Део 3, Поглавље 4
Почело је већ свитати кад сам, онако преморен од марша и стајања пред градом, по јесењој хладноћи, умотан у огртач, легао на земљу испред нашег десног крила да мало одспавам. И таман сам се загрејао и задремао, кад ме ађутант нашег пука стаде дрмати и будити, говорећи ми да се што пре јавим генералу Подгоричанину, који је исто тако испред циглане лежао.
Скочио сам и пожурио генералу. Он ми је наредио да одмах одем у град да се јавим команданту корпуса, генералу Кречетњикову, у посланству. Чим сам то чуо, помислио сам да ћу добити опет неки нови задатак — као што је и било.
Сео сам на коња, одјурио у град и јавио се генералу. Изгледало је да ни он те ноћи није спавао јер сам га затекао како већ потпуно одевен шета по соби. Кад ме је видео, рекао је: „Ви сте одређени да тајно спроведете затворенике. И да знате да ће вам та мисија, за коју сте нарочито изабрани, служити на част“ — па је онда узео свој клобук и рекао: „Хајдмо господину посланику.“
Прошли смо кроз неколико соба до посланикових одељења. Господин посланик, кнез Николај Васиљевич Репњин, рекао ми је да је врло важна ствар ту похапшену господу (он им је навео имена) спровести у Литву, у град Вилну, генерал-поручнику Нумерсу, а одатле — куда буде наређено.
„Мени је познато, господине потпуковниче“, рекао ми је господин посланик, „ваше поштење и ваша исправност, као и то да сте и досад у извршењу важних послова који су вам поверавани показивали и своју верност и одличне успехе. Ја сам с вама био увек задовољан и зато се и сада надам да ћете као један способан официр и тај задатак најбоље извести и затворенике превести куд вам је наређено. Само, напомињем вам“, рекао је посланик, „да је с том мисијом у вези и питање ваше части и вашег живота, ако их на који било начин испустите из руку, На трошкове за храну и за плаћање подвоза даје вам се пет стотина златника, а за све остало добићете наредбу и упутства (и показа на генерала Кречетњикова) од његовог превасходства Петра Никитича. — И тако изволите сутра на ноћ кренути.“
Добио сам одмах пет стотина златника од посланиковог секретара, и за њих сам сутрадан накуповао ваздан намирница и разних пића, јер, иако ми је речено да на ту господу треба строго мотрити, ипак их, наређено ми је, уз пут треба и добро хранити. Зато нисам ни штедео новац. Гледао сам само да свега буде у изобиљу.
Наредио сам да се одмах направе сандуци и све те ствари сам у њих послагао. Од посланства сам добио једна теретна кола, а што није у њих могло стати, сместили смо у друга двоја кола. Два кувара са свим кухињским прибором послао ми је кнез Прозоровски, и тако је за мој сутрашњи пут било све спремно.
Изјутра ми је додељен један хусарски ескадрон из нашег Ахтирског пука с капетаном Георгијем Подгоричанином, оним истим што је кијевског бискупа спровео у логор (што сам већ казао), и сто козака; а уз њих шест официра из корпуса, који ће ради надзора седети с ухапшенима на путу.
Пред ноћ сам прешао преко Висле на другу страну и дошао у предграђе Прагу, где су се моји затвореници налазили. Оставио сам војнике на левом крилу и јавио се генералу, кнезу Прозоровском, чија је дужност била да припреми јахаће коње и да са посланиковог двора доведе у логор троје нове каруце за ухапшене. И то ми је предано — и тако је све било спремно за пут.
Када је пало вече, отишли смо, генерал Прозоровски и ја, прво краковском бискупу. Уз нас су била још три виша официра: два пуковника и власник оног шатора, потпуковник Чернишов. Кад смо ушли у логор, бискуп је спавао. Кнез Прозоровски га је пробудио и рекао му да треба да крене на пут и да га предаје мени у руке.
Бискуп, онако сањив, поче да трља очи. Чује да ће на пут, па онда запита: „Куда хоћете да ме одведете?“
На то му кнез одговори: „Овај господин потпуковник ће вас спровести, а он већ зна куда. Ви само изволите устати и поћи.“
Њему се те последње речи никако нису допале. Седео је на постељи и рекао да би више волео да спава него да путује. Мало касније је дигао главу, погледао нас строго, па заплакао, и изишао из шатора.
Кола су била спремна и он седе у њих сав ојађен. Мислио је да ће у њима седети сам, али кад су ушли у кола капетан и један поручник, било му је још теже. Међутим, ту се није могло ништа изменити. Врата на колима су се затворила и кола су изишла из логора на друм. Тамо су заустављена да се сачекају и она друга двоја. Кнез је и њима рекао да ћу их ја спровести, и тако су сви изведени из логора. Хетман је са сином био у једним колима, заједно с два официра; исто тако и кијевски бискуп. Кола су ишла једна за другима, али у таквим размацима да једни за друге нису знали, нити су се могли видети. Наређено је и официрима, који су са њима седели, да не говоре ко је све ухапшен и ко путује.
Уз свака кола била је засебна пратња од неколико хусара и козака. Ухапшени нису имали слуге, и то им је врло тешко падало, зато сам ја већ сутрадан одредио сваком по једног хусара као послугу, а услуживали су их и посилни оних официра који су као надзорници с њима у колима седели. И одевени су били врло лако. Краковски бискуп имао је на себи само сиви енглески капут извезен сребром, капу од црне кадифе, црне кадифене панталоне и енглеске чизме, то му је било све. Ни они други нису били топлије одевени а било је већ јесење доба и ноћи хладне, и зато су се морали туђим оделима послужити. Кнез Прозоровски је наредио да се од штабних официра покупе бунде и да им се даду на дан-два у послугу док не стигне њихово одело.
Пошто је било све готово, кренуо сам на пут, и то по мрклом мраку. На души ми није било баш лако, стрепео сам да се уз пут нешто не деси. Јахао сам на коњу испред своје јединице, а капетану сам наредио да са извесним бројем хусара и козака иде иза свију и да буде увек спреман на оружани отпор ако случајно ко од Пољака покуша да отме ухапшене.
Кад смо одмакли од логора једно пола миље, изгубили смо пут, Било ми је наређено да не идемо главним друмом, него сеоским путевима, да на тај начин скријемо траг, да се у граду не би сазнало куда су ухапшени одведени.
За вође су нам дата два Јеврејина на коњима, и они су нас одмах из логора повели у страну од главног пута, уверавајући ме да знају пут и да ја идем само за њима. Али њихово знање их је брзо издало. Видео сам да су почели лутати и да су нас завели у неке јаруге и рупчаге. Ја умало нисам упао у једну јаругу, а два хусара су баш и упала. Почеле су и каруце да се криве и дошли смо дотле да се даље није могло. Морао сам се зауставити. Моји Јевреји су морали признати да су залутали. И да се пут нађе, пошаљем њих двојицу са два официра и два хусара,
Они су се мало касније вратили и повели нас опет, не знам ни ја куда, али изишли смо из оних јаруга и наставили пут по равници. Само учинило ми се да не идемо путем, него просто ледином, али како је био мрак, нисам се могао тачно разазнати. Напослетку смо наново избили пред логор одакле смо и пошли. Чуо сам како се одзива стража и како пролази патрола.
Видим да смо опет залутали. Морао сам стати да се не приближимо сасвим логору, да се не би направила узбуна. А Јевреји су ми се жестоко престрашили и признали да не знају где смо.
Те ноћи сам се тако намучио да ми је живот омрзао. Морао сам Јевреје да држим уза се да ми не побегну, а они су се од тога још више препали. Занемели су просто од страха. Мислио сам, шта ћу ако побегну и оставе ме у томе мраку до зоре. Мој командант би се зацело наљутио и сигурно би ме укорео. Зато почнем с мојим Јеврејима лепо. Рекао сам им да не треба да се плаше, да им се никакво зло неће десити, само нека пођу наново с хусарима да траже пут. „Ето, опет смо код логора, него пођите наоколо и гледајте да разазнате с које смо стране дошли — да се одмакнемо већ једном од логора и изађемо на прави пут.“
Они су се мало охрабрили и послушали ме. Пошљем с њима, као и раније, подофицира и с њим четири хусара и два козака. За један сат су се вратили с извештајем да су нашли пут и повели нас наново.
Пошли смо донекле пољем па смо онда наишли на неко жбуње, па на велику шуму и рит од изливене Висле, али то није било опасно; ишли смо по песку и плиткој води и каруце су ишле без задржавања. Кад смо изишли из шуме, вође су рекле да ће нам даљи пут бити добар, да ће водити кроз ретку шуму и да ће се моћи ићи брже.
Наредио сам да се пође касом, само да се што више одмакнемо од града, јер је наредба била да се пожуримо и да се за два дана, ако је могуће, ни на ноћиштима не задржавамо, а исто тако да идемо само споредним путевима, да нас не би когод срео и видео. Али тек што смо изишли из шуме и пошли касом, кад војници повикаше: „Стој, стој!“ (то је било пред зору). Страшно сам се препао. Помислио сам да нас је сигурно стигла с леђа непријатељска потера. Наредим одмах предњој јединици да се построји, а ја појурим натраг да видим каква је то вика. Кад сам стигао, видим, изврнуле су се каруце кијевског бискупа и леже овако искренуте на земљи. Те каруце су биле последње. И како смо пошли касом а била још помрчина, кочијаши нису видели кладу поред пута и тако се изврнули.
Бискуп се једва извукао. Добро је, сиромах, угрувао главу. Срећом, друге штете није било, једино што су се стакла на прозорима поразбијала. Али оклевати се није могло. Каруце су дигнуте, ухапшеник се опет сместио, без обзира на то што су прозори остали без стакла (ја сам доцније купио једну кожу и направио завесе од ње), и опет смо наставили пут. У свануће стигли смо до једног села са четири крчме. Ту се зауставимо да нахранимо и напојимо коње, а и да нам се сапутници мало одморе.
Наредим да се што пре очисте три боље крчме, домаћине изведем, и собе окадим прахом који сам у Варшави за тај случај нарочито купио, и онда хапшенике уведем унутра. То им је био први одмор на путу. Одсели су, додуше, у сасвим скромним кућама, у каквим можда, као људи од положаја и високог рода, још никад нису били. Нарочито је кијевски бискуп био озлојеђен. Ја сам им се извинио што се нису нашли бољи станови и рекао им да се надам да ће се убудуће наћи нешто ваљаније.
За то време су кувари, по мојој наредби, спремили белу кафу, чаја, сира, масла, белога хлеба, две-три врсте ракије и тим послужили ухапшене, али сваког одвојено, да један за другог не знају.
Хетман и његов син су се својски прихватили, и кијевски бискуп је поприлично и јео и пио, једино краковски бискуп није хтео ништа да окуси. Ходао је само по соби, мрко гледао и мене и стражаре и гризао усне, и на тај начин се уздржавао да не оспе на нас најпогрдније речи. Касније је ипак проговорио, споменуо је краља и остале своје једномишљенике и грдио их што су били толико слепи и допустили Московима да га изведу из престонице. Почео је да говори и о нашем посланику, кнезу Репњину, и то доста непристојно, тако да ми је било мучно да га слушам али пустио сам га нека му мало лакне, а онда сам му учтиво пришао и казао му да се остави свега тога и да ће бити боље и за њега и за његово здравље ако се мало прихвати, да лакше издржи пут. И тако сам га наговорио те је узео шољу кафе, друго ништа није хтео.
После сат и по, кад смо коње већ нахранили и упрегли (с тим истим артиљеријским коњима ишао сам два дана без смењивања), рекао сам бискупу нека изволи изићи и сести у кола.
Мој ти се бискуп тек онда ражести: „Ја“, рече, „путовати нећу, нити ћу изићи одавде. Хоћу ту да останем“ — и затражи мастило и хартију да напише свом управнику двора, у Варшаву, да му пошаље камердинера и одело, захтевајући да то његово писмо пошаљем по куриру. Рекао ми је да се с њим поступа сурово и да је он уморан, а онда се загледао у мене и запитао ме: „Знате ли ви ко сам ја? Ја сам кнез Сиверски, сенатор и бискуп краковски.“
Одговорио сам му да ја овде немам канцеларију и да му мастило и хартију не могу дати, а да су ми његов чин и титула познати, а уз то сам додао: „Оставите се сада тога, него, молим вас, изиђите и седите у каруце да наставимо пут.“
Он се ни после тих мојих речи није утишао. Питао ме је: „Имаш ли ти наредбу да ме мучиш?“ Онда је сео на клупу и рекао ми: „Нећу да идем!“ — и опет запитао: „Зар ти имаш заповест да ме мучиш?“ и још додао: „Варвари једни!“
Ја сам му на то рекао: „Немојте мислити да сам могао добити тако грубу наредбу да вас мучим Наредба је само да се брзо иде.“
А у себи сам помислио: Кад би он само знао за седму тачку моје наредбе, кад би знао каква тамо страшна реч стоји у погледу на његов живот, не би му зацело падало на памет да се противи. Морао сам да прекинем тај његов отпор и без увијања сам му дао на знање да пут није у његовој власти. „Ви се као хапшеник морате покоравати и слушати наредбе, а ако нећете да слушате, биће зло, јер ћу ја своју дужност извршити и ви ћете морати попустити“ — и дао сам му знак да пође.
Он је моје речи разумео како треба, па је изишао и сео у кола.
Изишли смо из тог села. Време је било лепо. Куваре сам послао напред и рекао им куда имају да иду, опет у једно мало село у коме су, како сам се обавестио, биле јеврејске крчме, Наредио сам да се тамо све очисти и уреди и да се припреми ручак, али да столови буду у три засебна стана.
Тог дана смо путовали брзо и стигли у то село после један по подне. Затекао сам све спремно, као што сам наредио: јела су се већ износила на сто. Иако је мој краковски бискуп био још увек љут (ја сам се уз њега највише налазио, зато што је био опаснији од других) и све нас гледао попреко, ипак је од труцкања на путу огладнео и добро се наручао. Ја сам га служио разним врстама вина, а он се само чудио, јер се томе није надао. Прихватао је све, али се највише држао шампањца.
После ручка је почео опет да бесни. Говорио је да су га варвари заробили и поново се окомио на нашег посланика кнеза Репњина.
Говорио сам му да престане с тим, да он, као један велики господин, не сме говорити речи које му не приличе и да од свега тога и тако нема никакве користи, једино што себе срамоти. Али како се он на моје речи није обазирао, него је тек онда стао праскати, ја сам изгубио стрпљење и рекао му без церемоније:
„Слушајте, господине бискупе, изгледа да ви не знате ко је наш руски посланик. Знате ли ви против кога говорите? Зар не знате да кнез Репњин извршава све што му наша царица нареди А ви, да сте били мирни, не бисте ту сад ни били. Ја као веран руски војник нећу да чујем такве речи и забрањујем вам да тако и даље говорите. Ви сада не представљате ништа друго него једног ухапшеника који је у мојој власти, и зато вам саветујем да будете мирни и да се владате према положају у коме се налазите, јер, иначе, може и зла да буде.“
Он се после тога смирио и Репњина није више помињао, само је понекад своје Пољаке грдио што су били тако слепи и допустили такву срамоту, да га тако изведемо из престонице. Али његове речи нису ме више љутиле, више су ме забављале. Постепено је и с тим престао и почео се владати пажљиво и лепо, али то је све било срачунато, као што ће се већ видети.
Тог дана сам остао у селу да преноћим. Имао сам артиљеријске коње да вратим и да за пут узмем коње од Пољака, и док сам коње нашао и сакупио, стигао ме је мој официр, који је по захтеву нашег посланика донео за хапшенике од њихових кућа њихова зимска одела, постељне ствари, рубље и обућу, као и малу суму новца. Ја сам све то, по списку њихових економа, од мога официра примио и пораздавао шта ком припада, а оне официрске бунде сам узео и вратио их њиховим власницима.
Ујутру рано послужио сам своје хапшенике кафом и чајем, а куваре сам опет послао до првог преноћишта да тамо припреме ручак. Направио сам распоред да сваког дана променим у маршу по једну запрегу и решио да ноћимо где ручамо (јер да сам откуд остајао с јединицом и комором преко подне због паше, наше путовање би, како је јесен већ наступила, било врло споро). Тако смо и тога дана кренули и ишли скоро до једанаест, а онда сам се зауставио, сишао с пута у страну, и каруце с пратњом лево и десно растурио по шуми, да моја господа један другог не виде. Ту сам их послужио коњаком и ликерима, белим хлебом, сиром и свежим маслом — и сви су добро прихватили, а онда смо кренули даље и путовали до близу два сата после подне. Стигли смо у село где смо имали и преноћити и затекли све готово, као што сам био наредио. Столови су били постављени и ручак спреман на три одвојена места.
Сви су ручали с апетитом. Изнето им је и свеже воће и колачи, што сам у Варшави набавио. Мојим пановима било је све то мило и расположење им се поправило.
На тај начин смо путовали сваки дан. Ја сам имао посла и сувише јер сам се растрзао на три стране: имао сам да водим надзор над три партије и набављам храну и фураж за моју јединицу, што је у Литви, сиромашној земљи, било врло тешко, нарочито кад се путује са страхом и кад се све плаћа и сувише скупо. О скупоћи не бих, уосталом, ни говорио да се само могло набавити све што треба. Али од свега, хапшеници су ме највише бринули. По свим знацима, они су имали велику наду да ће их њихова браћа, Пољаци, стићи или пресрести и спасти, или да ће сами наћи начина да некако умакну. То се нарочито опажало код краковског бискупа. Он је често у шумовитим крајевима тражио да иде пешке, што сам му ја понекад и допуштао, само сам увек за њим слао четири хусара и неколико козака са стране по шуми да држе затворен пут, што је њему било страшно криво. И кад се пролазило кроз неко село или поред друмске механе, где је увек било гостију, мој бискуп је хтео све да види, да се покаже са својим крстом на плавој ленти и да из каруца кроз прозор руком благосиља народ, и тако им бар да на знање да га спроводе. То му је једанпут, у пролазу поред једне крчме, пошло за руком, али више не. Наредио сам официрима који су се с њим возили да не дозволе да се прозор отвара у насељеним местима, а осим тога, и пратња је заклањала прозоре од пролазника, тако да га нико није могао видети, на шта је он страшно беснео.
Није му било право ни што су осим два официра који су с њим редовно у истој соби ноћивали стајала још и два хусара са исуканим сабљама и пуним карабинима. То је страшно тешко подносио и једнако је молио да се с тим прекине. Говорио је да га то узнемирава, а нарочито зато што се увек буди кад се стража смењује. „За стражу су довољни и ови официри који са мном спавају“, говорио је, и уверавао ме да не намерава бежати.
Пристао сам на ту његову молбу зато што су ми и официри то исто говорили, и тако је стража преко ноћи остајала у предсобљу. А да не би било какве преваре, ја сам их сваке ноћи двапут обилазио и никако се на целом путу нисам ноћу свлачио, увек сам био на опрезу. Осим тога наредио сам свом подофициру коначару да у становима где ухапшени имају да буду увек направи на прозору или у ком било углу малу неприметну рупу да могу кроз њу ноћу провирити, јер иако је свећа код њих горела,код краковског бискупа ништа се споља није могло видети зато што је он редовно пред спавање покривао прозор салветом. Уз то се скоро никад није ни свлачио. Био је увек спреман, као да се нечем надао. Понекад је тако обучен излазио у двориште и ходао горе-доле, па се помало и у страну одмицао и све нешто загледао, а стражара за собом никако није марио.
Осим тога, своју је постељу сваке ноћи заграђивао малом свиленом завесом која му је послана с оделом. Иза те завесе он је ноћу палио котур воштане свеће (из Варшаве су му послали неколико таквих великих котурова), и тако је по сат и више читао неку књигу. Све су то били разлози за сумњу. Под видом да чита, обмањивао ме је до пола пута, док нисам најзад дознао шта му је на памети. Али о томе ће бити касније речи.
Мој подофицир коначар, као што сам већ рекао, остављао је увек у стану краковског бискупу рупу у углу од прозора, или би парче стакла избио или рам на прозору неприметно провртео, тако да тај отвор није могао бискуп салветом затворити и ја сам могао макар једним оком кроз њега видети шта се унутра ради. Тако сам сваке ноћи и чинио и гледао га редовно како иза завесе чита.
Једног дана, док смо разговарали, он ме је стао молити да му кажем ко се налази у оним другом двојим каруцама: „Зацело сте“, рекао ми је, „оне ноћи у Варшави осим мене још неког од господе ухапсили, па и њих водите.“
Нисам много размишљао да ли се та његова молба слаже с наредбом која ми је дата. т тој наредби се забрањивало само да буду заједно, и ја сам о томе водио рачуна, а да један за другог не знају, томе нисам придавао никакве важности, нити сам у томе видео неку опасност. Зато сам му учинио по вољи и рекао му то што жели да зна.
Њега је то врло обрадовало. Казао ми је како се радује тим сапутницима и како се нада да ће се једаред наћи с њима, па је још додао: „Што сте мене ухапсили, то је било од велике важности и за то је било разлога, јер ваш посланик, кнез Репњин, не би уопште ни у чем успео да сам ја остао на слободи. И што је хетмана са сином ухапсио, и то је морао учинити, јер и они важе као прваци, али што је кијевског бискупа ухапсио, ту нисам доста паметан“ — и ту се бискуп насмејао. „С њим имате само једну непотребну бригу. Морате га хранити и појити, а човек је без икаквог значаја.“
После тих речи замолио ме је наново да му дозволим да се с њима види. То је било већ сувише. Толико му нисам могао да учиним. Рекао сам му да од тога не може бити ништа, али сам му дао наде да ће ускоро зацело бити сви заједно и да ће се моћи до миле воље наразговарати. Али бискуп је наваљивао и ја нисам могао да га потпуно одбијем. Рекао сам му да до формалног састанка не може доћи, али да му могу учинити да се сутра у путу виде. Он је већ и тиме био задовољан и захвалио ми се.
Кад смо ујутру излазили из села, наредио сам да прво пођу каруце кијевског бискупа и, кад су мало одмакле, зауставио сам их усред поља, па сам пустио да им се приближе каруце краковског бискупа и да се задрже поред првих, а с друге стране је довезен и хетман са сином, и тако су из кола гледали једни у друге. Колика је то била радост кад су се изненада видели! Чак су и заплакали. И да су ту дуже остали, не би се, зацело само на том завршило. Али ја сам прекинуо њихов разговор и наредио да се полази. Касније с још понекад дозвољавао, кад смо изјутра, да се у пролазу виде али више нисам допуштао да се разговарају.
Једно вече, при обиласку, нисам ништа нарочито приметио: бискуп је седео и читао, а официри су легли да спавају, али како су лежали на земљи, ја их кроз рупу на прозору нисам могао видети, само сам чуо да се између себе разговарају, нису, дакле, још заспали. Толико сам видео и вратио се у свој стан, отпасао сабљу, наредио да ми се донесе мало сена, простро га по клупи, пребацио преко њега огртач, легао и покрио се бундом, не свлачећи се. И таман сам заспао, неко поче да ме буди из најлепшег сна, да ме дрма и да ме зове. Могао сам одмах видети ко ме буди1, јер ми је горела свећа на земљи, али како сам био бунован и изненађен, ја сам се поплашио, скочио на ноге и почео да трљам очи.
Чим сам се мало освестио, помислио сам да се морало нешто важно десити. да није нешто са ноћном стражом? — помислио сам. Видим, преда мном стоји онај мој подофицир о ком сам раније говорио. Ја сам му увек наређивао да после мог ноћног обиласка и он обиђе стражу и погледа да ли спавају ухапшени. Зато ми је сад и дошао: „Изволите“, рекао је, „да видите, али само брзо. Ја сам после вашег обиласка био код краковског бискупа и кроз прозор га видео како пише. Зато сам вас и пробудио.“
Та ме је новост запрепастила. Нисам знао ко му је могао дати перо и мастило, јер он то није имао, а писање је било забрањено свим ухапшенима. Чим сам то чуо, пожурио сам тамо и збиља сам кроз рупу на прозору видео да је тако. Седи ти мој бискуп на кревету иза завесе и пише. Он је добио из Варшаве са оделом и мали писаћи сто, са ногама на расклапање. У њему су били бријачи, сапун и некакве водице — то сам видео кад сам му по списку предао ствари — али мастила и пера није било. Он је тај писаћи сто држао иза завесе и употребљавао га као сточић на ком је држао свећу и књигу. Сад је на њему писао. Довољно ми је било само да видим његову сенку од свеће. Лепо се видело како му рука иде по хартији и како умаче перо у мастило. Гледао сам неко време шта ради. Нисам хтео ни да се макнем само да га не узнемирим и не покварим ствар. Полако сам се одмакао и оставио га, да видим шта ће даље бити.
Официре нисам опазио. Пошто су лежали на земљи, нисам могао знати да ли спавају или не. Кад сам одлазио, рекао сам подофициру да остане тамо и види хоће ли бискуп још дуго писати, па да ме ујутру о томе извести. И још сам га утврдио да о томе ћути и да све то задржи у тајности.
Ујутру рано дошао ми је подофицир и испричао да је бискуп после мене писао још читавих пола сата, а кад је престао, метнуо је ту хартију у писаћи сто и затворио га, па је угасио свећу и легао да спава.
Кад је било све готово за полазак и кад је мојим хапшеницима послужена кафа, свратим код бискупа да код њега попијем кафу, да га упитам за здравље и да ли је ноћас добро спавао. Одговорио ми је весело да ниједне ноћи није тако мирно спавао као те ноћи и да се осећа лак и здрав. Упитао сам и капетана и оног другог официра како су, јесу ли добро спавали, и да ли су им досађивале бубашвабе и стенице, као мени. Одговорили су ми да им ништа није сметало и да су провели ноћ мирно.
Кренули смо затим на пут и путовали као обично до близу два сата и на одређеном месту ручали и заноћили. Доцкан увече обишао сам хапшенике, по обичају, и кроз прозор погледао бискупа. Он је као и раније иза завесе читао, али ја му, наравно, нисам више веровао, него сам наредио мом подофициру да га касније опет обиђе и види шта ради — да ли ће опет писати.
После пола сата дотрча опет мој подофицир и извести ме да је бискуп оставио књигу и да опет пише. Ја брзо тамо, и видим да заиста пише. И враћајући се у стан мислио сам у себи: Добро, добро, пронаћи ћу ја већ ту твоју канцеларију, неће бити онако као што ти мислиш.
А сад да оставимо бискупа на миру. Нека га, нека заврши свој посао, па нека нам готов падне у руке. Него да проговоримо о оној другој господи, да видимо како су се они владали на путу.
О кијевском бискупу нема шта да се каже. Он је био човек у годинама и већ сасвим оронуо. Више је ћутао него што је говорио, а ако је кадгод што и казао, то је било бесмислено. Тек понекад рекао би нешто што је било на месту. Иначе, кад се наједе и напије, свуче се и легне да спава — и то му је било све.
И хетман је био стар човек. Али он је био миран, пажљив и од реда. Разговарао је љубазно, није се ни због чега бунио, него се сав предао судбини. Његов син, староста Долински, угледао се на оца. И он је био љубазан и, као млад човек, весео. Али и на њих сам морао пазити, јер се ни они, исто као и краковски бискуп, нису ноћу свлачили, него су легали обучени. Хетман је и браду пустио. Није хтео да се брије, и брада му је већ била добро израсла. Ја сам му неколико пута рекао да треба да се обрије, а он ми је одговорио да заробљеник и треба такав да изгледа, па ми је и тиме давао разлога да на њега добро мотрим. Тако смо се приближили већ и граду Гродну. Преноћили смо на једну миљу далеко од њега.
Гродно је велики и насељен град. Нисам могао да га заобиђем јер је испред њега текла река Њемен преко које је требало прећи скелом. Пролазак кроз град није могао бити опасан јер је ту био наш генерал Измаилов с коњичким пуковима. Одмах сам послао генералу официра, извештавајући га кога водим и молио га да се побрине за скеле. Али док ми се официр није вратио, пала је већ ноћ, а генерал ми је по официру поручио да ми не светује нити да на том месту пређем преко реке, нити да прођем кроз град са хапшеницима. У граду је много народа, па би могло доћи, рекао је, и до побуне, и да је зато боље да заобиђем једно две миље испод града и да се на другом прелазу пребацим.
Одмах сам послао другог официра с пратиоцем да види тај други прелаз. После тога нисам ни легао. Поставио сам стражу и код људи и код коња, као и обично, а кад се сасвим смркло, обишао сам затворенике. Почео сам од краковског бискупа. Кроз рупу на прозору видео сам да опет пише, а приметио сам и да су официри будни, јер је један, лежећи на земљи, кашљао. Мало сам постојао да видим шта ће с тим писањем бити. Ускоро је престао да пише, па је направио коверат и почео га печатити. Мени више није требало. Оставио сам мог подофицира и рекао му да пази шта ће даље бити, а ја одем да обиђем и друге хапшенике. Њих сам све затекао како спавају.
Враћајући се од њих, прођем опет поред стана краковског бискупа. Тамо ме је, у прикрајку, дочекао мој подофицир. Рекао ми је да је бискуп излазио и да се шетао по дворишту, па да се онда приближио суседној кући и викнуо капетановог посилног и да се с њим нешто разговарао, а онда да су отишли заједно у бискупову собу и легли да спавају. Кад сам то чуо, погледао сам кроз рупу и видео да свећа гори и да посилни лежи на пећи. То се раније никад није дешавало. Тај посилни служио је код капетана што је био уз бискупа, па је и бискупа услуживао. Ја сам му нудио једног хусара у службу, али он није хтео да га прими. Рекао је да је соба тесна за толике људе, и да му је довољан капетанов посилни — и ја сам то примио.
Сада, кад је дошло до посилног, није имало шта да се мисли: писмо је сигурно било код њега, а и капетан је сигурно за све то морао знати. Али како је посилни легао да спава и како до њега нисам могао тог часа доћи, нисам хтео да ноћу правим узбуну, него сам оставио све за ујутру — па сам, у пратњи подофицира, отишао у свој стан.
Изјутра рано док су сви још спавали, наредим да се мотри на посилног и само сам чекао да ми падне шака. Али осим тога имао сам и других послова. Вратио ми се официр ког сам послао да прегледа онај други прелаз. Он ме је известио да се тим прелазом никако не може прећи, јер је скела само једна, а уз то је још и мала, тако да на њу не би стале ни једне каруце, а камоли све. Због тога сам га морао послати одмах генералу да му јави да ћу ипак морати проћи кроз град.
Генерал ми је одговорио да радим како хоћу јер је то моја ствар, али док се све то гледало и испитивало прошло је време и ја сам морао и тог дана остати у селу и кренути тек изјутра.
Бискуп је тог дана поранио. Знао је да је пред нама Гродно и да треба кроз њега проћи. Зато је послао по мене да се распита хоћемо ли скоро кренути. Кад је чуо да ћемо ноћити у селу почео ме је молити да дозволим да посилни Крјуков (он га је звао Краков) пође раније у град да нађе тамо неку праљу да му до ујутру опере рубље и у граду нас дочека; молио ме је још да дам Крјукову кола.
Одговорио сам му: „Пристајем, драге воље, само изволите. Кола ће бити брзо готова и ја ћу вам их послати. Ви само спремите вашу пошиљку и нека Крјуков буде спреман.“
Одем онда у свој стан па наредим подофициру да са још два поуздана хусара појаше што пре, бар четвртину миље напред, да пресретну Крјукодузму му бискупово писмо и донесу га мени. Посилног да ми доведу, али с друге стране села, да га нико не би видео. Мај подофицир одјаше, а ја пошљем кола пред бискупов стан, те посилни седне и пође. На путу је, по мом наређењу, дочекан и коверат му с писмима одузет.
Чим је посилни отишао, ја сменим и капетана што је био код бискупа и оног другог официра. (Они су били браћа. Ни једног ни другог нисам раније знао. Придодао ми их је пред полазак кнез Прозоровски). Место њих поставио сам другу двојицу у које сам се више поуздавао. То је за бискупа био велики удар. Послао је по мене и молио да дођем, али ја нисам отишао. Изговорио сам се да имам много посла и да немам времена.
Кад је посилни видео тојаге, признао је одмах да је код Јеврејина купио перо и мастило и дао бискупу, да је за то добио од њега четири златника и да је за све то и његов капетан знао. „А хартију му ја нисам донео и не знам где је нашао.“
После сам дознао да је употребио ону хартију што му је била прострта између послатог одела.
Капетан није знао да је посилни ухапшен и да су писма нађена. Кад сам га дозвао и упитао зна ли колико ноћи већ бискуп пише и откуда му перо и мастило, он је одговорио да то уопште није тачно, да је он увек поред бискупа и да би зацело видео кад би то тако било. Ја сам му рекао нека ништа не крије и да ће за њега бити боље ако каже истину, али он се и даље бранио. Прекинуо сам му реч и наредио да се доведе посилни, који је био стављен у кладе, и покажем му писмо. Посилни је поновио своје признање и оптужио капетана. Ја сам хтео да га одмах ухапсим, али кад је он видео шта га је снашло, пао је на колена и признао све, молећи за милост. Нећу да му наводим име. И он и његов брат били су пешадијски официри, Немци.
Коверат је био адресован на пољском и требало је да се преда у граду старешини, „супериору“, у језуитском манастиру. Кад сам га отворио, нашао сам у њему малу белешку, у којој бискуп јавља да га воде као заробљеника и заклиње старешину ранама Христовим да се други, приложени коверат пошаље што пре по куриру у Варшаву старешини његовог двора, Велегорском. На том се писамцету и потписао.
Распечатио сам и тај други коверат. Било је у њему много листића писаних на пољском. Заједно би изнели више од једног табака. Све сам то прочитао. У почетку је казао: „Моје ропство траје и даље. Своје муке стрпљиво сносим ради вере.“ Оно остало није било нимало важно и било је писано више као неки извештај. Највише је говорио о том свом путовању и како у храни и пићу не оскудева. Та писма нису била ни од каквог значаја и, да не упропастим капетана, нисам ту ствар терао даље. Задржао сам писма код себе, и данас се налазе негде међу мојим хартијама. Капетана и његовог брата сам преместио и наредио им да за време целог пута не излазе бискупу на очи — а посилног сам водио у кладама.
Ујутру рано, кад је све било готово и кад је мој официр спремио на прелазу скеле, кренули смо, стигли до прелаза и почели се одмах превозити. Превезли смо се добро. Имали смо четири велике скеле и брзо смо се пребацили на другу страну.
Гродно се налази на малој узвисини, поред саме реке. Тамо се одмах сазнало за наш долазак, Јер је народ у гомилама долазио и гледао. Многи су хтели да приђу каруцама да добију благослов од бискупа, али у томе нису успели, јер су пратиоци с обе стране каруца јахали тако збивено да ухапшене нико није могао видети. Тад сам видео сву људску глупост: маса људи и жена на коленима, с бројаницама у подигнутим рукама читали су молитве. Ми смо прошли, али не кроз сам град, него мало удесно, кроз мале улице, кроз које нас је мој официр, унапред послан, провео. И тако смо изишли из града.
Свратио сам за часак генералу Измаилову да се с њим видим. Раније нисам имао част познавати га, а сматрао сам и за дужност да га известим да сам ухапшене извео из града. Он ме је примио врло лепо и рекао ми да сам био врло смео кад сам се усудио кроз град да прођем.
„Град је велик и народа је у њему много. Зато је требало помишљати како бисте у случају неког нереда сачували ухапшене, јер сте се“, рече, „могли наћи у великој незгоди.“
Ја сам му одговорио да смо туда морали проћи и да смо већ прошли, а незгода није могло бити „јер ја нимало не сумњам да ми ваше превасходство, у случају потребе, са својом војском не би помогло, а осим тога ни моја јединица не би допустила да се осрамоти“. Поздравио сам се затим с њим и пошао за својом јединицом, која ме је иза града чекала, и продужим пут.
Тада наредим подофициру да оне три кошуље увијене у салвет, које је јуче краковски бискуп послао у град ради прања, однесе бискупу у каруце и да му каже да му је то у пролазу дао један човек из неког манастира, а да се онај ко их је донео тешко разболео и остао у граду. Бискуп је кошуље примио и јако се онерасположио; то су ми причали његови пратиоци. Целог дана је био љут и једнако је посилног помињао и тражио да му га доведу. Али ја више нисам водио рачуна о његовом причању и његовим бригама, него сам гледао свој посао.
После Гродна пут је био више шумовит, мочваран и врло рђав. Тешке и гломазне каруце нису могле ићи споредним сеоским путевима и зато сам био приморан да се држим друма. Уз пут сам наилазио на варошице, али сам увек пролазио кроз њих и задржавао се на ноћишту редовно у селима. Тако сам и тога дана учинио. Морам напоменути да код мог пријатеља, краковског бискупа, већ два дана нисам био. Отишао сам му тад кад смо остали на преноћишту, Он ме је одмах стао запиткивати о посилном: „Где је Краков?“ Одговорио сам му да ми је речено да се разболео у граду, да сам по њега послао и да се надам да ће данас доћи. Тиме сам га мало смирио, али ипак је тога дана неколико пута за њега питао.
Да га се решим и да ме више о њему не запиткује, натерам једног мог официра да напише писмо на моје име, које ми је, тобоже, писао генерал Измаилов по куриру ког сам ја послао (као што сам казао бискупу) по болесника. У том писму генерал ме као извештава да болесног посилног Крјукова (пошто је болест тешка) није могао послати за мном, него је наредио да га одведу у болницу и да ће тамо остати до мог повратка, ако дотле не оздрави. Запечатим то писмо, зовнем једног свог каплара, дам му писмо и кажем му да узме једна сељачка кола, па да пред вече, кад ја будем код бискупа, дође с колима пред бискупов стан, преда ми писмо и каже да ми га шаље генерал Измаилов, а посилног да није могао довести јер је болестан.
И тако ја примим писмо, распечатим га пред бискупом, прочитам и дам га официру, бискуповом пратиоцу, да га пред бискупом прочита. На тај начин сам га најзад уверио, те се смирио и престао запиткивати. Али био је сав ојађен и страшно замишљен. Ја сам се, међутим, правио невешт, као да појма немам о његовим писмима.
Сад је у путу почео да изводи нешто ново. Јако се спријатељио са мном. Тражио је да цео дан седим уз њега и једнако заподевао разговоре. Ја сам му чинио по вољи. Сваки дан сам му долазио, ручавао сам с њим заједно и седео код њега колико год ми је време дозвољавало. Улазили смо у разне дискусије и, истину рећи, он је био човек паметан и учен. Знао је језике и с њим је било врло пријатно разговарати. Напустио је ону своју ранију оштрину и постао тих и благ. Често смо разговарали и о војним стварима. Он је улазио и у подробности и суд му је увек био правилан. — Али све је то било удешено.
Кад смо се боље упознали, питао ме је да ли сам прави Рус; или сам странац, јер му се чини по презимену да сам Мађар. Па онда, које сам вере и да ли сам одавно у служби, и још ми је много сличних питања постављао.
Ја сам му одговорио да нисам Мађар, него да сам Србин, да сам у Ћесарској разрешен службе, да сам православне вере и да сам у Русији већ доста дуго. Онда ме је запитао колика ми је плата, Ја сам му и на то одговорио. Он се врло зачудио и рекао да ми је према тежини службе плата мала и да код њих сваки племић својим официрима више даје. Одговорио сам му да службу владаоцу не чини само плата него и велика почаст. „Зар може служба вашој господи, о којој говорите, бити равна нашој служби? Ма колико ви плаћали ваше такозване официре, ипак је то нешто сасвим приватно, рецимо, као мој или чији било слуга.“
Он је на то почео причати о својој власти, господству и угледу у Пољској. Да је он кнез Сиверски, да има огромна имања, да му годишњи приход износи пола милиона златника, да је цењен од римског папе, да је ускоро имао да добије и титулу кардинала, да је о томе већ био и обавештен, али да му је све то покварила та несрећа што му је одузета слобода.
Онда ме је замолио да му дозволим да изиђе у поље да се прошета и замолио да и ја пођем с њим. Пристао сам. Изишли смо из дворишта и пошли поред потока, али иза нас, мало поиздаље, ишла су два хусара. Опет је почео о својим имањима и приходима, па је додао: „А шта ми све то вреди? То ми је само за живота, а немам никог ко би ме наследио. Једино кад бисте ви можда хтели… Ви бисте били тога достојни и могли бисте се још за мог живота свим тим користити, само ако пристанете.“
Кад сам то чуо, одмах сам схватио с каквом он то намером говори. Одговорио сам му немарно да на то у оваква времена не треба да мисли. „Ваше прилике су сада“, рекао сам му, „такве да ће и вама самима све то што имате требати. Зато је боље да будете стрпљиви и чекате своје ослобођење, које ћете можда временом и добити.“
Он је одмах дохватио моје речи о ослобођењу и рекао: „Моје ослобођење зависи сада једино од вас. Ако хоћете да ми ту милост учините и да ме пустите, ја вам се кунем чашћу да ће сав мој годишњи приход бити ваш, а још би најбоље било кад бисте изволели са мном заједно побећи, или, ако хоћете, могао бих вам све то послати куда ви будете наредили.“
Плануо сам на ту увреду. Застао сам и рекао му љутито: „Слушај ти, бискупе, за мене не вреди ништа ни твоје богатство, ни твоја част. Како си се само усудио да ме на то мамиш? Знаш ли ти да читаво твоје имање и сва твоја Пољска не вреде колико моја част — толико ја своју част ценим и чувам. Зар ти није довољно што сам баш ја изабран да вас ухапшене на тако далеком путу пратим — поред свих других царичиних официра који су се налазили у Варшави? И ти би хтео да ја ту част и то поверење презрем? Мислио си да ћу бешчасно пристати на твој одвратни предлог? Али у мени нећеш наћи то што си мислио. И нека те је стид од твојих речи“ — и кад сам му то рекао, окренуо сам се натраг и рекао му: „Изволите се вратити у свој стан.“
Бискуп се после мојих речи застидео и сав поруменео, и кад сам се ја окренуо и хтео да се вратим, замолио ме је да за часак станем. Застао сам и упитао га: „Шта сте још желели?“
Он ме је онда почео молити да му опростим. Рекао је да би му било врло драго да се ослободи, да га због те жеље нико не може осуђивати и да се само од своје велике невоље усудио да ми о томе говори. „Ви, велеможни пане (тако ме је звао) треба да разумете и знате да се човек у великој невољи окреће за помоћ на све стране. Па тако сам се и ја усудио да се понадам у ваше милосрђе, али ваша је верност тако велика да не можете да ми услишите вољу, и кад је тако, ја се морам покорити својој судбини. А вас најлепше молим да ми опростите и да се на мене не љутите.“ Кад је то изговорио, подигао је очи и руке небу и рекао: „Срећна си, царице руска, што имаш такве људе у војсци, и није никакво чудо што таква војска побеђује.“ Онда се заплакао и рекао: „А сад како год хоћете, ја сам у вашим рукама.“
Дирнуле су ме његове сузе. Сажалио сам се па сам му рекао: „Немојте се тако жалостити, надајте се у свевишњега и очекујте милост од њеног величанства наше царице. Немојте очајавати, него будите јаки духом и подносите храбро то што вас је снашло. Треба да се ослободите на частан начин, а не као што сте били намислили. Треба да сачувате своје достојанство како ваш чин захтева. И како бисте се само осрамотили кад бисте се на тај начин ослободили! Зато вас саветујем да будете стрпљиви и мирни. Не покушавајте ништа на силу, а време ће само од себе све учинити.“
Он је после мојих речи оборио главу и заћутао, и тако смо се вратили натраг. Није више ништа покушавао, нити је шта било слично говорио.
Путовали смо још неколико дана и приближили се Вилни. Задржали смо се у једном селу на две миље од ње, и ту ноћили и провели сутрашњи дан. Одатле сам послао официра с рапортом генералу Нумерсу у ком сам га известио о свом доласку. Питао сам га на који начин жели да се ухапшени уведу у град. Он је, међутим, још пре мог доласка био обавештен о нама преко писма нашег посланика, кнеза Репњина, из Варшаве. Зато ми је послао потпуковника Куљебакина да се с њим договорим како да се то уреди а да о томе грађани ништа не сазнаду, Куљебакин је био помало узнемирен. Говорио је како је то велики град, како је врло настањен и како се боји да не буде неких нереда или напада, па да не дође у одбрани и до крвопролића. Ја сам га запитао: „Па зар у граду нема наше војске кад мислите да је то тако опасно?“ — а он ми је одговорио да у граду има два батаљона гренадира.
Ја се онда насмејем: „Са два батаљона може се читава Литва, а не само Вилна, натерати на послушност. Али, ако ви налазите да је то тако тешко, запитајте генерала хоће ли ми поверити ту ствар, па ћу их ја сам увести у град.“
Мој друг и стари познаник, потпуковник Куљебакин, радо је пристао на мој предлог. Питао ме је само на који начин мислим то извести, да може генерала известити.
Одговорио сам му: „Нека ми се још данас пошље само један подофицир који ће ме довести до капије кроз коју треба ући, а ја се“, рекао сам му, „надам да је на капији наша стража. Осим тога, нека тамо буду спремна и три официра на коњима који ће ухапшене спровести до њихових станова. То је све што тражим, остало је моја брига. А реците генералу и то да нећу ући у град са целом јединицом, него ћу јединицу оставити код капије. Уз сваке каруце ићи ће само по четири хусара, а уз њих ћу бити и ја. Осим тога, нека у сваком стану буде постављен сто и нека вечера буде готова, а ја полазим вечерас.“
Мој пријатељ је све то примио, опростио се са мном и вратио се у град, а ја сам већ имао спремна кола за полазак и само сам чекао да падне ноћ и да ми из града дође вођа. Кренуо сам се чим ми је стигао вођа. Ноћ је била баш како треба. Месец је сијао, ишли смо брзо. На градску капију стигао сам пред саму поноћ. Своју јединицу сам оставио иза града код капије. Повео сам само по четири хусара уз сваке каруце, и тако ушао у град. Наша стража је била под оружјем, а официри које сам тражио од Куљебакина дочекали су ме на коњима. Они су већ знали кроз које ће се улице ићи, и сваки је стао испред једних каруца. Ја сам јахао испред кола краковског бискупа.
Ишли смо врло полако, без лупе и галаме, и стигли тако пред врата стана краковског бискупа. Он је одведен горе у стан, а у истој улици смештени су и остали. Моје хусаре вратио сам у јединицу, а ја сам остао код краковског бискупа, где је већ стигао и потпуковник Куљебакин.
Сто је био постављен, почела су се износити јела. Пошто других слугу није било, јела су износили стражари, гренадири. То су све били наочити људи с негованим бакенбартима, и чисто одевени. Бискуп их је гледао, па је показао главом на њих и рекао: „Не бих волео да имам овакве камердинере.“
После вечере смо оставили бискупа да се одмори, а ја сам отишао у свој стан. Ујутру сам отишао генералу и известио га да су ухапшени доведени у град и питао га коме треба да их предам.
Ја сам се с генералом Нумерсом још одраније добро познавао. Он ме је дочекао љубазно. Распитивао се о свему: и како су ти људи похватани, и да ли се све то у тишини свршило. Ја сам му све испричао и остао код њега на ручку. Он је мало касније наредио потпуковнику Куљебакину да прими ухапшене од мене. Ја сам са својом јединицом остао тамо још два-три дана док нисам добио из Москве плату за наш корпус.
Напомене
- Овде се прекида рукопис Пишчевићевог дела и почиње концепт на засебним листовима. У концепту причање није доведено до краја, нити су дати обећани документи. (примедба руског издавача, Нила Попова.)