Део 3, Поглавље 3
Пехарник литавски, гроф Потоцки, вратио се из Варшаве и одсео у Браили, у кући кијевског војводе. О томе је известио и мене и војводство, наредивши да се сва шљахта искупи на дан отварања скупштине, а и сам је у то време стигао у Виницу.
Али његов садашњи долазак није био ни налик на онај први. Биле су свега једне каруце, кухиња и двоја кола са неколико слугу. А и он је изгледао сасвим невесео, тако да смо сви помислили да је болестан, толико се у лицу променио.
Одсео је и сад у језуитском манастиру, али некако скромно, без икакве раскоши. Сва се шљахта искупила и чекала га на улици. И ја сам га чекао испред манастирске капије и поставио му почасну стражу као и раније. Господа су га дочекивала с дубоким поклонима и отпратила га у стан.
Ја сам код њега провео до позне ноћи, чекао сам прво да се сви други разиђу, а онда сам му рекао да сам од своје команде већ обавештен о доласку његове светлости и да знам да ће као маршал отворити скупштину овдашњег војводства, изабрати посланике и послати их у Варшаву.
Он ми је на то пресекао реч: „Ја мислим да сте свакако добили већ и наредбу ко има да се изабере, а сигурно вам је већ и уговор за потпис послан.“
Ја сам му на то одговорио: „Тако је. Добио сам наредбу да се у свему ослоним на вас и ви ћете зацело извести тај избор, што ће бити знак ваше усрдности спрам жеља њеног величанства наше руске царице, а вама ће служити на част и на хвалу.“
Он ми је одговорио: „Драги пријатељу, ви збиља тражите нешто с чим сумњам да ће се наше племство сложити. То јесте ствар од велике важности, али нашој земљи не одговара, и пре ће нас одвући у пропаст него што ће нам донети користи. Сутра ћемо, уосталом, све видети“ — и кад је то рекао, окренуо се и отишао у другу собу.
Ја се томе нисам надао; то је био прави удар за мене. Знао сам, међутим, да могу, ако не постигнем оно што ми је наређено, добити незаслужени прекор, јер такав неуспех могао би се сматрати за моју небригу. У таквом сам размишљању био све док се гроф опет није вратио у моју собу, а онда сам му почео говорити. Говорио сам о нашој започетој ствари и хвалио и њега и онај његов паметни поступак при првом отварању скупштине кад се објавила конфедерација. Рекао сам му како је тиме наша команда била задовољна и да је, наравно, о тој његовој усрдности јављено и њеном величанству, нашој царици, и како је он тиме стекао њено велико поверење. „И зато, господине грофе, пошто сте већ једанпут показали тај велики знак своје усрдности, надам се да ћете и сада доказати да заслужујете ту част и славу и да ћете започето дело довести до краја, на част своје домовине.“
Кад сам му то рекао, замолио сам га да сутра при избору посланика изабере такве људе који ће у главној скупштини у Варшави бити од користи и народу и њиховој држави. Ти посланици морали би бити добри познаваоци пољског права и закона и присталице већ раније усвојене конфедерације, коју је и главна скупштина у Радому потврдила, тако да овај садашњи рад не буде ни у каквој противности са старим.
„Ја сам овде већ доста дуго и имао сам прилике“, рекао сам му, „да се упознам с овдашњом господом, и могу да кажем да су то људи вредни поштовања, али да су сви равни један с другим. Зато ми се чини да ви, ваша светлости, не бисте нимало погрешили кад бисте сутра дали први свој глас за браћу Грохолске. То су угледни људи и признати од велике господе, и ја мислим да би они оправдали поверење које им је дато.“
Гроф је врло пажљиво саслушао моје речи и одговорио: „Колико до мене стоји, ја ћу се потрудити и помоћи да се по вашој жељи изаберу господа Грохолски. То вам и обећавам већ и зато што се и са̂м у њих уздајем, али што се тиче уговора који вам је послан, не знам шта да кажем. Ту има тачака које су за нас врло тешке.“
Ја сам и даље говорио грофу, хвалио га и молио да уложи своје силе и доведе ствар до срећног завршетка. Дао сам му и пољски превод уговора који је требало да се сутра у скупштини потпише. Он га је узео и прочитао, а онда ми је рекао да и он исти такав има и да треба да му га сутра предам у скупштини пред свима, а он ће, међутим, до ујутру о свему том премишљати. Разговарали смо се тако до једанаест сати ноћу, онда сам га оставио нека се одмори, а ја сам отишао у свој стан.
Признајем ти, читаоче мој, да те ноћи нисам ока склопио, нисам чак ни легао, толико сам био забринут.
Чим се мало разданило, послао сам по господу Хрохолске, молећи их да дођу. Дошли су још пре осам сати. Разговор смо водили о разним стварима. Између осталог, рекао сам им да ће обојица бити изабрани за посланике и да сам им ја у том смислу утро пут код господина маршала, чије обећање већ имам.
Оба господина била су врло задовољна.
„Сад ћу вам“, рекао сам им, „дати уговор и ви треба да се потрудите да га скупштина потпише. Ви ћете тиме показати своју добру вољу и подићи ћете свој углед, а ја нећу пропустити а да преко курира не обавестим о томе моју главну команду, и, кад будете дошли у Варшаву, можете очекивати захвалност од нашег посланика.“
Господа Грохолски су почели читати тачке уговора и све им се чинило прихватљиво осим треће тачке, о некатолицима, и последњих речи те тачке. Рекли су ми:
„Ова је тачка од великог значаја, али ми не знамо како да је примимо, а не знамо ни шта ће скупштина на то рећи. Око тога може да дође до великог спора и сукоба.“
На крају су ми, после мог дугог наговарања, обећали да на скупштини неће гласати против тих тачака, него ће само гледати куда остали гласови нагињу, да се не изложе сумњи својих сународника. Тако су отишли у скупштину.
Одмах сам послао потајно по неке од ситне шљахте које сам задобио и на које сам се могао ослонити. Њима сам се донекле поверио. Тражио сам да се скупштина одржи без галаме и да не буде вике и препирке, по њиховом обичају. Уз то да воде рачуна о господи Грохолски јер су то људи виђени и знају ствари, зато у гласању нека се сложе с њима, „а и господин маршал ће радити само оно што иде на добро народа, зато се немојте опирати, него се сложите с њим.“
Ти моји редовни гости примили су лепо моја упутства, али невоља је била у томе што су неки већ успели да се мало загреју, па су још и од мене тражили вотке, и ја, шта ћу, морао сам да им дам, али, иако им нисам дао много, ипак сам се поплашио да не направе неред. Зато сам их опомињао да се лепо владају и једнако сам их у томе утврђивао.
Они су ми рекли да ће све учинити, да ће се лепо понашати, да им није први пут да учествују на скупштинама, да знају своје обичаје и да се ја ништа не бринем, и онда су од мене отишли.
После девет сати отишао сам грофу и затекао га већ обученог. Био је сам у соби. Он ме је примио лепо и говорио ми о нашем започетом послу, али нисам могао да опазим да има воље да изиђе нашим захтевима у сусрет. Уто су почели и други долазити и сва су се господа убрзо искупила. После десет сати отишли смо у цркву на службу, која није дуго трајала. Затим су се затворила црквена врата и сви су поседали око великог стола. Мени је гроф показао место с леве стране, уза се, а онда је као маршал узео реч:
„Данас треба да према закљученој конфедерацији отворимо у овом војводству скупштину и изаберемо из наше средине два човека који ће, опуномоћени, поћи у Варшаву на главну скупштину. Остављам скупштини на вољу кога ће изабрати и на који начин, јавним или тајним гласањем.“
Чланови скупштине почели су се на то саветовати и договарати, а онда је устао стари кнез Четвертински и рекао:
„Било би, мислим, најбоље да се у томе ослонимо на велеможног пана маршала. Нека он предложи које сматра за најдостојније и те људе ће војводство и послати.“
На то су сви пристали и затражили да гроф предложи посланике.
Гроф устане, захвали скупштини на поверењу и поче овим речима:
„Високородна господо, чланови скупштине и моја драга браћо, приступамо једном чину од велике важности од кога очекујемо благостање и мир у нашој драгој отаџбини. Ми засад још не знамо на чему смо, зато треба да довршимо оно што смо започели. Данас треба да изаберемо посланике и да их пошаљемо у Варшаву на главну скупштину. Даћемо им пуномоћ и упутства како да као синови народа у главној скупштини чувају правду, бране отаџбину, веру, закон и наше старе слободе и да се супротставе ако примете какву опасност за нас. А ако избор посланика остављате мени, ја мислим да ћете бити задовољни ако дам свој глас за господу Грохолске, пана заставника и пана столника. Ја верујем да су они достојни тог поверења и да ће умети да послуже својој домовини. Ако пристајете на тај избор, даћемо им пуномоћ и послати их у Варшаву.“
Тај избор су сва господа радосно одобрила, а затим је шљахта, која је иза велике господе стајала,повикала: „Тако је.“ И да избор буде и писмено потврђен и од присутних чланова потписан, гроф је наредио секретару да о томе напише формални акт.
Док су се за то вршиле припреме, гроф је устао и рекао збору да за тренутак мора изаћи да прегледа неки акт који ће се објавити, а мени се окренуо и рекао: „Молим вас, изволите са мном.“
Устао сам не знајући шта то има да значи. Гроф је прошао поред олтара, кроз мала врата која воде у његове собе. Кад је ушао у собу, затворио је врата. Били смо сасвим сами.
Он онда поче: „Не могу да се уздржим, драги мој господине потпуковниче, да вам не кажем да је ово што сада радимо пропаст за нашу нацију. Ако ви не знате шта се нама спрема, ја ћу вам у поверењу рећи: сва она обећања добијају сада сасвим други облик од оног што се раније говорило. И сад је, ето, дошло време да ја на нашој скупштини дам свој пристанак на оно што је против свих наших права и закона. Ја сад чиним управо издајство према својој отаџбини само да угодим руским жељама, а и лично вама. Ја знам, ако не потпишемо уговор и изабране посланике не Упутимо у главну скупштину у духу уговора, ви можете да будете окривљени, јер ја знам каква је строгост у вашој служби, а знам и колико сте се око тога трудили. И зато, да изгледа да сте свој посао ваљано завршили, хоћу да вам помогнем. Али ако га данас и потпишемо, ви ипак запамтите што ћу вам рећи: од свега тога неће бити ништа. Видећете какво ће се зло у генералној скупштини од тога направити и да ће на крају доћи до побуне и крвопролића, а немојте мислити да из свега тога не може избити и велики рат.“ Док је то говорио, очи су му биле пуне суза. Најзад је и заплакао и, окренувши се прозору, брисао очи.
Страшно сам се зачудио тим његовим неочекиваним речима. Стојао сам као скамењен и просто нисам знао шта да му одговорим. А у себи сам мислио овако: ако се уговор не потпише, може се сматрати да се нисам довољно заузимао и ја могу добити прекор, иако нисам крив. Зато сам пришао грофу и, кад се мало прибрао, захвалио му на лепом мишљењу о мени. Рекао сам му да су ми чудне његове речи и тврдио му да то што говори не може бити, да је криво обавештен и да би било најбоље да ни у шта не сумња. Поменуо сам му декларацију и гаранције њеног величанства наше царице, у које треба да се поузда, и да треба да од главне скупштине очекује срећан завршетак. А о побуни и о рату да не треба ни да мисли, јер је Русији стало да са својим суседима живи у добрим односима и да смо и ми, који смо послати у њихова војводства, добили најстрожа наређења да се с овдашњим људима владамо искрено и пријатељски. Говорио сам му све што ми је у том смислу падало на памет само да га некако умирим и разведрим, али то ми је слабо помагало. Гроф је био уверен у оно што је говорио и једва је задржавао сузе кад је пошао наново у скупштину.
Акт о избору посланика био је спреман, прочитан наглас и поднет грофу на потпис. После грофа потписали су га и остали.
Дошао је тренутак да се посланицима напише пуномоћ. Присутни су већ почели да расправљају о садржају пуномоћи у коју је требало да се унесе и текст уговора.
Ја сам устао, узео уговор и пружио га грофу са речима: „Молим вас, господине грофе, да као маршал овог војводства и глава скупштине примите од мене овај предлог уговора, који ми је послан од моје главне команде, чији текст треба да уђе у пуномоћ која се сад саставља. Пошто тај предлог не садржи ништа друго осим захвалности овог високог збора њеном величанству руској царици за високу милост према пољској држави показану у декларацији и гаранцијама њеног величанства, надам се, поштована господо (окренуо сам се према свима), да то нећете друкчије схватити него као израз уверавања о вашем поштовању према доброј вољи коју њено величанство показује у одбрани ваших слобода, права и закона. Примајући такву помоћ и таква јемства, требало би да се на њих с поуздањем ослоните и да на њима изјавите захвалност њеном величанству.“
Мој предлог уговора био је написан у два текста: на руском и пољском. Гроф је узео пољски текст и дао га секретару да га наглас прочита.
Кад је секретар прочитао, осетила се сва важност тачака уговора и у скупштини је, као што се могло очекивати, настало велико незадовољство и отворени протести. Неки уопште нису пристајали да на то даду свој потпис. Говорили су да је то против слободе и закона и да некатолици не могу имати толика права, а неки су опет разумели тај предлог, нарочито свршетак његове треће тачке, као потчињавање Русији и падање у ропство.
Ја се са своје стране нисам хтео у то мешати, нити сам ишта говорио док је та граја трајала. Бојао сам се да се још више не распале и зато сам их пустио нека се изговоре. Погледао сам само понекад на господу Грохолски, дајући им тиме на знање да треба да се умешају. Али откако је почела та препирка на њима се могло приметити да су били готови да и сами оспоре те тачке. Нарочито би се млађи брат, столник, успротивио, само да није био већ изабран за посланика. Али због свог избора држали су се обојица по страни и скоро ништа нису говорили.
А моји свакидашњи гости, ситна шљахта, сиротиња, која је стајала по стр, могла је због њихових изборних обичаја много зла да ми направи, а особито они који су били од доброг рода, јер су такви предводили ситну шљахту и поред свог сиромаштва. Ја сам и на њих, као на своје познанике, често погледао, а они су ћутали, што ми је у овом случају било од велике помоћи.
Најзад, кад се граја мало стишала, окренуо сам се грофу и замолио га да, као маршал, започето дело заврши. Он није говорио ни у корист једне, ни друге стране. Ћутао је и чекао да скупштина сама донесе одлуку. На моју молбу, ударио је својом маршалском палицом о под, дајући тиме знак да граја престане, и да га саслушају.
Кад су се гласови стишали, гроф је узео реч. Споменуо је декларацију њеног величанства царице руске и гаранције у њој, на коју су већ били пристали и створили конфедерацију, коју је потврдила и главна скупштина у Радому, „и према томе“, рекао је, „налазим да треба с тим завршити, изјавити њеном величанству захвалност и те тачке унети у пуномоћ изабраних изасланика, а они на главној скупштини у Варшави нека добро пазе да се сачувају наше древне слободе и наша света католичка вера и да наша отаџбина остане непоколебљива, неповређена и ван сваке опасности“. А што се тиче тачака о некатолицима, нека се сложе с осталим члановима главне скупштине, а нарочито нека се ослоне на гласове господе сенатора и нека с њима сложно гласају.
Господа су се с тим сложила тек после маршалових речи, а ситна шљахта је повикала: „Нека тако буде, нека тако буде.“ Онда је наређено секретару да у пуномоћ посланицима унесе тачно све грофове речи, онако како их је он у свом говору употребио, а исто тако и оне тачке о некатолицима. Пуномоћје је затим било потписано, и ја сам добио копију са потписом секретара и браће Грохолски.
То се десило 1767. године, августа месеца, 14. дана.
Кад се скупштина завршила, цео збор је испратио грофа из цркве до његовог стана. То је било око четири сата после подне.
Код грофа је био постављен велики сто, али сасвим је друкчије изгледао него прошли пут. — Ја сам сео и на брзу руку написао извештај, приложио га оној копији пуномоћја и послао га преко курира главном команданту корпуса, генералу Кречетњикову, с питањем шта даље да радим.
Сутрадан нас је маршал, пехарник литавски, гроф Потоцки, напустио и отпутовао.
Мој курир се брзо вратио и донео ми заповест да што пре, по посланој маршрути, пођем са својим одредом у Варшаву и да се тамо, у месту Виланув, сјединим с корпусом. Чим сам ту заповест добио, пошао сам из Винице на тај далеки пут, дуг преко шест стотина врста. Ишао сам брзим маршем, и на главном путу који води за Варшаву нађем се изненада на преноћишту са својим пуком, који је с генералом Подгоричанином исто тако ишао за Варшаву. Тако се од пука нисам хтео ни одвајати, него смо заједно дошли управо до Виланува, где сам затекао и команданта корпуса, генерала Кречетњикова. Јавио сам му се, а он ми је наредио да козаке што су били са мном вратим у њихову команду, а ја да останем у пуку.
Корпус нам се сместио у оближњим селима. Провели смо тамо осам дана. Командант корпуса, генерал, отишао је у Варшаву, која је била удаљена од Виланува само неких петнаест врста.
Наш корпус је ту дошао зато да нам војска за сваки случај буде близу Варшаве (главна скупштина је већ почела свој рад). И тако нам је једне вечери збиља и наређено да се још исте ноћи нађемо пред Варшавом. Ми смо ту заповест у највећој тишини извршили, а да у граду нико није о томе ни слутио.
Опколили смо Варшаву с леве стране Висле и са стражама запосели све излазе из града, тако да те ноћи нико није могао из града изићи. Све оне који су ишли у град или излазили из њега задржали смо до зоре; већ по томе смо могли закључити да ће се те ноћи нешто нарочито у граду десити.
И с друге стране Варшаве и реке Висле (испред предграђа Праге) била је наша војска, пешадијски и коњички пукови из Смоленског корпуса (који је под командом генерал-мајора Прозоровског дошао у Литву). Они су стигли пре нас и ту подигли логор.
Тих дана је скупштина отпочела с радом, али не онако како смо ми желели. Од стране неколико магната започео је велики отпор против наших захтева, нарочито због оних тачака о некатолицима, а против те једнакости највише је устајао сенатор, бискуп краковски, Солтик (или кнез Сиверски), хетман гроф Жевуски и његов син староста Долински (он је био посланик Волинског Војводства), а уз њих је био и кијевски бискуп, Залуски. Они се никако нису дали придобити, а за њима се скоро читава скупштина повела. Зато је наш посланик у Варшави, кнез Николај Васиљевич Репњин, био приморан да преко ноћи ухапси сву ту господу и изведе из града, да на тај начин натера пољске панове на послушност.
Хапшење је било поверено пуковницима Ингелштрему и Кароу, који су у то време били у граду, у посланству, где су имали и своје станове и своје јединице. Ингелштрем је мотрио на краковског бискупа (то је зацело било још раније припремљено), и кад је бискуп пошао ноћу пешке из свога двора господину Мнишеку у посету, пуковник је одмах ушао за њим. На улици је оставио припремљене каруце с неколико војника, а он је са двојицом ушао у кућу, у тишини и врло пажљиво. Бискупу је било страшно криво кад је Ингелштрема опазио, а исто тако и госпођи Мнишек. Они просто нису схватили шта то значи и зашто је то, ни како се он усудио да тако касно незван дође. Али сва њихова питања била су прекинута кад је Ингелштрем пришао бискупу, рекао му да је ухапшен и замолио га да пође с њим.
Бискуп му у почетку није поверовао и поносито га запитао зна ли с ким говори, и ко то има толику власт да тако нешто над њим изврши. Ингелштрем му је одговорио, да зна добро ко је он, да говори с краковским бискупом, али, и поред свега тога, нека изволи поћи с њим.
Бискупу то није било довољно, хтео је још да се противи, али време није дозвољавало дуге разговоре. Ингелштрем га је узео под руку и рекао му: „Изволите са мном. Ја вас водим с поштовањем, а ако нећете, употребићу други начин.“ И додао да напољу стоје мало другачији људи, који ће га и без молбе повести.
Бискуп се од тих речи уплашио. Видео је да се неће моћи одбранити и рекао је само толико: „Да је то бар било у мом двору, а не у туђој кући“ — а он је у свом двору имао преко сто војника.
И тако се господин бискуп опростио с домаћицом и пошао степеницама доле, где су га војници дочекали и посадили у каруце. Један официр га је одмах превео преко Висле и довео у наш логор, а одатле у војнички шатор потпуковника Чернишова, пред којим су стајала два гренадира с бајонетима.
Скоро у исто време је и пуковник Каро ухватио хетмановог сина старосту Долинског, кад се враћао из опере. Зауставио га је на улици (Каро је имао неколико војника са собом, а јединица му се налазила у близини у једној улици), пришао каруцама, отворио врата и рекао господину да је ухапшен и да треба свог оца о томе да извести, али да то изволи учинити у тишини, јер иначе, излаже свој живот опасности.
Хетман је био код куће и, као стар човек, легао раније. Он је у двору имао целу једну чету драгона, с капетаном, и да је капетан Каро упао унутра са својом јединицом, у граду би се направила узбуна и дошло би, можда, и до зла. Зато је требало прво ухапсити сина па да он сам уведе госта и оца пробуди.
Чим су ушли у двориште, стража се узбунила а официр изјурио и наредио војницима да узму оружје. Али кад је дотрчао до каруца и кад му је дат знак да ћути и не диже узбуну и кад је по гласу познао хетмановог сина, он је застао, мислећи да је овај као и обично дошао кући; пред кућом су за то време стајала празна кола с војницима.
Каро је пошао степеницама са својим хапшеником горе и почео лупати на врата хетманове спаваће собе. Син је викнуо оца, отац се разбудио, познао је свог сина и одмах се досетио да се нешто важно морало десити (јер је дошао у неуобичајени час). Отворио је врата и, кад је видео ко му сина прати, заплакао је и рекао: „Сине мој мили, допао си несреће.“
Каро им је прекинуо разговор, изјавио хетману да је ухапшен и дао му времена само колико да се обуче, онда је с њим и његовим сином сишао низ степенице, посадио их у каруце и са стражом их спровео кроз град, па преко Висле у засебан шатор у логору.
Требало је да се ухапси још и кијевски бискуп, Залуски. Њега је Ингелштрем разбудио у кући и, пошто он није имао ни војске ни страже, с њим није било никакве тешкоће. Али како је већ почело свитати и народ се почео кретати по улицама, није га смео спровести кроз град, као оне остале, него га је довео у наш корпус испред града, а како тамо нисмо имали шатора, одведен је у једну кућицу поред неке циглане, иза нашег фронта. Одатле је опет с једним ескадроном и капетаном Подгоричанином преведен преко другог прелаза на Висли, испред Виланува; тамо су га сместили у логор у ком су били и остали.