Део 1, Поглавље 7
Требало је да путујем читава два дана до Митровице, где је живео мој таст и где се налазио пуковски штаб. Првог дана сам ишао колима врло брзо, само да бих сутрадан стигао. Прву ноћ сам провео на некој ливади, да ми се коњи напасу.
Сутрадан сам поранио, упрегао коње и пошао. После сата вожње видим издалека како неки човек јури на коњу према мени. Кад се приближио, ја сам га познао: то је био један од слугу у тастовој коњушници. Станем. А кад је он видео мене, стане и он. Питам га куда ће, а он ми одговори само толико: „Журите се што више можете, ево вам и писма.“ Узмем писмо и познам рукопис мога шурака. Брзо га отворим и прочитам. Он ми јавља да му се отац изненада разболео и да нема наде да ће остати у животу. Зато да одмах кренем на пут, и да идем право на Купиново, где је већ цела породица на окупу. Напоменуо ми је и то да су ми жена и отац већ тамо.
Питам још слугу: зна ли још шта да ми каже, а он ми одговори да ништа више не зна, него само да је смотра пука завршена и да је генерал после смотре пошао границом низ Саву и с њиме и наш господин, да се у Купинову разболео и тамо и остао. „И кад је отуда прекјуче дошла вест о томе, госпођа пуковниковица одмах је тамо пошла, а писмо је отуда синоћ стигло у Митровицу, с наредбом да се одмах с њим по вас пође, и тако сам ја и пошао и срео се на путу с вама.“
Можеш мислити, читаоче, како је та вест на мене утицала и како сам се ожалостио. Наредим слузи да гони коње што игда може. Иако тога дана нисам могао тамо стићи, ипак сам јурио тако до дубоке ноћи. Кад сам видео да су се коњи преморили, морао сам да се зауставим у пољу, да напасем коње, а пред зору кренем опет на пут и око шест сати, пред вече, стигнем у Купиново.
Нађем све ожалошћене и чујем да ми је таст већ на издисају. Уђем брзо, видим га, лежи, тешко дише, језик му се одузео, у лицу се тако изменио да нисам могао да га познам, а поглед му се замутио.
Приђем му, пољубим му руку, кажем му да сам дошао, питам има ли шта да ми каже. Моја ташта а и остали понављају то исто, не би ли га мој долазак бар мало повратио к свести, јер је, причали су ми, док је још могао говорити, питао за мене и наредио да се пошље човек да ме доведе. Зато су сви понављали да сам дошао и после многог понављања окренуо је мало главу и хтео дићи руку; ја му руку прихватим и задржим је у својој руци. Он само мало отвори очи, погледа ме, али није могао ништа рећи. После четврт сата предао је богу душу оставивши нас да вечито жалимо за њим. О његовој смрти јављено је одмах генерал-инспектору, који је идући границом стигао већ до Земуна, преко пута турске тврђаве, Београда.
Генерал је наредио да се на његов погреб искупи цео пук, и да се сахрани са војним почастима. Тело му је било секцирано, да би могло да се одржи док се цео пук не искупи, а затим пренето с великим почастима у манастир Крушедол, где је и сахрањено. Генерал-инспектор је о смрти тога славног господина послао извештај двору по свом куриру.1
Ми, цела родбина, отишли смо из Крушедола у Митровицу да се мало смиримо у нашој жалости. Одатле сам писао пуковнику, јављајући му о смрти свога таста и да се не могу јавити пуку у одређеном року, него молим за дозволу да останем једно време код таште.
Код таште, у Митровици, остао сам шест дана и тамо оставио своју жену да мајку, у жалости, макар речима теши, јер је скоро ван себе ишла по кући или лежала — у тако је великом болу била. А ја и отац пођемо у Нови Сад, где се он, после своје оставке на службу, сасвим настанио. Тог дана нисмо могли стићи, него смо ноћили код једног познаника, а сутрадан наставили пут.
Тих дана заокупиле су ме неке мисли, а највише ме је узнемирила смрт мога таста. Размишљајући о том убилачком поступку с њиме, згадио сам се на сав тај тамошњи живот. И наново се почело у мени будити кајање што сам одустао од своје намере да идем у Русију, и што даље, све сам више мислио о томе, напослетку сам само о томе мислио — али шта и како да радим ни сам нисам знао. Знао сам да редовним путем не бих ништа постигао, него бих се још зло провео. Почео сам на крају да размишљам о мом писменом отпусту у Русију што сам га чувао. Да ли бих могао нешто с њиме да постигнем? И нисам могао да смислим други начин, него да отпутујем у Беч и да се тамо обратим руском опуномоћеном министру, да га замолим за помоћ да се ослободим. Кад би ми било допуштено да тамо одем, то би можда донело успеха, али без нарочитог службеног посла, на пример какве поруке од пука, никоме од официра није било допуштено ићи у Беч.
Такве су ми се мисли јавиле у глави, и жеља за Русијом букнула је у мени још јаче него први пут, зато сам се одлучио на један смео поступак: да пођем у Беч што пре, макар и без допуштења.
О тој својој намери никоме ни речи нисам говорио, али како сам тада већ био на путу с оцем, као што сам малопре рекао, пита ме тек отац: „Што си се ти тако страшно замислио и ћутиш? Опазио сам да данас и синоћ ништа ниси јео. Разболећеш се од тих твојих мисли. Него, кажи ми“, вели отац, „о чему то једнако мислиш? Је ли то зато што ти је таст умро па жалиш? Он те је много волео, али шта ћеш? — ту се не може ништа учинити.“
Ја онда оцу станем објашњавати: „Ето, како се време и прилике мењају“, рекох. „Оно у шта полажеш сву наду тек се окрене у нешто сасвим друго. Тако се сада и са мном дешава: Остала ми је једина нада у таста, који би ми у толиким приликама могао помоћи, а сад сам и то изгубио“— и у том разговору поверим оцу своју намеру, како имам наде да са оним мојим писменим отпустом добијем ослобођење па да одем у Русију, и да сам се одлучио да без допуштења одем у Беч и затражим пасош.
Мој се отац замислио, па онда одговори: „Лепо. Та твоја намера била би добра ствар кад би ти само пошла за руком. Ја ти дајем благослов за тај пут, само се бојим да ти се не деси какво зло, јер онда ни мени живот не би био мио. Ти видиш“, говорио је отац, „да ја већ улазим у старост и да никакво добро не видим у томе што су ми се деца сада почела рађати. То иде и на њихову и на моју несрећу. А ја, ако дочекам старост, сва ми је нада само у тебе, и за ову још малолетну децу не могу ни у ког другог да се уздам да ће се о њима старати осим у тебе. Ако срећно у Русију стигнеш, ти онда мораш да се постараш да и нас све одавде изведеш, да сви тамо пређемо. Ја овде после тебе не могу остати, а да станем тражити да ме пусте, то је, као што знаш, немогуће, јер је ту скоро објављено да је забрањено2 тражити прелазак. Зато се ја бојим и не смем ништа да почнем, него ћу чекати, па шта бог да. Кад си већ намислио да пођеш у Беч да обновиш твоју ствар са отпустом, ја онда нећу ни зидати кућу ни куповати земљу.“
У том разговору замолим ја оца да о тој мојој намери не говори мојој мађији, нити икоме другом.
Истога дана увече стигнемо у Нови Сад. Проводим тако код оца већ четири дана, у мислима припремам како да своју намеру приведем у дело и пођем на пут. Обузет тим мислима, пођем да се прошетам мало по граду, свраћам у дућане, трговци сви моји познаници. Поседим код једног, код другог, разговарам се, скраћујем време. Кад тек опазим једног подофицира из нашег пука, позовем га, и питам зашто је и и с киме је дошао. Он ми одговори да га је мајор послао за неку куповину, да је куповину завршио и да се сутра враћа у пук. Замолим га да ујутро сврати до мене, да му дам једно писмо да га однесе пуковнику. Он обећа да ће доћи. Ја онда пођем кући са готовом одлуком да што пре отпутујем, али да сакријем траг, да се не зна где се налазим. Код куће напишем овако писмо пуковнику:
Високородни господине бароне и високопоштовани господине пуковниче, заштитниче мој,
Ја сам вашем високородију из Митровице писао пре неколико дана да због смрти мога таста, пуковника Рашковића, нисам могао у одређеном року стићи у пук. Сада поново имам част јавити вам, као што је и вама самом познато, да сам увређен постављењем у пешадијски пук и да нимало немам воље да и даље служим у пешадији. Зато сам принуђен потражити начин како да изиђем из те службе. О томе вас обавештавам. У ваш пук више доћи нећу, осим ради полагања рачуна о чети. Моје, дакле, место у пуку изволите сматрати као упражњено.
Са свагдашњим високопоштовањем остајем ваш покорни слуга.
Када је сутрадан онај подофицир дошао, дам му то писмо и додам да га да самом пуковнику, а за себе му кажем да ћу овде у граду набавити себи потребну опрему за пешадијски пук, као и униформу (што ми ни на памет није падало), а затим ћу, рекао сам, брзо доћи у пук. Подофицир узме оно писмо и истога дана врати се у пук, а ја, не часећи часа, изиђем на улицу, да се бајаги прошетам до краја вароши. Тамо сам имао једног познатог кочијаша који је возио путнике куд коме већ треба. Дођем до његове куће и упитам дечка који је стајао на његовој капији: „Је ли код куће Ђока?“ (тако се звао кочијаш).
Дечко ми одговори: „Сад је баш отишао у ковачницу, ако хоћете, отрчаћу да га зовнем.“
Ја пошљем дечка по њега, и полако му пођем у сусрет.
Ђока дође и упита ме шта ми треба, а ја му кажем: „Ти мене одавно знаш. Ја хоћу да ме одвезеш у Темишвар. Колико тражиш?“
Он ми одговори да на ту страну неколико година није ишао због честог поправљања пута и што је пут блатњав, „али пошто се познајемо и пошто сам од вас имао користи, пристајем да вас возим, а цена је, као за вас, четири дуката.“
Ја одмах извадим дукат и дам му као капару, и кажем му да сутра рано дође у мој стан па да пођемо. Погодивши се тако пођем кући. Код куће сам наглас говорио да треба што пре да одем у пук, али да ми је исто тако велика потреба да видим мога добротвора бившег генерала, барона фон Енгелсхофена. „И зато ћу“, говорио сам, „сутра морати у Темишвар.“ (Отац се сетио шта то значи, па је рекао: „И треба да га обиђеш. Одавно ниси био код њега.“)
Ујутру рано, дође кочијаш. Ја се пожурим и, не чекајући ручак, брзо с ногу нешто поједем, па кренем на пут. Поведем само једног слугу са собом, а од ствари само један мали куфер и сандучић са униформом.
Кад смо изишли изван града, у поље, и стигли на раскршће, сиђем с кола, одмакнем се неколико корака па зовнем кочијаша, а слузи наредим да остане код коња. Кочијашу кажем овако: „Слушај, пријатељ-Ђоко, ја у Темишвар нећу, него у Пешту, и теби је то згоднији пут и почесто тамо идеш, а даљина је иста. Сад знаш куда идем.“
Кочијаш се мало замисли, па ће ми рећи: „А што ви ваш пут кријете? Да нисте штогод рђаво урадили?“ (Он је мислио на оно што се дешавало, да можда због двобоја бежим и кријем траг).
Ја сам погодио шта мисли, па му кажем: „Нисам, пријатељу, ништа рђаво учинио. Ти ме и сам одавно знаш (ја сам тог кочијаша знао отуда што га је мој ујак, док је био у Новом Саду, често узимао да га вози), а сада ми је потреба да сакријем тај пут зато што има рђавих људи и разбојника, који, кад сазнаду куда ко иде, пресрећу људе на путу и пљачкају — као што и сам знаш. Зато тако радим, а у граду нека мисле да ја одиста путујем у Темишвар.“
Тако убедим кочијаша и он пристане да ме одвезе у Пешту, само је тражио да му повисим на зоб макар пола дуката. Ја му и то обећам и на ноћишту му одмах истог вечера дам новац.
Путовали смо скоро целу ноћ, зато што смо се дању доста одмарали због врућине. Пред зору се зауставимо у једној гостионици на друму да нахранимо коње.
Трећег дана стигнемо срећно у предграђе Пеште и свратимо у једну гостионицу где обично свраћају путници. У том граду имао сам једног доброг пријатеља, трговца. Звао се Георгије Ракосављевић. Њему, по човеку, јавим да сам допутовао. Сам нисам хтео поћи у град јер је на капији стајала стража. Шта ја знам? Може ме зауставити и питати, као што се то обично ради, ко сам, куда ћу, и тражити ми пасош. Мало после дође ми пријатељ, и ја му поверим целу истину због чега сам дошао, па га онда замолим да ми помогне, као становник тог града, да унесем оно мало мојих ствари у кућу, а сутра да ми ствари пренесе преко Дунава у Будим3.
Он је радо пристао на то и рекао ми: „Хајдемо обојица пешке у град, а ствари ћемо оставити код газде од гостионице. Он је добар човек и мој познаник, а после ћу послати своје људе да пренесу ствари.“
Пристанем на то што је мој пријатељ рекао, позовем кочијаша, платим му по погодби, дам му још преко погодбе два сибенценера (новац од седамнаест крајцара) и кажем му: „Ето ти плате, а сад збогом пошао! и, молим те, ником не говори да си ме довезао у Пешту, него, ако те ко пита, кажи да сам отишао у Темишвар и тамо остао.“
Кочијаш ми је обећао да ће тако и урадити, а мој пријатељ позове газду, преда му мој куфер и сандук и замоли га да те ствари причува и рече: „Ја ћу одмах послати своје људе да их донесу.“
Газда пристане да узме ствари, а ја му платим за јело и још га частим. Пребацим огртач (одсад ћу често спомињати огртач, јер он није потребан само за кишу него и још за понешто) и пођем с мојим пријатељем у град. Прођемо поред стражара на капији: нико ништа не пита, сматрају да смо тамошњи; и иначе туда много света пролази и овамо и онамо. Слузи наредим да заостане мало иза нас – и он је био у огртачу. И тако дођемо у кућу мога пријатеља и пређемо прву препреку. Мој пријатељ пошље људе по моје ствари те их они донесу. Ја ту преноћим, а сутрадан он је имао да превезе своју робу преко Дунава у Будим, па је наредио људима да на кола метну и мој сандук и куфер, а нас двојица пођемо пешке до скеле. Ја опет пребацим огртач преко себе, прођемо поред стражара на другој капији и превеземо се срећно скелом на другу страну, у Будим прођемо право кроз предграђе, па у гостионицу где стоје бечки кочијаши. Имао сам среће да нађем кочијаша који је полазио одмах у Беч а имао покривена кола. Имао је више путника, али било је места и за мене. Погодим се с њим, предам му, већ по обичају, куфер и сандучић у руке и он их завеже за задњи део кола. Истога дана отпутујемо. С пријатељем сам се опростио и захвалио му се за доброту.
После неколико дана стигнемо у престоницу, Беч. Стигнемо до прве страже, такозване линије, и ту нас зауставе да нам прегледају ствари. Од свих мојих сапутника, па и од мене затраже пасош. Ја се, богами, поплашим и пребледим, али се брзо повратим и кажем официру да сам ја официр на одсуству и покажем му своју оригиналну објаву, коју сам добио од генерала, да долазим у Беч да тражим заосталу плату у Главном војном комесаријату.
Тај добри официр поверује ми и нареди трошаринцу да ме пропусти. Трошаринац нам прегледа ствари и да̂ нам белешку да немамо забрањене робе. Од те прве страже пред градом даду нам војника до друге страже. Ту нам узму ону пропусницу и пусте нас у град.
Нађем стан у гостионици коју сам одавно знао, у Улици Алтфлајшмарк. Ту су се највише заустављали странци, трговци, заједно са својом робом. Ту преноћим прве ноћи, али спавао нисам, него сам целе ноћи премишљао како да изведем своју ствар. Одлучим да се прво јавим руском опуномоћеном министру и да му објасним читаву моју ствар. Али нисам знао где он станује, нити сам икога познавао из његове пратње. Због тога сам се био доста забринуо, али онда смислим да потражим вођу који ће ми помоћи и одвести ме посланику у кућу.
Сетим се једног трговца који је ту живео. Он је био Грк, банкар, а бавио се мењањем страног новца; звао се Димитрије Хапса. Он је био поштен човек и волео да помаже људима. Сутрадан рано нађем га у стану. Иако сам се с њим знао, ближе га нисам познавао, али он ме је ипак љубазно примио. Били смо сами, и да нам не би когод сметао, ја се пожурим да га упознам са мојом ствари. (Умало што нисам заборавио рећи да сам тога дана, чим сам изишао, метнуо огртач на себе, иако је напољу била врућина). Што сам се том човеку отпрве поверио, помогло ми је много. Због свог мењачког посла он није могао да напусти кућу и да пође са мном (јер руска господа станују далеко у предграђу), али ми је рекао да ће ми наћи човека који ће ме тамо одвести. Одмах је послао слугу да замоли тог човека да дође, а за то време посаветовао ме је да никоме не говорим куда мислим ићи, пошто је строго забрањено тражити одлазак у Русију, и да пазим да ме нико у граду не позна.
Нисмо дуго ни разговарали, а онај човек стиже. Њему мој пријатељ на грчком објасни да ја треба да се видим са секретаром руског посланства, и замоли га да ме одведе донде. А мени рече: „Немојте сумњати у овога човека, он ће вас одвести куд треба, јер он је Рус, из града Њежина, а ту је због својих дужника, и он често, због тих дужника, одлази у руско посланство.“
Ја тог мог вођу замолим да се потруди и да ме одведе тамо. Он радо пристане и каже ми: „Ако хоћете, одмах ћу вас повести, а сад је баш и право време, још нема десет сати, затећи ћемо их све код куће, па ћете моћи разговарати с ким хоћете и колико хоћете, јер су то све људи љубазни и добри.“
Питам га и за министра и за секретара, а он ми каже да се министар променио и да је сад министар Кајзерлинг, а ранији, гроф Бестужев, да је отишао у Саксонију; секретари посланства остали су, рече, исти.
После тог разговора замолим мога вођу да ме причека док одем до свог стана, и он пристане. Ја брзо одем, узмем онај мој отпуст и одлуку коју ми је Шевић био дао. Кад ме је вођа видео да се враћам, пође напред, а ја за њим у огртачу.
Водио ме је право кроз ћесаров двор; ту има пролаз за пешаке који иду за предграђе или се отуда враћају. Кад смо прошли страже у ћесаровом двору и били већ иза града на широком пољу, према предграђима — та сам места одавно знао — питам свог вођу: „Је ли далеко до посланства?“ а он ми одговори: „Ено видите на Јозефштату (тако се звало предграђе где је посланик живео) ону велику кућу, то је та кућа.“
То је било још подалеко, па да скратимо време, почнем ја да питам свог вођу о посланику да ли се може увек наћи и с њим разговарати, а распитивао сам се и за другу руску господу што се ту налазила. То ми је било потребно да знам, али сам одговоре свога вође мало могао разумети, јер је он говорио малоруски, па сам морао да се досећам шта то српски значи — неке речи нису биле много сличне, а неке никако нисам могао разумети. Ипак некако, понављајући, разумели смо се понешто. Између осталог било ми је доста и то што је хвалио секретара Черњева да је човек учтив, љубазан и да он сваком чини колико год може учинити.
Ушли смо у посланство на главни улаз, и ту нас сретне вратар који ту по обичају дочекује посетиоце. Он је био Немац. Пита шта хоћемо и код кога желимо. А вођа мој каже: „Изволите поћи с тим човеком, он ће вас одвести, а ја морам за својим пословима“
Кажем вратару на немачком да треба да видим господина Черњева. Вратар ми рече: „Изволите за мном.“ Пођемо уз степенице на први спрат, а вратар говори: „Ви сте овде, данас, зацело први пут.“ Ја потврдим да је тако, а он ми затим рече да господин посланик станује на првом спрату и поведе ме на други спрат. уђемо у предсобље господина Черњева. „Изволите мало причекати,“ каже ми вратар, „док вас не пријавим господину секретару.“
Мало после изиђе и објасни куда треба да уђем. Прођем кроз једну собу и у другој нађем господина Черњева где седи за столом и нешто пише, спреман већ за излазак. Чим ме је видео, устане, приђе ми и упита ме на руском, али како га ја нисам разумео, ја му на немачком кажем како бих волео да немачки говоримо.
Он ме упита ко сам и ради чега сам дошао. Ја му кажем своје име и чин, а затим му станем причати све по реду. Кад ме је саслушао, упитао ме је: „Па шта сад желите?“
Ја му одговорим: „Усудио сам се да без допуштења своје команде дођем овамо, са надом да ћете ми ви помоћи, да вашом добротом добијем допуштење да пређем у Русију и да ћете ми издејствовати од бечког двора пасош.“
Одговор господина Черњева на моје речи био је за мене страшан ударац. Питао ме је ко ме је упутио овамо да дођем. И онда ми је рекао: „Ми у такве заплетене ствари нећемо улазити, него, ако имате намеру да идете у Русију, побрините се сами да вас ослободе од дужности, па тек кад то постигнете, можете ми се обратити. Они који су добили ослобођење већ су отишли, и молити сад наново бечки двор да и вас пусте било би врло тешко и чак немогућно.“
На крају ме је посаветовао да ради тога више не долазим, и то мало љутито, и окренуо се.
Ја му приђем мало ближе, понављајући своју молбу, али ме он прекину и кратко ми одговори: „Ја мислим да ви знате какву је строгу наредбу бечки двор објавио: да нико не сме тражити допуштење за прелазак у Русију. Ми се, према томе, не можемо заузети за вас и зато“, рече, „изволите ићи.“
Због таквог дочека господина Черњева умало нисам пао у несвест. Сасвим сам се изгубио, и, како он није хтео више са мном да говори, нисам знао шта ћу, него се поклоним, изиђем и вратим се откуд сам и дошао.
Целог тог дана нити сам јео нити пио. Био сам сав изван себе, мислећи шта сам сам себи урадио. Зашто сам долазио у Беч? Па ми је и то дошло у памет: зар ми није било доста што тако млад имам капетански чин и чету, кад од мојих вршњака нико тај чин нема? Па како су ме само у пуку сви волели! А сад сам из пука на недопуштен начин отишао и свом пуковнику још из Петроварадина писао. Они ме сад, мислио сам, свуда тамо траже, па ако однекуд дознаду да сам овде, онда ће зацело писати овамо, па кад ме нађу, не само што ће ми чин узети него ће ми и судити, и могу сасвим пропасти.
У таквим мислима станем проклињати и себе и Шевића и онај час кад ми је пало на памет да пођем у Русију, грдио сам и секретара Черњева4, бедећи га да је без срца и душе. Да ме је, говорио сам у себи, бар мало учтивије примио, и коју ми лепу реч казао кад види какву љубав Срби спрам Русије показују кад без икакве невоље остављају и своју домовину и своје куће упропашћују, јер неки су при одласку једва продали своја имања испод пола цене, а неки их нису уопште могли продати, него су оставили све и тако отишли. С каквом су се само жељом журили да тамо оду. Савлађивали су све могуће тешкоће, излагали се немилости ћесарског двора и смело се одлучивали на тако тежак и далек пут трошећи свој последњи новац и подносећи у путу још и нове губитке.
Све сам ја то тада приписивао незахвалности господина Черњева и у себи сам говорио: „како се показао према мени груб и суров. Ако су и остала руска господа таква, онда ја не знам како странци могу међу њима издржати.“
Тако размишљајући био сам на великој муци, и тога дана и целу ноћ. Најзад сам смислио да сутрадан опет одем Черњеву и да га замолим да ми макар само толико учини да ме пријави господину посланику и да ме представи, па да га ја сам замолим. Ако ми ни посланик не помогне, онда ми ништа друго не остаје него да се брзо спасавам док се још не дозна да сам овде. Морам поднети молбу њиховим величанствима, ћесару и супрузи његовој Марији Терезији, признати им своју погрешку и сву кривицу свалити на своју младост. Изнети да сам недопуштено отишао из пука и да сам погазио највишу наредбу, да сам, иако ми је најмилостивије опроштено и дат ми чин и чета, допутовао овамо да обновим молбу за прелаз у Русију и да се сада кајем, признајем своју кривицу, да враћам оригинални отпуст добијен од генерала и молим за најмилостивије помиловање.
Кад сам донео ту одлуку, узмем огртач и пођем у посланство. На степеницама сретне ме вратар, па рече: „Добар дан, господине. Ви сте и јуче били овде. Хоћете ли опет господину секретару Черњеву?“ и учтиво ми покаже степенице. „Изволите. Сад није потребно да вас пријављујем. Можете и сами ући.“
„Како могу без пријаве?“ запитам, „можда то неће господину секретару бити право.“
На ове моје речи вратар одговори: „Немојте се ништа бринути. Наш је секретар најбољи човек, он се никада не љути, није горд.“
На те његове речи ја сам се задивио, сећајући се јучерашњег пријема. Вратареве речи нису се нимало слагале с јучерашњицом.
Кажем вратару: „Добро, пријатељу. Хвала ти за такве речи. Ево ти мој огртач и остави га у своју собу док се ја не вратим.“
Он ми љубазно скине огртач и однесе га у собицу, а ја пођем уз степенице. Кад сам се попео на први спрат и пролазио поред врата посланикових соба, видим у ходнику код прозора два лакеја у богатим ливрејама, чисте нечији кафтан.
Чим су ме опазили, један ми одмах приђе и запита ме на немачком: „Изволите ли господину посланику?“ — и окренувши се вратима хтео их је отворити, али кад сам му казао: „Не, мени треба господин секретар Черњев“ — он ми је онда показао степенице и рекао: „Изволите овуда.“ Одговорио сам му да знам, и идући уз степенице стао сам размишљати о речима вратаревим и љубазности лакеја, па сам помислио: „Ово су Немци, а они су обично учтиви, него да видим како ће ме секретар Черњев данас дочекати.“
Уђем у предсобље, видим, секретарев слуга седи код прозора. Пита ме и он немачки зашто долазим и од кога. Ја тог слугу јуче нисам видео, а ни он зацело није знао да сам ја јуче ту био.
„Јави“, кажем му „господину секретару за мене и реци да сам ја онај официр што је јуче долазио.“
Слуга уђе, брзо се врати и рече ми да могу ући. Отворим врата и уђем господину Черњеву. Он ми приђе и упита да ли имам да кажем шта ново.
Ја му одговорим: „Све је старо и исто што сам вам и јуче говорио, само вас молим да ме саслушате.“
„Изволите“, одговори ми Черњев.
Ја онда почнем овим речима: „Вама је познато, господине, колико су Срби показали љубави према пресветлом престолу руском. Они су се усудили да изјаве: Хоћемо у Русију — и тиме да себе изложе немилости аустријскога двора. Многи су оставили домовину, може се рећи, без икакве невоље. Ми и преци наши“, говорио сам господину Черњеву, „живели смо овде толико векова, а сад смо напустили своја огњишта; многи су отишли у толику даљину, поднели толике тешкоће и толике губитке. А одлазили су само из љубави, не водећи рачуна ни о чему, мислећи радосно само како би што пре стигли под крило једноверне браће. И ја сам један од њих, а остао сам као изгубљена овца која сад не уме да нађе пут до свога стада. Господине, ви ми сад будите пастир и покажите ми пут, помозите ми и утешите ме у жељи мојој, јер ја сад овде остати и продужити службу не могу. Вечито би ме прекоревали и то би ми донело више зла него добра. Ви сте, господине“, говорио сам господину Черњеву, „највише бригу водили о пресељењу моје браће и од вас је то и почело; ја то знам, довољно сам о томе слушао, и сви тако мисле. Вама мора бити моја ствар позната, јер је моје име уписано заједно са другим исељеницима код господина генерала Шевића, и зато сам и добио одлуку од њега коју сам вам јуче показивао. Због тога и данас долазим да вас потрудим да ми помогнете. Ја сам у то ушао, не знам куда ће ме судбина одвести, али од своје намере не одустајем.“
„Ви сте ми, господине, јуче рекли да се сам побринем о ослобођењу и пасошу од бечког двора, али ја то никако не могу, нити смем, јер мени је овде њено величанство краљица већ једаред опростила и дала ми чин и чету. Ја сам вам јуче показивао ту одлуку, коју и сад имам при себи. Зато вас молим“, говорио сам му, „да ми помогнете и усрећите ме да преко вас видим господина посланика и говорим с њим. Ако ме ви, господине, и после ових речи и израза моје оданости одбаците, онда ћете за сву моју несрећу и за сва душевна и телесна страдања која будем претрпео ви пред Господом одговарати, а ја ћу знати да отрпим свако зло које ме буде снашло и остаћу онима који буду хтели поћи у Русију као пример и као опомена.“
Док сам ја говорио, секретар, господин Черњев, није скидао очију с мене. Стајао је преда мном и слушао ме, а кад сам ја завршио, почео је он говорити. Понудио ме је прво да седнем, па је и он сео поред мене и упитао ме које сам народности. Одговорио сам да сам Србин, рођен у Славонији.
На то ми је он одговорио: „Немојте се љутити што ћу вам рећи. Ја сам се и јуче зачудио, а данас још више, што ви тако лепо говорите, као рођени Немац, а од оне друге господе Срба, које сам имао част видети и који су отишли у Русију, мало је ко знао тај језик. Ако је неко и говорио, то је било мало и неправилно. Ви сте зацело“, говорио је господин Черњев, „и учили, а можда и путовали.“
На тим речима ја му се захвалим и кажем му да су моји родитељи водили бригу о томе и да сам и учио и путовао. Поставио ми је још једно питање: зна, вели, да у Славонији има неких Срба који су одавна католици — „да нисте“, питао је, „и ви од тих?“
Одговорио сам господину Черњеву: „Мој закон и вера су православни, грчког исповедања.“
Онда ми је он почео говорити пажљиво и љубазно: „Мораћете да се до сутра стрпите, а ја ћу дотле прегледати акта и спискове генерала Шевића да видим да ли се међу онима који су добили ослобођење од бечког двора налази и ваше име. Исто тако говорићу о вама и господину посланику, а ви ми се сутра одмах после десет изволите јавити да вам саопштим шта ће даље бити.“
Мало сам се умирио и већ хтео да устанем и поздравим се с господином Черњевом, кад се тек отворише врата и уђоше два господина врло лепо обучена. Поздравили су се са господином Черњевом и он с њима, а ја како сам устао, тако сам и остао стојећи. Слушам њихов разговор на руском, и ништа не разумем — осим што чујем понеку реч сличну са мојим матерњим језиком, али како су говорили брзо, мени се то учинио један сасвим нов и неразумљив језик.
Господин Черњев, показујући на мене, говори им на руском, очевидно о мојој ствари. Они се окрену према мени и питају да ли знам руски, а кад је господин Черњев уместо мене одговорио нека са мном говоре немачки, онда су ме они почели питати о разним стварима.
Одмах сам по говору опазио да је један од њих рођени Немац. Ја сам се мало-помало ослободио и казао господину Черњеву: „Ви сте ме, драги господине, данас с господом упознали, али ја немам још част знати њихова имена.“
Он онда покаже на једнога, па рече: „Ово је господин Волков, мој друг и секретар нашега посланства, а и овај други, господин Аш, ради у посланству.“ (Њега сам одмах познао по говору да је рођени Немац, а за Волкова слушао сам већ одавно). Први пут сам тада видео ту господу, површно сам се с њима само упознао, али то ми је познанство после било од велике користи.
Остао сам још мало с том господом, па кад сам видео да господин Черњев узима шешир за излазак, опростим се и изиђем. Силазећи низ степенице, нађем вратара на своме месту.
Он ме лепо погледа, пружи ми огртач и рече: „Мало сте се подуже задржали горе. Јесте ли нашли господина секретара?“
Ја одговорим: „Код њега сам и био цело то време“, а вратар мени: „Јесам ли истину казао да је он добар и љубазан човек?“
„Потпуно је тако. Сутра ћу опет доћи.“ Узмем онда огртач, бацим га на себе и вратим се истим путем кроз царски двор, поред страже.
Напомене
- О узроку смрти овог славног господина морам казати бар онолико колико је мени о томе познато, што сам дознао из разговора са људима, а нешто је и покојник сам казао кад се разболео — као што ће се даље видети. Ја сам раније, већ неколико пута, споменуо да је 1751. године, код Пеште, био подигнут велики војнички логор и ту је, у присуству цара и царице, пред удруженим славонским пуковима, био командант мој сада покојни таст, пуковник Атанасије Рашковић. После успешно завршених свих маневара, њихова величанства су била врло задовољна и зато је моме тасту указано посебно царско благовољење: њега су њихова величанства удостојила части да седне с њима за сто. Сви министри и сва друга господа су стајали, а седели су само цар, царица и мој таст са њима. Њихова величанства била су врло љубазна са њиме, хвалили су српски народ и његову толико пута показану верност у служби и обећали и њему и свем народу највишу милост. Такав пријем учињен моме тасту изазвао је мржњу код неке господе и та су се господа потрудила да уклоне тог народног првака са овога света и подметнули му чашу самртну, не би ли се они користили. То су урадили једно због тога да се упразни једно место, јер се тада очекивало велико произвођење у више чинове у славонским пуковима, а друго, зато, а то је била важна ствар,кад таквог првака више не буде, какав је он једини био у народу српском, онда они други који су остали после њега неће моћи тако брзо до тог степена доћи да им се толика част и слава у служби народа може признати. Зато је тај убица нашао згодну прилику да изврши своју намеру у оно време кад су генерал-инспектора пратили многи официри границом дистрикта. У Купинову је био заједнички ручак а служиле су слуге те господе. После ручка послужена је кафа, и чији је слуга послужио мога таста, остало је непознато. Како је ону кафу попио, осетио је јак бол у стомаку и како више није могао остати у друштву, отишао је у свој стан и почео одмах повраћати. Почео је осећати и бол у срцу и није могао себи да нађе места и онда је казао: „у зао час сам пошао на овај пут и у још гори ону кафу попио.“ Хтео је да пође кући, али није могао. Није могао више на ногама да се држи и од велике муке сав је изнемогао. Лекар, иако је ту био, није му могао више помоћи. Зато је наредио да се пошље што пре по његове, и они су се сутрадан ту већ искупили. Затекли су га у великим мукама, није могао скоро ни говорити, и у тим мукама је, као што сам већ казао, и издахнуо. То што је споменуо ону несрећну шољу кафе, потврдило се кад је извршена секција: сва му је утроба била црна, што је јасно показивало од чега му је смрт дошла.
- Такву забрану издао је двор зато што је Хорват, кад је у Русију прешао, одлучио да пошаље човека у Мађарску, у свој стари крај, који ће превести заостале сроднике оних који су већ отишли, позивајући се на наредбу краљице Марије Терезије да се са Хорватом и другим официрима пуштају и њихове породице. Хорват је схватио ствар тако да може превести и оне рођаке који су род чак до десетог колена. За ту ствар послао је Хорват бившег мајора Николу Чорбу. Овај је, кад је дошао у Мађарску, у свој завичај, представљајући да је дошао због нечег другог, пописао многе који су желели да пређу као рођаке оних који су већ тамо. Али пошто се допуштење за одлазак није могло друкчије добити него само с молбом самој краљици, он пође у Беч, напише представку, уђе једног дана у двор, пре него што је почело примање, застане у предсобљу и стане чекати да изиђе краљица. То јутро ћесар је баш хтео да се извезе у поље и пролазећи опази Чорбу где стоји, заустави се и запита га ко је и шта хоће. Чорба одговори да има молбу за краљицу, а ћесар стане тражити ту молбу. Како Чорба није познао ћесара у ловачком оделу, помисли да је то неки дворанин, па му не хтеде дати молбу, него одговори да он хоће својеручно да је преда краљици. Ћесар се наљути и истера га из двора, па нареди да, ако за два дана и две ноћи не пређе границу, има да се обеси. После тога је издата строга наредба: ако ко буде молио да пређе у Русију да ће бити кажњен смрћу.
- Будим лежи на десној обали Дунава, према Пешти, и само их та река раздваја. То су чувени и први градови у Мађарској.
- Али ја сам се варао, господин Черњев није био ни најмање онакав као што сам ја тада помислио. А и за све друге Русе из посланства, кад сам их ближе упознао, видео сам да су све то честити људи. Ја сам им свима после говорио шта сам о њима мислио и извињавао се, а нарочито господину Черњеву. О томе ће после бити речи.