подне. Ручак је био већ готов и сто постављен, опет све са самим сребром.
Све је било приређено с укусом и како треба, а како смо се уз пут иструцкали, нико се није могао пожалити на апетит.
После ручка смо поседали за карте а онда је дошла музика с певачима. Домаћин је био удовац, имао је две кћери, још младе девојке, а уз њих младу Францускињу васпитачицу и управитељицу куће. Ми, гости, почели смо с њима играти и весело проводити вече, а остали су седели и гледали.
Ја сам играо, јер сам више волео игру него карте, али сам ипак приметио да Шчербињин, који је у једном крају седео с домаћином и другим гостима, у разговору с пуковником Лановом (и он је с нама дошао) пада у ватру и нешто виче, што ја од музике нисам могао да разаберем. Зато сам прекинуо с игром и пришао да чујем шта се то препиру и о чему је реч — и, како сам после дознао, разлог је било Шчербињиново незадовољство оним што је на смотри видео, а повод свађи био сам ја и моја игра.
Домаћин, господин Софонов, човек који је дуго био на двору и тамо прошао све чинове, од пажа до камерхера (у оставку је отишао као генерал-поручник), похвалио ме је пред Шчербињином како добро играм и испричао му како ме зна још са двора и како су ме тамо сва господа волела. На то ме је похвалио и Шчербињин и рекао: „Тај човек је вредан сваке хвале и тако се држи да га збиља сви морају волети, и не само то што кажете да лепо игра, него је и иначе добар и у служби ваљан. Да сте само видели“, рекао је Софонову, „како су он и његов пуковник, Чорба, уредили свој Харковски пук и довели га до савршенства. Ја сам сад скоро тамо био и видео ствари које бих желео и у другим пуковима да видим.“
На те његове речи побунио се пуковник Ланов и прекорео га: „Ја мислим“, рекао је, „да су сви пукови по знању једнаки, само ја нисам био те среће да ми ви при смотри мог пука упутите коју похвалну реч.“
Шчербињин је плануо на те речи Ланова и стао да виче. Ја сам у тај час наишао и затекао љутитог Шчербињина како Ланову говори ове речи:
„Ја ти, ето, сад пред свима кажем да си се ти од почетка твога пука па све до сада само хвалио. Ја сам се надао да ћеш умети нешто изванредно да покажеш, али на смотри нисам ништа ваљано видео. Требало би да одеш (и показа на мене) њему у Харковски пук да се учиш и да видиш шта значи савршено обучен пук и ред у свему што служба захтева. Том пуку ја одајем сваку част и хвалу, и нећу пропустити а да о њему не поднесем извештај на месту где треба.“
Док је говорио, тако се разљутио на пуковника Ланова да смо га једва домаћин и ми остали смирили. Ланов је био тим жестоким укором погођен. Био је увређен већ и зато што се све то десило пред људима, јавно и у туђој кући. Рекао је:
„Ако сам са својим пуком заслужио такав прекор, могли сте ми то рећи, као инспектор, још тамо, на самом месту, а не у друштву и на игранци“ — па се онда окренуо и изишао.
Ми смо мислили да је од муке отишао у свој стан, који је био у суседној кући. Али кад се вечера изнела и кад је домаћин послао по њега, он већ није био тамо. Чим је од нас отишао, најмио је кочијаша, само, није отишао у свој пук, него у град Глухов, господину генералу тадашњем ан-шефу, грофу Петру Александровичу Румјанцову. Он је раније био ађутант код Румјанцова, па је сад сигурно отишао да му исприча све што се десило…
Нашем је домаћину било врло мило што смо му дошли у госте. Молио је Шчербињина и све нас да останемо још дан-два, али се Шчербињин није дао наговорити: зато што је хтео да и у другим пуковима изврши смотру. И тако смо се опростили од нашег доброг домаћина. (Али Шчербињин, и поред све своје журбе, није могао прегледати Ахтирски и Остроградски пук. Наступила је Јесен, кише су једнако лиле и зато је морао наредити да се логори распусте). Стигли смо у Харков. Ја сам Шчербињина донде допратио, а онда сам се вратио у пук, у свој стан.
Мени се чинило да ћу у свом пуку остати дуго и да ћу се преко јесени и зиме, после оноликог нашег напора, моћи мало одморити. Бринуо сам се само како да са својим пуковником за времена набавим храну за коње и како ћемо послати официре за нову куповину коња. Најзад смо и то до зиме уредили.
Али човек никад не зна шта га чека и шта све може да му се деси, и зато треба да буде на све спреман — па било на добро или на зло. Не треба се зато поуздавати у празне наде, него се предати судбини и примити све што она донесе.
Те зиме смо у својим становима слушали да ће један корпус наше војске бити послан у поход преко границе, у пољски део Украјине, и да ће у њему бити и један од наших слободских пукова, али ништа сигурно нисмо знали, пошто наредбе од Војне колегије није било. Дошло је скоро и пролеће и ми смо већ мислили да од свега тога неће бити ништа — кад тек наједном стиже наредба, 1767. године, фебруара месеца, да Ахтирски пук са генералом Подгоричанином има да крене за Кијев, где ће од генерал-губернатора добити наређење о даљем маршу.
Подгоричанин је имао чин генерал-мајора, али још се увек водио као командант Ахтирског пука. Његов потпуковник, козак Бојарски, отишао је због старости у пензију, тако да је у Ахтирском пуку било једно потпуковничко место празно.
Подгоричанин је изјавио у свом акту пред тај поход да ће он као генерал-мајор зацело имати више пукова у својој команди и да зато неће имати времена да управља Ахтирским пуком, него да тражи да дође неко ко ће по старешинству бити иза њега а коме би могао поверити управљање пуком, и да зато моли да се у његов пук постави један потпуковник из слободских хусарских пукова. Уз тај акт послао је и Шчербињину писмо (како сам касније дознао), и затражио да управо мене постави.
Ја се нисам надао премештају и за поход нисам био уопште спреман, кад ми од Шчербињина стиже изненада наредба да као најстарији потпуковник у слободским пуковима имам да пођем с Ахтирским пуком и зато да се кренем што пре и да се јавим генерал-мајору Подгоричанину. У исто време добио је и мој пуковник наредбу од Шчербињина да ме разреши дужности и упути на нову дужност. Сутрадан ме је Подгоричанин известио преко курира да сам упућен у Ахтирски пук, па ако, због краткоће времена, не будем могао одмах кренути, да пођем за пуком главним друмом према Кијеву, јер за три дана пук има да крене.
Страшно сам се ожалостио због те промене, и то не зато што је требало ићи у поход, него што напуштам свој пук, на који сам се толико навикао и за који сам толико труда уложио. Сада је требало прећи у туђ пук, и то не само без икакве користи него још поднети и трошак око промене униформе према боји и кроју тог пука, а још уза све то оставити свог пуковника, растати се с човеком ког сам толико волео и с којим сам се тако слагао. Отишао сам да га видим и да се с њим поразговарам. И он је био врло ожалошћен због нашег растанка. Чак је и заплакао кад ме је видео. Био сам тиме врло ганут, нисам се ни ја од суза уздржао. Спомињали смо како смо се увек слагали и како смо лепо живели, а сад се, ето, морамо растати. Говорили смо како бисмо радосно пошли кад бисмо обојица откуд с нашим пуком кренули, и како нам то не би било нимало тешко. Али променити се није могло ништа. Морао сам се покорити наредби.
Рекао сам да ћу у својој књизи само истину говорити, и зато хоћу да кажем какве је особине имао тај пуковник, Никола Чорба. Он је био правичан и волео је истину. Као човек био је савршен, као војник велики, а уз то је знао свој посао. Имао је можда само једну ману: био је врло преке нарави, што је њему самом највише ишло на штету. — Иначе за њега нико ништа рђаво није могао да каже.
После одласка из Харковског пука морао сам отићи до града Кременчуга, да преведем жену преко Дњепра у Нову Сербију и да оставим ствари код таште. Одатле сам пожурио према Кијеву да стигнем Ахтирски пук. Затекао сам га у Кијеву, марта месеца, деветог дана.
Истог дана јавио сам се генерал-мајору Подгоричанину. Он се обрадовао кад ме је видео и Рекао ми да ћемо кроз два дана кренути за Пољску и сјединити се с корпусом који је већ више Кијева прешао границу и умарширао у Пољску.
Шта је та експедиција значила, он није знао, то се држало у тајности.
Сутрадан смо заједно отишли у тврђаву генералу Војејкову. Тада сам имао част да први пут видим тога господина и да се упознам с њим. Примио нас је врло лепо. Разговарали смо на немачком. Он је био врло учен човек, говорио је више језика. Само, на жалост (а на то је сваки човек осуђен), био је већ у годинама, и није био више у моди. И као што је то већ обично, чим човек пређе педесет година, сматра се да више није ни за шта. Критикују га млади ветропири: те није се старац лепо показао, те није одевен како треба, те говори којешта — и све такве ствари. Тако, ето, мисле многа господа о старим људима, а не помишљају да ће и сами такви бити. Не знају да старом човеку већ и због година и његове службе припада част и поштовање. Стари искусни војник, већ као такав, заслужује сваку похвалу, док регрут нити шта зна, нити шта види. И зато треба да старог војника у свему слуша и да се користи његовим знањем, а не да се ослања на књигу коју носи у џепу, и да из књиге учи како се ратује — а таквих сам се ја нагледао. Такви уображавају да све знају, мисле да могу постати одмах команданти, а заправо не умеју ниједну стражу развести. Немају никаква искуства, падају из грешке у грешку, али се још из детињства труде да што пре науче картање и друге којекакве игре, и да критикују старце, као што је, на пример, тај уважени господин Војејков, о коме говорим.
Кад сам, дакле, дошао Војејкову, он ме је задржао на ручку. За столом сам седео уз једног мог млађег познаника, који је већ имао потпуковнички чин. Он је критиковао разговор Војејкова и, шанувши ми на уво, назвао тог ваљаног господина неприличним именом. Ја сам се зачудио и рекао му: „Слушај, да ми ниси познаник и пријатељ, ја бих те за те речи добро нагрдио. Како ти је само дошло на памет да ружиш старог тог господина?“ Он се после застидео и извињавао. Само се, каже, шалио.
После ручка смо прешли у друге собе и мало поседели, а онда је генерал-губернатор позвао секретара, па га је одвео на страну, нешто му рекао и овај изишао. После пола сата вратио се с писмима у рукама. Генерал-губернатор је узео писма и отишао у свој кабинет, а онда је позвао и Подгоричанина. После једно четврт сата изишао је Подгоричанин са савијеном хартијом у руци. То је била поверљива наредба коју му је генерал-губернатор дао, заједно с упутством куда ће с пуком ићи. Кад сам је ја касније прочитао, видео сам да одлазимо у пољску Украјину, до места Житомира, и да се тамо сједињујемо с генерал-мајором Петром Кречетњиковом, командантом корпуса. За Подгоричанином изишао је и генерал-губернатор. Опростили смо се с њим и вратили се у наш стан у Подолу.
То исто вече објављен је пуку покрет и сутрадан смо кренули. Генерал-губернатор гледао је из тврђаве како одлазимо. Тог дана смо прешли границу и ушли у Пољску, где смо у првом селу преноћили. То је било 1767. године.