Део 1, Поглавље 2
Према нама, с друге стране Рајне, биле су француске предстраже, а низ Рајну, за пола миље од тога града, налазио се, према једном острву које је лежало близу непријатељске стране, француски шанац. У њему је било нешто пешака и два топа. Али како је на тој страни преко реке сва обала обрасла била великом шумом, нисмо могли ни видети ни сазнати колика је снага и број непријатеља. Зато је требало острво око ког је текао рукавац Рајне освојити, на њему, према Французима, ископати редут и поставити тамо један одред наше војске.
Ми смо то брзо и урадили. Прво се пребацио преко Рајне, ноћу, на чамцима, један одред наше ландмилиције, с лопатама, и заузео то острво. Како је и острво било у густој шуми, Французи нису ни приметили тај прелаз. Али кад су се наши приближили обали острва и почели копати редут, Французи су чули лупу и од своје стране отворили жестоку ватру из топова и пушака, трудећи се да нас омету. Али острво нису могли више повратити. Наши су заузети положај задржали.
Сутрадан је између наше обале и острва подигнут понтонски мост. Кад су Французи то видели, удвостручили су отпор, али, како је острво било доста дуго, а шума пружала заклон, нису могли да спрече рад — и тако је мост постављен тога дана.
Преко дана наши нису могли копати редут. Војници су лежали на земљи и крили се иза дрвећа и спасавали се тако од непрестане француске ватре. Радили су више ноћу. Треће ноћи било је све већ готово, али смо изгубили преко двадесет људи, а исто толико је било и рањених.
Преко моста на острво се из логора сваки дан слала смена одреду. Али до моста се морало ићи иза брежуљака заобилазећи десном страном. Право обалом није се смело ићи, јер је с наше стране обала била гола и песковита. И зато Французи нису никог пропуштали, него су гађали чим кога виде. Тако је неколико наших људи испрва страдало. Једанпут сам видео како је један пешадијски капетан погинуо. Био је послан с неколико пионира да подигне мост преко једног поточића који се улива у Рајну, али, чим је стао на обалу и погледао на реку, од неколико метака један га је погодио у главу. И сваког ко се усуђивао да пројаше обалом пропраћали су мецима.
Једнога дана је мађарски хусарски пуковник Венцел зажелео да оде на острво и види тај наш редут. Пошао је тамо са својим ордонансима на коњима. Коње су оставили код моста, а он је, са још двојицом, пошао преко моста пешке. Кад је дошао на редут, ходао је горе-доле и разгледао га, а како је у тај мах паљба престала, он се, не говорећи ником ништа, попео на врх редута. Шта је хтео да види, нико не зна. Тек одједном хитац га погоди и он се мртав свали, пред свима, у редут.
Ја сам молио свог мајора да и мене пусти с оцем, пошто је мој отац био одређен да иде тамо, па сам тај случај с пуковником сам баш видео. Видео сам и како су га после однели на носилима са острва преко моста, метнули га на кола и одвезли у логор. — Сутрадан била му је сахрана, а после тога су му распродане све ствари на добош.
И мој мајор је хтео на острво, па је и мене са собом повео. Дао ми је и свог оседланог коња. Пошли смо лепо иза брежуљака до моста и гледали оданде како се врши смењивање одреда. Он се после предомислио и није хтео на острво, него смо се вратили у логор. Али место да пође истим путем којим смо дошли, он поче да јури право обалом, а ја за њим. Кад, преко реке меци на нас. Пало их је преко десет. Неки су ударили коњима под ноге, а неки су нам прозујали поред ушију, док се мени поче, на најопаснијем месту, измицати седло пода мном, и већ сам помислио да ћу пасти на земљу.
Стао сам да вичем, не би ли се макар мајоров слуга зауставио, али нико није хтео да ме чује, него још брже потераше коње. Док сам се ја тако вртео на коњу, а нисам био кадар да седло сам исправим, мислио сам да сам већ готов. Кад тек дотрча један војник (он је био из нашег пука), па кад је видео шта је, повика: „Не бојте се!“ па ме дохвати рукама, и исправи и коњаника и седло.
Тај војник је отрчао затим према мосту, а ја сам се на коњу осетио сигурнијим и пожурио се у логор. Спасао сам се само уз помоћ тог војника. Да није било њега, био бих или рањен или убијен, Јер меци су непрестано око мене летели и дизали прашину испод коњских ногу.
Ја сам тог војника познавао, и мој га је отац због те помоћи наградио, и још измолио од мајора капларски чин за њега, а ја од то доба тамо више нисам ишао.
После неколико дана добио је наш корпусни командант наређење да изврши прелаз на другу страну Рајне. Он је пошао ноћу из логора и у њему оставио један део војске, све шаторе и комору. Затим је појачао одред на острву и дао војницима хране за шест дана. У логору је наредио да се ноћу умноже ватре и да се огласи повечерје, као и обично.
Ту ноћ смо марширали брзо и стигли пре сванућа кроз једну шуму до неке речице. Тамо смо застали и провели дан у највећој тишини и без ватре. Увече, истог дана, донели су нам муницију и разделили. Исте те ноћи пођемо даље и стигнемо опет пред свануће до једне шуме, и опет се тамо задржимо и преданимо. Ту су за нама донели храну за четири дана, али наредба је била да нам се да само за два дана, а остало да се вози за нама.
Генерал је наредио да се јаве добровољци за прелаз преко Рајне, али да не буде с официрима заједно више од триста људи. Пукови треба да направе списак тих људи а списак да се поднесе генералу.
Та експедиција морала је да буде, по наређењу, без терета. У њу је хтео, тада сам видео, цео наш пук да пође. Али то се није дозволило, него је одабран одређен број из свих чета и створен тако један одред.
То вече, одред је пошао по сумраку, а остали су се задржали на том месту. Њима је наређено да пале ватре и да вичу по логору (с тога је места обала Рајне била близу, па да Французи помисле да ту цео корпус ноћива или да се логор ту преместио).
С тим одредом је и мој отац пошао, а ја намолим капетана да и мене пусти с њиме.
Тај одред је предводио сам наш генерал. Ишли смо ту ноћ усиљеним маршем и кад смо стигли до неке мале шуме, пошли смо кроз њу и задржали се на самој обали Рајне. Слушамо како Французи с друге стране вичу своје лозинке. Ја приђем четворици који су нас предводили и питам каква је то вика и где смо. Одговорили су ми да смо код Мајица, а да то француски војници вичу у шанчевима.
Мало после наређено нам је да пођемо уз реку обалом. Тај пут смо скоро претрчали и кад смо одатле отишли за једно два пушкомета, наиђемо на чамце који нас ту очекују. У чамцима су били наши понтонири с једним официром. Откуда ту ти чамци, нисам имао времена да питам, јер је било наређено да се одмах у њих седа, и то тихо, без најмање лупе. Чамци су били велики, а било их је дванаест.
Генерал се још у логору преобукао у лаку и просту униформу и сео у предњи чамац. Веслачи на чамцима били су ти исти понтонири, а војници су им помагали. Одвојили смо се од обале чим је почело свитати, али још по сумраку. Прошли смо иза два острвца и изишли насред реке, али како је Рајна прилично широка и врло брза, то прва два чамца вода занесе наниже и навуче их на спруд. У једном од тих чамаца био је и генерал.
Војници поскачу из чамаца у воду, јер ту вода није била дубока. Али док су они чамце доводили у ред, други су их заобишли. Веслали су брзо и приближили се обали. И ту се већ нису могли сакрити од непријатеља.
Французи су нешто приметили и, кад су чули шум весала, надигли су вику на тамо њиховом језику. Уто су и она два чамца приспела, и на вику Француза, као одговор чујемо с наше стране из чамца један глас: „Марија Терезија!“ То је име њеног величанства, императорке и краљице угарско-чешке. На тај одзив (после сам чуо да је то генерал викнуо) чуо се плотун и с наше и с француске стране. И ја сам тада видео, иако још није било чисто свануло, неколико наших мртвих и рањених.
Наши су поискакали из чамаца на суво, надали страшну вику и пошли у напад на шанчеве; ја сам остао у чамцу седећи доле код крме. Страшно сам се уплашио. Оца не видим. Чим је искочио, пошао је с другима, а мени није ништа рекао. Зато сам ту и остао.
Тамо напред, страшна пуцњава и гласови који се већ удаљују од обале. Уто је већ и свануло, а ја још седим у чамцу и не знам шта да почнем. Напослетку изиђем на обалу и станем да ходам горе-доле. Видим неколико наших мртвих и петорицу рањених. Тројица су седела и јечала, а двојица лежала и умирала.
Ја бих ту на обали и даље остао да није наишао човек ког је мој отац послао и повео ме друмом узбрдо.
Тај ме је војник уз пут провео и поред оног француског шанца на који су наши јуришали, и ту сам видео прву ратну страхоту и осетио како је претежак живот војнички. Било је доста мртвих, а лежали су заједно, један преко другог, и наши и Французи.
Одатле смо ја и пратилац мој наставили пут узбрдо. Горе сам нашао оца живог, али рањеног. Дохватио га је метак укосо по ребрима и окрзнуо му кожу, а мишица леве руке била му је контузована.
Чим сам видео да му је рука везана и да седи без блузе само у огртачу, јако се уплашим и станем плакати, а он поче да ми говори: „Немаш зашто да плачеш. Учи се и привикавај на ратне невоље. Видиш какав је хлеб војнички и како се част и слава стиче, а ја“, рече, „хвала богу, нисам јако контузован, и то ће све брзо проћи“ — а да му је метак ребра додирнуо о том ништа не говори; него је крв огртачем заклонио да се не бих ја још више уплашио.
Ја се ту тако с њим разговарам, кад видим иде лекар са торбом. Сигурно је отац по њега послао. Чим је он стигао, отац нареди да се мало склоним док га лекар не превије.
Затим је наредио да га полако одведу до једне сељачке куће на друму. У тој кући била је крчма а у њој само једна старица. Тамо је наредио да му се испод прозора простре слама, а од старице су узели један јастук за њега. И ту тек видим, кад му се огртач случајно отвори, да му је кошуља крвава. Ја се онда још више поплашим и почнем плакати, јер нисам знао ни да ли је рана опасна, нити колика је.
Лекар ме је уверавао да му ни једна ни друга није опасна и да ће кроз неколико дана већ моћи и јахати. Ја томе нисам много веровао све док ме сам отац није у то уверио, говорећи да не осећа велике болове
Наши војници гонили су Французе и дошли тако под саму тврђаву, али их је генерал задржао, наредио им да се врате на друм, да пођу да чамаца и уз пут покупе рањенике.
Генерал се враћао, а за њим војници, оглашујући добошима збор. Гледамо ми, а генерал иде право ка крчми. Ту стојимо ја, лекар и још неколико војника, а он, чим угледа рањеника где лежи, запита ко је то. (Он до тог дана није познавао мога оца). Отац се мало подиже па рече: „Ја сам Пишчевић, капетан Подунавског пука“, и како му се огртач опет мало откри, генерал му опази крваву кошуљу. (Он је знао помало и српски, додуше мало погрешно, али се могло разумети). Наредио је да се одмах лекар пронађе да му превије ране. Ја му онда на немачком одговорим, показујући на лекара, да су му ране већ превијене: „А да ли су опасне, ја“, рекох, „то не знам.“
Генерал, чувши мој одговор, окрете се мени и запита: „А ко си ти?“ Ја му одговорим да сам син тога господина капетана и да служим као ађутант у Подунавском пуку. На то генерал рече: „Браво! И отац и син у једној тако славној експедицији!“ Затим се обрати оцу и рече: „Ја ћу поднети извештај главнокомандујућем о храбрости и љубави спрам службе коју су данас ваши људи показали, а нећу заборавити, већ и по дужности, да му и о вама и вашим ранама поменем, и ви се можете надати нарочитој милости.“ И још је наредио да ми отац остане ту у крчми све док комора не наиђе.
Нашем одреду, скупљеном ту код крчме, приведена су тридесет и два француска заробљена официра, а други Французи, видећи да им је војска разбијена и да смо преотели њихове шанчеве, напустили су град без одлагања.
Ми смо изгубили, које погинулих, које од рана умрлих, тридесет и двојицу, а рањених смо имали четрдесет и тројицу, али ниједан од њих није хтео да остави пук и иде у болницу.
Мајнц је град у Елзасу, а припада Француској. Врло је велик и леп; припада арцибискупу.
Генералу су из Мајнца дошли изасланици од најугледнијих људи: градски начелник с још неколико грађана и један црквени достојанственик. Поклонили му се и изјавили да се покоравају, да је њихов град неутралан и да они признају власт њеног величанства краљице.
Прошле ноћи пошло је за нама неколико пукова наше коњице. Стигли су пред подне на обалу и ту се, према граду, зауставили. За њима су стигли и понтони, које су одмах почели састављати, радећи врло брзо, тако да је истога дана пред вече мост већ био готов. Преко њега су већ идуће ноћи пукови прелазили на француску страну.
Ујутру смо поставили логор близу града, а ту су се остали пукови искупили, и тако се ту нашао цео авангардни корпус.
Код Мајнца смо се задржали три дана док цела наша армија није прешла, а онда смо пошли сви у Елзас.
Нашој експедицији издата је од врховног вође армије, принца Карла, писмена заповест с великом похвалом. Војницима који су изишли живи из те борбе дат је по гулден, а официрима, по препоруци генерала, захвалност од самог принца Карла за њихову храброст и вешто предвођење војске. Моме оцу је изјављена посебна захвалност.
У логор је, за пукове нашег авангардног корпуса, донесено из града пиво, стока за клање и ракија, и све то раздато војницима.
Тих дана, док смо проводили у логору, нападала су мања одељења француских хусара чаркајући се с нашом предстажом, али наши су их редовно одбијали.
Од Мајнца је пошао наш корпус даље у Елзас. Моме су се оцу ране залечиле, и већ је био кадар да седи у колима.
Приближили смо се граду Вормсу и, кад смо пролазили кроз неко мало место, ја замолим мајора да ме пусти колико да поткујем коња. Са мном су била још два официра. Нас тројица свратимо у једну гостионицу и наредимо газди да нам донесе штогод за јело. Горе на спрату било је већ неколико официра, пролазника, што су чекали на ручак. Неки су били са женама, а неки сами. Газда нам понуди да се и ми попнемо на спрат, пошто се тамо већ постављало. Ми се попнемо — друштво пријатно, официри нас љубазно зову. Газдарица са две кћерке поставља сто, и оне нас лепо дочекају. Погледам, на једном сточићу са стране стоје музички инструменти (код Немаца се обично музиканти налазе у гостионицама и свирком се издржавају). Убрзо је и јело изнесено. Ручали смо ваљано и, како су музиканти за време ручка од своје воље свирали и забављали нас лепом музиком, нама се то допало па решимо да још мало останемо. И тако почне и игранка. Ја као љубитељ игре нисам издржао а да госпође не позовем на игру. Играо сам са свима којима је било до игре, а после тога, мислио сам одмах да одем и посвршавам своје послове. Али на молбу газдарице, а нарочито на молбу њених лепих кћери, које су биле веште у комплиментима, биле добре играчице и умеле да се увијају око мене, ја се ту и сувише задржим и дочекам и вече.
Кад су моји другови видели да ми је из џепа изишло већ три златника, које за ручак, које за свираче, које за кафу и лимунаду, сажале се на мене и почну ме гонити да пођем. Видим и сам сви су се већ разишли, треба ићи, иако то девојкама није било по вољи. Дакле, решили смо се, опростили се и пошли да тражимо наш логор. Тај дан је био облачан, а пред вече кад смо се враћали навукао се велик облак, а мало после почела и олуја, грмљавина и севање. После се спустио и пљусак и пао мрак.
Ишли смо, из почетка, док се још видело, путем којим је пролазио корпус, а кад се смркло нисмо већ знали куда идемо, и тако залутамо. Морали смо да станемо.
Другови су грдили и мене и моју игру, и газдарицу и њене кћери. Ја сам морао да ћутим и да их слушам док се нису мало одљутили. Онда их запитам: „Зашто ту стојимо? Зар није боље да потражимо некако пут?“ Они се с тим сложе и један пође на једну, а други на другу страну; ја сам имао да останем са слугом на том месту и једнако да вичем, а они ће тражити пут све до даљине докле мој глас стиже.
Ја и на ту невољу радосно пристанем само да их мало одобровољим. Они се упуте сваки на своју страну, а ја станем викати као кад се стражари довикују. Онај се с леве стране убрзо јави: „Овамо, овамо, овде је пут.“ Муња му је помогла да се разазна, али куда је тај пут водио? — то нисмо знали.
Тако смо се опет нашли заједно и добро пазили да се наново не изгубимо, а у томе су нам муње највише помагале.
Јашући тако, опазимо једну велику кућу. Станемо на капију и почнемо викати и лупати. (Треба да напоменем да је киша непрестано лила и да смо били мокри до коже).
Једва смо дозвали слугу. Он нас је питао кроз прозорац на капији ко смо и шта хоћемо. Онда ја почнем. Питам: „Каква је то кућа?“ — а он одговори: „Гостионица.“ (Тог човека је сад требало преварити, иначе нам не би отворио, нити бисмо га могли повести као вођу).
„Добро“, кажем ја. „Ми гостионицу баш и тражимо. Отвори, молим те, да се мало склонимо од кише и дочекамо зору, а ти ћеш, за новац, дати нашим коњима зоби и сена.“
Кад је чуо да хоћемо да платимо, отвори одмах.
Кад смо ушли, ја га запитам: „Јеси ли ти газда?“ — а он одговори: „Нисам, ја сам слуга.“ Питам га да ли је наша војска одавно прошла туда, а он ће: „Војску нисам видео, али чујем да су прошли главним путем, десно од села, и да су подигли логор код Вормса.“
„Је ли Вормс далеко?“ питам ја, а он каже да није и да нема донде ни пола миље. „Хајде да нас одведеш до логора“, кажем му ја, а он поче да се буни.
Тек кад смо му подвикнули, пошао је говорећи: „Добро, повешћу вас до раскршћа, а оданде ће вас и сам пут одвести до логора.“
„Пристајем“, рекох, „одведи нас до тог пута.“ Он нас је одвео за један пушкомет, показао нам пут и хтео да се врати, изговарајући се да је слуга, да је оставио капију отворену и да све то газди неће бити по вољи.
„Добро“, кажем му ја, „лепо је што си тако савестан, али ја ћу морати бити спрам тебе мало груб. Мене су већ тако неки, као што си ти, упућивали и остављали, па ја остао без вође. Него ја тебе да вежем да ме не би и ти оставио. Немој да се бојиш, ја ти нећу ништа учинити, а кад нас до логора будеш довео, пустићу те и још ћу те частити.“
Кад је јадник чуо да хоћу да га вежем, он се уплаши, стане плакати и молити да то не учиним.
„Ја ћу“, вели, „радо поћи с вама већ и зато што логор није далеко.“
Нисам му ипак поверовао, него од улара направим омчу и намакнем му је о врат. „Сад нас“, рекнем му, „води.“
И тако дођемо до логора, али по мраку и киши нисмо могли да видимо с које смо стране дошли. Видим само, кад муња севне, комору и коње, а шаторе не видим и никако нисам могао да разазнам где нам је пук. Један од мојих другова приђе стражарима који су ту у близини били, и од њих чујемо да је наш пук на другом крају логора. Пођемо даље једнако се распитујући и тако најзад нађемо свој пук.
Војници су лежали без шатора у блату, увијени у мокре огртаче. Вичу и грде кад неком хоћеш с коњем на ногу да станеш.
При севању муња опазим и познам нашу комору, коње мога оца и посилног где лежи пред њима. Нашег вођу отпустим и наградим га. Он је био задовољан, само замоли да га пустимо да остане до зоре код наших кола.
Кад је посилни мог оца чуо да сам стигао, диже се са земље, а ја га запитам где је отац. Он ми одговори да се задржао с колима и лекаром у граду и да ће тамо ноћити.
Ја станем да се окрећем где бих легао, али постеља је била једнака, свуда блато, а ја скроз мокар. Ухватила ме већ дрхтавица. Хтео сам макар мало да прилегнем, да се загрејем и заспим. Посилни је отишао и донео мало мокрог сена, простро га по земљи, дао ми два коњска мокра ћебета, те ја прострем једно под себе, а друго преко огртача, увијем се и легнем.
Могао сам лећи и у кола, и то би било можда најбоље, али баш онда сам имао ловачку керушу са штенцима ту у колима, па ми је било жао да је терам.
То лежање није дуго трајало. Нисам могао ни да се загрејем а камоли да заспим, а већ свануло и добоши почели да ударају за полазак.
Скочим брзо, изиђем пред фронт, покупим јутарње рапорте од сержана и пожурим мајору, а он ме пита кад сам дошао и зашто сам се задржао. Ја се брзо снађем, одговорим да сам се мало задржао док нисам коња потковао (што није било истина). „Дошао сам“, рекох, „брзо за вама, још синоћ, али по мраку и киши нисам хтео да вам се јављам.“
Мајор ми поверује и пожали се да је и он скроз мокар и да је тешко провео ноћ.
Упитам мајора шта наређује за даљи марш, а он ми одговори: „Ја ћу поћи у град генералу, а ви пренесите наредбу капетану Антоновићу да он поведе пук, а пукови ће ићи истим редом као и јуче. Ви после тога“, рече, „дођите за мном у град“.
Ја ту наредбу брзо предам капетану, пођем за мајором и стигнем га код градске капије.
У град смо ушли по чистом и ведром времену, киша је била престала, и град нам се учинио врло леп. Застанемо у гостионици где ми је отац био; мајор пође генералу, а ја останем и почнем одмах скидати одело да га осушим, али како би то на сунцу дуго трајало, одем у кухињу, где је била велика ватра. Посилни ми је помогао да се свучем и сушио ми одело, а ја сам се поред ватре окретао и сушио на себи мокру кошуљу.
Газдарица ме је врло љубазно гледала, нарочито се дивила мојој дугој црној коси: косу сам рашчешљао да и њу могу да осушим. Говорила је, жалећи ме: „Тако сте млади, а тако се мучите.“ Онда ми је брзо скувала кафу и ту ми у кухињи дала да је попијем. Пита ме хоћу ли још штогод, а ја јој кажем како би добро било да штогод поједем. „Сад баш припремамо јело за оног официра што лежи горе рањен, па бисте могли и ви с њиме да ручате.“
Она није знала да ми је то отац, а кад сам јој то рекао, стаде ме још више жалити и чудити се моме оцу што ме је тако младог повео у то зло. Уто се и моје одело осушило и ја се обучем и пођем на спрат — тамо се већ постављало. Стигао је и мајор и тако седнемо да ручамо. Нахранимо и коње и кренемо даље.
На средини дневног марша стигнемо наше пукове. Они су били застали код једне речице. Ту је била једна велика гостионица и ту су наши војници простирали своје огртаче и сушили их на сунцу. Газда гостионице је, како изгледа, очекивао госте, јер је било свега довољно наспремано.
Генерал је за нама дошао поштанским колима, наредио марш и пошао према граду Шпајеру, где смо и ми пред вече стигли и подигли логор. Ту нам је дата наредба да се одморимо и да подигнемо шаторе.
Одатле је корпус марширао даље, па смо дошли до тврђаве Свети Луј. Ту смо опет видели Французе, срело нас је једно мање одељење њихове коњице. Започела је чарка, али су се они брзо повукли у тврђаву.
Близу те тврђаве подигли смо логор, али како је ту све земљиште било засејано житом, ми смо логор подигли у житу.
Учинило нам се да смо доста далеко од тврђаве, али кад су нас Французи стали гађати из топова, падало је понеко ђуле и у логор, па смо били приморани да један део логора преместимо даље.
Наш генерал је пошао једног дана да извиди положај око те тврђаве, али, кад су га почели гађати из топова, вратио се брзо натраг.
Затим је наређено, у свим пуковима, да се спреме фашине од шибља, које је ту било довезено с комором. И то је било за дан готово. Истог дана била је издата и наредба да се приђе ближе тврђави, и да се ископају ровови за пешадију и батерије. То се почело радити кад је пала ноћ. Сваки је војник узео једну фашину, и тако пошли сви на одређено место, у највећој тишини, али Французи су госте брзо опазили, па су у зору изишли с једним одељењем и извели напад праћен јаком паљбом из топова. Иако је с наше стране било губитака, јер су ђулад из њихових мерзера падала у наше шанчеве, ипак нас нису могли отерати; ми смо се већ доста дубоко укопали и топове поставили, и тако смо топовима и пушчаном паљбом дочекали Французе и одбили их.
Пошто смо се утврдили (у ровове је сваке ноћи долазила нова смена), почели смо да бијемо тврђаву из топова, али узалуд. Нисмо могли ништа да урадимо, Французе нисмо могли истерати.
Тврђава Свети Луј лежи у равници. С једне стране тече Рајна а са друге стоји широк и дубок ров у мочвари.
У таквим свакодневним чаркама прошло је неколико дана, а онда су Французи лукаво смислили како да нас оданде отерају: у дубоком рову у који се река улива зауставили су воду. Они су, очевидно, за ту ствар имали нарочито направљене уставе. Али преварили су се јер су преуранили, а да су то урадили доцније, или ноћу, велику би нам штету и несрећу нанели.
Кад су ров с доње стране затворили, вода га је из реке брзо напунила, а кад га је препунила, вода се почела преливати у мочвару, а после и у наше ровове за пешадију и за топове.
Војници су поскакали из ровова и, поред силне топовске ватре која их је из тврђаве обасипала, стали бежати, и, вукући топове и сандуке, једва се спасавали.
А вода помешана с блатом једнако је расла и, као зид висок два аршина, јурила великом брзином и залила цео наш логор и све њиве са житом око нас. Шаторе нам је порушила, носила је кола и коње, јер нисмо имали времена да коње одрешимо. Ту су нам се многи и подавили. То нас је тако збунило да нисмо знали куда да се денемо. Све око нас било је под водом. Људи су избезумљено газили по води, тражећи неко узвишење и тако се спасавали, али и ту, на узвишењу, стајали су у води до колена.
А да су то откуд Французи урадили пред ноћ или ноћу, и логор и сви људи би нам пропали. Али и тако је штета била велика. Многа су се кола поизвртала и изломила, ствари су се толико утопиле у блато да ни на шта нису личиле, а многе су и покрадене.
Ја сам успео да седнем на коња и пожурио се с другима на најближу узвишицу. Био сам сав мокар, а тешко ми је падало и то што су ми пропале моје нове, жуте, хусарске чизме, на мени. Читаву ноћ, после тога, стајали су људи из корпуса у групама без икаква реда. Да се ноћу подигне нов логор — кад је свако гледао само да се спасе — није било ни говора.
Сутрадан је било за све људе доста посла. Кад је вода мало опала, могли смо да се крећемо по блату и тражимо своје ствари, да налазимо и скупљамо шаторе који су у гомилама лежали на разним местима. Пред вече је корпус кренуо с тог места, и подигао нови логор мало даље од тврђаве, али опет на њивама са житом. Жито је већ било зрело, али пропало. Кад смо подигли први логор, наредба је била да се жито, осим на оном месту где је био логор, не коси и не гази, али кад Французи нису своје жито жалили, нисмо имали ни ми зашто да га жалимо и зато нам је било дозвољено да га узимамо као фураж.
Код те тврђаве остали смо још неколико дана, а кад смо видели да је не можемо заузети — што можда није било ни потребно — оставили смо је и кренули према главном граду, Страсбуру.
Страсбур је главни град у Елзасу, и, као што је познато, веома је велик и чврсто саграђен. Ја у њему нисам био, али слушао сам о његовој лепоти и сад га, издалеко, сваки дан гледао. У њему је било много француске војске, што смо могли видети кроз доглед са наше предстраже.
За нама је ускоро дошла и читава армија и подигла логор на нашем десном крилу, тако да нам је сада фронт стајао према тој француској тврђави.
Ту је наша армија провела неколико дана. За то време вођени су преговори. Скоро сваки дан могли смо видети како са наших предстража доводе гласника, којем су наши везивали очи марамом и, водећи му коња за узду, одводили га главнокомандујућем наше армије, а после га опет на исти начин враћали. Али војне акције ипак нису престајале и француски хусари су често на наше предстраже нападали, а понекад их и у бег натеривали, због чега је у нашем логору често бивала узбуна.
Да им дуг вратимо, и наши су одреди нападали њихове предстраже, — и крвавих глава бивало је доста.
Те скоро свакодневне борбе пробудиле су и код мене вољу да пођем с нашима: да видим шта се тамо ради и да научим нешто, макар гледајући. Ово сам неколико пута молио мајора (а отац је имао поуздане луде, са добрим коњима, који би ме чували).
Ми смо с нашим одељењима нападали, и ту је збиља било прилике да се човек понечем научи од наших ратника. Имали смо људе искусне и храбре, који су умели да буду врло брзи, и нарочито су наши српски хусари из Потиске ландмилиције врло вешто водили борбу. Иако сам ја тада, као још сасвим млад, само гледајући учио, та ми је наука била од користи за цео век.
Идући тако почесто у борбу, понекад су наши успевали да одагнају француске предстраже, и ја сам онда с нашима дубље улазио и долазио до такве близине да сам с догледом могао да видим и људе, и логор, и тврђаву.
Једног дана, кад смо пошли на такву шетњу, и приближили се непријатељској предстражи, видели смо да из њиховог логора излазе пукови и пешадије и коњице и постројавају се. Кад смо то видели, ми оставимо неколико људи као осматраче, па се вратимо до наших предстража, чекајући да видимо шта ће даље бити, а официр са предстраже обавестио је о томе дежурног.
Мало затим почела је јака топовска паљба дуж читаве тврђаве. Ја сам бројао и набројао да су опалили равно триста пута. Чим је та ватра престала, строј је отворио брзу пушчану ватру, и то се поновило трипут.
Зашто је то било, дознали смо сутрадан од једног пребеглог војника, ког сам ја као дежурни видео. Он је причао да је сам краљ долазио поштанским колима и, пошто је провео тамо неко време, вратио се натраг.