Део 1, Поглавље 6
Исте те зиме дошао је на виђење моме тасту његов зет (муж старије кћери) Петар Шевић, о коме сам раније говорио у вези с његовим оцем, потпуковником Иваном Шевићем, који је добио отпуст у Русију. Мени је јављено за његов долазак, па сам и ја са женом отишао тасту. Свога пашенога и свастику нисам још дотле видео и сад ми се дала прилика да се с њима упознам. Ја и он смо се јако заволели, и доцније сам у њему нашао великог пријатеља.
У разговорима о Русији, који су се више пута водили, јавила се и мени жеља да пођем тамо, и то сам пашеногу и свастици и поверио. Саветовао сам се с њиме како бих ту ствар о мом отпусту отпочео, јер за такву молбу ја нисам имао никаквог разлога. А осим тога, из наших пограничних славонских пукова у то време нико није тражио да га пусте у Русију или на коју било другу страну. Ако би од мене потекао такав захтев, да се не изложим због тога каквој неприлици? Једнако сам се колебао, хоћу ли — нећу ли, и што даље, колебао сам се све више, као да ме је нешто подстицало на то решење.
Ма колико да сам крио своју намеру, за њу се ипак убрзо сазнало, као што се обично тајна од жена не може сачувати; на тај начин се и моја намера открила. Моја свастика је казала то мојој жени, радујући се што ће бити заједно; па се онда две сестре договориле и казале матери, мојој ташти, а она опет моме тасту и своме сину, моме шураку. И тако они мене ухвате и нападну с плачем и с претњама, а мој таст ми стане предочавати све могуће невоље које ме због тога могу снаћи и нареди ми да не само ништа не предузимам него да и не помишљам на то. Па су и мога пашенога напали, бедећи га да ми је он те мисли уселио у главу.
Ја сам све те прекоре издржао, не противећи се, мислећи да ћу их тако најпре умирити, али од своје намере нисам одустајао. Моја жена је још више то желела и једнако ме подсећала да тражим отпуст из службе.
Мој пашеног, Шевић, провео је код нас још читав месец дана, али, због прекора које је због мене издржао, нас двојица смо престали о нашој ствари говорити пред другима, правили смо планове само кад смо били насамо. Он ми је на крају рекао: „Има само један начин да постигнеш то што желиш: да молиш свог генерала. Он је сад дошао из Беча и налази се у Темишвару, у Банату, као врховни заповедник, и није далеко од наше куће. Он је с мојим оцем у великом пријатељству и ја ћу, чим дођем кући, испричати моме оцу о твојој намери, па ће отац отићи у Темишвар и замолити га да ти да отпуст, а ја ћу те о свему одмах известити.“
Тако смо се, дакле, споразумели нас двојица. Мој пашеног убрзо се вратио кући и своме оцу, генералу Шевићу, испричао да имам намеру да пођем с њим у Русију. Њему је та вест била врло мила и он је одмах отишао у Темишвар моме генералу, који га је примио врло љубазно. У разговору Шевић је нашао прилику да генералу проговори и за мој отпуст.
Мој генерал се томе врло зачудио и одговорио: „Како то да мој поручник Пишчевић хоће у Русију и да тражи отпуст? Не може бити да он хоће да остави своју домовину без икаквог разлога. Њега у моме пуку сви јако поштују. Осим тога ја знам“, говорио је мој генерал, „да он има оца и много родбине и сва та господа служе у пуковима и све су то знатни људи, нарочито његов таст, пуковник Рашковић, и они му зацело неће дати да тражи отпуст.“
На то је Шевић уверио мога генерала да ја доиста желим отпуст и да ме нико од мојих рођака неће спречавати. Онда је мој генерал рекао: „Добро, ја ћу наредити да ми се он јави и ако доиста има такву намеру, ја ћу ту ствар узети на решавање, а он ће на прописан начин тражити отпуст и изнети своје разлоге; друкчије му се отпуст не може дати.“
Чим је мој пашеног чуо шта је генерал рекао, написао ми је опширно писмо и по гласнику ми га послао. Ја сам се обрадовао кад сам добио вест да се ствар покренула и замишљао већ да ћу брзо добити отпуст, и не мислећи шта ће из тог изићи и какве ће ме све несреће снаћи.
До тога часа ја о својој намери нисам оцу ништа говорио, ни њему ни ујаку Витковићу. Сада сам се осмелио и обојици о том саопштио. На моје велико чудо, обојица су на то пристали и одобрили моју намеру, а нарочито ујак. Он ми је казао: „Ти си још млад, поћи за својом срећом, бог ће ти помоћи. И људи из великих породица путују по свету, иду у туђе земље, не само од невоље него и ради праксе и науке. Тако и ти можеш тамо неко време да служиш, а ако ти не буде по вољи, можеш се вратити натраг. Тамо ћеш имати покровитеља, као што и сам знаш, тамо је мој брат од стрица, Стефан Витковић. Он је у Русији бригадир1. Он ће се зацело твоме доласку обрадовати, а и ја ћу му о томе писати.“
И мој отац је то исто поновио, позивајући се и он на бригадира Витковића, с којим је заједно растао и с њиме учио читати и писати. Стефан Витковић остао је без оца и матере, сироче, и како није имао другога склоништа нити начина да се васпита, примљен је у кућу мога оца, и ту остао док није одрастао и отишао у Русију.
Неколико дана после тога стиже у пук наредба од генерала да ме пошаљу њему у Темишвар. Ја пођем и понесем за сваки случај одмах и молбу у којој није било изнесено много разлога за отпуст. Изјавио сам само да као млад човек хоћу да видим света, да хоћу да тражим своју срећу и да зато тражим отпуст.
Кад сам стигао у Темишвар, јавим се своме генералу. Чим ме је видео, позвао ме је себи у спаваћу собу и стао испитивати: „Како чујем, ви тражите отпуст из службе. Кажите ми да ли је то истина и какви су вам разлози за то. Ви сте још млад човек и за своје године имате леп чин. Па онда, вас у пуку сви воле, ваша срећа вас није оставила и ви се можете надати да ћете, према својим заслугама, и даље напредовати у служби. Осим тога“, питао је генерал, „знају ли за вашу намеру ваш отац, ваш ујак Витковић и пуковник Рашковић, и хоће ли вам они допустити да их оставите и да пођете у туђе царство? — Да не буде после око тога неких тешкоћа?“
Ја сам на то одговорио да су и мој отац и сви остали моји сродници оставили то мени на вољу и да ми они неће сметати: „Мој отпуст зависи само од милости ваше екселенције.“
Кад ме је генерал саслушао, овако ми је одговорио: „Дакле, истина је да ви хоћете ову службу и вашу домовину да оставите. Ја не могу да схватим како сте могли доћи на ту мисао кад вам се није ништа неугодно десило. Зар ви не видите толике официре ваше народности старије од вас по годинама како у једном чину по неколико година остају, па ипак не кажу да су тиме понижени, него сматрају за дужност да служе домовини? Ви сте, међутим, пре многих других произведени, и зато не можете рећи да сте у чему било запостављени. И зар неће људи вашег народа негодовати што своју домовину без икакве невоље остављате и нећете да будете од користи друштву и толиким хиљадама војника народа вашега? Ви, млади људи, по природи ствари не можете ништа друго бити него наследници свих оних чинова и достојанстава које су преци ваши уживали и тиме народу свом служили. Зар нећете својим одласком вечити грех на себи понети? Ви и сами знате кад сте добили поручнички чин, по мојој представци, од њеног величанства краљице, да је у вашем декрету било написано да вам се тај чин даје и због заслуга предака ваших и да је то награда и породици вашој. И сада хоћу још да вам кажем“, говорио је даље генерал, „онда кад је почињало формирање пукова у Славонији, ја сам о вама посебно писао краљици, са објашњењем и оправданом похвалом. Написао сам да ваша породица од давнина служи двору аустријскоме и да је ваш род давао увек достојне људе. Поменуо сам том приликом да сте и ви потомак тих људи и да дајете велике наде да ћете бити примеран у служби. Тако сте ви, највећом милошћу, и добили чин, који је био знак благовољења од стране монарха.“
„Немојте мислити“, говорио је генерал, „да су нарочито срећна она господа из Поморишке и Потиске ландмилиције, као што су Хорват, Шевић и остали што су се с њима сложили, који су због ситних узрока, огорчени на Мађаре, оставили своју отаџбину и отишли у Русију.“
„Иако су оне две ландмилиције укинуте, ипак ваша слобода и ваше привилегије нису повређене. Мађари нису могли ништа рђаво да учине вашем народу са својим захтевима — што сте и сами могли видети налазећи се са мном у комисији. Према томе, није дошло ни до каквог зла због ког би се морала отаџбина остављати и ићи у туђе царство. И треба да знате да ти људи заслужују сваку осуду што су само из немара, а не због невоље, оставили своју домовину, и да остављени народ, пошто од њих не очекује никакве користи, није ни дужан да такве људе сматра за своју браћу, и немојте мислити да се ти људи који су оставили своју земљу већ не кају због тога.“
„Ја не одричем“, говорио је генерал, „да су они тамо лепо примљени. Али у томе се види политика. Све ће се то временом изгубити и преокренути, и унуци и праунуци њихови неће знати право порекло своје, изгубиће слободу свога народног имена — што им овде нико ни довека не би одузео, нити би ико могао одузети слободу и преимућства која имате према привилегијама вашим. А што се тиче вашег отпуста, ако остајете при томе, радите како год знате.“
Та лекција коју ми је генерал очитао истински ме је дирнула тако да сам се сам себе застидео. Нисам имао шта да му кажем и умало што нисам одустао од своје намере. Ипак сам се тргао и почео генералу да говорим одајући му признање овим речима: „У току читаве моје службе, у пуку ваше екселенције, могу само да кажем да ме је ваша екселенција врло волела и да сам уживао вашу високу милост, ни у пуку нисам био ни од кога вређан ни гоњен, али истину да кажем: ја отпуст тражим само зато што желим да видим света и што хоћу да окушам срећу.“
Ту је генерал згодно окренуо моју реч и рекао: „Ja das Glück probieren und Wind treiben“, то јест: Да окушате срећу и да терате ветар капом.
Ја му се поклоним и стојећи пред њим нисам ништа више говорио. Он шета по соби горе-доле, замишљен, а затим се окрене мени и каже: „Добро, кад си тако решио и хоћеш збиља да добијеш отпуст, предај онда молбу.“
Ја одмах извадим спремљену молбу и предам му, он је отвори, стане читати и каже: „Сутра ћеш добити што желиш.“ Ја му се на то поклоним и одем у гостионицу у којој сам био одсео.
Сутрадан отидем генералу, он ме прими врло љубазно и преда ми отпуст у коме је стајало: да ми је слободно ићи у Русију, а уз то и наредбу пуку, са извештајем, да се бришем из пука и да ми се да плата за одслужено време.
Генерал ме је тога дана задржао на ручку, а после ручка опростио сам се са сузама с мојим генералом, уздрхтао од његових лепих речи које ми је изрекао на растанку и његових лепих жеља за моју будућност. После тога сам се поклонио и отишао.
Нисам отишао у пук, него сам свратио своме новоме команданту, генералу Шевићу, да му се јавим, да му покажем отпуст и замолим га да ми одреди рок у коме треба да дођем и запитам кад ће бити полазак.
Кад ме је Шевић видео и чуо да сам добио отпуст, било му је врло мило, честитао ми је капетански чин (пошто је он од тадашњег опуномоћеног руског министра у Бечу, грофа Бестужева, имао пуномоћије да официрима који с њим полазе у Русију да по један чин као награду) и дао ми о томе декрет. Код Шевића сам остао три дана. Уговорили смо да наступајуће јесени, у септембру, пођемо на пут.
Одем онда у пук и јавим се ујаку, потпуковнику Витковићу, као заповеднику пука (затекао сам га слабог; био је већ стар). Он је командовао пуком, јер после смрти Петрандија прави заповедник није био још постављен. Кад је ујак чуо шта је све мој бивши шеф, генерал у Темишвару, говорио и видео наредбу о исписивању из пука, наредио је да се јавим мајору и да му предам ту наредбу.
Откако су се дна хусарска пука саставила у један, имали смо два мајора, први је био Продановић, који тада у пуку није био, а други барон Ритберг.
Ја се овоме јавим, а он, кад је прочитао генералову наредбу да ме испишу из пука, дође ван себе и рече: „Шта сте ви ово донели? Ја просто својим очима не верујем. Ово не може бити, а осим тога, ја не знам“, говорио је мајор, „има ли права наш генерал да отпушта официре из пука у туђе државе без питања двора.“.
На то сам ја мајору одговорио: „Генерал зацело зна докле се простире његова власт и сигурно да ми не би дао отпуст кад не би имао те власти. Ја вас зато молим“, говорио сам мајору, „да ме што пре разрешите дужности.“
Мајор се непрестано чудио и, гледајући ме, рекао: „Кажите ми, молим вас, откуд вам та мисао? Зар вас неће људи сматрати за незахвалног? Зар ви нисте били у пуку један од најомиљенијих официра? Па и за своје године ви сте имали леп чин2, и зашто сте онда то радили?“
Дошли су и други официри па су ме и они напали и почели одговарати од тога. Ја сам им одговорио: „То је ствар свршена, ја одлуку о отпусту не могу да вратим, јер сам је већ предао генералу Шевићу, а код себе имам само оверен препис.“
Да сам генералу Шевићу дао отпуст, рекао сам намерно и за сваки случај. Доцније ће се видети да је тако требало; то ми је много помогло да постигнем свој циљ.
Мајор је наредио да ме испишу из пука и да му о томе пошљу извештај, да се извиди да није иза мене остао какав дуг, да се моја чета преда другом официру и да се напише моје разрешење.
Тражени извештаји из чете послани су мајору. Дугова нисам имао, и тако је моје разрешење било готово. Плату за одслужени рок нисам могао добити јер, у то доба, касе се нису налазиле при пуковима, него се писало војном комесару Гарчули3, који је свим пограничним пуковима исплаћивао потребне суме. Ту представку дали су мени да му је лично однесем и да затражим новац који ми припада.
Отишао сам поменутом војном комесару у Петроварадинску тврђаву, где се он тада налазио. Дао сам му акт и тражио своју плату. Кад је он прочитао представку, јако се наљутио, и, како је иначе био груб, стао је викати тражећи да му покажем акт о отпусту, на што сам му ја одговорио: „Оригинал није код мене, дао сам га своме новоме команданту, а код себе имам само оверени препис.“
На тај мој одговор, он се наљутио још више, говорећи: „За вас нема новаца, а ја ћу на више место јавити о недопуштеном поступку вашег генерала, па ћете видети шта ће бити.“ Затим се окренуо на страну и рекао на немачком: „Ich werde Eych das nach Moskau Reisen fergessend machen“ — што значи: Ја ћу се побринути да ви заборавите на пут у Москву.
На те речи нисам могао да се уздржим, него сам му рекао: „Ви, господине, тим својим претњама застрашујете више него што стварно можете учинити. Ја овде нисам дошао да слушам ваша причања, него ради свог новца. Ако ми тај новац нећете да дате, бар реда ради кажите ми разлог, а викати немојте.“
После тих мојих речи, Грк се тако наједио да сам мислио: пући ће. Он рече: „Ja, Sie denken dasz ich Ihnen soll das Geld noch auf die Reise geben. Nein! Sie bringen keins“ — што ће рећи: Мислите да ћу вам дати и путни трошак. Не, ништа нећете добити.
После грубих његових речи ја нисам хтео да се с њим даље препирем, него сам се окренуо и изишао. Али његова пакост се није на томе завршила: он се одлучио да ми онемогући одлазак, па је то и урадио. Ја не знам око чега је он с нашим генералом имао сукоба, али ово му је била сад згодна прилика да генералу напакости. Зато је послао доставу у Беч Дворском војном савету: генерал-фелдмаршал-лајтнант, барон фон Енгелсхофен, издао је поручнику Пишчевићу, из тог и тог пука, отпуст у Русију, а њему, Гарчули, послано је требовање из пука да се поменутом поручнику изда плата за одређено време. Он сумња у то да генерал има права да без дозволе двора даје официрима отпуст за другу државу, и зато тражену плату није издао — и моли да се донесе одлука о тој ствари.
На тај начин мога доброга генерала постигла је велика невоља. Од њега је тражено изјашњење: како је смео да ми да отпуст и да нареди да се бришем из списка. О томе је послан извештај пуку од Дворског војног савета и строго је наређено да се генералова одлука о отпусту одузме од мене, а ја останем и даље у служби у пуку.
Ова ми је наредба саопштена, и затражена ми је одлука о отпусту, али ја сам остао при ономе што сам раније рекао: да се оригинал одлуке не налази више код мене, него да имам само копију; с те копије сам у пуковској канцеларији направио још једну и предао је. Та је копија послана у Беч, а од Дворског војног савета дошла је убрзо друга наредба: да ме ухапсе и пошаљу врховном заповеднику грофу Кајзруку, у Осечку тврђаву, и да се поведе нада мном судска истрага.
Мене су ухапсили у пуку и послали са једним официром, о мом трошку. Наш пут је трајао нека три дана. Дошавши у Осечку тврђаву (она се налази у доњој Славонији на јужној страни Драве), мој пратилац је отишао врховном заповеднику да му јави за наш долазак, а ја сам остао с колима на капији код прве страже у тврђави — чекајући да ми се врати пратилац. Кад се вратио, рекао ми је да је господин врховни заповедник наредио да ме изведе пред њега (ја сам био без сабље).
Отворим брзо свој сандук, узмем нову униформу, и обојица пођемо и брзо стигнемо у генералове собе. Чим ме је генерал видео, одмах ме је познао, јер је тога генерала мој пуковник Петранди, док је још био жив, позивао два пута к себи у логор и представљао му пук. Ја сам га тада с пратњом дочекивао и испраћао, а и неколико пута ме је пуковник слао њему због разних послова те ме је због тога знао. Он је био човек средњих година, још снажан; у разговору је био врло озбиљан — и помало горд. (Обична ствар у аустријској војсци. Ретко ко од виших и штабних официра да није горд).
Генерал ми је казао на немачком: „Die ich höre, dasz er wrill ein Moskowiter sein, ich denke aber, dasz er das wird wohl bleiben lassen“ — то јест: Ви хоћете да будете Москов, али ја се надам да ћете се ви тога манути.
Немци у Аустрији мало кад говоре речи Русија и Руси, него обично кажу Москва и Москови. Не знам како је данас, али је раније тако било — и то као помало с презиром.
Такве речи од стране врховног заповедника нису ми биле миле. Ја сам их протумачио двојако: прво, да ја могу сам од те намере одустати, а друго, да се у тим речима крије претња, то јест: ја ћу те натерати да ћеш се ти сам тога манути. Те речи су ме помало збуниле, и ја сам очекивао да ће још штогод слично рећи, али разговор се на томе завршио. Наредио је само да ми се покаже пут до страже. Ту ми је дата соба у којој ћу бити заједно с једним официром, чуваром.
После неколико дана одређена је иследна комисија. Позвали су ме у канцеларију; одводили су ме и враћали један подофицир и један редов без пушке. Постављали су ми разна питања, а било је и подметања. Између осталог питали су ме: како, зашто и због чега сам хтео службу да оставим и отпуст да тражим, и тражили да суду предам оригиналну одлуку о отпусту, коју ми је дао генерал, барон фон Енгелсхофен.
На сва питања ја сам одговарао како сам знао и умео, а о оригиналном отпусту сам говорио једно те исто — да није код мене, него да сам га дао своме команданту, рускоме генералу Шевићу, с којим сам намеравао да путујем у Русију.
Комисија је тражила од пука у коме сам служио извештај о моме владању. На то је добијен одговор да сам ја у пуку био не само исправан у служби и доброга владања него да сам још међу мојим вршњацима, нижим официрима, био први.
Сви моји одговори били су записивани, а питања су свакога дана била једна те иста, и ја мислим да је то било намерно: да су хтели да виде да ли се моји одговори слажу. И пошто-пото хтели су да дознаду да ли је још ко био са мном у споразуму, да ли ме је ко наговарао да идем у Русију, и слично томе.
На тај начин се водила истрага девет дана и на крају ништа се није могло пронаћи сем да сам службу оставио и да сам отпуст добио.
Кад се то завршило, читав ми је тај предмет са питањима и одговорима дат на потпис.
Ја га узмем, прочитам и станем потписивати своје име и свој нови чин: капетан руски, кад ми тек председник и виши аудитор истргну предмет из руку не давши ми да довршим, говорећи: „Ви морате потписати онај чин који имате у нашој војсци, а не у туђој.“
Ја им на то одговорим да ја више нисам поручник, да сам у пуку у ком сам служио разрешен, и да зато свој ранији чин не треба да потписујем. Извадим онда онај декрет који ми је дао генерал Шевић у коме пише да сам капетан и покажем им га, са речима: „Изволите видети. Ви у затвору држите руског капетана, а не поручника ове војске, ја се морам потписати са руским чином, а не са бившим аустријским.“
Господин председник (он је био потпуковник у пешадијском пуку који се налазио у тврђави) и господин аудитор, саслушавши моје речи, погледали су се, узели онај акт на коме сам се почео потписивати и отишли врховном заповеднику, а мени су казали да мало причекам.
Они су се тамо очевидно договорили да се саслушање са мојим одговорима наново препише, али да га не потпишем ја, него да га аудитор и потпише и овери. Саслушање су вратили, дали га писару да га препише, а ја сам за то време чекао. Онда га је аудитор преда мном оверио и потписао. Суд се затим разишао, а мени је речено да идем на своје место.
У тврђави Осек сам остао два месеца у затвору. Моје саслушање са извештајем из пука о моме владању послано је у Беч Дворском војном савету, који је затим реферисао о томе њеном величанству краљици.
Међутим, септембар је дошао, генерал Шевић је пошао на пут и из Угарске прешао преко границе, а ја сам остао.
Мој затвор у тврђави Осек трајао је и даље, иако није било одлуке, а разлог је био у томе што је у то време код Пеште био подигнут велики војнички логор, где се бавила сама царица и краљица Марија Терезија, са супругом својим, царем Францем Првим — зато се реферат о мени одлагао.
Ја сам већ почео очајавати и мислити да из тврђаве нећу више никад изићи, што се многима већ дешавало. Али моја је судбина одлучила да ме поведе опет у нове доживљаје.
Врховни заповедник је напослетку добио од Дворског врховног савета наредбу да ме пусти и да ми нареди да се јавим генерал-фелдмаршал-лајтнанту, барону фон Енгелсхофену, моме бившем шефу, коме је већ, према извештају Дворског војног савета, од њеног величанства краљице, послан акт који ће ми генерал саопштити, наиме да остајем у аустријској служби.
Чим сам се ослободио затвора, одмах сам пошао у Темишвар моме бившем генералу и шефу. Путовао сам неких пет дана. Јавио сам му се и затекао га врло љутитог. Он ми је чинио такве прекоре да ја нисам могао на њих да нађем оправдања. Само сам ћутао и трпео док се није изговорио. А кад је од мене затражио да му вратим одлуку о отпусту коју ми је дао, ја сам почео говорити о свој оној пажњи и милости коју сам од њега уживао и понизно сам рекао: „Ваша екселенцијо, не можете веровати колико ми је жао што сте због мене имали толико непријатности и што сте сада у таквом гневу. Ја се сам ни на који начин не могу оправдати и одбранити пред вама, једино ме може ваша милост помиловати. Да сам знао да ће због мене моме добротвору бити такве непријатности причињене, ја никада не бих“, говорио сам, „ни почињао ту ствар, па ма знао да ће ми то највећу срећу донети. И сада ме је страх да кажем вашој екселенцији да вас не могу задовољити, нити вам учинити оно што тражите. Одлуку коју сте ми ви дали ја немам. Њу је од мене узео Шевић (ја већ Шевића нисам смео да назовем генералом), него имам само оверен препис.“
Сад су тек почеле лепе речи и о мени и о Шевићу. Генерал је говорио: „Шта мислиш с тиме што је одлука остала код Шевића? Да не мислиш још увек о Москви? Ти би, дакле, још увек хтео да одеш одавде?“
Ја му одговорим: „Ја о томе више не мислим, него сам дошао да се вашој екселенцији јавим, као што ми је наређено, да ми се, после истраге која је нада мном вођена, саопшти решење и опроштај.“
Генерал је љут, шета по соби и говори: „Јест, опроштај! Ти већ више ниси достојан никакве милости, теби треба друго нешто па да се смириш и да ти изиђу те бубе из главе.“
На томе се тога дана наш разговор завршио. Било је већ касно увече. Изиђем и пођем стазама да потражим своје познанике из генералове свите, да испитам шта знају.
Директор канцеларије ми је испричао какве је укоре мој генерал добио због мене и како је тражено од њега изјашњење што ми је дао отпуст, да му је после посредовањем једне особе на двору опроштена кривица и да је по наредби њеног величанства Дворски војни савет донео одлуку да се и мени опрости. Молио сам да ми то да̂ да прочитам, али он ми није дао, него ми је рекао да ће ми то сам генерал сутра саопштити.
Сутрадан, око десет изјутра, отидем своме генералу. Видим да су му испричали да сам врло ожалошћен због свега што се њему десило, и зато ме је мало блаже примио. Рекао ми је: „Ето, видите какво се чудо направило због ваше ствари и какве је рђаве последице све то донело. Ви сте још срећни што се тако завршило.“
Затим је наредио да му се донесе из канцеларије рескрипт у коме ми је дат опроштај. Директор канцеларије га је донео, а генерал ми га пружи говорећи: „Дајем вам да прочитате опроштај који вам је дат. Толику милост њено величанство ретко коме чини и зато вам саветујем да више ни о чем другом не мислите него да се покорите највишој наредби, која вам опрашта и прима вас натраг у службу. Наредба о томе биће вам ускоро предата на предстојећој смотри пукова у Славонији. Будите, дакле, захвални на томе, и све што је било нека пређе у заборав.“
Држао сам царски рескрипт у рукама и слушао генерала док није завршио, а онда сам га почео читати, видим да ми је дата милост и чин. Поклоним се генералу и вратим му рескрипт изјављујући му захвалност овим речима: „И у овој прилици видим да за своју срећу имам да захвалим једино вашој милости. Ја се осећам толико дужан према вама да немам речи да вам искажем своју захвалност. Могу да кажем само толико: читавог свог живота осећаћу дужност да вашу екселенцију сматрам за свог добротвора.“
Генерал је наредио да се напише заповест пуку да се поново причислим у службу са извештајем да ми је опроштено. Уједно је наредио да ми се да препис царског рескрипта.
Кад сам добио копију и заповест генерала којом се наређује да се поново причислим и ступим у ранију службу, пођем у пук и одлучим да тако одсад мора да буде, и мисао о Русији почела ме је остављати, али ипак онај сакривени отпуст понекад ми је искрсавао у памети и као да ми је предсказивао да с тим још није свршено.
Раније сам говорио како су се Мађари заузимали што су игда могли да се српски пукови у Славонији укину и да су обећали да ће дати војску о свом трошку, наместо српске, за чување границе дуж Саве с турске стране, и да су краљицу скоро задобили за своју страну. Али се ћесар Франц Први, супруг Марије Терезије, јако заузео и није дао да се то изведе. Говорио сам и како је наређено да се у Мађарској, код Пеште, подигне велики војни логор. Ту ће на смотру пред оба царска величанства од те новоуређене српске војске на граници (за њу су Мађари говорили да је неуређена и непоуздана) доћи од сваког пешадијског пука по један батаљон, а од хусарског по два ескадрона. Тако је и урађено, а уз ту војску дошли су и мађарски и немачки пукови из оближњих места. И тако се ту искупила готово цела армија.
Логор је био изванредан. Војни маневри су се изводили, у њима су српски батаљони и ескадрони били заједно и у свему су се одликовали у поређењу с другима, а нарочито у поређењу с Мађарима, и окретношћу и брзином паљбе и у маневрисању. То се довољно видело, на срамоту Мађара, чији су пројекти пропали. Остало је, дакле, тако: славонски пукови остају онакви какви су, а да то буде још сигурније, одређено је да се изврши главна смотра, коју ће водити коњички генерал, гроф Сербелони.
Њему је дата потпуна власт како ће извести смотру, а и за све остало што се тих пукова тицало. Он је дошао у Славонију, у тврђаву Осек, пошто је то средишно место свих тих војних дистрикта. У ту тврђаву су дошли и сви заповедници пограничних пукова и други штабни официри. С њима сам се и ја ту нашао.
Ја сам се јавио главном инспектору генералу, грофу Сербелонију. Предао сам му молбу и у њој рекао да сам већ имао отпуст и да према вољи и одобрењу њеног величанства остајем у служби и да ми је њеним рескриптом милостиво дато да на предстојећој смотри добијем чин — „и зато молим вашу екселенцију грофа да има доброту наградити ме чином према власти коју ваша екселенција има“.
Генерал је примио моју молбу, али је о тој ствари, изгледа, био већ обавештен, јер је, дајући молбу шефу канцеларије, наредио да се према акту њеног величанства изврши исправка.
Директор канцеларије донео је акт и показао генералу тачку која се на мене односи. Генерал је прочитао и саопштио ми да сам у име њеног величанства произведен за капетана, а онда ми је наредио да се јавим врховном заповеднику, грофу Кајзруку, да ме упути у пук.
Генерал је ту наредбу издао одмах јер се журио на хрватску границу. Требало је да у горњој Славонији прегледа сва места и њихове положаје, затим да изврши смотру над пуковима и уреди војне дистрикте у Славонији. Пред свој полазак препоручио је врховном заповеднику да официре Немце послане из Беча, као и неке друге прекобројне распореди по пуковима. Тај распоред био му је поверен због тога што је он био старешина Бродског пешадијског пука као и свих других славонских пукова, а да би што пре био готов, генерал је одредио неколико чиновника из своје канцеларије да припреме спискове и друго што је потребно за смотру, која је имала да почне од горње ка доњој Славонији.
Распоред је урађен великом брзином и отпослан. Тим распоредом добио сам и ја наређење од врховног заповедника да се премештам у Бродски пешадијски пук. Мени се тај премештај није нимало допадао. Ја нисам ни мислио да би ме могли из хусарског пука искључити. Рачунао сам да ћу и даље остати у њему и зато нисам ништа за времена ни предузимао. И како је тај премештај био потпуно против моје воље, замолио сам врховног заповедника да ме остави у пуку у коме сам дотле био, пошто ја не волим службу у пешадији.
Врховном заповеднику није било право што ја немам воље да служим у његовом пуку, па ми је незадовољно одговорио: „За то можете молити генерал-инспектора, пошто су сва акта и спискови послани већ њему; ја више не могу да чиним измене.“
Видим ја да се са мном дешавају све нове и нове непријатности, и што даље, све више муке и главобоље. Тога часа нисам знао шта бих могао радити, него решим да пођем у Бродски пешадијски пук и тамо сачекам долазак генерал-инспектора.
Дошавши у Бродски пук, јавим се пуковнику, барону Јанусу, и потпуковнику, барону Риту. Они су ме одавно знали и много су радили на томе да пређем у њихов пук, па су ме примили лепо и љубазно, с речима: „Ти си био толико охол да ниси хтео да пређеш у наш пук, а сад је то само од себе дошло, сад си наш.“ Нису хтели признати да је њихово дело што ме је врховни заповедник поставио у тај пук; то сам тек после дознао.
Ја сам им одговорио да не желим бити у пешадији: „Ви и сами знате“, рекао сам, „какву ја имам хусарску опрему. Она сад треба да ми остане неискоришћена и ја да поднесем толику штету без потребе. Осим тога“, рекао сам незадовољно, „чим ја нисам међу хусарима, као раније, не могу бити слуга њеног величанства какав бих могао бити, нити заслужити ону велику милост која ми је указана.“
Ова господа примила су моје речи као подсмех: „Шта ви мислите“, казали су ми, „да су само хусари царске слуге? Не, ми смо нада и тврђава, а ви долазите иза нас.“
Ја нисам хтео да се и даље с њима препирем, него прекинем, говорећи у себи: „Нећу ја дуго бити ваш пешак“ — мислећи да ћу измолити од инспектора да ме врати натраг у хусарски пук, а надао сам се да би ме и мој бивши шеф могао извадити из пешадије. — На Русију сам већ био сасвим заборавио.
После тог разговора пуковник ми је одредио чету, којом је дотле командовао поручник, један Немац, по имену Горичка, који је често боловао. Ја одем у село и однесем том поручнику заповест о предаји чете. Тај дан смо ја и он провели напразно, а сутрадан смо почели са радом: извршио сам смотру људи по списку.
Поручников стан имао је само предсобље, велику собу и једну собицу (у којој сам ја имао да станујем, али није ми се дало). Обојица смо те ноћи легли на постељу у великој соби, а малу собицу заузимала је његова служавка и његова опрема, која није била баш велика.
Поручник је био врло добар човек, и велики сиромах. Све његово имање била је униформа и три коња, који су се налазили у коњушници, неколико корака иза стана, а поред коњушнице била је једна мала шупа за кола.
Поручника је пред вече почела трести грозница, а мало касније од велике ватре био је скоро без свести. Таман сам заспао, кад поче нека лупа, те се ја тргнем и док сам се сасвим расанио, прошао је неки минут. У соби, на земљи, још је горела свећа у чираку, а споља у капке неко непрестано грува. Чујем глас стражарев где виче: „Устајте, изгинућете!“ Чим сам то чуо, скочим и станем викати поручника, али узалуд, он онако у ватри лежи као мртав.
Дохватим пушку да се браним ако нас ко нападне (пошто је стражар викао да ћемо изгинути). Стражар и даље лупа у капке и врата од предсобља и једнако виче. Уто и служавка из собице стане викати и плакати, па отвори врата. Мали прозор на њеној соби био је затворен и светлост од наше свеће обасјала је и њену собу, па нисам могао да видим шта се дешава напољу, него је питам зашто виче, а она, како је устала из постеље, стала је да скупља своје хаљине и говори: „Изгорећемо. Гледајте кроз пукотину од прозора колика је ватра напољу.“
На те речи ја јурнем на врата и отворим их, а војници споља разбијају врата од предсобља — мисле, још спавамо. И збиља, мало је требало па да заувек заспимо. Тек што сам врата од предсобља отворио, већ је и у предсобљу почела ватра. Кров је био од трске, и ватра га је просто гутала.
Отворим врата од предсобља и викнем војницима да што пре изнесу поручника. Они упадну унутра, зграбе га заједно с перином и изнесу га, а он лежи, не зна ништа за себе. Док су се они око њега мајали, ја зграбим униформу, мој посилни дограби постељину, а други војници извлачили су друге ствари и спасавали. Али јадноме поручнику изгорела су сва три коња и кола, јер је пожар почео од коњушнице. Његов посилни легао је пијан с лулом у сено и тако направио ватру. И сам је почео да гори и једва се спасао. А како је дувао јак ветар и наносио пламен на кућу, кућа се брзо запалила, и све се за час претворило у пепео.
Тај догађај тамошњи људи сматрали су као неко знамење и стали прорицати: „Неће се ту дуго задржати наш нови капетан.“ Они су једно мислили, а судбина ми је, међутим, друго спремила. А сваки човек мора да иде тамо куда га судбина води, баш као слеп што иде за вођом.
Примио сам чету и вратио се у штаб, да о томе известим пуковника. Пуковник опази да сам ја нешто смућен и пита да ли сам здрав и што сам невесео, а кад је чуо да не волим да служим у пешадији, стане ми говорити: „Слушајте, саветујем вас да се манете тога, ако станете опет нешто тражити, можете само изгубити. А служба је једна те иста без обзира у ком сте пуку.“
Ја онда одлучим да остане тако док не дође гроф Сербелони. Стигла је већ и зима и Сербелони је морао да прекине своје путовање. Једино је над Градиштанским пуком завршио био смотру. Код нас је требало да дође тек на пролеће.
Ја се, међутим, измолим од пуковника да одем до оца. Оца сам затекао у великом јаду, и то највише због новог уређења славонских пукова (раније сам већ казао да је од два хусарска пука био створен један). Премештен је био опет у друго место и у другу чету, и како је тамо била скоро пустиња, морао би скоро изнова да кући кућу, а он се већ израније од честих сеоба из места у место скоро упропастио. Огорчен због свега тога, а и зато што је с мојом мађијом имао скоро сваке године дете — било их је већ шесторо — решио је да изиђе из службе, да поднесе оставку. Ускоро је то и урадио и настанио се у слободној краљевској вароши, Новом Саду (према Петроварадину, с друге стране Дунава, који их раздваја). Ту је узео под кирију привремено једну кућу, док нову не подигне, или готову не купи.
Ја сам затим пошао са женом тасту моме, пуковнику Рашковићу, у Митровицу, где је становао с породицом. Све што се са мном дешавало, њему је већ било познато. Он је био задовољан што се све тако свршило, али није пропустио да ме добро изгрди. И скоро сваки дан док сам код њега био морао сам слушати пребацивање: како сам ја то без икакве невоље учинио и како сам био на ивици пропасти, како је сва срећа што се на томе завршило, како таква милост није никоме учињена као мени, да ми то буде и први и последњи пут, и да се одсад ништа не усудим да урадим док њега не упитам — и то ми је нарочито нагласио. „А што си незадовољан у пешадији, то се може лако поправити, а могу те и ја“, говорио је, „узети у свој пук. Треба само или за прво или за друго замолити инспектора, кад буде дошао, и он ће ти то, надам се, сигурно учинити.“
Ја сам на све то пристајао и обећавао му да ћу га зацело убудуће за све питати. И тако би то, мислим, и било да нису наишли други догађаји, који су учинили да је тај мој састанак био и растанак с њим заувек.
Код таста сам остао неких шест дана, па сам онда отишао у пук и читаву ту зиму провео у великој чамотињи. Једва сам дочекао долазак инспектора, грофа Сербелонија. Он је почео са смотром Бродског пешадијског пука и свима нам се из почетка учинио страшан. Мало је с ким разговарао, говорио је само с пуковником, па и то слабо, само колико се посла тиче. Он је имао велику власт као поверљив царев човек. Правио је велике личне промене и сви су дрхтали пред њим.
Ја сам имао да га молим за своју ствар, али нисам знао како да почнем. Напослетку сам се одлучио: усудио сам се на то једно вече, пре наше смотре, кад је он из собе изишао у ходник. Пришао сам му и дао му писмену молбу. У њој сам изнео читаву своју ствар: како сам имао отпуст да идем у Русију, како сам био у затвору, како сам рескриптом Дворског војног савета, који је потврђен од њеног величанства краљице, остао у служби и како ми је дат капетански чин, с којим сам задовољан, али да сам одређен у пешадијски а не хусарски пук и тиме да сам увређен, да ми пешадијска служба не одговара, да имам своју официрску опрему за хусарски пук, коју сада треба са великом штетом да одбацим. — „Зато молим да се моја молба проучи и да се преведем у Славонски хусарски пук, у коме сам и досад био.“
Ту сам молбу предао не питајући ништа свог таста, јер сам сматрао да је то ситница, око које не треба да га трудим. Тек ако ми ова молба не успе, мислио сам, затражићу тастову помоћ и прећи у његов Петроварадински пешадијски пук.
Сутрадан ујутру био је код генерала велики пријем: из нашега пука дошли су сви штабни и виши официри, а било их је и из других пукова; сви смо стајали у сали и чекали га.
Ушао је у грдним затупастим чизмама које су се према горе шириле као левак, са челичним мамузама, шпадом и у униформи кирасирској (пошто је био старешина једног кирасирског пука, такву је униформу и носио), али чизме су му биле и сувише грубе — трупао је у њима горе-доле ваљда пола сата, не говорећи ни с ким ни речи. Најпосле опази мене међу официрима, застане, приђе, гледа ме. Мислим, гледа ваљда да ли сам ја онај што му је синоћ дао молбу. Јуче сам био у вицмундиру, а данас сам у парадном. Кад ме је познао, приђе ми још ближе и каже ми на немачком: „Dein Bitten ist billig“, то јест: Твоја је молба оправдана. Ја му се на то поклоним, а он опет настави шетњу по соби.
Стану ме гледати сви штабни официри и пуковник,нису знали шта то значи, нити какву сам ја то молбу генералу дао.
Дуго смо чекали да видимо хоће ли штогод с ким проговорити, али он је ћутао још скоро пола сата. Онда мајор, барон Ланиус, који је био ту у сали (он је дошао од стране Петроварадинског пука у сусрет генералу; знао је више језика и био образован, али мало ветрењаст; он је од самог почетка био ађутант код мога бившег старешине, барона Енгелсхофена, и при формирању пукова много се мешао у различите пројекте и тиме навукао на себе много мржње; иначе није имао мана, био
је добар и користан официр; а имао је много смелости), приђе генерал-инспектору и стане да му подноси рапорт: да је дошао генералу у сусрет и да има да га испрати до пука и кад, питао је, генерал наређује да пук буде спреман за смотру.
Генерал је био, по рођењу, Талијан и немачки је рђаво гориво, говорио је више француски и талијански. Он је, очевидно, знао или слушао за Ланиуса и зато је, кад му се Ланиус обратио, застао и викнуо на немачком: „Still!“ то јест: Ћути — па је онда подигао руку колико је могао више и рекао: „Lanius so grosz“ — а онда је спустио руку доле за пола аршина изнад земље и рекао: „Ich machen so klein.“ Он је то погрешно казао, али ми смо разумели шта то значи, то јест: Ланиус је толики, а ја ћу га направити овако малим — и, рекавши то, опет је почео да корача по сали. Затим је упитао нашег пуковника: „Је ли ваш пук готов?“ — на што је пуковник одговорио да јесте и запитао кад пук да изађе на смотру. Генерал је наредио: „Ich will morgen um acht Uhr frie sehen“ — што значи: Хоћу сутра у осам сати да пук буде спреман.
Онда нас је оставио и отишао у друга одељења.
Чим смо изишли из сале, мој ме пуковник поче питати какву сам ја то молбу генералу дао и како сам смео то учинити а да њега прво не известим. Ја сам се пред пуковником, колико сам умео, бранио, доказујући му своју невиност: да у мојој молби ништа нарочито нема, „него само оно што ви већ знате, тражио сам превођење у онај хусарски пук у коме сам досад био“.
Пуковник ми је на то љутито одговорио; „Добро, истераћу ја теби хусаре из главе и научити те да пешачиш“ — и рекавши то оставио ме, а после тога почео је збиља да прави разне ситне интриге кињећи ме за најмање ситнице.
Али ја сам све то стрпљиво и учтиво подносио и често одлазио и њему и потпуковнику, барону Риту, који ме је, могу рећи, дочекивао увек с љубазним речима. Само, ја се никако нисам могао помирити с тиме да останем у њиховом пуку, него сам чекао да видим каква ће бити одлука господина инспектора по мојој молби.
Идућег дана наш пук је имао смотру, и генерал је за сваког човека гледао у списак. Ја сам на смотри прошао уз своју чету. Затим се одржала вежба и све врсте маневара и на крају паљба читавог пука. По свршетку свега тога генерал је остао још једно три дана, прегледао сву војничку опрему, неке ствари је изменио, неке официре који због старости нису могли више да служе поотпуштао, а онда је отишао у Петроварадински пешадијски пук, у коме је, као што сам рекао, мој таст био заповедник.
Ја сам мислио да ће на моју молбу доћи решење да се преведем већ према ономе што је генерал-инспектор рекао да је моја молба оправдана, али сам се преварио. Генерал је при поласку дао пуковнику заповест у којој је стајало да у Славонском хусарском пуку нема упражњеног капетанског места и да према томе имам да останем у Бродском пешадијском пуку, у коме се већ налазим — с тим да ми се та заповест саопшти.
Пуковник ме је позвао, дао ми да прочитам заповест и наредио ми да се оставим својих намера, да своју дужност издржавам онако како треба и посаветовао ме да се и таквих мисли оканем јер ми те мисли доносе више штете него користи, да ћу, с временом, и сам заборавити на хусаре и да сам касније нећу хтети за њих ни да чујем.
Мој одговор био је учтив, држао сам се пред њим смирено, као и увек. На тај начин ја сам се спасавао с приличним успехом од гоњења, и зато сам му рекао: „Нека тако буде кад не може бити друкчије.“ Али мени се учинило сумњиво да је на моју молбу могла доћи таква заповест. Ја сам веровао да су ми то учинили официри из нашега штаба, а не генерал — као што сам се доцније у то и уверио. Пуковник, а нарочито потпуковник Рит наговорили су шефа генералове канцеларије на то, а људи на таквом месту могу да учине много и зла и добра.
Да на том не би остало, одлучио сам да што пре одем свом тасту и да се с њим посаветујем, па да он замоли генерал-инспектора да пређем у хусарски пук у коме сам био, или да ме преведу моме тасту у Петроварадински пук.
Не губећи време, изишао сам пред пуковника и замолио га да ме изволи пустити на неколико дана да се видим с тастом, с ким се одавно нисам видео. Пуковник се мало размислио и рекао ми: „Добро, идите, дајем вам десет дана одсуства.“
Ту се десио и потпуковник, барон Рит, и он се, видећи да ме пуковник пушта, насмејао и казао пуковнику: „Лепо, ви му дајете одсуство, али пазите што вам кажем: сад га последњи пут видимо, јер он ће сигурно одавде отићи.“
Ја се поклоним потпуковнику и одговорим му: „Немојте мислити, господине бароне, да бих ја могао бити толико лакомислен да почнем шта било а да не кажем то претпостављенима. Ја признајем да сте ви пажљиви спрам мене, и ваша жеља да останем код вас у пуку за мене је знак ваше благонаклоности, што мени чини само част, али видећете“, завршио сам, „да ћу се ја опет брзо вратити“ — на то сам се поклонио и изишао. Истога дана кренуо сам на пут.
И доиста, ја нисам ништа друго мислио да предузмем осим само оно што сам већ споменуо: да се с тастом посаветујем о мом превођењу, што, уосталом, није била никаква тајна. Али већ је било близу време кад је требало да поднесем све оно што ми је судбина била досудила.
Напомене
- Чин између пуковника и генерала. (Прим. прев.).
- Свима је било чудновато што сам ја као млад човек произведен за поручника. То је тамо била реткост. У аустријској војсци такав чин официр обично добија са четрдесет година, и многи капетани сасвим су седи. На године се тамо слабо гледа.
- Он је био пореклом Грк. Родио се у граду Крфу. Знао је више језика. Прешао је у католичку веру. Најпре је био у консуларној служби, а после је постао војни комесар. Био је преко сваке мере охол и груб и гонио је много православне.