Део 1, Поглавље 3
После тога између нас и Француза дошло је до примирја. Почели су се водити преговори, са честим долажењем гласника, а затим је наш главнокомандујући издао наредбу да се под претњом смртне казне нико не усуди да пљачка по селима. Било је забрањено узимати чак и поврће и воће из башта. Ако би ко био ухваћен у крађи, изгубио би главу. Зато је сад била одређена стража коју је предводио надзорник („гранд профос“). Тај се чин сматрао као велик. Он је водио одред коњице, свештеника и џелата. Свако се имао добро да чува, јер у противном, ако би кога стража ухватила на делу, ништа га не би питали, него само за име и пук, и одмах би га свештеник исповедио и причестио, а џелат би га тог часа обесио о дрво или плот (шта му се већ ближе нађе). Код њега се остављао стражар, после три сата се скидао и закопавао.
Ја сам стварно и видео неколико таквих несрећника који су висили на воћкама.
Како је тешко искушење поднео један војник из нашега пука, који је иначе био врло храбар и много пута у борби с непријатељем био пример другима и два-трипут био и рањаван. С каквом се само храброшћу једног пута спасао од страшне смрти.
Он је са својим капларом и још два друга пошао у оближње село по воду. Кад су напунили котао, видео је у једној башти сељака како ради и купио од њега нешто купуса и репе да скува. Носио је то у марами и ишао с друговима у логор. Уто их пресрете стража и кад виде купус, опколи их и — одмах да га вештају. Он се јадник бранио да је купус и репу купио, али они га нису ни слушали, него одмах држ‘ да га ухвате. Онда он истргне сабљу и стане се бранити, па се онда пробије између коњских ногу и побегне до рова, који се ту пружао поред посејане конопље, прескочи га и с голом сабљом у руци стане на другу страну понављајући да је невин. Али профос је био тако свиреп да је наредио својим драгонима да га ухвате. Они дојуре до рова, али како је ров био сувише дубок, а прилично и широк, коњи нису смели прескочити, а онај јадник стоји и говори: „Ја сам вам рекао да нисам крив и да сам купус купио, а ви ако хоћете моју смрт, убијте ме часно из пушке, а жив се не дам џелату у руке и нећу срамном смрћу да умрем“ — па се онда окрете и нестаде у конопљи.
Профос га се онда мане, а његове другове обори на земљу и стане страшно тући штапом, а затим их пошље главном дежурном. Тамо их испитају и утврде да су невини, о чему обавесте и главнокомандујућег, а овај нареди да се пошље по мајора.
Мајор пође, узевши и мене са собом. Јавимо се генералу и од њега дознамо шта се с нашим војницима десило. После тога генерал изведе мајора пред принца Карла.
Принц је запитао мајора зна ли шта је даље било и да ли би могао одбегли војник од страха пребећи непријатељу. На то је мајор одговорио да је одбегли један од првих у пуку, и по храбрости, и по сталности, и не само да неће прећи непријатељу него ће, мајор се нада, сам доћи и пријавити се, а исто су тако поуздани и ти људи што их је стража послала дежурном и што су невини били кажњени. „Ја имам потпуно поверење у њих. У свим војним акцијама они су се врло лепо показивали и никад ни за шта досад нису били кажњени, и ја жалим што се сада ово с њима десило. Зато молим вашу светлост да будете милостиви, и да их вратите у пук.“
Принц је саслушао мајора и био задовољан његовим одговором. Наредио је да се затворени војници изведу пред њега, казао им по неколико лепих речи, поклонио сваком по један златник, и вратио их у пук.
А онај наш војник што је побегао од смрти одиста се исте ноћи вратио. О томе ми је сержан те чете рапортирао, а ја, опет, то исто мајору. Мајор је наредио да се бегунац изведе пред њега, питао га за онај купус и репу, због којих умало што главу није изгубио. Повео га је затим са собом, а и мене позвао, па смо отишли најпре корпусном генералу. Кад га је генерал испитао, гледајући га и слушајући, рекао је: „Остало би ми вечито жао да таквог војника и у боју изгубим, а камоли од такве смрти каква му је претила.“
Затим је генерал пошао главнокомандујућем, принцу Карлу, са нама заједно. Принц је наредио да се војник изведе пред њега па је гледао с уживањем његово отмено држање и његову лепу појаву. Онда је овај још стао говорити о својој невиности и показивати ране које је задобио у борби с непријатељем, изјављујући да је он служио као што један частан војник треба да служи, а да уза све то умало није умро срамном смрћу. „Ја сам се“, рече, „решио да се сам вратим и да станем пред вашу светлост, да потврдим своју невиност и да изјавим да хоћу и даље верно да служим, као што сам и досад служио.“
На те мушке војничке речи, принц је рекао: „Држање овог војника може се само похвалити и била би велика штета таквог човека изгубити.“ — Извадио је затим из џепа пет златника, поклонио му их, њега произвео за подофицира, и вратио га у пук.
После тог случаја стража је наставила свој посао, али без свештеника и џелата, а кажњавало се само батинањем.
Наше примирје с Французима завршило се после неколико дана без резултата. Војне акције су се наставиле. Одлучујуће битке није било, али су се дешавали чести, ситни бојеви.
Једнога дана, међутим, дошла је наредба да се од наших српских пукова ландмилиције створи један одред од осам стотина пешака, један ескадрон од пука потиских хусара и други од хрватске коњице.
Пред вече истога дана окупио се тај одред на левом крилу нашега логора. Пред њима су били, као командант хусарских ескадрона, мајор Марковић, а пешадије, неки потпуковник. Њима је било наређено да се приближе непријатељском логору. Требало је да се пешадија сакрије на згодно место, а хусарски ескадрони да ударе у зору на француске предње положаје и тамо направе узбуну, па ако их они потерају, нека пуцају и нек се повлаче, да непријатеља наведу на нашу пешадију.
По тој наредби наш је одред кренуо чим је пала ноћ и, прелазећи преко познатих места, стигао је на пола пута од непријатељског логора, и ту се зауставио. И ја сам хтео да будем у том одреду, али ми отац није дао, него ми је наредио да останем код пука, у логору. На том месту, где се наш одред зауставио, била је једна стара циглана, од које су остали ровови и јаме, тако да је било доста места с обе стране пута да се наша пешадија скрије.
Мој је отац био оздравио од раније контузије и ране, па је и он био придодат томе одреду. Јахао је свога коња. Потпуковник који је био командант пешака понудио је моме оцу да пође с ескадронима напред, да осмотри непријатељско кретање и да, у случају одступања, дође што пре с извештајем и заузме опет своје место. Мој отац на то пристане и пође с мајором Марковићем и његовим ескадронима.
Они су у рану зору напали на главни непријатељски предњи положај, заузели га, и са пуцњавом направили велику узбуну. Тако су се чаркали са француским хусарима нека два сата и већ почели добијати битку. Против наших био је мали број хусара. Наши су их отерали, па се осмелили и пошли још дубље. А кад су се сасвим приближили, видели су да из логора излази француска коњица у врло великом броју и да се креће напред.
Кад су видели још и да се иза њих и са стране диже велика прашина, погодили су непријатељску намеру и, не оклевајући, почели одступати, али је већ било касно. Та прашина која је кроз једну удољину стигла тако брзо, наједаред се указала као велика гомила коњице која је успела да нашима пресече пут, а како су и даље пристизали из логора, то су се наши нашли опкољени са две стране. У тој великој опасности нашима је остао само један излаз за спасавање — да се пробију. Они су то и учинили. Очајно нападајући, пробили су се и нашли пут, изгубивши при том неколико људи и коња, а после тога се спасавали како је ко знао.
И мој се отац пробио и појурио на коњу преко једног поља, журећи да што пре стигне до својих пешака, али није му се дало, јер се наједном нашао пред једним дугачким ровом ископаним око ливада. Он је био тако дубок и широк да га прескочити није могао, а уз то се за њим надала шесторица француских хусара, који му нису давали да се врати натраг на пут,и тако су га отерали на сасвим другу страну.
Њихови га коњи не би стигли, али видећи човека самог, нису одступали. Познавали су добро место и знали да ће га натерати на ров и ухватити живог — као што се и десило.
Најзад се мој отац, како је био сасвим одсечен и далеко од својих, одлучио у невољи да коња натера на ров. Коњ се одбацио. Предњим ногама био је на другој страни, али му се задње ноге омакле, па је пао на страну. И тако су га хусари опколили и ухватили живог.
Од тих хусара један је био поручник, један подофицир, а четворица прости војници. Поручник је био Мађар, и с мојим оцем се могао споразумети само толико да дозна његов чин. Кад је чуо да је капетан, оставио је код њега подофицира и три хусара, узео му с главе нови клобук, а метнуо му на главу свој стари чаков. Узео му је и буђелар и сат и одјурио, а осталима наредио да пођу за њим.
Једном од тих хусара коњ је био уморан и он замени коње, оцу је дао свога коња а себи узео очевог. Док се то дешавало, наша је коњица у нереду дојурила до наше пешадије, и прошавши поред ње, оставила слободан пут непријатељу који је јурио за њом. Непријатеља је наша пешадија пресрела јаком ватром, али непријатељ је био моћан па је и он одговорио ватром из карабина и пиштоља и нанео нашима доста велике губитке. Али, како су ровови и јаме у циглани били нашима од велике помоћи, наши су стизали да пуне пушке и пуцају без прекида, чиме су на крају збунили непријатеља и натерали га у бекство.
Док је пешадија водила ту борбу, дотле се и наша коњица средила и наново оспособила за бој. Видећи непријатеља разбијеног и у бекству, напали су га и гонили скоро до самог њиховог логора, а онда, враћајући се, опазе како са стране иду према француском логору неколико коњаника, који су им се учинили да не припадају нашој војсци — као што је тако и било. То су били управо они што су водили мога оца, а Французи, опет, видећи велики број коњице да иде од њиховог логора, сматрали су наше за своје па су, не знајући да им је одред разбијен, окренули коње право ка нашима. Наши застану. Кад су Французи видели своју погрешку, бацили су уларе од коња на коме су водили мога оца и дали се у бекство, али наши их стигну и похватају.
Коњ под мојим оцем сплео се у уларе и стао да се врти у месту све док мој отац није сјахао и ослободио га, па опет сео на њега и појурио својима. За то време један хрватски официр ухватио је оног непријатељског хусара са коњем мога оца, па коња узео као ратни плен и одмах се с њим одвојио и отишао право у логор.
Кад се мој отац састао са својима и нашао мајора Марковића, захвалио му се за своје ослобођење, а онда је и за свога коња упитао. Тражио га је по целом одреду, али га није нашао, а кад се почео распитивати о официрима да ли су сви ту, видело се да оног хрватског официра нема, па су се досетили да је он коња морао и узети. И збиља је истога дана увече коњ код њега и нађен.
Наш одред је отишао увече а идућег дана је имао битку с непријатељем, као што сам већ испричао. Ми што смо остали у логору ништа више нисмо знали. Чули смо само, истога дана око десет сати, издалека пушчану паљбу, по којој смо закључили да се наш одред бори са Французима.
У два сата после подне довезено је неколико наших рањеника. Ја сам се одмах распитао колико их има из нашега пука — да могу мајору да поднесем рапорт — а онда сам наредио лекару да им одмах превије ране. Међу рањеним војницима опазим добошара мога оца како седи с повијеном руком, а он, кад ме виде, устане.
Упитам га: „Ти си, видим, рањен, а да ли знаш шта је с мојим оцем?“
Тај добошар је и иначе муцао, а сад се и заплакао, па сам дуго чекао док ми није казао да ништа не зна, али да му се чини да ми отац није жив.
„Ја“, вели, „кад су ме ранили, одмакао сам се у страну, а господин капетан, ваш отац, није с нама био. Он, како је увече са хусарима отишао напред, није се више ни враћао, а кад су наши хусари били разбијени и до нас дојурили, господина капетана ни онда нисам видео.“
Кад сам то чуо, ништа га више нисам ни питао, него сам грунуо у плач. Свак може знати како ми је било. Ноге су ми се одсекле, и, не знајући шта се са мном дешава, пао сам скоро без свести и заридао.
Кад је мој помоћник за то дознао, дојурио је до мене и, као разуман човек, стао ме умиривати. Узео ме је под руку и рекао ми: „Хајдемо до мајора да му то јавимо. Ви ћете морати ићи на бојиште да нађете тело вашега оца и да га сахраните.“ Одемо мајору, известимо га, и на моју молбу он ме пусти и да̂ ми једног поузданог сержана да пође са мном.
Ја брзо седнем на коња и пођем с посилним, а другог коња дам сержану, и појуримо косом до предстраже. Тамо нас из почетка официр није хтео да пропусти, али се на моју молбу и плач сажалио, поверовао мојим речима и наредио стражи да нас пусти.
Сретали смо неке војнике, али то су све били људи из других пукова, непознати, и нису знали ништа да ми кажу. Рекли су само да се одред спремао да пође даље, али не у логор — а куда, то нису знали. Ја појурим на бојиште мислећи да ћу одред тамо затећи, али ни тамо их није било.
На бојиште су били дотерани и сељаци из оближњег села. Дотерао их је дежурни официр одреда да сахране мртве. Ја брзо дојашем до њих и запитам их да ли су сахранили мртво тело таквог и таквог официра, описујући изглед и одело мога оца.
На то ми они одговоре: „Ми смо“, веле, „дошли овог часа и још никог нисмо сахранили.“
Ја онда пођем по читавом том простору прегледам га и нађем приличан број мртвих људи, али двапут више Француза. Тражећи тако нађем неколико мртвих и из нашег пука. Међу њима био је један из очеве чете. Помислио сам да ћу наћи и тело мога оца. Свуда сам, јашући горе-доле, мотрио и сваког мртваца загледао, али онога кога сам тражио ту није било.
И тако прегледавши читаво бојиште пођемо још мало напред па онда станемо да се договарамо: шта сад да радимо?
Сержан ми поче говорити: „Ви ћете“, вели, „видети да добошар није истину казао. Он се склонио у страну кад су га ранили, и господина капетана, вашега оца, зато није видео. А кад је одред одавде отишао, морао је и ваш отац с одредом поћи. Зато се“, вели, „немојте бојати. Сигурно је тако, него да се ми вратимо у логор, тамо ће се зацело све већ знати.“
Ове сержанове речи су ме мало охрабриле. И мени се учини да би могло тако и бити. Ипак рекох: „Да одјашемо тамо налево до оне куће, можда ћемо тамо наћи неког из нашег одреда и штогод дознати.“
Тако и учинимо. Одјашемо до оне куће и, кад смо дошли близу, видимо да је то једна господска кућа за уживање, без икаквих других града. Налазила се мало ближе граду. Тог дана је била велика врућина; ми смо дуго јахали и ја сам био страшно жедан, па, као велим, да се у тој кући мало напијем воде, па онда — пошто је подне већ одавно било прошло — да се вратимо у логор.
Дођемо до куће, али тамо ни живе душе. Све је било затворено. Лупали смо на капији, али узалуд, нико се није јављао. Заобиђемо. Укаже нам се дивна башта и у њој бунар на пумпу, а над њим лепо израђен кров. У башти много воћака пуних зрелог воћа. Не знаш куд би пре погледао.
Хтео сам да уђем, да се напијем и да узмем мало воћа, али у башту се није могло. Ми се онда решимо да не штедимо ту лепоту, и поред оне строге забране. Сматрали смо: пошто су ова кућа и башта испред наших предњих положаја, она зарана ту нема важности. Сјахали смо с коња и везали их за обојену решеткасту ограду, па смо онда мало даље почели да растављамо ограду, све док нисмо направили толики пролаз да се с коњима могло ући унутра.
Све смо то брзо урадили. Мени је прво било да се добро напијем, а то су урадили и моји другови. Мој посилни одмах је довео и коње на буна а смо и њих напојили, али све се то радило тако брзо и без пажње да је сва башта била изгажена. Шта смо друго могли? Домаћин ће нас, зацело, због тога грдити, али друкчије није ишло.
Да бисмо у случају какве опасности могли лакше и брже излетети из баште, поседали смо на коње па на коњима пришли воћу. Ја приђем прво бресквама. Биле су врло крупне, не баш сасвим зреле, али врло пријатног укуса. Ја сам их јео и у џепове трпао, па сам и посилном казао да исто уради, и он рече да ће набрати у зобницу. Тако смо и друге воћке посетили, нарочито царске крушке и неке друге жуте као восак и изванредног укуса.
Газдовали смо тако једно пола сата, а онда смо изишли. Гледамо како да изиђемо на пут према логору. Приближавало се већ вече, требало је за времена да стигнемо до наших предњих положаја, али омеле су нас тамо неке баште и ограде, па смо морали да се вратимо на оно исто место са ког смо и пошли. Тада опазим, мало подаље од нас, како тројица јашу у правцу према логору. Станемо викати и капама им махати, али они нас нису чули. Мене стане копкати да стигнем те људе да видим ко су, па појурим за њима и викнем да стану.
Кад су они чули моју вику и видели да ја с мојим друговима право према њима јашем, зауставе се за часак, па онда опет наставе пут. Ја потерам коња још брже и опет повичем. Онда се они зауставе и окрену према нама. Чим сам им се приближио, познао сам оца, и зачудио се кад сам видео да му је на глави чаков, а не клобук с којим је пошао у битку, а и коњ под њим није био његов него туђ.
Полетим према оцу и станем да му љубим руку, плачући, а он ми вели: „Што плачеш?“ — и пита где сам био. Ја му онда све испричам што сам од добошара чуо и како сам ишао на бојиште да га тражим.
Отац ми је, док смо ишли ка логору, испричао све што се с њим десило, и како га је мајор Марковић изненада спасао, и све оно што је већ испричано.
„Ето“, рече отац, „коњ ми се изгубио, а може бити да је и у хрватском логору. А овај мршави, заморени, на ком јашем, плен је од Француза.“
Кад смо о заласку сунца стигли да нашег логора, каже ми отац: „Иди у хрватски пук, можда ћеш тамо наћи мог коња, а ја идем у штаб.“
По његовој наредби ја пођем у хрватски логор, брзо тамо стигнем и издалека познам нашег коња: дигао главу, а стоји везан с још једним. Ја затражим коња, али га официр не да. Морао сам онда да пођем њиховом пуковнику да њега молим. Испричам му шта се с мојим оцем десило и како је тај официр дошао до коња. Пуковник нареди да се коњ с другим једним официром пошље нашем мајору да извиди ствар, па ако буде онако као што ја тврдим, да се коњ да нама. Наши су људи посведочили да је тако и нама коња врате, а француског коња пошаље мој отац оном официру.
Кад сам се вратио, затекао сам мајора како седи с мојим оцем. Он је причао мајору све што му се тога дана десило. Мајор задржи и мене и оца на вечери, а ја, уз вечеру, изнесем и оно воће што сам набрао. Воће је било мало у торби изгњечено, али су га обојица похвалили и смејали се што сам се ја сетио у жалости својој да берем воће. А ја станем да се браним говорећи како сам био жедан, и како сам, гасећи жеђ, дошао и до воћа.
У том логору смо остали још четири дана, а после тога смо пошли десно према граду, који се звао Цаберт.
Наш корпус је ишао напред а за њим је марширала читава армија, али се армија зауставила и подигла логор на другом месту, а наш корпус је дошао до самог Цаберта. Ту нас је пресрео један
мањи одред француске коњице, али не ступајући с нама у додир, окренуо се и вратио натраг.
У том граду је био доста велики корпус француске војске. Они су из почетка из тврђаве давали известан отпор и почели да нас бију из топова са бастијона, али после тога, или нису имали снаге да се бране, или је био неки други разлог, тек кад смо ми поставили нашу артиљерију и почели тући град, они су с канонадом престали. Ми смо их и даље тукли и ускоро смо опазили да француска пешадија на другој страни града излази и пење се друмом узбрдо. Ми смо тад видели да њихова снага није ни за половину наше. По боји њихових униформи могли смо да проценимо њихове пукове и комбиноване батаљоне.
Градска капија са наше стране била је срушена од топовске ватре, па је наша војска одмах ушла у град и пожурила се да непријатеља гони. На излазу из града улице су биле пуне непријатељске војске, која је марширала у реду, водећи борбу у одступању, са јаком ватром, и колико су нам губитака и штете нанели они, толико су и становници града, пуцајући из кућа кроз прозоре. Тако смо ту имали много мртвих и рањених.
Ја сам тада, нашавши се с мојим пуком у тако тешком боју, у самом почетку службе и у младим годинама мојим, имао довољно прилике да видим шта значи рат.
Французи, иако су се повлачили, нису се журили, него су обарали на нас плотунску ватру, а за то им је добро дошла широка градска улица и иза града још двапут шири друм, по коме су пењући се узбрдо направили фронт ширином друма удвајајући своје плотуне.
Њихова малобројна коњица отишла је напред и ми смо је само у даљини видели. У граду, на тргу, била је велика једна црква са звонаром и из те цркве су нам становници града много губитака нанели. Кад је то дојављено нашем генералу, он је наредио да се звонара бије из топа. Њихова пуцњава је онда престала, а наша топовска ђулад толико су оштетила звонару да сумњам да се после могла поправити.
У том боју погинуо је капетан Потиске ландмилиције Рако (или Ракослав); изгинуло је и рањено још много других официра и војника, а међу њима је и капетан Славонске ландмилиције, Јефим Љубобратић1, тешко рањен. Бој је трајао још неколико сати, а онда је пало вече и битка престала.
Наш заповедник, генерал барон Бернклау, послао је на непријатеља ради насилног извиђања пуковника барона Тренка с његовим пешачким пуком (пук је тај био врбован од шумских разбојника, као што сам већ споменуо). По тој наредби пошао је Тренк истога вечера; његовом одреду био је додат и један ескадрон коњице. Са својим одредом, имајући поуздане вође, Тренк је пошао другим, пречим путем. Журио је целе ноћи и пред зору је престигао непријатеља. Оставио је свој ескадрон коњице иза себе на згодном месту, а са својим одредом се приближио главном друму и ту се сакрио у малој једној шуми.
Французи су марширали главним путем безбрижно, и не видећи ноћу да их ко гони, надали су се да су далеко од непријатеља. Кад су се у зору приближили шуми у којој је био Тренк са својим одредом, Тренк је изненада просуо на њих жестоку ватру, и то и картечом из своја два мала топа, и пушкама, што је непријатеља збунило и довело до великог растројства, те је без икаквог реда стао да одступа и да бежи. Тренк је непрестано пуцао, његови подигну вику за бегунцима, а у исти мах дојури и онај ескадрон коњице, па их и он нападне. На тај су начин наши извојевали победу. Много Француза изгине, буде рањено и заробљено. Међу заробљеницима било је неколико штабних и виших официра, а доцније сам видео да су наши и три топа отели.
У почетку борбе наш је генерал издао наредбу — за коју смо дознали тек сутрадан — да за Тренком пођу, као појачање, два пука драгона. Кад су у зору Тренкови људи вичући осули ватру на непријатеља, стигла су у помоћ и та два пука и Французима још већи страх задали.
Сутрадан је наређено да се мртви покопају, па су због тога били доведени сељаци с ашовима, а рањеници и наши и непријатељски послани су у армију.
Генерал, наш заповедник, остао је са станом у граду и поставио предстражу, а пуковник Тренк, кад се вратио са својим пуком, добио је велику похвалу, а о читавом том догађају послан је извештај главнокомандујућем армије, принцу Карлу.
Напомене
- Тај храбри официр заслужује да се дуго помиње, и ја нећу да пропустим да о своме сународнику не кажем коју реч. Он је био Србин и старином племић, родом из Требиња у Илирији. У младости био је у Венецији и тамо научио талијански и немачки. Затим је прешао у Ћесарску, где је примљен у службу и дотерао до капетана. Био је висок и наочит. Кад се ранио, било му је око тридесет година. Тај случај донео му је тешку несрећу. Била му је здробљена кост у мишици и док сви ти делићи нису били повађени дуго се морао лечити. Дао је на то и последње што је имао, па ипак умало и живот није изгубио. Напослетку се излечио, али остао је сакат. Као ревностан официр остао је и даље у служби; учествовао у многим биткама, и дошао до генералског чина. Ожењен је био удовицом Чарнојевића, кћерком пуковника кнеза Атанасија Рашковића, а затим, због заслуга у служби, од њеног величанства царице, мађарске и чешке краљице, Марије Терезије, произведен за барона и каваљера Ордена Терезије. Напослетку је, већ у дубокој старости, произведен за генерала и одређен за команданта у Италији, у граду Кремони, који припада дому аустријском, где је прошле, 1783. године, умро. Штета што порода није оставио. Тако се завршио живот тог достојног јунака.