Део 1, Поглавље 4
После тога наш корпус је подигао логор пред самим градом, на равном месту, са стране од које смо пришли. Ту смо остали шест дана, а за то време град и околна места у која су били послани наши одреди платили су новчану контрибуцију и дали стоку, коју су наши војници дотерали. Последњег дана логоровања издата је наредба за марш; корпус је имао да маршира у две колоне, а између њих имала је да буде комора.
О томе куда ће се марширати, испрва нисмо ништа знали. После смо видели да корпусни коначар са пуковским економима није отишао напред да постави нови логор. Из тога смо закључили да наш корпус остаје у заштитници, а да главнина армије иде према Рајни.
Истога дана, у сумрак, без добоша, корпус се кренуо у две колоне са комором у средини, као што је било наређено. Чим смо се кренули и мало поодмакли — ја сам био на свом месту, на коњу — одједном осетим да ми је нешто тешко у стомаку, и то толико да више нисам могао јахати. Морао сам, у маршу, да потражим своја кола у комори. Легнем у њих, али све ми је теже и теже било. Напослетку ми се смучи и ја станем јако повраћати. Марширали смо сву ноћ, а ја сам лежао скоро не знајући за себе.
Мој отац, забринут због моје болести, замоли пуковског лекара да буде уз мене и да ми помогне. Тај ме је добри човек веома волео, одмах је дошао и запитао како ми је, и, видећи да ми се мучи, рече ми: „Ви сте“, вели, „зацело покварили стомак нечим, и то сад треба избацити. Само морате“, рече, „причекати док не сване, јер ја сад, по мраку, не могу ништа узети из апотеке.“
Тако смо марширали и даље док није свануло. Корпус се зауставио да се одмори, и уморни војници полегали по земљи. Лекар је отрчао до своје апотеке, извадио што је било потребно и брзо се вратио, говорећи: „Наредите да се кола окрену. Видим сеоске куће, а ту је, изгледа, и гостионица. Хајдемо тамо, па ћу вам“, рече, „спремити лек и топлога чаја.“ Ја, радостан, наредим посилном да тамо потера кола. Стигнемо у гостионицу, али све су собе већ биле пуне официра и није човек имао где ни да се окрене. Мој лекар, човек сналажљив, опазио је да газдарица има засебну спаваћу собу, која је била затворена. Он је намоли да ме за кратко време прими у ту собу док ми не спреми лек и не попијем чај. Она је била љубазна и без речи је одмах пристала: отворила је собу, па су ме увели. Она се сажалила, није дала да ми кувамо чај, него је одмах свој донела — лепа нека и млада жена.
Лекар ми је дао да попијем лек, који је био као најлепши ликер, и ја га попијем са чајем. Уто ударе добоши збор и корпус се крене. Газдарица за собу и чај није ништа хтела да узме, жалећи што су ме тако болесног повели и положили у кола, а ја јој се захвалим за ту њену лепу пажњу. Пођемо даље. Мало после лек поче деловати и ја станем повраћати саму жуч; чинило ми се да ћу и утробу повратити. Станем да вичем на лекара што ми је дао тако јак лек, а он се смеје и говори: „Добро је, оздравићеш.“
И тако око подне дођемо до места где је логор подигнут на њивама са житом. Сељаци су већ жњели и одвозили жито, журећи да га пренесу кућама. Ту на том месту биле су и читаве њиве засађене дуваном, од којег је један део био под логором и тако пропао.
У том логору корпус је провео једну ноћ, а сутрадан, око десет сати изјутра, пошли смо даље. Мени је било лакше и могао сам поред пука већ јахати.
Одатле смо ишли кратким маршевима све док армија пред нама није стигла до Рајне и преко ње прешла у Немачку.
Кад је наша армија улазила у Елзас, као што сам раније говорио, за наш прелаз преко Рајне био је подигнут један мост, и изгледало је да је наш прелаз био брз, а сада, кад смо се враћали, била су постављена два понтонска моста, један поред другог, али је и то било тесно и недовољно. Ти су мостови били подигнути код села Пајнхајма, где је било шуме са обе стране Рајне. С француске стране био је подигнут земљани редут, а на његовим крајевима — вучје јаме, и у свакој јами оштар колац, чији је врх био раван са земљом. По странама редута била су наваљена посечена дрва из тамошње шуме, а иза њих, код обале, била је велика множина снопова сламе.
Наш корпус је подигао код тог села логор без шатора, уза саму шуму, од мостова за пола миље; на тај начин чувао се прелаз.
Тога дана и идуће ноћи наша армија и сва комора пребацили су се преко мостова на немачку страну и на тој страни, по наредби главнокомандујућег, поставили две батерије топова и пешадијски одред за одбрану. Један одред нашег корпуса, пред свитање, посео је редут и оборено дрвеће с француске стране, а остали су брзо прелазили на другу, немачку страну.
Тек што смо почели прелазити, чујемо иза нас пуцњаву, која је међу нама направила малу узбуну. То су из тврђаве Свети Луј, која се налазила не сувише далеко од нашег прелаза, Французи намислили да нас збуне и да нас нападну с леђа при прелазу: њихова коњица нас је напала и почела чарку с нашом заштитницом, а кад им је стигла и пешадија, паљба је постала још јача и напад још жешћи — што је нашу заштитницу натерало да пожури на мостове.
У исто време почели су војници из нашег одреда у редуту доносити оне снопове сламе и бацати их на оборено дрвеће, а други су пуцали и тако задржавали непријатеља све док наши нису прешли. Онда је и тај последњи одред заштитнице запалио сламу и наслагано дрвеће и потрчао на мост, а наша топовска паљба за то време није дозвољавала Французима да приђу обали и мостовима. Прво су се запалила наслагана дрва око редута, а после су наши, кад је прелаз био већ завршен, запалили и сламу по ивицама мостова, од чега су се запалиле и осмољене даске на мостовима. Тако су оба моста изгорела, и тиме се наш прелаз завршио.
За Елзас, из ког смо изишли, хтео бих напоменути да је врло лепа земља. Највећим делом је равна и родна, насељена честим селима и градовима. Винограда имају много као и сваког другог воћа, али земља је јако насељена, па је, како изгледа, недовољна за своје становнике. Ипак, све је добро уређено. Стоке имају довољно, само коња имају мало, а и што имају нису ваљани; магараца имају доста.
Наша армија марширала је даље у унутрашњост Немачке; маршеви су били умерени. Непријатељ нас није гонио, Французи су остали на својим границама с оне стране Рајне не идући даље, а Баварци сами нису могли ништа. И тако је, пошто је наступило јесење време, издата наредба о зимовању, где ће се и у које области армија распоредити.
Нашем корпусу је пало у део да остане у непријатељској земљи, у Баварској, у Горњем Пфалцу, куда смо и кренули и дошли до града Шартинга. Одатле су наши пукови почели да се разилазе по одређеним зимовницима, а наш пук упућен је у Горњи Пфалц. Тамо су послати коначари, а сутрадан је и пук кренуо за њима.
Одједном, тога јутра, пред полазак, јављено је моме оцу, наредбом посланом од генерала, да је ухапшен и да има да остане ту у граду. То је за мене био врло тежак ударац, утолико више што сам имао с њим да се растанем, а нисам знао никакав узрок томе. Наш пук и ја с њим кренемо; чујемо да је наш зимски стан још далеко и да ћемо тамо стићи тек седмога дана. Ја, узнемирен јако због очеве ствари, станем молити мога мајора да ме пусти натраг да проведем код оца неколико дана док не видим шта ће с њиме бити, и мајор ме пусти.
Вратим се у град Шартинг и, тек што сам дошао, дознам да ми оца хоће да одведу у замак по имену Сум, три миље одатле.
Главнокомандујући, принц Карло, отишао је на двор у Беч, а армију оставио фелдмаршалу грофу Баћањију, коме је стан био одређен у том истом замку Сум.
Кад је мој отац доведен, стављен је под стражу; чувала су га два стражара. Ту је провео две недеље, а ја се нисам одвајао од њега.
После је почела истрага. Њега су питали за такве ствари о којима он ни сањао није; окривили су га да је наговарао војнике да се буне због неиздате плате и да их је наговарао да оставе службу и беже. На те оптужбе мој отац је одговорио чисто и јасно да је то немогуће. Говорио је да никад није ни чуо да су војници незадовољни због неиздатих плата, да војничка плата и не може пропасти и да је исплаћена. Него, говорио је отац, то је само нечија злоба и клевета (као што ће се то касније и потврдити).
Питања и одговори очеви били су послати фелдмаршалу, а после тога с њиме се још строже поступило: оковали су га у гвожђе. Иако је у ћесарској служби сасвим обична ствар да официре за неку ситницу окују у гвожђе и баце у тамницу, ипак је њему таква строгост врло тешко пала, јер је био свестан да није крив.
Пошто није хтео кривицу да призна, фелдмаршал је издао ту наредбу да та натера на признање — и наредио да се истрага наново поведе.
Суд се искупио ради поновног суђења, и мој је отац изведен у гвожђу. Њега су испитивали не само о оном ранијем, него су изнесене и нове оптужбе и прочитане му, а онда је имао да одговара тачку по тачку. Отац је изјавио да за сада не може ни на шта одговорити пошто су му нека акта којима би се могао оправдати остала у пуку, у његовим колима, и зато тражи да му даду две недеље рока да пошаље у пук човека да му та акта донесе, а они њему да даду препис оптужбе, па ће им он после две недеље поднети одговор.
На ту су његову изјаву председник суда и виши аудитор устали и наредили да отац изиђе у другу собу, а они су, после већања, отишли фелдмаршалу да га о свему известе.
Мало после вратили су се отуда, позвали оца и известили га да фелдмаршал, по његовој молби, одлаже рочиште за две недеље и наређује да му се изда препис оптужбе.
Кад је мој отац добио препис, вратио се, испричао ми све, и дао ми тај препис, а ја сам му га прочитао и превео на српски.
Истога дана пошље ме отац у пук са писмом мајору и осталим официрима. У писму је био препис оптужбе. Молио је мајора и официре да му пошаљу службени лист и засебно да му писмено посведоче да он та дела због којих га оптужују није учинио.
Одмах сам пошао на пут, с једним слугом на коњу. Два дана смо ишли кроз Баварску, а онда смо ушли у Горњи Пфалц, и шестога дана стигнемо у пук. Чим су ме наши видели, стали су да се распитују шта је с мојим оцем. Јавим се мајору и предам и њему и осталима послана писма и известим их о свему што сам знао.
Мајор окупи своје официре, прочитају препис оптужбе, и жалећи што ми отац невин страда, спреме одмах службени лист и напишу му сведочанство са изјавом: ако неко докаже да је капетан Пишчевић у чему било крив за оно за шта је оптужен, пристају и они с њим заједно да одговарају. Они јамче својом чашћу да је цела оптужба клевета злих људи, због које он сасвим невин страда.
Ово сведочанство и службени лист потписали су мајор и сви официри осим двојице капетана, Немаца, који су скоро, у том походу, били придодати пуку. Они су од првог дана откако су дошли хтели да буду старији од мога оца и једнако су око тога водили борбу. Ниједан од та два капетана није хтео да се потпише, изговарајући се да су у пуку одскора, да су људи друге нације, да не знају довољно ствари и да зато не могу дати свој потпис.
Поступак те двојице капетана дао је повода да се у њих посумња. Сви су официри подигли грају и почели обојицу да прекоревају и окривљују: „Вас двојица сте нашег друга опали. Он због вас страда и зато нећете да се потпишете.“ Таква се узбуна била направила да је мајор једва могао да направи реда. У исти мах дознали су и војници да се скупљају потписи за мога оца, и скоро цела очева чета, која је ту била, дојури, јављајући мајору да имају молбу за њега. Мајор је изишао пред њих с официрима, а они су почели да га моле, говорећи: „Чујемо да наш капетан страда без кривице и да је затворен, а ми га волимо и поштујемо и жао нам га је. Ми смо без њега као стадо без пастира; и молимо да се од стране нас, војника, прими писмена изјава да ми без њега губимо своју војничку храброст, да он невин страда и да ми сви за њега својим животима јамчимо и да ништа од оног није истина за шта је оклеветан.“
Мајор нареди да се та њихова молба напише и да се на њу потпишу официри те чете, подофицири и редови који су били писмени. Кад се то завршило, мајор је написао посебну представку фелдмаршалу и послао ме натраг.
Пођем брзо истим путем, дођем до оног замка где је био фелдмаршалов стан, али никог не затекнем: фелдмаршал се преселио некуд подалеко у другу једну господску кућу, врло велику и богато украшену; звала се Санкт Мартин. Не губећи времена, иако је било врло хладно, снег и велики мразеви, пожурим се и другог дана стигнем.
Отац ми се веома обрадовао. Истога дана је истекао и онај двонедељни рок који му је дала истражна комисија. Кад је отворио писмо, видео је да је добио оно што је желео, а ја му још кажем да је мајор написао посебно писмо фелдмаршалу, и све му испричам што се десило кад је потписивано сведочанство, и како се умало официри нису потукли са она два капетана.
Сутрадан рано пошље ме отац аудитору да му јавим да је добио писмене доказе којима ће се одбранити и да жели да их преда. Аудитор је отишао одмах да извести фелдмаршала о томе, а ја сам отишао у гостионицу и тамо сачекао једанаест сати, а онда сам отишао фелдмаршалу да му предам мајорово писмо, а уз то, као што ми је отац наредио, да га лепо замолим за очево ослобођење.
Кад сам ушао у фелдмаршалов двор, запитам стражаре на капији куда се улази, а они ми покажу главне степенице. Уђем у велику салу и тамо нађем ордонансе и слуге, и они ми покажу врата на која треба да уђем. Ја тако прођем кроз две собе и зауставим се пред спаваћом собом, на којој је једно крило од врата било одшкринуто.
Фелдмаршал, како се шетао по соби, опази ме кроз врата и позове унутра. Он ме није знао, нити сам ја икада раније с њим говорио. Ја му приђем руци и предам му мајорово писмо. Док га је он отварао, окренем главу и видим на канабету седи грофица, фелдмаршаловица, о којој сам слушао и раније, али је видео нисам. У руци је имала неки ручни рад; учинило ми се да плете неку торбицу. Приђем и њој и пољубим јој руку а онда станем према фелдмаршалу. Грофица ме је пажљиво гледала, али ништа није говорила. Фелдмаршал је дотле прочитао писмо, па ме упита: „Ко сте ви и шта желите?“ Ја му одговорим да сам ађутант Подунавског пука ландмилиције и да сам син тог несрећног капетана, Пишчевића, који лежи окован. И кад сам то рекао, клекнем пред њега и станем га молити за очево ослобођење и заплачем.
Тек што сам то рекао, грофица стане говорити фелдмаршалу: „Боже мој, како су ме дирнуле сузе и нежна молба овога младића. Смилуј се над њим јадним и утеши га.“ Кад сам чуо те речи грофичине, ја јој брзо приђем и пољубим јој руку и станем је молити и уверавати у невиност свога оца, који је оклеветан од подмуклих и рђавих људи и страда без кривице. Грофица ми рече, смејући се: „Буди сигуран да ће фелдмаршал бити праведан спрам твога оца, а ја ћу бити твој адвокат.“
Онда ме је фелдмаршал стао испитивати где сам учио и да ли сам одавно у служби. Ја му одговорим да сам, по жељи мога оца, учио у Бечу и у другима градовима, а сада, кад је отац пошао у овај рат, повео је и мене да видим света, нешто научим, и да се, по нашем обичају, навикнем још у младости на ратовање. „Најпре сам“, рекох, „био добровољац, а на главној смотри трупа произвео ме је високи војни комесар фон Клајн у овај чин.“
После овог разговора фелдмаршал ми рече: „Наредио сам аудитору да ми се донесе предмет твога оца, зато буди миран. Ја ћу твом оцу учинити све што правда захтева.“
Он ме тада отпусти и ја се поклоним и њему и грофици и, поновивши своју молбу, пођем напоље.
Изиђем из фелдмаршаловог стана, отидем аудитору и испричам му шта је фелдмаршал казао, на шта ми он рече: „Идите брзо и донесите читав предмет вашега оца, донесите све што има за своје оправдање; а ја сам већ добио наредбу да око четири сата после подне поднесем цео предмет на разматрање.“
Ја онда одјурим на коњу моме оцу (село у ком с он налазио било је пола миље удаљено одатле), испричам му све, покупим сва акта и однесем их аудитору. Кад их је аудитор примио, стане их читати (сва је акта написао у пуку, на немачком, коначар пука), и рече: „Добро, стрпите се до сутра, а ја ћу данас однети све то и предати фелдмаршалу.“
Ја се после тога вратим.
Сутрадан, у десет сати, одјашем ја аудитору. Он ме дочека лепо и рече ми: „Идите господину фелдмаршалу, он ће вам саопштити пресуду.“
Пожурим се тамо и уђем, као и пре, кроз друге две собе у салу. Фелдмаршал ме позове у собу, а тамо је била и грофица. Ја им се обома поклоним и станем. Фелдмаршал ми приђе, метну ми руку на раме и рекне: „Иди кажи оцу да ће данас бити пуштен“, а грофица ми опет рече: „Ја сам ти јуче рекла да ћу ти бити адвокат. Јеси ли сад задовољан?“
Ја им се захвалим за високу милост, поклоним се, пољубим их обоје у руке и изиђем, седнем на коња и пожурим оцу.
Кад ме је он видео кроз прозор како јурим на коњу, познао је одмах да носим добар глас. Изиђе на врата да ме дочека и запита ме: „Шта је, јесам ли ослобођен?“ — а ја му одговорим: „Хвала богу, ствар је решена, ви ћете данас бити слободни.“
После једног и по сата стигао је фелдмаршалов крилни ађутант, донео сабљу мога оца, и објавио да ми је отац слободан. Пред њим су оцу скинули окове. Ми смо одмах потрпали своје ствари у кола, оседлали коње, који су били одмах ту у другој кући, частили стражаре, отишли у гостионицу, која је била близу фелдмаршаловог стана, тамо узели засебну собу и наручили јело. Пред вече смо отишли до аудитора, захвалили му се за помоћ и за труд. Тако је тај дан прошао.
Сутрадан, у уобичајено време, обукли смо нове униформе и пошли фелдмаршалу. Ја сам оцу био вођа, а он је само ишао за мном. Прошли смо кроз салу и друге две собе, тамо сам затекао једног лакеја код прозора, ког смо замолили да нас пријави — и тако смо ушли.
Мој отац није умео да говори добро немачки, зато се на српском захвалио за ослобођење и поновио да је невин, а ја сам био тумач и преводио све што је мој отац рекао.
На ове речи фелдмаршал је, с добротом, дао у руке моме оцу запечаћено писмо упућено нашем корпусном генералу, барону фон Бернклау, говорећи: „Пишем вашем генералу о вама, да сте ослобођени затвора, да немате никакве кривице и да треба опет да примите команду над четом.“
Мој отац узме коверат и рекне: „Ваша светлости, учините ми још једну милост. Кажите ми зашто сам био ухапшен и ко ме је оклеветао. Ја сам већ толико времена у служби, никад нисам погрешио, увек сам служио поштено и верно, и за мене је велика срамота што је та клевета на мене бачена.“
Фелдмаршал га је саслушао, насмешио се и казао: „Оставите се тога, немојте то тражити, ваша част није нимало повређена тиме што сте претрпели: сваком човеку се у животу дешава и зло и добро — и зато будите спокојни.“
Мој отац на то није имао шта да одговори, поклонио се и захвалио, грофици пољубио руку, а онда смо пошли да се спремимо за пут.
Ујутру, како је све већ било готово, пошли смо у наш пук, само је пре тога требало отићи корпусном генералу, однети му фелдмаршалово писмо и известити га да је отац ослобођен.
Ударили смо на град Шартинг, који је био мало у страни. Ту смо преноћили у гостионици. Генерал се налазио још даље, у граду Пасави, али, пошто ме судбина можда неће више довести у овај град, нећу да пропустим а да не кажем штогод и о њему.
Шартинг се налази у равници близу Дунава, с јужне стране. Није велики, али је доста леп. Куће су на два, на три спрата, а трговаца има доста.
Из Шартинга смо рано изјутра изјахали, и с напором, по великом снегу, стигли у Пасаву. Кад смо стигли, јавимо се корпусном генералу. Отац га извести да је ослобођен затвора и да му фелдмаршалово писмо. Генерал га отвори, прочита и лепим речима изјави да му је мило што га је фелдмаршал ослободио, да сажаљева што је то морао да претрпи, па онда нареди свом секретару да напише мајору потребну одлуку према фелдмаршаловој заповести.
Мој отац је изјавио да сматра за велику срамоту што је неправедно лежао у затвору, да је, вели, морао бити оклеветан од злих људи и да не сумња да његова висост, генерал, зна ко су ти људи — и зато моли да му учини милост и да му то каже. (Код генерала се налазио тумач који је преводио са српског. Сви српски пукови ладмилиције у томе походу били су под његовом командом, и без тог тумача не би се могло. Он је и сада преводио генералу оно што је мој отац говорио, а ја сам стајао и слушао).
Генерал му одговори: „То је истина, ја бих могао да ти кажем имена тих људи, али, колико знам вас Србе, ти би се светио, човека би убио или посекао, и тиме би још већу несрећу на себе навукао. Зато је боље“, рече, „да нити ти шта питаш, нити да ти ја шта кажем, него треба бацити ствар у заборав.“
После тога није имало шта више да се говори, поклонили смо се и вратили у гостионицу, где смо још једну ноћ преноћили и остали и сутрашњи дан, ходајући по граду и купујући ствари које су нам биле потребне.
Пасава је доста велики град, налази се између две реке, пуна је вила, с десне стране тече Дунав, а с леве Ин. На обема рекама су понтонски мостови који стоје према средини града. Обе те реке се састају испод града, где Ин губи своје име — даље тече сам Дунав, на исток. Град је леп, насељен, куће су зидане, улице чисте, трговина довољно, а преко Дунава су велике стеновите планине — то је већ друга земља, Горњи Пфалц, где се налазио наш пук.
Идућег дана оставили смо овај град и Баварску, и пошли кроз Горњи Пфалц у пук. Пут нам је био врло тежак. Планине и велике шуме могле би се зими још и издржати кад би се имало где пристојно одсести и ноћити. Али села су тако сиромашна и народ оскудан, куће неокречене и нечисте, да се понегде није могло ни ући. Зато смо морали и ноћу путовати док не бисмо нашли где ћемо се склонити.
Хлеб је код тих сиромаха врло рђав, тешко га је јести, јер се меси са мало ражи, којој се додаје овас, грах и боб. То се све заједно смеље и меси. Хлебови су им велики, и док је хлеб врућ још се и може јести, али само ако се намаже маслом, кога, као и меса, имају довољно, јер земља им је шумовита и брдовита па се стока може гајити.
Али градови и варошице, који су доста ретки, лепо су грађени и за путника свака је згода у њима. Све се може у њима добити. Истина, све је скупо, али свега има. Само вина нема, а не треба га ни тражити кад им је онако пиво. Тако смо, тешко путујући, једва стигли у пук дванаестог дана.
Баш тог дана кад смо дошли, сабрали су се били сви официри у штабу. Они су се одмах окупили око нас, радосно су љубили мога оца, сажаљевали што се толико напатио, па су онда сви заједно пошли мајору. И мајор је био радостан што се мој отац ослободио.
Отац се захвалио и мајору и официрима на сведочанству које су му послали и уз то рекао: „Ја сам могао приметити из речи господина фелдмаршала, као и нашег корпусног генерала, да су ме неки зли људи из нашег пука из мржње оклеветали, те сам невино страдао. То, додуше, не може упрљати моју част, јер то што сам претрпео није било због моје кривице, али не могу да пропустим а да пред свима вама не изјавим: иако су ти рђави људи остали скривени, ја ћу ипак кад-тад доказати колико држим до своје части.“
Те су речи моме оцу сви официри одобрили. Међу официрима била су ту и она два капетана, и они су се после на све начине трудили да се с мојим оцем спријатеље, али видећи, напослетку, да им ту није место, затражили су премештај и отишли у друге пукове.
Сутрадан су се сви официри разишли, па је и мој отац отишао у своју чету, где му је стан већ био спреман. Ја сам пошао с њим заједно и трећег дана се вратио мајору у штаб на своју дужност.
После неколико дана ето капетана нашега пука, Антоновића — ја и он смо били добри пријатељи — зове ме да пређем у његов стан и да тамо останем читаву зиму, пошто од штаба до његовог стана има свега пола миље. Ја на тај позив пристанем и замолим мајора да ме пусти; он ме пусти с тим да долазим сваке суботе у штаб ради писања седмодневних рапорта.
Тако ја пређем свом пријатељу Антоновићу. Његов стан је био у селу Милдах, у кући барона Шенбруна; кућа врло лепа, доста велика, на лепом месту изнад реке Реген. Одемо прво у собу, где су нас барон и његова жена лепо дочекали, и капетан Антоновић рече барону (он је знао помало немачки): „Ово је, господине бароне, мој брат, о коме сам вам много пута причао и ког сте ви желели видети“ — па се онда окрете бароници и рече: „Ви, госпођо, врло волите игру, а и мој брат је воли: дакле, сложићете се.“
Мени су дали засебну собу поред собе мог пријатеља, а ту одмах из предсобља улазило се у спаваћу собу барона и његове жене. Убрзо смо се спријатељили. И барон и бароница су ме заволели. Читаву зиму провели смо весело у игри и маскарадама. Домаћин је често позивао суседе и родбину, а и ми смо њима одлазили у госте и тако смо се лепо проводили те зиме.
Понекад смо на коњима ишли у лов, а бароница за нама у саоницама, свуда је са нама ишла. Ту у близини била је и мала варошица Кам, па смо и тамо понекад, по њиховом обичају на саоницама са прапорцима, одлазили у шетњу.
Једнога дана хтео сам ићи мајору, поздравио сам се с бароном и бароницом, обећавши им да ћу се истога дана увече вратити. Изиђем из куће, коњ ме је већ чекао (имао сам још једног јахаћег коња, врло доброг); узјашем, дакле, коња, окренем га и почнем га заигравати, хтео сам да се покажем пред бароницом, да се мало пропарадирам, јер је она стајала на прозору и гледала ме. Тога дана било је напољу врло клизаво, а ја, не водећи рачуна о томе (као што обично млади људи раде у таквим приликама), ободем коња мало мамузом. Он се пропне, оклизне се задњим ногама, падне на земљу и мени стремен притисне ногу тако тешко да су ме после једва подигли и скоро на рукама однели горе. Ја сам се јако уплашио јер ми је нога била добро натекла, те су одмах послали и по лекара. Лекар је дошао, почео да ми спрема вруће облоге и да ме трља шпиритусом. Иако ми је то много помогло, ипак сам више од недељу дана храмао, а најтеже ми је било то што дуго нисам могао играти.
Али тај наш весели живот брзо је престао. Дошао је дан да се ја и мој друг морамо опростити од нашег домаћина и домаћице, и то заувек. Пролеће 1745. већ се приближавало, армија се наша преко те зиме спремала за ратовање. У корпусу је била прочитана наредба да све треба да буде спремно за наступање, пошто мира није било ни са Французима, ни са новим ћесаром, баварским курфирстом, Карлом Седмим. Карло Седми је из своје земље отишао и живео у Франкфурту, управо од дана кад се у том граду крунисао. Он је био велики непријатељ наше краљице, Марије Терезије, и то непријатељство је и довело до рата. Карло се на тај рат можда не би ни одлучио да га Французи нису подстицали и помагали. Да Марија Терезија сачува своје наследно право и царску круну, која јој је припадала после њеног оца Карла Шестог, морала је да ратује и са Французима и са Карлом Седмим. Командант армије био је супруг Марије Терезије, велики херцег тоскански, Франц Први. Он је изишао на Рајну и започео рат против Француза, али се рат прекинуо, јер је нови ћесар, Карло Седми, те исте године умро у Франкфурту. Њега је наследио херцег Максимилијан Јосип. Он је видео како је Баварска после неколико година рата пострадала, па да своју земљу и народ не изложи пропасти, и да не дође до још тежих последица, признао је власт Марије Терезије над собом, одбацио намере свога оца и дао свој глас за избор ћесарске круне супругу Марије Терезије, Францу Првом.
Тако је ратовање у Баварској престало, а и Французи су се ускоро умирили. Продужио се рат (осим у Италији против Шпанаца) само још са краљем пруским, Фридрихом Другим, који је с великом армијом ушао у Чешку и заузео главни град те земље, Праг, због чега су се водиле велике и крваве битке у Шлезији, а због чега је и наша војска имала да пође из Баварске на Прусе. Зато је наређено пуковима наше ландмилиције да се у мају месецу крену из својих зимских станова.1
Напомене
- Завршавам овде о том шта се даље дешавало, јер је то засебна историја; прелазим на причу о себи и нашим пуковима, и о том шта се с њима десило и какве су реформе у њима изведене. Ко жели да о рату са Французима и Баварцима више дозна, може то прочитати у историји Немачке.