Део 1, Поглавље 5
По тој наредби ми смо се кренули у мају, али тек што смо прошли кроз Горњи Пфалц и ушли у Баварску, и требало да продужимо марш кроз Чешку, добијемо наредбу да се маршира натраг у Славонију. Томе смо се сви обрадовали. Пукови су се раздвојили, и пошли сваки својом маршрутом право према Аустрији. Од изласка из зимског стана једнако смо марширали по рђавом времену; све време нас је пратила киша, и у Аустрију смо ушли по раскаљаним путевима. На том маршу ништа вредно нисмо имали да видимо, а и време то није дозвољавало. Једнако марширајући, увек сам био мокар, и радостан сам био ако могу преко ноћи огртач да осушим, сат-два да одспавам и да се одморим. Тако смо ушли и у Мађарску и у јулу стигли у доњу Славонију.
Наш пук са свима четама марширао је заједно још неколико дана, а онда су се у маршу чете разилазиле куда је којој према путу згодније било у своја насеља. Мени и оцу мајор је дозволио да неколико дана проведемо код куће, с тим да се после тога вратимо и да му се јавимо. Кад смо пролазили кроз наша села, чујемо да људи говоре да се наша ландмилиција, као и све друге, распуштају, и да ће се из истих насеља регрутовати нови регуларни пукови. Ми тим гласовима из почетка нисмо хтели веровати, али доцније се доиста тако десило.
Са оцем сам отишао мајору а од њега право команданту пука, Секули Витковићу (моме ујаку, о ком сам раније већ говорио), и ту дознамо да ће се збиља пукови ландмилиције распустити, а место њих да ће се створити нови регуларни пукови, и да је двор за то већ одредио комисију.
Остали месеци и зима те године прошли су, а та се комисија није појављивала.
Идуће године, 1746, с пролећа, дошао је комесар одређен од двора, генерал-фелдмаршал-лајтнант барон фон Енгелсхофен у Славонију и настанио се у тврђави Петроварадину. Тамо су, према наредби, имали да се окупе и сви штабни и виши официри нашега Подунавског пука. На том је скупу генерал-комесар објавио вест о укидању ландмилиције и о увођењу нових регуларних пукова, па је наредио да се и српски превод наредбе дате од краљице Марије Терезије1 прочита пред народом. У тој наредби је стајало да њено величанство објављује Подунавској и осталој свој српској ландмилицији, од највишег до најнижег чина, своје благовољење и захвалност за њихову свагдашњу верну службу, којом је њено величанство увек било задовољно, и овом наредбом премилостиво објављује да највиши државни интерес захтева да се на граници турској, према реци Сави, уведу и уреде регуларни пукови из истих насеља српског народа и да је за то уређење одређен у комисију генерал-фелдмаршал-лајтнант барон фон Енгелсхофен — што се свима објављује.
Досадашња ландмилиција у унутрашњости земље укида се, с тим да ако ко од војника из пукова бивши ландмилиције жели да се пресели на одређена војна места, може то учинити без икаква ограничења. Даје им се рок од три године да могу у својим ранијим насељима распродати земљу и куће и прећи у нова места куд ко већ жели. Ко се за три године не буде иселио, ако је прост војник, дужан је да остане на своме старом месту под државном управом Мађарске коморе.
После тога генерал је објавио свима официрима: ако ко због старости или због домаћих прилика не може поћи на ново место, него жели да остави службу, такви ће предати молбе које ће се поднети њеном величанству царици на решавање.
Генерал је и даље остао у Петроварадину да води посао око састављања службених спискова официра, и зато смо се ми официри скоро сваки дан тамо налазили. Њему је било потребно да се упозна са официрима, и зато је са сваким лично разговарао, немачки с оним ко је знао, а са осталима преко преводиоца, питајући те ово, те оно и додајући своје примедбе. Напослетку је стигао и до мене. Како сам ја ту стајао, он ме је видео и запитао ко сам и како се зовем. На то му је одговорио мој ујак, потпуковник Секула Витковић, показујући на мога оца, да сам ја његов син, да сам ађутант у пуку и да сам био у последњем рату с Французима. Уз то је додао да се нада да у овом садашњем формирању нових пукова нећу бити лишен милости господина генерала.
Генерал је ове речи мога ујака саслушао са задовољством. Њему је служба мојих предака у Аустрији била позната, а и мог је оца добро знао и одговором је својим показао да се могу надати његовој пажњи — као што се ускоро и показало.
Кад је генерал завршио разговор с мојим ујаком, пришао је мени и стао ме на немачком испитивати: знам ли немачки, и где сам учио, а ја сам му све на немачком одговарао (у то доба ретко је који Србин говорио немачки или који било страни језик, а још је ређе било да је ко знао математику).
Ја сам се у том првом сусрету допао генералу, зато је наредио да останем код њега, и често се после тога дешавало да се са мном у слободном времену разговара, да ме пита понешто о моме школовању или о неком службеном послу. Имао сам среће да га увек својим одговором задовољим, и тако сам му још више ушао у вољу. Он ме је поставио за поручника и препоручио посебно њеном величанству царици Марији Терезији.
Кад је затим генерал пошао кроз све чете по насељима бивше Подунавске ландмилиције, ја сам га увек пратио. У сваком насељу где су чете живеле, наређивао је збор војника и објављивао царску наредбу, ону исту која је официрима била већ саопштена. То је код народа створило велико узнемирење, јер је народ сматрао за увреду и за гажење привилегија што се укида ландмилиција, и што мора или остати у угарском поданству или се селити и остављати своје куће. Али је ипак остало на томе, јер се та наредба ни на који начин није могла променити.2
Мени је било нарочито мило што сам с мојим генералом био свуда заједно: обишли смо и друге ландмилиције у Славонији, то јест Посавску, Бродску, Градиштанску и дошли до границе хрватске; прегледали смо сва места дуж границе, одређивали где ће бити страже и главни шареви на обали Саве према турској страни, мерили смо кроз густе шуме растојања ради крчења нових путева, и цртали нове карте.
Радећи те послове упознао сам се са управитељем генералове канцеларије и са другима и са свима се спријатељио. Имао сам довољно прилике да се обавестим о свему што се ради, за своје потребе много штошта сам и бележио, што ми је после послужило као корисно обавештење.
Кад је јесен наступила, генерал се решио да остане у доњој Славонији, у Вуковару, јер се тај град налази у средини те покрајине. Ту је наместио канцеларију и одредио то место за своје седиште док не заврши поверени посао.
Следеће зиме, 1747. године, генерал је добио наредбу да иде у Беч на двор. Са собом је повео само секретара и једног писара, уз којег је хтео и мене да поведе, али један догађај покварио је мој одлазак: у путу ми се поломе кола, ја тешко повредим руку и тако будем приморан да останем — а генерал је остао у Бечу све до пролећа, и то због важних захтева које су Мађари поднели краљици и царици (а ти су се захтеви тицали бивше војне границе, нарочито Поморишке и Потиске ландмилиције).
За то време ја сам прешао своме ујаку, потпуковнику Витковићу, који је и даље био у Петроварадинском Шанцу, на свом ранијем месту, а мој отац био је привремено премештен у Сремске Карловце, где је и читаву кућу преселио и остао тамо близу две године.
Моја је намера била да се не одрекнем среће која ми се указала, него да искористим прилику која ми се у мојим младим годинама пружала. Хтео сам да отпутујем у Беч, своме генералу, али ме је судбина омела и поставила ми препреку, са којом су отпочеле да се нижу све моје касније несреће и патње.
Рекао сам да сам по одласку генераловом прешао своме ујаку, потпуковнику Витковићу, у Петроварадински Шанац. Одатле сам после отишао оцу у Карловце (ова два града удаљена су један од другог свега две миље) с намером да јавим оцу да хоћу да путујем у Беч, али то ме је баш скренуло на други пут: отац а нарочито мати нису хтели за мој пут ни да чују, него су ми наредили да останем код њих све док се генерал не врати.
Карловци су главни град читавога нашег народа и резиденција српскога митрополита. Ту се чувају народне привилегије и сва архива. У то време ту се налазио и патријарх српски Арсеније Јоановић Шакабента. Он је избегао из Турске са нешто народа за време рата који се 1737. водио против Турака, у доба ћесара Карла Шестог. Шакабента се потписивао као Арсеније Четврти, а био је постављен на упражњено митрополитово место. Кад се мој отац преселио у Карловце, патријарх је био у дубокој старости. Ја сам му често одлазио и он ме је заволео. И отац му је одлазио, а патријарх, као добар човек, волео је што му долазимо и чак нам је за наше посете био захвалан. Његова рођена сестра била је удата за пуковника Атанасија Рашковића, кнеза српског, који се доселио заједно са патријархом (Рашковић је у Турској био кнез у Старом Влаху и Новом Пазару у Расцији3, своје је све имање оставио и по позиву прешао у Ћесарску).
Рашковић и патријархова сестра имали су деце: сина, који је већ дошао до капетана, и четири кћери од којих се најстарија удала за капетана Шевића, а после ње је долазила Дафина. Читава Рашковићева породица долазила је патријарху у госте и ту сам и ја имао прилике да их све видим.
Моји родитељи су имали четрнаесторо деце и сва су помрла сем мене и мога млађега брата Гаврила. Од жалости за децом моја је мати изгубила здравље, и зато је имала велику жељу да ме види ожењеног. Да ту намеру оствари, она је радила на томе заједно с мојим оцем. Једанпут ми је у разговору открила да намерава да испроси за мене кћер пуковника, кнеза Атанасија Рашковића, Дафину, и тражила мој пристанак, говорећи: „девојку си“, вели, „видео. Она је из најбоље породице у нашем народу, а и отац јој је велик човек и велик господин и може нам увек бити од помоћи.“
Ја сам оћутао, јер ми женидба тада није била ни на крај памети. Мислио сам тада само о добрим коњима, о новим униформама, о официрској опреми, и о томе како ћу добити виши чин; то сам нарочито желео, и само о таквим стварима сањао.
У томе што нисам ништа одговорио моја је мати видела да ја не пристајем, па је подигла глас и упитала ме: „Зашто ћутиш, зашто на моје речи ништа не одговараш? Твоје ћутање говори да ти не пристајеш“ — а ја сам и на то, оборених очију, ћутао. Она је онда заплакала и, прекоревајући ме, говорила да она, као мати, има добре намере, да је она толико жалости поднела због деце, да је због деце и здравље изгубила, да су се она и отац толико бринули о моме васпитању и школовању, „а ти“, говорила ми је, „презиреш све то, и показујеш се незахвалан, нећеш да ми учиниш по жељи“.
Кад сам то чуо и кад сам видео како ми плаче мати, коју сам волео више него ишта на свету, застидео сам се и срце ми се стегло. Пришао сам јој, пољубио је у руку и казао: „Не жалостите се, мамице, крив сам што вам нисам одмах одговорио на ваше питање, него вас тиме увредио и до суза довео. Добро, мамице, само морам да вам нешто кажем“, рекао сам. „Ја сам дужан да вас у свему слушам и ни у чему да вам се не противим, али ја сам тек из дечијих година изишао и женидба не одговара мојим годинама. Мене би било срамота да се назовем жењеним човеком. Ја сам тек отпочео да служим, чин ми је још мали, и, најзад, има нешто у мени што се противи, нешто ми говори да од тога не би било никаква добра4.“
Кад је она чула ове моје речи, одговорила је: „Пази пророка. Откуд ти можеш унапред знати шта ће бити? То су само празни изговори“ — и подигавши руку, ударила ме по образу, али не са љутином, него као мати која воли своје дете, и завршила питањем: „Дакле, како мислиш?“
Ја више нисам знао шта ћу, па сам јој рекао: „Ви, мамице, можете са мном што год вам је воља, ја се не смем противити.“
Она је, изгледа, све то испричала оцу, јер ми је он сутрадан стао читати читаву проповед наређујући ми да имам све да слушам; и ја се покорим њиховој родитељској вољи.
Моји родитељи су после тога стали да чине припреме, не говорећи о томе никоме ништа. Људи су ипак видели њихово припремање и сетили се да ће се то тицати мене и моје женидбе, само нису знали која је и чија је девојка.
Једнога дана чујемо да је патријарх добио госте, дошао му је пуковник Рашковић са целом породицом. Другога дана отац, мати и ја пођемо у патријархов двор. Тамо је у једној половини куће био припремљен стан за пуковника и његову породицу. Посетили смо их и они су се обрадовали и лепо нас дочекали. Тад сам се упознао и са пуковниковим сином, капетаном, који је био, мислим, десет година старији од мене, али још неожењен. Ја сам њега и раније видео, али се нисмо упознали. Сад смо се упознали, пољубили се, шетали у разговору по собама, па свратили и код патријарха. Патријарх нас љубазно прими, послужи воћем и слаткишима. После смо се опет вратили пуковнику.
Ја сам се са мојом будућом невестом видео, али нисмо једно другом ни речи казали, већ и зато што је било против обичаја слободно разговарати с девојком, иако сам ја ту смелост смео себи допустити, пошто сам се шетао с њеним братом. Могао сам јој прићи и упитати је за здравље и указати јој поштовање, а уз то још штогод проговорити, али ја се нисам усудио да то учиним да њени родитељи већ првога дана не помисле о мени штогод рђаво. Ипак, поред свега тога, наши су се погледи сретали. Девојка ми се учинила мила и врло лепа. Она је била годину дана млађа од мене, а ја сам имао седамнаест година. Ето, какав сам ја био младожења.
Ја и моји родитељи остали смо тамо скоро до вечера, и онда се вратили кући, а сутрадан изјутра дође оцу човек од патријарха с позивом да дођемо све троје на ручак. Отац се захвалио и обећао да ће доћи, а мати ми наредила да обучем најбољу униформу. У једанаест сати одвезли смо се у двор. Патријарх нас је примио врло љубазно. Убрзо је дошао и пуковник Рашковић са породицом. Поздравили смо се, а затим смо поседали за постављен сто.
Патријарх је и поред своје дубоке старости живео раскошно. Код њега је било све како треба. Имао је доста послуге, али и старешина послуге и скоро сви остали били су, већином, Немци. Како је тог дана био његов рођендан, сва је послуга била у богатим ливрејама. За време ручка свирала је музика.
После ручка отишли смо у другу собу, која је била пред спаваћом собом. Тамо нас је чекао десерт и послужена нам кафа. После ручка дошло је још гостију, дошао је из Петроварадина директор поште, Андрејевић, са женом, сином и две кћери, и још два официра, Србина, из пука Будајевог, да честитају патријарху дан рођења. Тако се саставило повелико друштво, а с тим и лепо расположење.
Патријарх је зажелео да играмо и замолио да се отпочне бал. Први је заиграо пуковников син, а за њим одмах ја. Ту сам се већ осмелио и позвао моју суђеницу на игру. У лепој забави провели смо до дубоке ноћи. Стари патријарх је био врло расположен, волео је друштво, па смо играли и играли. Тако је прошао тај дан; пуковник је трећег дана после тога отишао кући.
Неколико дана после тога позове ме отац к себи у спаваћу собу и натера ме да напишем писмо пуковнику Рашковићу. Он ми је диктирао и ја сам између осталог написао: Ако је божја воља и ако господин пуковник пристаје, мој отац жели да проси кћер господина пуковника, Дафину, за мене. Ако пристаје, нека одговори и одреди дан кад се може доћи.
На ово писмо, преко истог човека, господин пуковник је одговорио љубазно да пристаје и рекао да можемо доћи кроз две недеље (то је било пред велики пост, о покладама).
Кад је мој отац добио одговор, повео ме је моме ујаку, потпуковнику Витковићу; поверио му је своје намере, показао му и одговор пуковника и замолио га да у одређен дан и он пође с нама. Мој се ујак обрадовао, али је због слабости изјавио да не може ићи, него да ће послати с нама своју супругу, моју ујну.
Пошли смо, дакле, на пут пуковнику у понедељак покладне недеље. Нисмо знали да је пуковник за тај дан позвао и патријарха, али је и он с нама заједно тамо стигао. Господин пуковник нас је врло лепо дочекао; сутрадан смо се споразумели, мене су с невестом прстеновали, а свадбу смо одредили за после Ускрса. Тамо смо провели целу покладну недељу лепо и весело, и вратили се првог дана поста.
После тога, није прошло ни десет дана, настала је жалост и туга. Зла судбина је нашу намеру осујетила. Моја се мила мати тешко разболела и после четири недеље, не добивши никакве помоћи од лекара и доктора, завршила свој живот.
Свако може замислити моју жалост кад сам видео матер како лежи у сандуку. Оно што је толико желела да види, није дочекала. Место радости сад сам дочекао толику жалост.
Покоравајући се њеној вољи ја сам пристао на женидбу, иако сам био скоро дете. Надао сам се да ће ми мати бити у свему на помоћи. Мислио сам да се нећу ни о чему морати бринути осим о служби, а сад наједаред тако тежак ударац.
Тако сам тада размишљао и у памети једнако понављао њене нежне речи кад је видела да јој се смрт приближава. Сећао сам се њене жалости због мене, коју је са собом у гроб понела, сећао сам се како је тражила да једнако будем поред њене постеље, сећао сам се с каквом је жалошћу живот завршила, при свести до краја, и како за све то време с мене није очију скидала, како је издишући рекла: „Нека те бог чува, ја одлазим“, и с тим речима и завршила.
У тој великој тузи мислио сам да ћу с њом заједно у гроб поћи, толика ме је жалост обузела. Пао сам на њено мртво, хладно лице и обливао га сузама — и веруј ми, драги читаоче, да и данас, после више од тридесет година, кад се тога сетим, од суза једва видим то што пишем.
Мој отац, у тешкој жалости, нареди ми да што пре напишем писмо моме будућем тасту, пуковнику Рашковићу, јавим му за тај несрећни догађај и замолим да он и моја вереница дођу на последње целованије.
Одмах сам послао писмо преко гласника, али они нису могли тако брзо доћи, јер путујући само на једну страну једва би се стигло за два дана, а са мртвим телом нисмо могли толико да чекамо. Други наши сродници који су се на ову жалост искупили, и дворски архијереј патријархов, ког је патријарх на погреб послао, саветовали су нам да не чекамо. Тело је било опевано у Карловцима, у Горњој цркви, и затим сахрањено.
Кад је наш гласник стигао пуковнику с писмом и кад су они на коверти видели црни печат и прочитали вест о смрти, обузела их је велика туга, а нарочито моју вереницу. Али нећу читаоце тиме да замарам, доста је да кажем да се моја вереница од туге разболела и да је боловала неколико дана, тако да је после сахране дошла само моја ташта са сином и млађом кћерком. Они су остали с нама недељу дана, а затим се вратили кући.
После те наше жалости ја и отац смо остали у Карловцима до маја месеца, а онда је према извештају главнога комесара, господина генерал-фелдмаршал-лајтнанта барона фон Енгелсхофена, године 1748, дошла наредба од команде о официрима, као и одлука њеног величанства о новим регуларним пуковима — с назначеним местима где ће се налазити и с називима: 1. Петроварадински пешадијски, 2. Сремски хусарски, 3. Бродски пешадијски, 4. Славонски хусарски, и 5. Градиштански пешадијски.
Тада је и мој отац извештен да је постављен за старијег капетана Сремског хусарског пука, и о томе му је послан нови декрет, а чета да му буде у шанцу Крчедину. За мене је опет дошла наредба по којој сам на предлог мога генерала постављен од њеног величанства за поручника (лајтнанта) у истом, Сремском хусарском пуку. У исти пук дошао је и мој таст, као пуковник, а мој ујак, Секула Витковић, као потпуковник, што ми је давало утехе и наде. Али то се брзо прекинуло, јер је исте године дошло ново превођење официра из једног пука у други. Мене је мој генерал превео у Славонски хусарски, којем је он био старешина. Кад сам добио наредбу о том превођењу, отишао сам у пук и тамо нашао новог команданта, пуковника, који се звао Петранди. Петранди није био Србин, него Албанац (Типровац), преведен из неког угарског хусарског пука. Он је био човек образован, знао је више језика, а између осталих и славенски је лепо говорио.
Јавио сам се и њему и мајору. Мајор ми је био добар познаник и велики пријатељ мога оца, а звао се Михајло Продановић.
Пуковник ме је примио љубазно и задржао на ручку, а сутрадан сам добио наредбу да сам одређен у прву чету. Мени је то било врло мило, а нарочито зато што ћу живети при штабу, где се увек искупљају официри, па ћу проводити угодно с њима време.
Са мном у истој чети био је један заставник, нешто мало старији од мене, Стеван Јанковић, с којим сам се одмах од првог дана спријатељио и лепо с њиме живео.
Кад сам примио чету, направио сам списак људи и инвентар ствари и на рапорту предао то пуковнику. Тако сам ступио на нову дужност.
Убрзо затим добио је мој пуковник наредбу да путује у Беч, а и генерал је имао да остане у Бечу читаву годину у Дворском војном савету, који је тамо био установљен у вези с новим пуковима.
Пуковников одлазак навео ме је да преко мајора измолим од пуковника да до његовог повратка отпутујем оцу ради набавке официрске опреме.
Пуковник ми је молбу одобрио, и кад сам га испратио, одмах сам отишао кући оцу и затекао га у истински жалосном стању. У великој жалости није знао ни шта да ради ни куда да се окрене; једном речи, читава кућа је пропадала, јер није имао ко кућу да води. Он, док је покојна мати била жива, ни о чему није водио бригу осим о својој служби.
Прошло је већ било шест месеци од материне смрти и мог оца су стали да наговарају на женидбу. Говорили су да се не може без домаћице, а више од свију наговарао га је мој ујак, Витковић. Мој отац из почетка никако није хтео да пристане на то, нити је хтео да тако брзо скине црнину. Он уопште није намеравао да се жени, али како су му о томе једнако говорили (или је можда и судбина тако хтела), он је на крају дао моме ујаку пристанак — а где и кога да проси није знао, али ујак му је рекао: „Ја ћу се о томе сам већ побринути и тебе о свему известити.“
После неколико дана пише мој ујак оцу, зове га да дође. Кад је мој отац отишао, ујак му покаже писмо, одговор удовице капетана Зорића. Она је на писмо ујаково одговорила да пристаје и да очекује њега и мога оца код своје куће.
И ја сам с оцем ишао ујаку и тамо ту тајну дознао, иначе раније нисам о томе ништа знао. Ујак ми је сам то поверио: кад се већ договорио с мојим оцем, повео ме је у врт и почео ми о томе лепим речима говорити, саветујући ме да се не жалостим. Ја му на то нисам умео ништа одговорити, само сам се заплакао.
Мој ујак, кога сам се ја увек бојао, погледао ме је и рекао: „Зашто плачеш? Зар мислиш да би боље било да ти отац остане нежењен? Какву би ти корист имао да кућа и имање сасвим пропадну? А, осим тога, и твоја свадба треба да се сврши, а без праве домаћице о томе се не може ни говорити. Ја ти то кажем, а ти сад како знаш.“ На то сам му ја одговорио: „Не противим се ништа, али очева женидба дошла је сувише брзо. Бар да је прошла година дана од материне смрти.“
Он ми је на то рекао да случај као очев није ни први ни последњи, тако је било и тако ће увек бити, и што бити мора, мора. Него да идемо тамо сви заједно па да се та ствар сврши. Ја сам на то одговорио: „Добро, нека буде као што желите.“
Једно четири дана после тога пошао је мој отац, ујак, ујна са кћерима и рођацима удовици Зорићевој: њено место од Петроварадинског Шанца било је удаљено један дан колима. Тамо се мој отац одмах с њом и венчао, а ја сам за то време остао у кући ујаковој и чекао да се врате. Они су се после неколико дана вратили, гости су се искупили и весеље се поновило.
Моја нова мати, или маћија, водила је политику и почела лепо око мене. Гледала је да што пре дође до моје женидбе. Обавестила је о томе и мога таста, пуковника Рашковића, и кад је добила од њега пристанак, одређен је дан за долазак; и тако трећег месеца после очеве женидбе, свршила се и моја свадба.
Ја сам се оженио, али ни ја ни моја жена нисмо умели кућу водити. У то доба сваки официр у тим новим пуковима био је дужан да води газдинство пошто је по уредби официрима, у доба мира, припадала само половина плате, а као друга половина давана је земља коју је сваки био дужан обрађивати и од тога живети.
Иако ми је та уредба била позната и земља ми била дата, ја, због своје младости, нисам умео на тој земљи ништа да отпочнем, него сам је дао под врло малу аренду. И зато сам решио да за извесно време оставим своју жену код оца, да пожурим у пук јер ми је одсуство истекло, а и чуо сам да ми се пуковник из Беча вратио.
Ускоро после мога доласка у пук дознало се да сам се оженио па су ми сви честитали и прекоревали ме, а нарочито госпође, што младу своју нисам повео, него сам је саму оставио. На крају је и мој пуковник за то дознао, па ме и он о томе питао. Он није знао да сам се ја одавно имао оженити, нити зашто ми је женидба одлагана. Кад му је мајор Продановић све подробно испричао, а и ја му поновио историју своје женидбе: како је моја мати ту ствар започела и како није дочекала њен завршетак, онда су се пуковник, а нарочито пуковниковица, на мене сажалили, а пуковник је био толико великодушан да ме је одмах послао мојој млади.
Мој повратак кући колико ме је обрадовао, толико ме је и ожалостио. Жену сам затекао плачну и невеселу. Иако ми није хтела рећи прави узрок, него само да јој је без мене било тешко, ипак сам дознао шта је — али сада ћутке прелазим преко тога.
После неколико дана отишли смо ја и она моме тасту и ујаку Витковићу. Пошто су и таст и ујак живели у истом месту, у суседству, прешавши из својих ранијих станова у пук, то сам могао свакога дана код обојице да будем, и тако смо прилично угодно време проводили.
Враћајући се у пук нисам повео жену са собом, него сам је оставио код своје таште, с тим да она тамо само неко време остане док ја у чети свој нови стан не удесим и у њега се не преселим. Али су ту моју намеру осујетили други послови, а наишли су и нови догађаји: кад сам стигао у пук, чуо сам да ће се пукови поново преуређивати, али како, о томе нико ништа није знао. Међутим, доцније, указала ми се прилика да дознам (као што ће се даље видети) да су мађарска господа страшно омрзнула нове пограничне пукове, да се труде да их укину и да су царици и краљици поднели предлог да Мађарска да нових четрдесет хиљада војске, о свому трошку, да их држи на потребним местима на граници, и да ту за њих подигне касарне, а српски народ који се налази у тим пуковима, у Славонији, да пређе у поданство круне под угарском влашћу.
Поред свега тога што су Мађари, сад већ трећа година, то јест од 1746. године, непрестано радили и наваљивали да се укину све српске ландмилиције а Поморишком и Потиском успели и да завладају5, ипак им је то било мало, него су предузели да и новоуређену пограничну српску војску у Славонији укину, и довели дотле царицу Марију Терезију да на то пристане. И то би се и остварило да ствар није узео у своје руке сам супруг Марије Терезије, његово величанство ћесар Франц Први. Он је наредио нашем генералу да са комисијом дође поново у Славонију, а придодати су му били и чланови од угарске стране: председник Коморе Кражалковић, барон Вајај и гроф Патачић, којима је било поверено да прођу кроз границу, кроз све пукове и да сниме нову карту читаве границе.
Године 1749. та је комисија прошла кроз сва погранична места. Наш се генерал трудио да одржи пукове у целини, а Мађари су на све начине хтели и желели да народ и пукови покажу какво било незадовољство с новим уређењем, и да тако докажу да Срби ни сами не желе да буду војници, него да постану крунини поданици, али те су жеље господе Мађара остале неиспуњене; народ није показивао никакво незадовољство.
Чим је мој генерал дошао у Славонију, узео је и мене к себи, и док се у Славонији због тога посла задржавао, ја се од њега нисам одвајао. Тако сам имао довољно прилике да сазнам све што се у комисији дешавало.
Пукови су господу комесаре свуда дочекивали у строју са уобичајеним редом и исто тако испраћали их даље. Кад се тако завршио преглед читаве границе, мађарска господа су отпутовала, а наш генерал отишао да поднесе рапорт ћесару. Тако су ти пукови остали недирнути, а мађарски предлог пропао.
Да би ту војску из новоуређених пукова могли лично видети њихова величанства ћесар и Марија Терезија, било је наређено да се подигне логор у Мађарској, код Пеште, и да се у тај логор откомандују од сваког новог пешадијског пука по један батаљон, а од хусарских по два ескадрона, да тамо у пролеће пођу.
Међутим, те јесени умро је пуковник Петроварадинског пешадијског пука у Славонији, Јосиф Монастерлија, а убрзо затим и мој пуковник Петранди. Тако су се у нашим пуковима створила два празна пуковничка места. На место умрлог Монастерлије из Сремског хусарског у Петроварадински пешадијски преведен је мој таст, Атанасије Рашковић, па су сад опет два хусарска пука остала без својих пуковника. Онда је наређено да се та два хусарска пука саставе у један, али од два дела, и да сваки од њих остане на својим местима под једним називом: Сремски хусарски пук.
После смрти мога пуковника Петрандија ја сам остао у чети у којој сам и раније био, али се нисам више осећао сигурним. Чекао сам да видим ко ће нам бити пуковник и заповедник, јер, обично, нови пуковници праве нов распоред, па би се могло десити да официре из једне чете преместе у другу или да неке нове са собом доведу и њих задрже код себе у чети. У том случају морао бих ја прећи у другу чету, што би за мене била чиста штета. Осим тога, мени као да је нешто говорило да ту нећу још дуго остати и као да сам очекивао да се са мном убрзо деси нека промена. Те су ме мисли једнако мучиле.
Напомене
- Тада је већ супруг Марије Терезије био крунисан за ћесара римског и примио престо аустријски; зато је Марија Терезија имала титулу царице и краљице мађарске и чешке.
- Не сматрам за потребно да понављам и излежем шта се даље десило, пошто сам о свему том (то јест како је дошло до укидања ландмилиције и сеобе српске у Русију) опширно писао у мом посебном делу о српској нацији, у коме ће читалац наћи сва потребна обавештења.
- Латински и западњачки назив за Рашку (средњовековну Србију). — Прим. прев
- Доиста, десило се да ми је мати ускоро умрла и да није дочекала да јој се испуни жеља, а после тога и страшни догађај што ми се десио: несрећна смрт моје супруге (о чему ће се говорити у другом делу моје књиге).
- Због тога се тамошњи народ јако узбунио. То је дало повода да се пуковник Иван Хорват, са својом породицом, сродницима и братом Димитријем Хорватом, опет са породицом, као и потпуковник Иван Шевић са два ожењена сина, Иваном и Петром, са породицама, и капетани Никола и Теодор Чорба, са породицом и са сродницима, а уз њих и други неки, одлуче да договорно предаду молбе да хоће да се преселе у Русију, и како од своје намере нису хтели да одустану, добили су ускоро од двора пасоше и обојици, и Хорвату и Шевићу, преко руског посланика у Бечу јављено је да се, по наредби руске царице Јелисавете Петровне, постављају за генерале.