Део 3, Поглавље 1
Рекао сам на крају другог дела ове моје повести да сам 1767. године пошао са Ахтирским хусарским пуком у Пољску, да је у Кијеву генерал-губернатор Војејков дао генерал-мајору Подгоричанину поверљиву наредбу и да смо сутрадан пошли из Кијева, да смо истог дана прешли границу и стигли на ноћиште у првом селу и пољској Украјини, код грофа Шујског.
Одатле смо пошли марта месеца, 14. дана, и продужили марш према малом месту Житомиру, где се цео корпус сјединио под командом генерал-мајора Петра Кречетњикова. Кад смо и ми стигли, генерал-мајор је наредио да се Ахтирски пук настани у одређене станове, близу тог места, и да чека даља наређења.
У тим становима провели смо око две недеље. За то време ја сам одлазио нашем главном корпусном команданту и трудио се да га упознам као човека (он је тада уживао велико поверење). Понекад смо и разговарали, али ја нисам на њему нашао ништа нарочито. Био је добар војник, али без икаквих других знања. Само као руски писац био је велик.
Корпус је затим наставио марш и стигао до града Броди. У том се граду настанио командант корпуса, а пукови су се распоредили по оближњим местима. Ту смо се задржали десетак дана.
У почетку нико није знао зашто смо дошли у Пољску. То је била тајна у коју су били упућени само они којима је експедиција била поверена, а кад је дошло време да се пређе у дејство, корпус је подељен на делове и разаслан на разна места по Пољској, у војводства и срезове. Мене је командант корпуса позвао и, кад сам дошао, дао ми је поверљиву наредбу са упутствима и поставио ме за заповедника посебног одреда, то јест, дао ми је један ескадрон Ахтирског пука и двеста донских козака. Уз то ми је уручио и известан број примерака штампане прокламације на пољском и француском језику. Та прокламација имала је наслов: Декларација о гаранцијама њеног величанства царице Катарине Друге о заштити реда и закона пољских, као и о заштити некатолика настањених у Пољској.
Кад ми је то дао, наредио ми је да пођем што брже могу форсираним маршем у пољску Украјину, у Брацлавско Војводство, у среско место Виницу, одредио ми дан до ког морам тамо стићи и открио ми тајну посла ради ког ме шаље. У исто време имао је тамо да дође и пољски генерал-поручник, пехарник литавски, гроф Потоцки, коме је требало да се јавим и да се о извесној ствари с њим споразумем, а он ће, опет, по свом доласку објавити у том војводству конфедерацију која ће бити корисна за нас. Али, ако се деси да тамо стигнем раније, да о томе никоме не казујем, него да чекам грофа Потоцког, а штампане декларације да раздајем властима по свим градовима и местима кроз које будем пролазио.
Још ми је наређено да, ако гдегод на маршу видим неки збор Пољака или војника или неку војну јединицу, не прођем а да не упитам њиховог старешину какав је то збор и какав му је циљ, па да му онда учтиво и пријатељски посаветујем да војнике пусти нека иду сваки у своје место, а исто тако и да се зборови разиђу и људи пођу мирно својим кућама — и да свима дајем оне прокламације.
А кад гроф Потоцки буде објављивао ту конфедерацију, наређено ми је да будем и ја тамо. Уз то да се на све начине потрудим да господу Пољаке наведем да потпишу све посебне тачке из поверљиве наредбе која ми је дата, али да будем при том обазрив и не дам повода за било какво незадовољство Пољака, да будем с њима љубазан, да правим познанства са старешинама тог војводства, а пошто је та мисија тајна и од велике важности, утолико више да пазим, већ и зато што ћу бити врло далеко од корпуса. „За тако једну важну ствар изабрани сте ви, као поуздан виши официр“, рекао је генерал. „Вама се указује поверење, са надом да ћете све то с успехом завршити — што ће вам касније бити препорука и служити вам на част.“
И најзад, да у војничком погледу будем врло обазрив, да ме не би неки непријатељ с пољске стране потајно напао.
Сва та упутства команданта корпуса дата су ми с наредбом да се што пре кренем на пут. Генерал-мојору Подгоричанину послата је писмена наредба да ми одвоји један ескадрон, а друга је послана донским козацима да ми одмах пошаљу двеста људи, заједно са њиховим старешинама.
Кад сам добио наредбу од генерала и опростио се од њега, седнем у поштанска кола, пођем у пук и стигнем тамо још истог дана, предам генералу Подгоричанину наредбу о хусарском ескадрону и известим га да с тим одредом одлазим у тајну мисију. Подгоричанин је имао чин генерал-мајора, али је и даље био командант Ахтирског пука, и, кад је прочитао наредбу, страшно се наљутио. Мислио је да сам ја ту мисију сам тражио и да ми је жеља да се одвојим од пука, и није хтео да ми да ескадрон, нити мене да пусти, него је написао команданту корпуса одговор и послао га по куриру. Рекао ми је да ме не може пустити у ту мисију, јер сам потребан њему за управљање пуком, а исто тако да не може ни ескадрон одвојити на толику даљину, додавши да за коње он одговара, да од форсираног марша коњи могу испропадати, што би смањило снагу пука. Зато је тражио да се у ту мисију, уместо мене, пошаље један мајор из Ахтирског пука. Пошто у пуку има три мајора, један би од њих могао поћи с козацима, а у његов ескадрон, рекао је, да му се не дира.
Ту је Подгоричанин јако погрешио већ и зато што није имао права да у те ствари улази. И да га је командант корпуса позвао на одговорност, он би настрадао. Али командант га је само укорио и наредио му да ме што пре с ескадроном пошаље.
Подгоричанин ме је после тога укора морао пустити, али ме је пустио преко воље и само се бадава замерио команданту. Није ни сањао да ће му се ускоро с тим истим циљем и други ескадрони разићи и да ће на крају остати само с једним јединим ескадроном и музикантима.
Ја сам сутрадан рано изјутра кренуо из малог места Зборова (тако се звало место где нам се налазио пук) и пошао на пут. Нисам имао појма ни куда да пођем, ни како да нађем то Брацлавско Војводство и место Виницу. Да питам неког, било ми је забрањено. Морао сам да сам пронађем пут и да пазим да се о моме маршу ништа не сазна. Зато сам био приморан да се помажем и мапом. По њој сам могао видети на којој страни и на ком степену лежи Брацлавско Војводство и та Виница. Ишао сам с почетка од места до места, држећи се главног друма, али никако нисам могао да погодим то што тражим; Хоманова мапа, коју сам имао, није била сасвим тачна.
Једног дана, пред вече, наиђем у неком селу на једну пруску јединицу, уз коју је био хусарски капетан. Ишао је са купљеним коњима из пољске Украјине и Татарске, из места Балти. Кад сам за то сазнао, зауставим се, једно, да нахраним коње, а друго, да се поразговарам с тим капетаном. Рекао сам му да и ја идем да купујем коње по пољској Украјини и молио га да ми покаже своју маршруту, да видим у којим је местима све био.
Тај добри официр извади одмах своју бележницу и показа ми све украјинске градове и села, а уз остало и Брацлавско Војводство и место Виницу, што је мени једино и требало. Имао је забележену чак и раздаљину у миљама од једног места до другог.
Ја сам ту маршруту, по његовој дозволи, преписао и тако сам сад имао тачно означен пут. Опростио сам се с њим и пошао даље још то исто вече и провео у путу целу ноћ.
Ишао сам форсираним маршем због краткоће времена, јер ми је рок био одређен. Нисам нигде остајао на ноћишту, одмарали смо се само по два-три сата док нам се коњи не нахране, а давао сам им зоби за цео дан, и настављао опет с путом дан и ноћ. Коњи су ми били тако пропали да сам неке морао да одбацим и узмем друге за хусаре који су остали без коња.
Кад смо прешли већ пола пута, дознам од крчмара, Јеврејина, код кога смо се задржали да нахранимо коње, да се испред нас, у граду Латичеву, око миљу и по пред нама, сабрала множина пољске шљахте и да је уз њих и војска, али није умео да ми каже зашто су се сабрали и шта то значи.
Забринуо сам се кад сам то чуо, али како је то било пред вече, останем ту да преноћим. То место нисам могао заобићи, а да сам ноћу упао у њега, направила би се узбуна.
Изјутра, чим је свануло, наставио сам с маршем и кад смо се приближили том месту, застанем у једној крчми. Запитао сам крчмара ко је старешина у том граду, како се зове и да ли је код куће, а он ми одговори да ту сад има много господе, али ко је најстарији, он не зна.
После таквог одговора нисам имао зашта да грубим време. Морао сам што пре сазнати што се та скупштина састала. Зато сам одмах послао мог официра к њима да им каже за мене да, као, пролазим кроз украјинска места са својом јединицом ради куповине коња и да сам се у том месту мало задржао ради одмора. Још сам му рекао да им каже да бих к њима свратио, ако имају слободног времена, имао бих да известим њихову скупштину о нечем што ће им бити од користи (под тим сам мислио на ону декларацију, а уједно да сазнам зашто су се искупили). Уз то сам му још наредио да обрати пажњу кад пролази градом, да ли има на улицама војске и колико.
Мој официр је отишао са два хусара, а ја сам остао да га сачекам. Ускоро се вратио и известио ме да је у једној кући видео много сабране шљахте, да се тамо јавио и да су га пустили унутра. На моју поруку одговорили су да ће им бити мило да ме виде и да су ради да чују ту новост што им доносим. Војске је, рече, на улицама доста видео, али то је била војска појединих племића, разноврсно обучена (већ по њиховом обичају: понеки племић нема ни два капута, а држи неколико жолнира) — а редовне војске није видео.
Узмем одмах са собом једног официра, једног подофицира, два хусара и два козака те пођем у град на ту скупштину. Кад сам ушао, примили су ме на изглед врло лепо. Затекао сам их све за једним великим столом, али били су тако охоли да ниједан није хтео са столице да се дигне. Ја приђем челу стола, мислећи да ће ту сигурно седети најстарији. Видим, седи један свештеник, с великим крстом о врату, поред њега с обе стране опет два свештеника, а остали све сами пољски панови. Запитао сам коме треба да се обратим и ко је на том збору најстарији. Један ми одговори, показујући оног с крстом (ког назва каноником), да је он најстарији. Показа ми и једног од председавајућих, ког назва пан поручник Речи Посполите1, „а ми други сви смо једнаки: шљахта и панови овога среза“.
Ја сам им рекао да пролазим кроз пољску Украјину ради куповине коња, а уз то, рекао сам, имам и наређење да уз пут кроз градове и среска места раздајем нову декларацију њеног императорског величанства царице руске Катарине Друге о гаранцијама које ће бити на корист свим грађанима пољске државе. „Ево једног примерка“, рекао сам и пружио га оном ког су назвали пан поручник. Он га узе и предаде га канонику, а овај устане са столице, што су и други учинили, и поче га читати наглас. Кад га је прочитао, сви су се задивили и рекли: „Та би, дакле, декларација значила да и даље остајемо слободни.“
Није ми било потребно да с њима о томе водим дуже разговоре. Мени је било важно да сазнам нешто о њиховој скупштини, да сазнам ради чега су се ту састали, али нисам могао да им тек тако поставим то питање — морао сам да чекам згодан тренутак.
Међутим, цела је скупштина поустајала јер је било време ручку — у другој соби био је већ постављен сто. Како сам се највише разговарао с каноником, он ме је позвао да останем с њима да ручам, и ја пристанем.
Сели смо за сто. Мене су наместили до каноника и тако сам за ручком имао прилике да с њим наставим разговор. И мало-помало скренем ја разговор на њихов збор. Похвалио сам њихов обичај да се о свему договарају и саветују.
„И сад сте се“, рекао сам, „сигурно састали да се о нечем посаветујете“ — а он ми на то одговори: „Састали смо се ради црквених послова; овде је постављен темељ за нову цркву, па треба да се договоримо колико ће ко дати за њено подизање, а сутра се већ сва шљахта разилази својим кућама.“
Кад сам то чуо, мени је било доста. Више нисам ништа испитивао, био сам за путом.
После ручка се опростим од свију, одем у свој одред и продужим одмах наш марш.
Сутрадан сам имао да прођем кроз град Межибож. Стражар на капији хтео је да ме задржи, али ја сам му рекао да имам нешто у том граду да објавим и да се нећу дуго задржати. Запитао сам затим подофицира ко је начелник града и да ли је код куће, а он ми одговори да тај град припада војводи Чарторијском и да он ту има свог начелника, комесара и економа. Распитао сам се код њега и за друго што ми је требало, па онда уђем у град, задржим се на тргу и пошљем једног официра у двор да преда комесару царску декларацију, а затим без задржавања изиђем на другу капију и продужим марш.
Пролазио сам још кроз нека места, па и у њима растурао декларацију, и најзад стигнем у Виницу, дан пре одређеног рока.
Виница је среско место у Брацлавском Војводству, а припада старости Чесновском, који се баш тада налазио тамо. Задржао сам се на улазу у град и послао официра старости у двор да ме пријави и да му каже како намеравам да се ту са својом јединицом одморим неколико дана, и да хоћу у околини да потражим коње за куповину, па га зато молим да ми дозволи да ту останем, да нареди да ми се на крају вароши нађу две-три шупе где бих сместио људе и коње и да ми се да фураж за први мах, за новац, а од сутра бих га ја већ сам набављао.
На тај мој захтев или, боље рећи, молбу, он је био тако нељубазан да ми ни једно ни друго није хтео дати. Изговарао се да је то место мало, да се сада због судских послова састала у њему велика скупштина шљахте и да су сва дворишта заузета, а фураж ми исто тако не може дати, него ме шаље да са својом јединицом пођем у друго неко место и нађем што ми треба.
Такав ми одговор није био по вољи и зато му и други пут пошаљем, сада капетана, и замолим преко њега да велможни пан староста буде тако добар да нареди да ми се помогне и изиђе у сусрет, да ћу за све готовим новцем платити, по цени коју он одреди. Пан староста је ту другу молбу једва примио и наредио да ми се да фураж, а за шупе је рекао да их потражим сам и да се о томе договорим са самим сопственицима. Све сам то у тишини посвршавао и у три шупе, на крају вароши, распоредио своје људе.
Капетан ког сам послао старости прошао је кроз град тамо и натраг, а кад се вратио, испричао ми је како је по улицама и двориштима видео доста пољске шљахте и војске. Задржавали су га, рече, уз пут, питали га зашто је дошао и шта ће ту и пропраћали га грубим речима.
„Ја се на то нисам обазирао“, рекао је мој капетан, „иако сам тешко подносио њихову грубост (из почетка су сви били такви), савлађивао сам се и пуштао их нека пролазе, нисам хтео ни у какав сукоб да улазим, него сам се чак трудио да будем учтив и љубазан и на речима и у опхођењу, и тако сам их смиривао.“ (Пољаци су људи колико горди толико и меки кад неко уме с њима, а кад су у невољи, знају да буду и врло плашљиви).
Тај дан сам провео на миру; стражу сам поставио, војнике нисам никуда пуштао, а раширио сам глас да сам дошао ради куповине коња. Најмио сам чак два Јеврејина и дао им нешто новца да оду у оближња места да траже коње, а друга два да ми за јединицу набаве већу количину меса и хлеба. Ови су се тога примили. Наплаћивали су, додуше, двапута скупље, али био сам у невољи и другог излаза нисам имао. А касније, кад су становници тог места видели како за све добро плаћам, почели су и сами доносити што имају, тако да смо имали свега и сувише. На пољани, испред нас, створила се права пијаца, и без тешкоће смо могли набавити све што нам је требало.
Живим у Виници већ два пуна дана, а о пехарнику литавском, грофу Потоцком, још ништа не знам. Да питам за њега, нисам смео, јер бих тиме могао све покварити. И тако сам у великој бризи проводио време и већ смишљао да пошаљем главном команданту курира, да га о томе известим.
Трећег дана пред ноћ дође ми један пољски господин на каруцама, са слугама богато опремљеним. Он ми рече да је био на збору у том месту и да се сад враћа кући. Кућа му је једно две врсте удаљена, а село му се зове Петничани. Господин ми се представио као заставник Брацлавског Војводства. Презиме му је било Грохолски. Он ми се учинио врло љубазан. Причао ми је како се познаје с многом руском господом и како живи с њима у пријатељству, па би желео, рече, да и мене међу њих уброји. На крају ме је позвао да му сутра дођем на ручак и ја сам му обећао да ћу доћи, и тако смо се растали.
После његовог одласка, касно увече, дошао ми је један пољски официр у немачкој униформи, увијен у огртач, инкогнито. Немачки је говорио одлично. Молио ме је да се насамо разговоримо. Изишли смо на двориште и, у шетњи, ја сам га запитао шта хоће и ко је, а он ми је одговорио да је капетан, да му је презиме Мјелецки, да је у служби код кијевског војводе, грофа Потоцког, коме, рече, припадају сва околна села и овдашњи двор, да гроф има и своју војску и да над њом командује он, Мјелецки, у грофовом двору у Браили.
Кад ми је о свему томе дао обавештење, извадио је запечаћено писмо и пружио ми га, са речима: „Дошао сам овамо тајно, ноћу, да ме нико не види. Писмо је од пехарника литавског, грофа Потоцког, који је блиски род мом господару, војводи кијевском. Гроф је послао ово писмо по куриру с наредбом да вам га предам лично у руке, да о том ником не говорим и да његов долазак држим у тајности. Гроф је сада у Подолу, у свом селу. После далеког пута из Варшаве, одмориће се тамо три-четири дана, а вас унапред обавештава о свом доласку.“
Та вест ми је донела извесно олакшање јер сам због грофовог недоласка био помало узнемирен. Узмем писмо, али како је напољу био мрак, нисам га могао прочитати, него позовем капетана у свој стан, који је био у једној од крајњих сеоских кућа. Наредим да ми се донесе видело и почнем га читати; било је на немачком.
Гроф пише лично мени, наводећи ми и чин на адреси. Он је знао да ћу ту бити и да сам потпуковник, јер га је о томе пред полазак обавестио наш опуномоћени посланик, кнез Репњин, у писму ми јавља да се налази у свом селу, а уједно ми напомиње да је у Виници заказана скупштина, и да је сада ту сва пољска шљахта окупљена ради решавања неких судских питања, али, пошто он мисли да се та питања могу брзо решити, требало би замолити ту господу пре него што се разиђу (само врло обазриво) да своју седницу одложе за четири дана, „а дотле ћу и ја стићи у Виницу“ — писао је гроф, и нагласио ми да о његовом доласку ником не говорим.
Капетану нисам рекао шта ми гроф пише, али, пошто ми је донео писмо, сматрао сам га за поверљивог човека, па сам отпочео с њим разговор. Питао сам га ко је најважнији на тој великој скупштини шљахте и ко се тамо највише слуша. Он ми је одговорио да шљахта највише поштује старога кнеза Четвертинског и заставника овог војводства, Грохолског. Они су, рекао ми је, скоро увек у свему први.
Чим сам то чуо, сетио сам се да ће то бити онај исти Грохолски који ме је позвао на ручак, и одмах сам помислио да ће ми згодно доћи да сутрашњи разговор употребим у своју корист.
Капетан се није дуго задржао, морао је да се жури. Имао је целе ноћи да путује да може припремити све за грофов долазак. Запитао ме је само какав ће одговор однети, а ја сам му рекао све што нека каже грофу да ћу се потрудити да извршим што ми је у писму поручио и још да му каже да молим да ме о свом доласку извести неколико сати раније. Капетан ми је рекао да ће све то учинити, и онда је отишао.
После капетановог одласка стао сам да размишљам како да приђем скупштини са захтевом да се њене седнице одложе, а да то ипак не буде неповољно примљено. Те ноћи нисам скоро ни спавао, само сам мислио како то да изведем. Најзад сам одлучио да се обратим заставнику Грохолском. Изјутра, одмах после шест, пошаљем му официра с молбом да буде тако добар и сврати за часак код мене кад буде одлазио у скупштину, јер имам нешто важно да му кажем. Мој официр је отишао и брзо се вратио, с одговором да је заставник обећао да ће свратити.
Шетам по дворишту, чекам заставника, а у глави смишљам шта све да му кажем и само изгледам хоће ли скоро наићи. Прошло је било већ девет кад је стигао и стао пред моју капију. Пошао сам му брзо у сусрет. Он је изишао из каруца, пришао ми и љубазно ме запитао шта наређујем. Ја сам на ту његову учтивост одговорио да нема никаквог наређења. Рекао сам му:
„Чим сам вас први пут видео, драги господине, закључио сам да ћу у вама наћи пријатеља и мислим да се у томе нисам могао преварити. Зато ћу вам рећи да је мој долазак овамо у вези с једном ствари од великог значаја и користи за вашу државу. Само вам не могу одмах поверити у чему је ствар. Прво треба да проучим и средим нека акта, а за то ми треба још четири дана. Али пошто је потребно да сва шљахта буде тада присутна, а сада је сва на окупу, најбоље би било да се ваша расправа о судским питањима, која би се могла врло брзо завршити, одгоди. Зато вас молим, кад сада одете тамо, одложите седницу за четири дана и о томе обавестите све учеснике.“
Кад сам то заставнику рекао, он је оборио главу и замишљено ћутао, а онда ми је одговорио: „Ваш захтев је везан помало са тешкоћама и ја не знам хоће ли се то моћи извести. Ви и сами знате како наша шљахта чува своју слободу, а и људи су разни… Зато, да не би било неког отпора ако ја вашу жељу објавим, било би боље да између десет и једанаест сати пошаљете у скупштину неког од својих официра да то објави, а што се мене тиче, ја сам спреман да вам помогнем.“ — С тим је отишао.
Нисам ни могао ништа друго да урадим, а заставников савет изгледао ми је чак и добар. Позвао сам, дакле, свог капетана и рекао му да после десет сати оде у скупштину, и поновим му неколико пута речи које ће тамо имати да изговори. „Послан сам од свог команданта да племенитом збору Брацлавског Војводства, овде сабраном, саопштим његову молбу да будете тако добри и одложите решавање ваших судских питања за четири дана. Наш долазак овамо у вези је са стварима од значаја и користи за читаву вашу државу. Али ми вам не можемо одмах то објавити. Нама треба још четири дана док не средимо сва наша акта.“
Капетан је отишао и по мом упутству пријавио се скупштини. Одмах су га пустили унутра. Он је рекао господи члановима зашто је послан, а даље је ишло овако. Први је устао заставник Грохолски, обративши се скупштини овим речима: „То бисмо могли да учинимо да видимо у чему је ствар.“
С тим су се и остали сложили и мени поручили да пристају да се до тог рока одложи седница.
Кад се заставник Грохолски враћао кући, није код мене свратио, него ми је послао човека с поруком да ме очекује на ручак и да ће послати кола по мене. Замолио ме је само да поведем са собом још неког официра.
Мало после стигла су кола с јахачем напред, и тако ја с мојим капетаном и поручником кренем. Дочекали су нас он и његова жена врло лепо.
Сто је био богато постављен, све са сребрним посуђем. За време ручка свирала је његова дворска музика. Кућа му је била зидана у старинском стилу. Врт му је био уређен, а иза врта велика шума.
После ручка шетали смо по врту и шуми и разговарали. Домаћин нас је почастио пићем, али без приморавања. Пио је колико је ко хтео, што код друге господе Пољака ретко бива. У разговору, господин заставник је показивао врло велику радозналост за моју мисију и зато је прво околишно наводио разговор не би ли шта дознао, али кад је видео да ја прелазим преко тога и скрећем разговор на другу страну, запитао ме је отворено, дајући ми поштену реч да о томе неће ником говорити, него да ће ми, ако затреба још и помоћи.
Одговорио сам му: „Молим вас да ме данас ништа не питате, али будите уверени да ћете ви бити први који ћете ту ствар сазнати. Стрпите се само још за четири дана, а можда неће ни толико трајати, а сада вам не могу ништа казати.“
Он је и даље настојао да настави тај разговор и ја, да га не увредим, морао сам да се удаљим, а на растанку сам му казао: „Не љутите се, драги господине, што се не могу дуже задржати. Морам вас оставити да своја акта средим“, и онда се вратим у своју јединицу.
Сутрадан распрострем око себе којекакве хартије, да Пољацима који дођу изгледа да сам у послу и да немам времена за разговор — јер Пољаци су људи радознали и желе све да знају. Рекао сам им: „Ето, баш сам почео да припремам акта која ћу изнети пред вашу скупштину, зато сам и тражио онај рок од четири дана.“
На тај начин сам се спасавао од њихових посета, јер су ми они једнако долазили. Једна је група излазила, а друга већ улазила, и сваки је од њих хтео да зна узрок мог доласка. И да су то били људи од реда, лакше бих изишао с њима на крај, али то су били скоро све сами голаћи, дворани, неки чак и пијани. Тек се скупе, уђу и почну с којекаквим питањима која овде не могу да унесем. Скоро сви ме питају да ли сам прави Рус, да ли Русија има много војске, и да ли ћемо им дати скоро Кијев, или ће га они сами узети, и још много којекаквих глупих питања, која су ми постала већ досадна. А да их не пустим себи. нисам ни то могао, него сам морао с њима још и лепо. И онда сам, под изговором да имам посла, разгледао оне хартије око себе и седео над њима не радећи ништа само да се отарасим тих гостију. У томе сам провео три дана.
Четвртог дана су просто навалили на мене. Скупштина ми је послала изасланика и тражила да им дам одговор: хоћу ли им тог дана саопштити оно што сам обећао. Они су своју седницу одложили на моју реч за четири дана и сад хоће да знају у чему је ствар — иначе ће одмах заказати поново седницу и, кад заврше посао, разићи ће се кућама. Ја сам одговорио да још нисам завршио извештај, али сутра ћу сигурно доћи у скупштину и донети га.
На тај начин сам испратио изасланика и остао забринут, не знајући шта ћу и како ћу, и онда решим: ако тог дана и преконоћ не стигне никаква вест од литавског пехарника, да му пошаљем курира с писмом и јавим му да скупштина намерава да се разиђе, а за то време да учиним други потез да их задржим бар још један дан, то јест да сутрадан одем у скупштину и да им дам један од оних примерака царичиног манифеста, да се на тај начин некако пред њима оправдам. Откако сам дошао, ја о том манифесту још ником ништа нисам говорио, јер је њега требало да објави на скупштини шљахте сам пехарник, гроф Потоцки, као маршал нове конфедерације.
Напомене
- Државе пољске.