Део 1, Поглавље 1
Дошао сам на свет, како су ми родитељи казивали, 14. септембра 1731. године. Отац мој Стефан, син Гаврила Пишчевића, потицао је из старе племићке породице, као што се из родослова јасно види. Имао сам браће и сестара и млађих и старијих. Било нас је четрнаесторо деце. Ја сам био четврти по реду. Од родитеља сам добио добро васпитање. Кућа у којој сам се родио била је у Славонији, у малом месту Шиду. То је место припадало тадашњој Подунавској ландмилицији. Мој отац је био капетан и заповедник тога места.
Ја сам био још одмалена, пре него што памтим за себе, по причању моје мајке, веома жив. Родитељи су ми се трудили да ме што боље упуте у науке и зато су ме већ у петој години почели учити читању и писању мога славенског матерњег језика. Имао сам учитеља код којег сам, с почетка, имао успеха као и сва друга мала деца. Азбуке сам се прихватио с вољом и, што даље, ишло је све боље. И тако сам дошао до своје осме године, а онда су ме родитељи одвели у град Петроварадински Шанац моме ујаку, вишем капетану Секули Витковићу, који се те године био ту доселио и примио команду над пуком Подунавске ландмилиције. У том граду била је школа, ради које сам био и доведен. У њој сам продужио учење матерњег језика, а затим прешао и на латински. Ту сам стао често побољевати, па су ме родитељи због тога вратили кући, где сам провео неколико месеци. Због болести сам доста изгубио у учењу, а нарочито у латинском. Али, како сам ускоро прездравио, наново су ме одвели у Петроварадински Шанац, па сам наставио где сам стао и успео да допуним и постигнем све што сам изгубио. У то време је мој ујак, виши капетан Секула Витковић, по службеној потреби, прешао био у престони град Беч, па су моји родитељи и мене с њиме заједно послали тамо ради немачког језика. Тамо ме је ујак дао у један пансион. Он се у Бечу задржао близу пола године, а кад је добио чин потпуковника, вратио се натраг кући, а ја сам ради учења остао тамо три године. Учио сам вредно и постигао у немачком прилично. Лако сам говорио, читао и писао, а уз то сам научио и играти и цртати. Учио сам и аритметику, а почео се и у геометрији сналазити. Међутим, мати ми се јако разболе од жалости што су јој деца, моја млађа браћа и сестре, помрла, и, како сам јој само још ја остао, послали су по мене и довели ме кући.
Мати се јако обрадовала моме доласку, а кад су још она и отац видели да већ добро владам немачким и да преводим разна немачка писма, као и наредбе које је мој отац добијао од команде, били су још радоснији. Тако ја проведем код куће четири месеца бавећи се читањем и писањем. За то време мати ми је мало прездравила и зато реше она и отац да ради усавршавања у започетим наукама не губим своје младе године и драгоцено време, па ме отац одведе у град Сегедин да ме упише у тамошњу гимназију, у којој су се предавале разне науке. Та је школа била под управом духовног реда званог пијаристи. На писмену молбу мога оца старешини школе да ме прими као ђака одговорено је да се у ту школу не примају господска деца друге вере сем римокатоличке и зато могу бити примљен само ако отац пристане да ја пређем у ту веру, иначе не. Мој отац се на то нашао веома увређен, и не знајући шта друго да чини остави ме у том граду једном немачком учитељу у пансион и врати се кући. Учитељ ми је био добар човек, и знао је све науке. Он ме је, ради усавршавања у немачком језику, највише учио и исправљао у правилном говору и писању, а исто тако ме је упутио и у све гране математике. Код њега сам био као код своје рођене куће. У том граду и код тог учитеља провео сам годину и по дана, а онда је дошао отац и одвео ме кући с намером да ме да на праксу у осечку тврђаву, у канцеларију врховног заповедника, ради изучавања судске и војне администрације, на немачком језику. То је учинио због тога што ми, Срби, већ по својој природи, немамо ни за шта друго толико склоности колико за војну струку. И тако, да бих што пре започео своју војну каријеру, отац ме је, без одлагања, одвео тамо. (Та се тврђава налази у Славонији). Кад смо стигли, отац се пријавио врховном заповеднику, маркизу де Гвадањију, и изјавио да би желео да ме приме на праксу. Чин за мене није никакав тражио. Тражио је само да тамо проведем извесно време, приватно и о свом трошку. Врховном заповеднику се то допало од мога оца, па је обећао да ће му учинити по вољи.
Истога дана повео ме је отац у канцеларију главног директора, који је водио судску и војну администрацију. Звање и име му је било хофкригсратконцепист фон Малер (тај се чин тамо много цени, а значи: виши секретар војног савета). Тога господина је мој отац поодавно већ познавао. И њему је саопштио своју жељу и додао да је врховни заповедник већ упознат с тиме, а уз то је замолио главног директора да ме прими на стан и храну, јер, пошто он управља канцеларијом, ја бих, станујући код њега, најбоље ушао у послове. За ту његову доброту отац би му, вели, био врло захвалан и сматрао би га целога живота за свог пријатеља. Тај господин је очеву молбу с готовошћу примио и узео ме к себи.
После тога стигла је наредба од врховног команданта да се примам у службу, и мој се отац сав радостан вратио кући.
Господин фон Малер ме је држао не другачије него као свог најрођенијег, и ја сам много користи, у свом учењу, од њега видео. Јели смо увек за истим столом, а соба ми је била одмах поред његове. О празницима ме је увек водио врховном заповеднику, и дешавало се толико пута да сам тамо остајао на ручку или вечери. Често ме је водио и увече кад пође некуд, код тамошње господе, или на бал, а понекад о празницима и изван града, у природу, где су и друга господа долазила на провод. На тај начин давао ми је прилике да се научим опхођењу с људима и да се тако просветим.
Отприлике после годину дана господин фон Малер добио је наређење да иде у Беч, где му је било дато друго, више место, што он и учини.
Ја сам га испратио до прве станице, а он ми је уз пут говорио: „Ја“, вели, „драги мој Симеоне, одлазим, ни сам још не знам куда, али овамо се више зацело нећу вратити и зато те“, вели, „саветујем да о мом одласку обавестиш оца па он нека одлучи шта је боље: или да те остави у канцеларији или да те води кући.“
И тако, испративши мога господина фон Малера и опростивши се од њега са сузама, вратим се у град и напишем оцу да сам сам остао и да је господин фон Малер отишао у Беч. После неколико дана дође отац и рече да ће у рат против Француза и да је рад и мене са собом да поведе.
Истога дана отишао је врховном заповеднику да му захвали на великој милости и да му каже да иде у рат на Французе и да намерава и мене да поведе са собом.
„Нека ми“, рече, „син види света а, и иначе, већ према нама својственој природи, не остаје му друго него да се почне привикавати на војну службу и тако започне своју каријеру.“
Врховни заповедник похвали веома ту одлуку мога оца и разреши ме дужности.
Ускоро после тога, исте те 1744. године с пролећа, поче се сакупљати царска армија, излазећи из својих зимовника, под командом принца Карла Лотариншког. У тој војсци био је и један пук Подунавске ландмилиције.
Да задовољим радозналост читаоца, описаћу каква је војска тада била. Та Подунавска ландмилиција имала је две хиљаде војника, пешака, али цела није ишла у рат. Велики део војске остао је на својим местима да чува границу од турске стране. У рат је пошло свега осам стотина људи. Истина је да су то били одабрани људи, али нису сматрани као редовна војска, иако су боље подносили војне тегобе од других. Они су имали своје сопствене униформе, пушке и муницију, и одржавали на свој трошак све те ствари у реду. Према својим привилегијама били су слободни од пореза, али су зато као војници били дужни да сами себе издржавају — на шта су они најдраговољније пристајали. Осим пушке и муниције имали су још и сабљу, два пиштоља који су им висили, у малој кожној футроли, с леве стране о појасу, и нож пола аршина дуг. Све се то одржавало у највећем реду. Сваки је над својим стварима водио надзор и сјајем свог оружја поносио се један пред другим.
Униформе су им биле обичне; у њима су и код својих кућа ишли, али биле су доста добре, и све истога кроја и боје. На глави су носили црне чакове, са кратким опсеченим крилима; неки официри имали су та крила оперважена сребром. И мој први чаков био је такав, само, ја сам на њему имао и белу перјаницу. То је тако лепо изгледало да је свако ко год је имао могућности гледао да тако нешто и сам себи набави. Али, било је официра и са клобуцима.
Кад су Французи, у борби, први пут видели ту славонску војску и Тренков пук састављен од шумских разбојника, назвали су их пандурима, и то им је име и остало. После су их и други, не знајући право значење те речи, тако називали. То је, међутим, била грешка, јер реч пандур заправо не означава војника. Пандури се држе у Славонији у цивилним надлештвима за чување страже по тамницама, за прикупљање пореза, провијанта и фуража, а по селима их и спахије држе као ноћне стражаре. И они носе сабље, пушке и пиштоље и исто одело као и војници. Уосталом, у Славонији се сви људи тако облаче.
А сад да се опет вратим натраг и да кажем нешто о поласку у рат нашег пука, који је био под командом мајора Вука (или Волкана) Исаковића.
Пошли смо с пролећа те године, као што сам већ рекао. Свима четама је било одређено зборно место и мој се отац са својом четом журио да стигне у одређеном року; водио је и мене са собом. Кад су се чете нашле на месту, мајор је извршио смотру и наредио да се наш пук назове Славонско-подунавски пук. Затим је издао потребне наредбе, и наш се пук кренуо.
Једнога дана, за време одмора, повео ме је отац мајору и представио с речима: „Ово је“, вели, „мој син. Он је досад учио, а сад сам га, ето, повео у рат као добровољца — нека види света и нека научи штогод из војне службе и ратовања; нека се привикне послу којим се и ја бавим. Ја вам га, ето“, рече „препоручујем и молим да га примите у пуковску канцеларију за писара, а способан је и за друге послове у пуку који се нареде.“
Мајор је молбу мога оца лепо и благонаклоно примио, захвалио му се на поверењу, обећавајући да ће ми у свакој прилици бити на помоћи. Онда се обратио мени на немачком, питајући умем ли говорити тим језиком; ја сам одговорио да умем и да сам спреман да извршавам сва његова наређења.1 Затим је одмах наредио да се позове пуковски коначар, који је био Немац, и рекао му да ме узме код себе у канцеларију за писара. Коначар ми је почео давати да израђујем табеле, спискове и све друго што је требало за припрему главне смотре. Од Печуја нисмо били далеко, а тамо нас је очекивао комесар (који се презивао Клајн) да изврши смотру. Марширајући једнако изишли смо били већ из Славоније, прешли Драву, ушли у Мађарску и приближили се граду где ће се одржати смотра.
Ја сам врло пажљиво преписивао табеле и спискове које сам добијао на рад, и коначар је мојим рукописом био врло задовољан. Хвалио га је и показивао мајору. Док смо полако марширали, припремили смо све потребне списе и приближили се Печују.
Кад смо стигли у Печуј, мајор се јавио комесару, а комесар је наредио да се људи распореде на конаке.
Сутрадан је изишао пук ради смотре на одређено место. Мајор је био испред пука, на коњу, а на десном крилу стајао је сто и на њему сви потребни списи. Мало касније дојахао је комесар на коњу и, кад се већ био приближио, мајор му је одао почаст ударањем у добоше.
Комесар је сјахао с коња, пролазио кроз војничке редове и, изишавши на десно крило, сео за сто са клобуком на глави. Сви остали су око њега стајали гологлави. Касније је ипак понудио мајора, као команданта пука, да седне. (Комесар у аустријској војсци, колико ја знам, има за време смотре нарочито велику власт). За све време док је седео за столом, држао се врло охоло и показивао у сили и власти као да је владар.
Смотра нашег пука почела је прозивком. Прво је наступила мајорова чета, а кад се ова уклонила, дошла је на ред чета мога оца, као вишег капетана. Али како у то време четни писар није био на лицу места, јер је по обичају био послан да за пук припреми коначиште и фураж, није имао ко да изврши прозивку. У тај час ја сам баш стајао близу стола и мајор ми рече:
„Узмите списак вашег оца и почните прозивати људе.“
Ја сам тако и урадио и започео прозивку, а кад је дошло до имена четног писара, комесар се окрену мени и запита: да ли сам ја тај. На то питање мајор устаде и рече да је писар послан да припреми коначиште, а за мене рече: „Тај је млади човек син тога господина капетана. Отац га је повео у рат као добровољца да се упути у ратовање и да види света.“
Господин комесар похвали мога оца због тога и, подигавши мало клобук, рече: „Желео бих да се на вас угледају“, рече, „и сви други ваши сународници.“ Затим се окрете мајору и запита га говорим ли ја немачки. Мајор му одговори да умем и говорити и писати и показа му спискове које сам ја радио. Комесар погледа мој рукопис и допаде му се, па поче са мном разговарати и питати где сам учио. Ја му кажем да сам учио у Бечу и другим градовима. Њему се мој одговор допао, па запита мајора која су места у нашем пуку слободна. Мајор му одговори да нема никаквог другог осим ађутантског. Онда се господин комесар окрете мени, подиже клобук и рече: „Честитам вам ађутантски чин“ — и одмах ту у табели, у празној рубрици записа својом руком моје име.
Добивши изненада тај чин скоро сам се уплашио, нисам знао од чуда ни где стојим. Свег ме је ватра обузела. Једва сам дошао к себи и поклонио се господину комесару и мајору и захвалио се, и затим сам довршио прозивку.
Колико ми је тај чин, у мојим младим годинама, ласкао, толико ми је био и тежак. Зато је мој отац измолио од мајора да се писар чете више не употребљава за друге послове него да буде само мој помоћник. Мајор је пристао на то и наредио да тако буде. И тако сам ја с мојим помоћником, или још боље са мојим чиком, постао нераздвојан. Ја сам се од њега много користио. У ађутантском чину, у аустријској војсци, човек је морао бити са свима стварима упознат, како са канцеларијским и рачунским, тако и са војним, а понекад послужити и као аудитор у судским пословима. Писар је увек и свуда са мном ишао, а мој му је отац уз остало и јахаћег коња поклонио, јер је он с вољом служио, и, да се право каже, пријатељски ме поучавао и гледао да на почетку моје службе у мојим дужностима не буде ништа пропуштено. И тако сам ја и сам мало-помало у дужност улазио и упознао је.
По завршетку наше смотре у том граду, док смо још били у пољу, стиже нам слуга тамошњег католичког арцибискупа, јављајући господину комесару да то вече сва господа официри изволе доћи арцибискупу и да је он ради тога и послан.
Пук се разишао на коначиште, а ми хајде на вечеру. Дошли смо већ до двора; а комесар нашем мајору каже: „Треба“, каже, „господину арцибискупу част указати, и, као што је уобичајено, пољубити му руку.“ Мајор о томе обавести и нас остале.
Ушли смо у кућу, арцибискуп нас је дочекао у сали; мајор му приђе руци, а за њим и ми други, али арцибискуп није дао да му се рука љуби, него нас је само благословио. Онда нас је повео у друге собе да седнемо, и наставио разговор са комесаром и с мајором. Он је и српски знао, јер је у том крају много унијата, па зато арцибискупи који се тамо постављају морају и тај језик знати. Док се разговор о којечему водио, јело је изнето на сто и арцибискупу о томе јављено, те смо се дигли и пошли у трпезарију и поседали на одређена места. За то време, као и за време вечере, свирала је дворска музика састављена од разних инструмената.
После вечере прешли смо у другу собу, где нас је очекивао десерт и кафа, а кад се и с тим завршило, између осталих разговора господин комесар рече арцибискупу показујући на мене: „Овај је“, рече, „млади официр данас унапређен“ — и похвали мога родитеља што ме је повео у рат.
Похвали га и арцибискуп, па се окрете мени: „Ви сте“, вели, „сада нови официр, па би требало и опрему да имате, и као дар приликом вашег ступања на нову дужност поклањам вам јахаћег коња“ — и нареди да се коњ доведе. То је био један зеленко, омален али добар и издржљив, и ја га са захвалношћу примим. Код арцибискупа смо остали до дубоке ноћи, затим му се захвалили и отпратили сви господина комесара до његовог стана, одакле су се официри разишли на ноћишта, а ја и мој отац отпратили смо мајора до куће.
За сутрашњи дан мајор је издао наређење да и тај дан проведемо на одмору, с тим да се сви војници придржавају реда и да се према својим домаћинима учтиво понашају. Ја сам наређење записао у своју књигу па отишао у канцеларију и саопштио га окупљеним сержанима, обишао затим комору и стражу па отишао на ноћиште.
Сутрадан рано, пре шест, дошли су сержани рапортирајући да је све у реду; затим сам и ја мајору поднео рапорт. Мало после приступили су мајору и други официри обавештавајући га о разним потребама у вези са својим четама. Затим смо пошли по граду, где је по дућанима сваки куповао што му је требало. Ја, видећи у једном дућану белу перјаницу, замолим оца да ми је купи, и он ми то задовољство није ускратио. Чим сам узео перјаницу, заденуо сам је за чаков и сматрао да ништа лепше ни згодније од ње не може бити.
Пред вече, истога дана, издата је заповест да се сутрадан наставља марш — и све се, као и обично, за то припремило.
Ујутру рано ударе добоши и пук крене. Мајор је још свратио господину комесару, који је хтео рано да изјаше другим путем у сусрет пуковима у маршу. Мој отац, као виши капетан, предводио је пук. Двапут смо се у маршу заустављали очекујући мајора, али како га није било, ми смо се и без њега по коначиштима разишли. Касније је и мајор стигао, и ја му поднео рапорт: да је марш у реду текао и да је пук већ на ноћишту. Примим затим наредбу за сутрашњи марш, предам је сержанима и одем у свој стан. Тако смо промарширали кроз Угарску и дошли до Штајерске. Први град у који смо ушли био је Радгона. У том смо граду имали одмор, а онда смо опет наставили даље.
Штајерска је врло брдовита земља, али, поред свега тога, пут је добар. Саграђен је, очевидно, У давнашња времена. Људи се по њему возе, без икакве опасности, тешким колима куда коме треба. Пут иде кроз брда, а где су стене сметале, уклањане су барутом и пут поравњаван. Између тих брда тече Мура, коју смо понекад преко дана прелазили по четири-пет пута. Она у великим окукама и завојима тече кроз места кроз која иде и главни друм. Због тих окука подигнути су камени мостови са високим луковима, да бродови могу слободно пролазити.
У Штајерској има врло много шума и ливница гвожђа. У њима се гвожђе обрађује помоћу машина које креће вода. Ја сам толико пута ишао да гледам како се тамо ради. Куд год уђеш изгледа ти као да си, што се каже, упао у пакао, јер ватре су страшне, а угаљ само пршти. Радници су сви у оделу од коже и црни као ђаволи. Лупа и бука ужасна, и ко је ту од наших први пут ушао, од загушљивог ваздуха и врелине добијао је главобољу. И мене је једаред заболела глава, па сам од то доба престао ићи. У тим се ливницама ради врло добро гвожђе, а разносе га трговци по целој Аустрији, Угарској, Славонији и по другим крајевима те државе. Тамо се с великом вештином праве одличне косе, каквих нигде на другим местима нема. Одатле сваке године увозе трговци и у Русију велику количину тих коса. Трговци нарочито долазе ради њих. Путују Муром у Драву, Дравом у Дунав, Дунавом у Црно море, а одатле куда већ треба сувим путем.
Убрзо смо стигли у Грац, главни град Штајерске. Град је давнашњи, у њему су добро зидане зграде, а куће имају по три-четири спрата. Он лежи изнад Муре у широкој долини између брегова. С једне стране изнад града стоји високо шиљато брдо, на којем је подигнута јака тврђава. Ту се понекад шаљу кажњеници осуђени на робију. У то време био је тамо и српски племић Јосиф Јоановић, провизор. Он је окривљен да је као био у преписци с кнезом Кантакузеном, који је дошао из Русије. У том граду су и велики вашари и трговине са тамошњим производима, а нарочито са гвозденим израђевинама.
Штајерска ми се много допала. Пуна је шумског, здравог ваздуха; мочвара и баруштина уопште нема; вода је здрава и долази из брда; имају доста стоке. Коња ако и немају одвише, али су им од добре пасмине. Ја сам тамо видео како сељаци по четири ждрепца у плуг запрегну и земљу ору. За такве би ждрепце љубитељи добре пасмине у Русији платили и по двеста-триста рубаља. Жита имају довољно, поврћа свакојаког. Месо и друге намирнице продају по умереној цени. Само вина мало имају, у њему се једино осећа оскудица. Али и тај недостатак надокнађује тамошње одлично пиво, које се мени врло допало, па за вино нисам ни питао.
У Грацу смо провели три дана и ту ме је мој помоћник подсетио да би требало да водим дневник о свему: „Ви сте“, вели, „почели служити, и на тој дужности може вам се десити да вас командант о чему запита, па да умете да одговорите.“
Ја сам тај савет одмах примио, направио свеску и почео водити дневник. Уносио сам у њега све што год сам видео и све што год се десило, и маршеве и одморе, где смо све били, кроз која смо места и крајеве пролазили. Писао сам о свему и свачему. Тога се на крају накупило много и свеска ми се напунила. А после неколико година, писање ми је прешло у навику, па сам једнако писао о свему и свачему.
Тако ми се намножило тих свезака подоста, и ја сам у доколици стао да их прегледам и све из почетка читам и једну с другом да повезујем. Неке су биле већ иструлиле, друге се поцепале. Мени је жао било да их бацим, па сам почео полако да их преписујем. Направио сам нове свеске, које сам намислио сачувати. Мислио сам да ће то мојим потомцима, или коме већ другом, бити мило да прочита. Под старост ми се још више накупило тог материјала, а како сам у својој тешкој војничкој служби имао и значајних догађаја, сматрао сам да би штета била да све то остане незабележено — и тако је постала ова моја књига.
Све што је спадало у моју службу савесно сам извршавао и увек се старао да угодим своме команданту. Никад ништа нисам занемарио, а томе су много допринеле и поуке мога помоћника (о којем сам већ говорио). Тај ме је поштени човек јако волео, а и ја њега, тако да један без другога нисмо могли да будемо. Он је био Немац, звао се Јаков Хехер, а био ми је и помоћник и учитељ.
А сад да се опет вратим на наш марш кроз Штајерску.
Приближили смо се последњих неколико дана граници горње Аустрије и кад смо ушли у њу, видели смо једну сасвим друкчију земљу.
У тој земљи влада велико изобиље, има и вина. Прилично је равна, али има и брда. Брда нису висока, плодна су и пуна воћњака и вртова.
Кроз ту земљу смо марширали с великом радошћу. Ловили смо са хртовима зечеве, којих тамо свуда има у великом броју. Ја сам имао разне врсте паса, од којих сам неке добио док смо пролазили кроз Мађарску, а неке сам, опет, по ловачком обичају, премамио. Радост су ми причињавали кад сам јахао поред пука а они јурили за мном (по дозволи команданта). Ја сам увек тражио допуштење за лов од спахија кроз чија смо имања пролазили, јер тамо је забрањено животиње и птице самовољно убијати и са хртовима ловити. Ти су прописи тамо веома строги.
Ја сам имао у пуку другова, официра, који су били по годинама старији од мене, али сви су ме волели и сваки је желео моје друштво. Изјашемо тако, понекад, испред пука за време марша, па јуримо, заигравамо коње, певамо, пушимо. Тамо сам и научио на лулу да пушим, због чега ме је отац не једном прекорео, јер у нашој породици пушача није било пре мене, а ја сам се на дуван тако научио да ни дан-данас не могу без њега.
Често нам се на маршу, ноћишту, или одмору дешавало да нас позову тамошња господа, спахије. Примали су нас увек од срца, пријатељски. Понекад су због нас и балове приређивали и позивали на њих своју родбину и пријатеље из околине, па се ту понекад у лепом друштву и играло. Како сам ја умео с њима да разговарам, и како сам био добар играч, указивали су ми велику пажњу, а понегде смо се и уз плач растајали. Ласкали су ми да сам им мио и драг и изјављивали жељу да заувек останем с њима. Ту сам први пут осетио како ми, већ по природи људској, тече крв живље, али стид и младост моја чували су ме од сваког искушења. Доиста, ја сам био врло наочит: раст ми је био виши од средњег, лице бело, коса дуга, густа и црна као угаљ. Понекад су ме госпође преоблачиле у женско одело и утезале, а за време игре и забаве дешавало се да се млади момци заносе мноме мислећи да сам девојка. (Мало сам скренуо и погрешио описујући сам себе, а сад се опет враћам нашем маршу).
Наш се пут, кроз горњу Аустрију, наставио кроз места, лепа и весела. Куће и палате господске, све зидане, баште с поврћем и цвећем на разне начине украшене: са статуама и мраморним и од простог камена, вешто исклесаним, са водоскоцима из којих вода високо избија. Цела је земља уређена најлепше. Коју год ствар погледаш, свака ти се чини изванредна.
Приближили смо се граду Кремсминстеру. Тај град лежи у низини, на равнини, поред речице Кремс. Иако град није по обиму велики, има врло лепих зиданих кућа. С једне стране изнад града стоји брдо на ком је један велики манастир, искићен многим дивним украсима. У њему живе калуђери католичке вере, названи бенедиктинци, чији се старешина назива прелат (што одговара звању архимандрита). Град припада том манастиру. Нисмо му се ни две миље приближили кад се тек указа, а затим и стиже пред нас, прелатов изасланик, форстмајстор (што ће рећи старешина ловаца). Он је имао под собом сву околну земљу и шуме тога града и манастира, а управљао је и тамошњим зверињаком, рибњаком и риболовом. Он је јахао напред, а за њим четири ловца с пушкама, лепо и богато одевени. Кад нам је пришао, запитао је за старешину пука, а како је сам мајор испред пука јахао, он одговори да је он тај. Онда изасланик скиде са главе зелену сомотску капу, с белом перјаницом, изручи поздрав од прелата, с молбом да не убијамо животиње и птице. После те молбе, мајор одмах нареди да се нико не усуди да пуца или са хртовима зечеве да лови, и рече форстмајстору да он одговара за манастирско имање и да никакве штете неће бити.
Наши официри који су имали хртове нареде одмах да се пси вежу. И ја сам наредио слузи да моје повеже јер, збиља, да их нису привезали, могло је бити много штете, пошто нигде нисмо могли видети толико зечева и најразноврснијих птица, ни толико стада јелена и дивокоза.
Форстмајстор, видећи како је мајор с њим љубазан, нареди својим ловцима да убију два фазана и да их донесу. То није било нимало тешко, јер их је около и по земљи и на дрвећу било премного. Ловци су тог часа, по заповести, донели пар фазана, а форстмајстор их преда мајору на поклон, па прешавши с нашим пуком око пола миље, опрости се с мајором и одјури са својим ловцима у град, а ми за њим, и кад смо у град стигли, разиђемо се по одређеним ноћиштима.
За сутрашњи дан добили смо наређење да се у том граду одморимо.
То исто вече послао је прелат нашем мајору два калуђера да позову у његово име мајора и све официре за сутрадан на ручак. По том смо позиву сутрадан дошли у манастир око једанаест. У предњој соби дочекао нас је прелат веома лепо, увео нас у свој двор и понудио да седнемо. Изнета је кафа и ракија. Чим је ко хтео тим се и служио. Прелат је разговарао с мајором о разним стварима, о рату и о земљи из које смо долазили, и тако смо провели време до ручка.
Око један сат уђе један калуђер да јави прелату да је ручак готов и већ на столу. Прелат устаде и позва нас. Пошли смо за њим кроз неколико соба, које су биле врло раскошно намештене (кад бих хтео да опишем све што сам тамо видео, имао бих много да пишем, али да тиме не замарам читаоца, задржаћу се само на најглавнијем).
Кад смо ушли у салу, јела су већ била на столу. Судови су били сребрни, сто мраморан, дуг око два и по, а широк око два аршина. Стајао је на пет мраморних стубова израђених сразмерно и врло вешто. По њима су биле изрезане вијуге и цвеће. Тај сто смо разгледали кад је после ручка скинут чаршав. Преливао се у живим бојама у црвено, зелено, плаво, бело и жуто. Све је то било уметнички израђено. Глатка ивица стола, као длан широка, била је позлаћена. На средини стола, на самом средњем стубу, стајала је плитка велика округла чинија, скоро аршин широка, а око ње била је скоро за длан широка ивица подигнута увис. Тај обруч је био исто тако сребрн, а бранио је води да се из чиније излива. На средини чиније била је постављена цев која је улазила у онај средњи стуб испод стола, а на тој цеви био је причвршћен кит изливен из сребра. Он је представљао кита који је из своје утробе избацио пророка Јону. Сам тај кит, без чиније, како су казивали, био је тежак двадесет фунти. Крљушт на њему била је од злата и сребра. С унутрашње катране обруча стојала су спојена два танка кола, једно сребрно,а друго позлаћено, а на њима плаве кристалне позлаћене чаше пуне пива. Касније су и вино у њих сипали.
Тек што смо за сто сели, прелат покрену руком ону чинију и, наједаред, из китових ноздрва шикнуше два млаза. Били су танки као гушчије перо, а високи око два аршина, а исто тако и из зуба (из ушију су текла два нижа млаза, танка као конац). Сва та вода падала је у чинију. Чим би се чинија напунила, вода се сама изливала у стуб испод стола; после се није ни повећавала ни смањивала, а водоскок је непрестано избијао.
У сали је таваница била сва украшена сликама и златом. Све врло вешто израђено. Слике су представљале разне предмете из историје. Зидови су били истесани од камених квадрата, а у једном углу, где је био сто са јелом, стајало је једно мало мраморно корито изнад кога је била у зиду бакарна позлаћена цев, са славином. Кроз ту је славину текла хладна вода, и одатле су је у чаше сипали и на сто износили. У коританцету су се прале чаше, а вода је доле отицала. У тој истој сали око врата и прозора ивице су биле од разнобојног камена с великом вештином исклесане, а њихови крајеви глатки и позлаћени. Завесе на вратима и прозорима биле су скупоцене, са златним ресама, кићанкама и гајтанима. За време ручка црквене оргуље су свирале разне песме. Патос је био од орахових дасака, са умецима од другог разног дрвета.
Кад су после ручка свукли чаршав, видели смо сто, о ком сам већ говорио. Затим смо опет прешли у собу код прелата, где нам је био послужен десерт и кафа.
Мало после показао нам је прелат своју библиотеку и друге ствари, као и реткости. Тамо сам видео старо римско оружје, а исто тако и сваковрсне турске пушке, сабље, ножеве, седла и другу коњску опрему, заставе, разна турска одела и једног турског џина. Он је био убијен, кожа му скинута, учињена и испуњена. Тај је Турчин, као што је та прилика показивала, био скоро три аршина висок, а широк аршин у плећима. Глава му је била страшно велика. Те ствари донете су у манастир после турске опсаде и њиховог пораза пред аустријском престоницом, градом Бечом.
После тога прошли смо се по врту, који сматрам непотребно описивати, јер те прекрасне алеје, водоскоци, хладњаци, стаклене баште, статуе, биле су такве да би могле у свакој држави да служе на понос. Између осталог, видели смо четири мала рибњака. Један је с другим био у вези, само су их преграде раздвајале. Ограђени су били тесаним каменом. У средини првога рибњака стајала је једна мраморна статуа, која је приказивала Сампсона како разваљује чељусти лаву, а лаву из језика избија водоскок четири хвата високо. Вода из првог рибњака тече кроз ситно плетену решетку у други рибњак и испод земље отиче даље кроз олуке.
У та четири рибњака налази се разна најређа риба. Неке се сјаје као сребро, друге су црвене као крв, а неке су тамо само зато што се сматрају као реткост.
Поред тих рибњака стоји на мраморном стубу звонце на челичној опрузи и чим оно зазвони, рибе одмах испливају на површину и чекају, по навици, храну, коју одмах и добијају.
С обе стране тих рибњака стоје калдрмисане доста широке стазе за пролаз, поред стаза направљен је зид без стубова, заобљен према унутрашњој страни, а на његовој кривини при дну дивно су биле израђене историјске слике у бојама, са позлатом. На оба краја тог зида и у средини стајале су мраморне клупе.
У језеру, близу излаза из парка, живеле су разне водене птице, где су се и плодиле, а за лабудове су били направљени пловећи кавези од дасака, обојени зелено.
У том разгледању свега што је имало да се види, пало је и вече; ми се опростимо од прелата и одемо на ноћиште.
Сутрадан марширали смо радосно и весело даље кроз горњу Аустрију и дошли до границе Римског Рајха, тј. земље курфирста, и стигли до прве кнежевине, Баварске, која се тада сматрала као непријатељска, јер је владајући кнез у тој земљи, Карло Албрехт, помоћу Француза био проглашен за владара и крунисан као Карло Седми — али он је убрзо умро.
Баварска већ није изгледала као Аустрија, иако су и тамо градови и варошице доста лепи. Народ у Баварској има изглед сиротиње, живи помало скучено и прилично оскудно. Жита немају сувише. Наилазили смо на брдовита места и на шуме. Путеви су им уски и незгодни, а ако сврнеш с главног пута, упадаш одмах у мочваре и блато. Таквим путевима стигли смо до тврђаве Енгелштат, која лежи изнад Дунава. Ту смо затекли подоста наше војске и пукова. Између осталих ту су била и два српска пука Потиске ландмилиције, један пешачки, а други хусарски, под командом потпуковника Арсенија Вујића.
Убрзо је ту стигао и пешачки пук Поморишке ландмилиције, под командом мајора Ивана Хорвата, кога су и Шамов називали. (Тим су га именом Мађари окрстили, по његовом оцу, који се звао Самуило).
Ја сам свако јутро око десет сати одлазио у тврђаву генералу који је тамо био с командом и командовао над свим пуковима, добијао од његовог ађутанта лозинку и односио дневне заповести своме мајору.
У тврђави Енгелштат није имало шта да се види. Али је то било важна тврђава и лежала на добром месту. У њој је кула са сатом била веома лепа, а како је била и врло велика, служила је за војни магацин. Испод те тврђаве провели смо око две недеље, а затим смо одмарширали даље и преко Баварске се приближили другом кнежевству или херцегству Рајха, Виртемберг-Штутгартској земљи.
Домарширали смо близу престоног града те земље, Штутгарта. Тамо влада херцег Виртембершки, а раније је владао ћесарски фелдмаршал принц Александар Виртембершки, који је за време ћесара Карла Шестог био у Београду као врховни заповедник за Србију. Он је тамо и умро, а његова супруга, са својим сином, тада још малолетним, прешла је у своју земљу, Виртемберг, и тамо дочекала дубоку старост.
Херцегиња је, чим је чула да српска војска маршира, изишла, поред све своје старости, са својим већ одраслим сином, који је управљао том земљом, на пут којим је војска пролазила и чекајући у једном малом месту послала гласника нашим пуковима, молећи да јој командант учини посету. У то време није било нарочитог генерал-команданта, него су сами пуковски команданти водили своје пукове, по датој маршрути, на зборно место, на Рајни.
На тај позив пуковски команданти с неколико официра пошли су к њој.
Херцегиња је, за време свога боравка у Београду, знала да постоји Потиска и Поморишка ландмилиција, али, како ти пукови нису били под командом покојног херцега, она никог није из њих познавала. Знала је само Подунавске пукове. Али кад јој се наш мајор представио и рекао да је у оно време био поручник у Београду и да је почесто долазио, службено, код херцега, она га се одмах сетила и рекла како јој је мило што је дочекала да види те људе који су под командом њеног мужа служили, и обративши се мајору рече: „Ја вас никад не бих познала, јер сте већ остарили.“ Распитивала се и за друге официре, питала и за њихова презимена и за њихове чинове.
Мајор јој је на та питања о сваком одговарао, а кад је за мога оца казао да се зове Пишчевић, она је устала са столице, са речима: „О, боже! Да није од оних Пишчевића од којих је био крилни ађутант мога покојног мужа?“ — а мајор и мој отац одговорише да јесте и да је поменути официр био моме оцу брат од стрица, и мој отац јој тада приђе и пољуби је у руку. Затим мајор и мене представи херцегињи и, показавши на мог оца, рече да сам и ја из те породице, да сам син тога господина капетана и да служим у пуку као ађутант. Онда сам и ја приступио и пољубио јој руку. Њена цела свита стоји и гледа у нас, а она, окренувши се своме сину и осталима, рече: „Видите ту господу! То су људи верни и достојни сваке похвале. Они су код мог покојног мужа били у команди и спрам нас су имали велике љубави и поверења, а мој муж, који им је био врховни командант, имао је за њих увек нарочиту љубав и лепо је о њима мислио.“
Затим, окренувши се мајору и официрима, рече: „Ја овај дан, кад сам дочекала да видим те људе, који су нам увек били верни и послушни, сматрам за нарочито срећан дан“ — и рече да се сећа још оних места у којима је тако радосно и срећно живела. И код тих речи код којих је сваки час спомињала херцега, свог покојног мужа, она и засузи.
Затим је изнето на сребрном послужавнику вино у чашама, и херцегиња, прихвативши једном руком послужавник од слуге, замолила је мајора и све официре да се послуже. Ми смо узели чашице и испили их у њено здравље. Кад нас је послужила, замолила нас је да поседамо. После смо устали, опростили се од ње и отишли у логор. — То је било послеподне, пред вече.
Сутрадан нам је херцегиња дала на знање да је, пре свог одласка у резиденцију, намерна да уз пут сврати до нас, да види наш логор. Ми смо се били сместили испод тог местанцета у једној реткој шуми и имали баш одмор.
Кад је мајор обавештен да ћемо добити госте у логору, наредио је да све буде у реду: војска прописно обучена, али не у строју, него само да свака чета буде у свом кругу, без пушака и вољно.
Око десет сати изјутра херцегиња се довезла, застала испред наше јединице, изишла из кола са својом свитом, и, с њима у друштву, пошла по логору. Мајор је дочекао с официрима и провео је кроз чете између шатора.
Херцегиња је уз пут, где год је видела групу војника, застајала, гледала их и изражавала задовољство што их види.
Кад је одлазила и кад ју је мајор с официрима испратио до кола, рекла је мајору да је, у знак пажње, наредила комесару тога места да донесе у логор меса и пива за војнике, а за господу официре живинског меса, вина и ракије. С тим се опростила и наставила пут.
Један сат после тога ето ти комесара и све што је херцегиња наредила донето је у логор. Било је ту неколико говеда и оваца и буради с пивом, а за официре живинског меса, вина, ракије и разног поврћа.
Сутрадан смо наставили пут кроз ту земљу, приближили се Рајни, и пришли месту Штукштату. Око тог места била је поретка шума и у тој шуми логоровали смо око две недеље. Ту се искупио и авангардни корпус, којим је командовао генерал-лајтнант барон Бернклау.
Напомене
- Данас код нас Срба има доста људи који знају стране језике, али у оно доба била је права реткост да неко зна немачки говорити, а већ о неким другим наукама није било ни помена.
У нашем пуку било је свега нас тројица који смо знали немачки: мајор, поручник Николић и ја — али сви су сматрали да ја најбоље знам.
Незнање немачког језика долазило је највише отуда што очеви нису давали своје синове на науке. Неразумно су избегавали просвету, и то највише из страха да се не занемаре постови, уображавајући да би им синови, кад се одвоје од кућа, јели сваки дан меса и да би тако живећи заборавили и веру и закон, претопили се у Немце (или Шокце) и тако постали сасвим неспособни за економичан домаћи живот.
Због незнања немачког нису имали среће у служби ни људи који су иначе имали знања, ни деца из господских кућа. Такви су у служби обично слабо напредовали, а понеки су целог века остајали у истом чину. Једва је ко од таквих стизао до капетанског чина. Због тога су се морали држати тумачи и у главној команди код генералитета и у пуковима, а све је то стварало велике незгоде. Добије, рецимо, неки официр писмо или наредбу на немачком — и шта ће? — стане да јури с оним писмом, тражећи ко ће га прочитати и превести.
Тако је то трајало читаве десетине година, а кад се ландмилиција преформирала и претворила у регуларне пукове (о томе ћу касније говорити), у којима се администрација водила само на немачком, са скоро половином официра Немаца, онда су се и нашима отвориле очи, па су и они стали да уче немачки. И многи су се тим знањем користили и у тамошњим пуковима постајали ваљани људи и официри.
Иначе, раније ни Немци нису били просвећени као што су данас, а по канцеларијама им се чак и војна администрација водила као код старих Римљана: на латинском језику — што је било, не само за Србе него и за Немце, врло тешко, јер, као што рекох ни они сви нису имали толико знања, нити је свако од њих тај језик разумевао. Зато су касније од тога одустали и данас воде администрацију само на немачком. Латински је остао у употреби највећим делом у цивилним и судским надлештвима, нарочито код Мађара.