Део 3, Поглавље 2
Али тог истог дана пред вече ослободио сам се најзад бриге. Из Браиле, са двора, стигао ми је курир посилни капетана Мјелецког, оног што је је пре неки дан био код мене. Капетан ми јавља да је пехарник литавски, гроф Потоцки, стигао у Браилу и да ће сутра увече бити у Виници.
Ја сам се тој вести врло обрадовао. Сутрадан, рано изјутра, послао сам свог официра заставнику Грохолском, зато што сам му дао обећање да ће он први сазнати разлог мог доласка. Јавио сам му да вечерас стиже пехарник литавски, гроф Потоцки, да његов долазак и јесте узрок што се ја ту налазим и да ћемо се о свему томе разговарати.
Грохолски је одмах дојурио на колима да што пре све сазна, и ја му онда испричам да ће пехарник литавски, гроф Потоцки, по свом доласку у Брацлавско Војводство објавити конфедерацију у корист пољске државе. Одмах затим пожурио сам у скупштину шљахте да и њима јавим о доласку пехарниковом — да се не би случајно разишли кућама.
У скупштину сам дошао у девет сати и рекао: „Поштована господо, ја сам вас молио да ваше заседање одложите за четири дана и ви сте ми то учинили, на чему вам изјављујем своју захвалност. А што се тиче оне ствари коју сам обећао да вам објавим, објавиће вам је господин пехарник литавски, гроф Потоцки, који нарочито ради тога долази из Варшаве овамо и вечерас ту сигурно стиже.“
Скупштина се страшно изненадила кад је чула да тако један велики господин долази, чисто ми нису поверовали. А ја сам им рекао: „Ако сумњате да ће доћи, пошаљите неког у Браилу, па ћете га или тамо затећи или на путу срести.“ — Они су тако и учинили и на путу га срели.
Око једанаест дошао је из Браиле капетан Мјелецки да нађе грофу стан. Узео га је у језуитском манастиру и наредио да се уреди, а уједно објавио пред свима да гроф долази. На тај глас почела се сва шљахта окупљати око манастира да дочека грофа већ и зато што је он био врло истакнут човек, а и према имену Потоцких осећало је читаво војводство велику приврженост и велико поштовање. У то сам имао прилике да се и сам уверим.
Око три после подне стигле су грофове слуге и кухиња, а одмах за њима кола са осталим стварима, и коњи. Све су то били знаци великог грофовог богатства. Било је само кола — које са четири коња, које других врста — око двадесет, па разних слугу близу тридесет, и све то у лепом реду, а над свима њима био је маршал грофовог двора, исто тако племић.
Ја сам пред грофов стан поставио пешачку стражу од двадесет и четири хусара, са официром, и распоредио стражаре, а и са̂м сам тамо стао да грофа дочекам.
Увече, после шест сати, стигао је и гроф. Његова свита се састојала од неколико каруца и кола, а пратили су га драгони кијевског војводе, чија се чета налазила у Браили. Чим је гроф дошао до манастирске капије и сишао с кола, сва му се шљахта почела клањати скоро до земље, љубити му руке и пешеве од капута. Неки су му одржали кратке говоре, а неки га поздрављали добродошлицом.
Ја сам стајао пред стражом близу грофовог стана. Кад се гроф приближио, официр му је у ставу мирно са исуканом сабљом одао почаст, трубачи су засвирали, а ја сам му пришао неколико корака и поднео му рапорт (у рапорту сам број својих људи мало и увеличао), и представио му се. Раније грофа нисам ни знао, нити сам га видео. Он је примио мој рапорт и захвалио ми на почасти, али како је замуцкивао, требало је мало причекати док не искаже све. Узео ме је онда под руку и повео ме са собом у стан. Назвао ме је, на том првом сусрету, својим другом и рекао ми да је чуо у Варшави од нашег руског посланика, кнеза Репњина, да ћу ја бити овде уз њега и да му је врло мило што има част да се са мном упозна. Немачки је говорио доста добро.
Шљахта се то вече није дуго задржала. Гроф се извинио да је уморан од пута и замолио их да се идућег дана сви окупе у манастирској цркви. Рекао је да ће им сутра објавити неке ствари које ће бити на добро отаџбине и на корист читавог пољског народа.
Кад се шљахта разишла, гроф ме је задржао на вечери, и ми смо се насамо разговарали о ствари коју ће он сутра објавити скупштини. Рекао ми је:
„Знам да и ви имате препис уговора који сутра треба да буде потписан и молим вас да ми га ујутру покажете да га упоредим са мојим пољским примерком, да видим има ли неке разлике и да ми уједно дате, кад сутра уђемо у скупштину, и онај штампани манифест, који свакако имате при себи. А што се тиче потписивања уговора, то оставите мени. Осим тога, молим вас да од официра никог не поведете, него да дођете сами у скупштину, да се шљахти не учини све то као нека принуда, да се не би на тај начин све покварило.“
Ја сам га саслушао и обећао му да ћу све то учинити, и онда смо се растали.
Ујутру око седам одем грофу. Затекао сам га већ обученог, и то врло богато. Показао сам му свој примерак уговора и упоредили смо га са пољским; све су се тачке слагале. У њему се изражавала захвалност Брацлавског Војводства на декларацији њеног величанства царице Катарине Друге и на гаранцијама о благостању и заштити државе пољске, као и о слободи католичке и осталих вера у Пољској, и да се све те гаранције примају с великом захвалношћу, зато што се у њима види знак високе милости њеног величанства.
Шљахта се за то време почела окупљати. Једни су улазили грофу у собу, а други су се окупљали у цркви. После десет сати, гроф је у пратњи представника шљахте пошао у цркву. Тамо је стојао дуг један сто, прекривен црвеном чохом, а око стола, у три реда, стајале су столице и клупе. Чим је ушао, чуле су се оргуље и служба је отпочела. После службе свештеници су изишли из цркве и затворили врата. Гроф је стао у чело стола и дао знак да сви поседају, на шта сва шљахта поседа по старешинству. Мени је показао место с леве стране од себе. Кад су сви поседали, ја сам извадио штампани манифест, предао га грофу и рекао му на пољском, да ме сви разумеју:
„Пре свега, молим присутне да саслушају ову моју изјаву: Послан сам у Брацлавско Војводство од моје врховне команде да обнародујем декларацију са гаранцијама коју даје њено величанство, моја милостива владарка, царица руска, Катарина Друга, целој Краљевини Пољској и свим становницима њеним. Пошто се ви, господине грофе, изволите као и сва племенита шљахта Брацлавског Војводства налазити овде, где имам и ја част присуствовати, ја вас молим као првог на овом збору да примите од мене ову декларацију и објавите Је, према вашим обичајима, свима присутнима, Уједно се надам да племенити збор неће пропустити а да на таквој високој милости не изјави писмену захвалност њеном величанству царици и преда је мени да је својим претпостављенима испоручим.“
Гроф је примио декларацију и предао је регенту, то јест секретару Брацлавског Војводства, да је прочита гласно, да сви чују. После прочитане декларације гроф је, окренут према збору, рекао следеће:
„Ми грађани отаџбине наше осећамо велику потребу да поправимо стање у нашој држави које у многом погледу не задовољава. То се не тиче само државне управе него и наше старе слободе која је повређена. Сви ми осећамо тешкоће, а да се те тешкоће отклоне и да држава дође опет до општег добра и благостања, до слободе вере, закона и јединства као што су их наши преци имали, прека је потреба да се у нашим напорима ослонимо на помоћ једне од суседних царевина. Једино ће нам се тако моћи наша жеља испунити, а тим жељама нашим излази у сусрет њено величанство царица руска, милостива наша сусетка, дајући нам гаранције овде објављене, које ће бити на добро целог нашег народа. Њено величанство у својој високој милости сама нам се одазвала и обећала нам давати у свим случајевима помоћ и потпору, и нама, између свих суседа, не може нико бити толико од користи и помоћи као Русија, једно, зато што се с њом граничимо на толиком простору, а друго, што смо сродни по нашем словенском језику. Она нам то јемство даје, и ми треба сви до једнога да ту високу њену милост с поштовањем примимо и њеном величанству одамо захвалност. Ја као грађанин овог војводства, знајући многе ствари које се припремају у нашој држави, пожурио сам овамо, драга браћо, да утврдимо народну слогу и да се договоримо о свему што ће служити на корист нашем народу. Потреба захтева да пре свега створимо конфедерацију, а затим да се још данас, слободним и општим избором, изабере за маршала човек који вам се чини те части највише достојан.“
Шљахта је, стојећи, поздравила грофов говор с великим одобравањем. Што се тиче избора маршала те нове конфедерације, јавио се први заставник Грохолски и предложио самог грофа, овим речима: „Ако хоћемо да нам се наше жеље испуне, ништа боље не можемо учинити него да се сложимо и изаберемо јасновелможног пана пехарника за маршала.“
Други се јавио кнез Четвртински, а за њим и остали. Сви су молили грофа да ту част прихвати, говорећи да се у свему ослањају на њега.
Гроф се захвалио целом збору на почасти. Затим је наређено секретару да донесе мастило и хартију, и као прво решење скупштине унесен је избор маршала ког је изгласало Барцлавско Војводство, а потписали га двадесет четворица највеће господе тог војводства. Затим је грофу поднесена писмена заклетва на то достојанство.
Гроф је примио заклетву и пришао са свима осталима пред олтар, прочитао је гласно и потписао је, а онда му је дато маршалско жезло. Он га је прихватио и поклонио се целом скупу, уверавајући их све да ће се, по својој заклетви коју је дао и по поверењу које му је војводство поклонило, трудити као син своје земље и радити поштено на корист народа његове драге отаџбине.
Важнији су затим поседали око стола, а велики број ниже шљахте остао је стојећи, и ко је шта хтео или имао да каже говорио је. — Али описивати све то било би само губљење времена.
Најзад, да се с тим заврши и да се пређе на ствар ради које сам послан (а стрепео сам због тога), поменуо сам грофу, до ког сам седео, да скупштина треба тог дана да потпише уговор — да га ја што пре отпремим.
Гроф је одмах ударио жезлом које је пред њим на столу лежало, као знак да се гласови смире и да се галама утиша. На тај глас сви су се умирили у очекивању његових речи.
Он је извадио уговор (имао је на пољском два примерка) и почео:
„Треба, драга браћо, да сви ми, синови наше отаџбине, сада, на почетку овог нашег савеза и нове конфедерације, захвалимо пре свега њеном величанству императорки руској на великој милости која је у тој декларацији изражена у гаранцијама које нам њено величанство даје. Зато износим пред вас тачке уговора на којима ће скупштина овог војводства изјавити своју захвалност и задовољство с којима се та декларација прима. Овај господин потпуковник руске војске“, рекао је гроф показујући на мене, „који присуствује нашој скупштини и који је ради те ствари овамо послан, моћи ће то као истину у својој команди потврдити и о томе посведочити.“
После тога, гроф је пружио уговор секретару и наредио му да га гласно прочита. Кад га је секретар прочитао, јавило се неколико незадовољних гласова, којима се није допала она тачка о некатолицима. Говорили су да се њима не могу дати права која уживају прави синови отаџбине католичке вере — иначе за све друго изјављивали су своју захвалност.
После тога, мало је требало па да и остали дигну гласове, и ја, видећи да све то води можда и раздору, морао сам пожурити (док Пољаци нису повикали по свом обичају: „не допуштамо“). Погледао сам заставника Грохолског и старог кнеза Четвертинског, и на тај начин им дао знак да људе умире. На то је заставник одмах устао и објавио скупу:
„Ми смо“, рече, „већ изабрали за маршала јасновелможног пана пехарника, који је син ове земље као и ми. Он ће отићи у Варшаву на отварање генералне конфедерације и тамо ће видети како се ствари развијају и има ли у томе неке опасности за нас. И зато је најбоље да се ослонимо на њега, па нека буде онако како он нађе за добро.“
После речи Грохолског, гроф је од своје стране изјавио да уверава скупштину о својој преданости и љубави према отаџбини и народу и да никад неће заборавити на добро своје земље. Те речи су довеле до смирења духова. Препирка се утишала и сви су пришли да се потпишу. Први гроф, а за њим и остали. Кад се с потписивањем завршило, гроф ми је дао један примерак уговора, а други је задржао за себе.
Затим је позван ректор манастира с осталим духовним лицима. По њиховом доласку гроф је устао (и сви други су поустајали) и објавио ректору и осталом свештенству да је створена нова конфедерација и дао им да прочитају декларацију и акт о захвалности, а онда је затражио да се одслужи благодарење. Одмах је почело појање с црквеном музиком, а кад је очитано на латинском: Te Deum laudamus (то јест, Тебе бога хвалим), напољу је почела паљба из малог оружја драгонске чете, која је као пратња дошла с грофом. Четири прангије опалиле су по три пута, свештеници су почели да честитају маршалу, а било је и говора.
После завршене црквене церемоније, гроф је позвао све на ручак и тако смо изишли из цркве и отпратили грофа до његове одаје. У пролазу му је мој ескадрон одао почаст.
Ја сам одмах написао кратак извештај, приложио му потписани уговор и послао поштанским колима курира команданту, генерал-мајору Петру Никитичу Кречетњикову. Уз то сам написао и посебно кратко писмо за генерала у ком сам му јављао о грофу и његовој доброј вољи према нама, као и о заставнику Грохолском и његовој помоћи при потписивању уговора.
Међу свима одредима, извештај из мог одреда био је први. Генерал је послао уговор у Варшаву Руском посланику, Николају Васиљевичу Репњину, а ја сам за постигнут успех добио захвалност.
Кад смо изишли из цркве, прошло је три сата. Код грофа је био постављен сто у великој сали (у манастирском рефекторијуму) за тридесет и шест особа — све најлепше и све у сребру. Ту су седели најстарији по чину и највише племство, а уз њих и ја и моји официри. У другој, исто тако великој соби била су постављена још два дугачка стола за ситно племство. Неки су од њих седели, а неки су с ногу јели, како је ко стигао.
Код првог стола послуживали су дванаест грофових лакеја, шест послужитеља четири хусара, два Арапина и два ловца, сви у богатим ливрејама.
За време ручка свирао је дворски оркестар, а кад је прва чаша мађарског вина принесена грофу, он је устао, обратио се мени и попио је у здравље њеног величанства царице руске, милостиве владарке и гаранта пољске државе. Напољу је тада отпочела паљба: прво мог ескадрона, који је ту био постројен, а онда су пуцале и прангије и грофови драгони. Здравице су се ређале све до вечери. Пило се само мађарско вино. Многи су се изопијали, а нарочито ситнија шљахта, и онако пијани ваљали се око грофових ногу.
Тако је ишло скоро до једанаест ноћу. Велики панови су се тада разишли а ситнији су галамили и ваљали се по дворишту све до зоре.
Ујутру, после девет, одржао се опет збор у цркви, али за чисто њихове потребе. Неки су од чиновника и од шљахте предавали грофу, као маршалу, представке о својим невољама. Он их је примао и доносио о њима одлуке. Расправљало се и о новој конфедерацији и свему што се на њу односи, и о томе је направљен записник. То је трајало скоро до три после подне, а онда смо сви отишли у грофов стан, где је било постављено као и јуче. После ручка, гроф је обдарио неке сатовима, неке табакерама или прстењем, а ситнију шљахту новцем. Нико није остао без поклона. Мени је дао енглеског јахаћег коња, мом ескадрону сто златника, официру на стражи златан сат, а козацима по пола рубље.
Трећег дана није било ручка. Тог дана је гроф послао још изјутра свог дворског настојника у мој нови дивни стан, у који сам се тих дана уселио, да ми јави да ће после подне он са шљахтом доћи да ме посети, „и пошто је обичај да се гости послуже“, рекао ми је настојник, „а ви зато нисте спремни, гроф вам шаље два буренцета вина — једно мађарског а друго француског“. Ја сам ту пошиљку примио и захвалио се.
Тог дана сам ручао са својим официрима код куће, а онда сам се почео припремати за дочек гостију. После три сата изволео је гроф доћи с осталом господом. Ја сам их примио и почастио вином, као својим рођеним, а било га је толико да сам после имао и невоље због њега. Ситна шљахта се изопијала, па не само тог дана него су и сутрадан наваљивали и викали: „Дај да се пије.“
Четвртог дана је гроф отишао. Пред полазак ми је казао да иде у Варшаву и да ће се тамо, кад се окупе сви маршали војводстава, отворити главна конфедерација, а после тога да ће се у свим војводствима одржати скупштине на којима ће се изабрати посланици за главну скупштину у Варшави, и да ће тада опет доћи. Још је додао да верује да ћу и ја добити од своје команде наредбу да присуствујем тој скупштини и да ћемо се онда опет видети. „И ја се надам“, рекао је на крају, „да ће тада све бити боље него што је сада било.“
Ја сам испратио грофа једно две миље и дао му пратњу из свог ескадрона до првог преноћишта, а онда сам се опростио и вратио натраг.
При отварању те наше конфедерације гроф се показао као човек од великих планова,па иако су му намере биле скривене, ипак се у његовом делању осећала нека величина. Ја сам о томе много пута размишљао и слутио да се ту спрема нешто велико, нарочито кад смо разговарали о рђавој унутрашњој управи која наноси штету њиховим правима и слободи. Његове речи сам доводио у везу и с разговорима које је водио тих дана насамо с једним господином што је уживао велико поверење код кијевског војводе. Тај господин био је присутан и при отварању конфедерације. Он је допратио грофа до Браиле и остао на двору кијевског војводе да ту дочека грофов повратак из Варшаве.
Ја сам се за време свог боравка упознао и спријатељио с тим господином (он се звао Ортински), и с планом сам га посећивао. Водили смо разговоре о свему и свачему и најзад сам успео да ми открије њихову тајну. Он ми је казао да цела породица Потоцких, а нарочито војвода кијевски, као најстарији у њој, показује незадовољство што је на престо краљевски дошао Станислав Поњатовски, и да сви они налазе да ће моћи, помоћу руских гаранција, на главној скупштини извршити своју намеру да збаце Поњатовског с престола пољског и доведу војводу кијевског — због тога се само литавски пехарник и примио маршалске части. Кад се у Варшави састане главна скупштина, он ће се већ постарити да наведе господу сенаторе да изврше то што они хоће.
Али намера те господе била је без основа. Они су у својим плановима ишли тако далеко да су се понадали да ће од Русије за такву једну ствар добити помоћ. Међутим, преварили су се, као што ће се доцније видети.
Ја сам у Виници остао очекујући да ми се врати курир ког сам послао с потписаним уговором. Он се вратио четврте недеље с наредбом команданта корпуса да ту сачекам и други долазак господина пехарника литавског, грофа Потоцког, у Виницу, и уз то шта још да предузмем и извршим. Послат ми је и новац за куповину фуража и провијанта, као и ванредна сума од триста рубаља, коју сам имао да употребим на курире и гошћење тамошње господе.
Проживео сам у Виници три месеца без икаквог посла. Вежбао сам само свој ескадрон, ишао у лов и правио посете. Упознао сам се са свом господом и, како сам им ушао у вољу, често су ми долазили и волели да и ја њима идем. Слали су кола по мене и ја их нисам одбијао. Одлазио сам им и проводио време весело.
Напослетку ми је дошао курир од команданта корпуса с наредбом да ја, на скупштини шљахте Брацлавског Војводства на којој имају да се изаберу два посланика и пошљу у Варшаву на главну скупштину, настојим да шљахта изабере браћу Грохолске, заставника и столника, и уз то ми је јављено да ће на отварање скупштине доћи опет господин пехарник литавски, гроф Потоцки — а до његовог доласка да целу ту ствар држим у тајности.
Ја о томе ником ништа нисам говорио, али требало је ипак да се обавестим унапред како се код господе Пољака одржавају избори, да могу предузети потребне мере, и зато сам започео разговор са господином заставником Грохолским, али онако издалека. Питао сам га: „Шта се чује?“ — „Има ли шта ново?“ — „Хоће ли се скоро отворити главна скупштина у Варшави?“ — „Ко ће бити изабран за главног маршала?“ — и како се мени чини да се у Варшави морала већ искупити читава скупштина.
Заставник ми је на то одговорио да ће се збиља у Варшави одржати скупштина, да се чује да је генерална конфедерација већ завршена, да је за генералног маршала изабран кнез Радзивил, и да се, према томе, може очекивати да се ускоро отвори и главна скупштина. Само, не може се отворити док се не искупе посланици из свих војводстава и срезова, а дан за отварање тих скупштина и избор посланика објавиће се унапред. И наш маршал ће, по краљевој заповести, као човек од поверења, отворити овде скупштину и извршити избор посланика, који ће затим добити пуномоћ и отићи у Варшаву.
Саслушао сам заставникове речи и онда га запитао: „Шта мислите, кога ће изабрати за посланика наш маршал, господин пехарник, кад дође и отвори скупштину?“
Он ми је одговорио: „То се не може унапред знати. Код нас на изборима бива понекад велика борба јер сваки жели ту част. Ситно племство везује се обично за неког од јаких и држи му страну. Неки пут многима и није избор по вољи, али како код нас у том погледу влада слобода и како код нас има важност она наша реч „не допуштамо“, та част припадне оном ко добије највише гласова.“
То што сам чуо од заставника било ми је довољно да схватим у чему су ти њихови изборни обичаји. Ја сам, међутим, хтео да чујем од њега самог шта би рекао за свој избор (према наређењу које сам имао од моје команде) и само сам гледао да га придобијем и привежем за себе, па да ме он још и помогне у извршењу мог плана. Једнако ми је мој задатак био на памети и све време сам се бринуо хоће ли шљахта хтети уговор примити и потписати. Та ствар је била од велике важности, и ја сам морао на неки начин спречити њихов отпор. Зато сам с њим наставио разговор и упитао га: „А шта би било кад би избор посланика овог војводства пао на вас? Би ли вам то било мило?“
Он ми је одговорио: „Како ми не би било мило? То би за мене била велика част и одликовање.“
„Па, бисте ли пристали“, упитао сам га, „да ја порадим на скупштини за ваш избор, па да ви будете послани у Варшаву?“
Њему се мој предлог врло допао, па је чак тражио да га у томе помогнем и обећао ми да ће се и он мени наћи ако ми шта затреба. Ја сам му онда дао часну реч да ћу му помоћи.
Његове речи значиле су за мене добар почетак. Он се привезао уз мене и чак ми је поверио неке њихове политичке тајне, што је мени за моје планове послужило врло корисно.
Тог сам господина већ везао за себе, али с његовим млађим братом, столником, била је друга ствар. Познавао сам, додуше, и њега и он ме је посећивао, али пошто је живео у другом месту, ја код њега још нисам био, нити сам био с њим ближе упознат — а требало је и њега придобити. За њега сам знао да је по нарави другачији од брата, да је врло упоран, а и то да је велики зналац пољског права. Зато сам се бојао да ми се не успротиви.
Једанпут сам рекао заставнику: „Хтео бих да вам покажем колики сам вам пријатељ. Желим, ето, да и ваш брат, столник, буде изабран за посланика и, ако хоћете, можете му то у поверењу и рећи.“
Прећутао сам, наравно, да имам такво наређење од моје команде за њих обојицу, него сам изигравао да ја то радим на своју руку, да их тим још боље вежем за себе.
Заставник се врло обрадовао кад сам му казао да ћу радити и за његовог брата, па је брата о томе известио, а овај ми је одмах дошао и, кад је од мене то исто чуо, спријатељио се са мном као и његов брат, заставник. Тако су обојица постали моји људи.
Сад сам имао само да дочекам долазак пехарника литавског. За то време упознавао сам се са ситном шљахтом, да за времена утрем пут, јер сам знао да је њихова ситна шљахта имала у скупштини велике слободе и да је могла, према томе, учинити и много добра и много зла. Зато сам их призивао и, на њихову велику радост, чашћавао пићем. Сиромашнима сам давао (од оне суме која ми је у ту сврху послата) новац за чизме, некима по два-три златника, а некад и више, већ према томе колико је ко важан и колико је коме приличило дати. На тај начин показивао сам им своју наклоност и жељу да живимо у пријатељству. Говорио сам им да имам доста слободног времена, и кад већ живим у њиховом војводству, хоћу да се са свима њима упознам и спријатељим. Хвалио сам њихове обичаје и њихово јунаштво и причао им како бих волео да заувек останем међу њима. Њима је то било мило, па су ме хвалили, дизали ме у небеса, и били готови да ми учине што год зажелим.
Ти гости су ми долазили касније и незвани скоро сваки дан, и доводили ми још и нове (наравно, због користи). Ја сам их све примао љубазно, појио их и нуткао, тако да су се и опијали, а неки су се по целу ноћ ваљали пијани. Ја сам већ оценио ко ми од њих може бити од користи, и с таквима сам одржавао везе и припремао их да ми послуже кад за то дође време.
Имао сам, дакле, велики део шљахте у својим рукама и држао их спремне и већ ми се чинило да ћу свој задатак моћи с успехом завршити. Али није много требало па да ми све пропадне… Кад се скупштина отворила и кад се текст уговора објавио, искрсле су наједном тешкоће, али о томе ћу касније говорити.