Део 3, Предговор
Колико човек може мука и невоља у свом животу поднети и како нема моћи да спречи оно што му је суђено!
У прва два дела ове моје повести испричао сам где се и шта се све са мном збило и описао све своје срећне и несрећне доживљаје. И свако би рекао да је свега било већ доста. Али не! Немоћни човек мора и даље сносити што му је писано и ићи путем којим га судбина води.
Увек сам сматрао за своју прву дужност да у служби владаоцу будем ревностан и усрдан, и сад, кад сам пошао у рат (о коме ћу причати у овом делу књиге), служио сам главним командантима у важним и поверљивим пословима.
Тај рат, који је вођен с намером да се уреди Пољска, ми смо у почетку осетили само као велики, тежак и усиљен марш с једног краја Пољске на други. Затим је убрзо створен савез („конфедерација“). Њих је било два. Први, у корист Пољске, уз сагласност Русије, и други, већ идуће, 1768. године, створен у Украјини, непријатељски расположен спрам Руса, назван „Барски“, под турском заштитом, због ког је цела Пољска букнула и довела се до несрећног крвопролића. Због тих догађаја окупиле су се у пољској Украјини гомиле разбојника, названих „гајдамаци“. Ти гајдамаци чинили су страхоте. Убијали су по домовима и друмовима и Јевреје и Пољаке, па су код места Балти почели упадати и у татарске границе. Због тога је дошло до страшнога рата између Руса, Турака и Пољака. Тај рат је трајао неколико година — али о њему ћу причати касније.
Ја сам, још од своје младости, већ по изласку из школе, волео да водим белешке о свим важнијим догађајима за које сам дознавао, а исто тако и о свом личном животу. С тим сам почео још у својој правој отаџбини, Ћесарској (о томе сам у прва два дела ове моје књиге опширно говорио), а после сам, и кад сам се преселио у Русију, наставио с том својом навиком и бележио из године у годину, свакодневно, све догађаје, и тако сам дочекао, по доброти свевишњег, да ми се накупи повише таквих свезака. И да ми не пропадну без трага и гласа, решио сам да из њих, по историјском реду, створим својеручно једно дело које ће можда неко данас-сутра са уживањем читати. Пустићу се у описивање догађаја као да пловим по широком мору. Причаћу и о себи и о рату, који сам поменуо и у коме сам имао част и сам да учествујем и своју дужност вршим. Тај рат је вођен с великим замахом и био пун догађаја вредних помена. Изнећу опширно узроке и последице тог рата и објаснити то излагање манифестима и документима.
Две најјаче и најмоћније државе повеле су рат, то јест, отоманска Порта нарушила је мир и објавила Русији рат. И тако се отворила позорница догађаја на суву и на мору, на очи читавог света. Нећу се преварити ако кажем да од Александра Великог још нигде није било таквог рата какав је Русија повела и сама водила. Црно и Средоземно море, Африка, Азија и обале Египта сведоци су томе. Европа не може рећи да је чим било помогла Русији. Она је остала мирна у гнезду своме и са стране је са мржњом посматрала желећи добра руском непријатељу.
Алжир и Тунис су се ужаснули видећи флоту са руском заставом која је прошла поред Европе и дошла до њихових обала, спремна да проспе ватру, са подигнутим мачем према Средоземном мору. А шта ће тек рећи Архипелаг и Мореја, који су гледали како пропада и гори читава турска флота код Чесме. Зар то нису била јунаштва којима треба да се диви читав свет и која су Русију увенчала сјајним ловоровим венцима?
Видећемо даље какав се рат водио и на суву у Молдавији, Бесарабији, у Влашкој, на обе стране Дунава, на Криму, на Кубану и у Грузији. Страшно велики простори тих земаља били су прекриљени руском војском, која је свуда односила победе над непријатељем. Говорићу о важним и многобројним биткама, а још ће их много остати на којима се нећу задржавати, јер их је било безброј.
Нећу ништа увеличавати. Нећу једну страну хвалити, а другу кудити. Бићу правичан и причаћу онако како је било и како ми је познато.
Нико не може рећи за Турке да нису били храбри, али они нису били навикнути на послушност и ред, а о дисциплини да се и не говори. Понеки је од њих ишао у рат зато што је био прави јунак, али понеки једино ради плена или које било друге користи, и такви су остајали у армији само док им не досади или им се нешто неугодно не деси, а онда су тражили начина да умакну. Ни команданти им нису били вешти ни способни (а били су преко мере охоли), и зато су често имали велике губитке.
У том рату, од почетка до краја, провео сам осам година. Био сам прво потпуковник и командант пука, а онда сам произведен за пуковника. Командовао сам над хусарским пуком, а често сам под својом командом имао и део коњичких и пешадијских пукова. И муке сам поднео велике.
Моју службу су признавали команданти и одавали ми велику част и хвалу. Због тога сам се удостојио да примим својеручно писмо велике царице Катарине Друге и за мој рад, у знак њене царске благонаклоности, удостојен сам војним Орденом великомученика и победоносца Георгија.
После свршетка рата са Турском и мог повратка у Русију, учествовао сам у уништењу запорошке сече, 1775. године. Затим сам, се удостојио да добијем села као награду за свој рад, са личним потписом њеног императорског величанства на даровном писму. Наставио сам са службом и дошао до генералског чина, а онда сам, већ као стар човек, после многих тешкоћа, отишао, све под највишом милости њеног величанства, у пензију.