Писмо 1
Баден-Баден, августа 1847. г.
Ко је видео Хајделберг у пролеће кад све озелени, кад се брзи Некар, који кроз њега тече, избистри, кад све околине и сва она лепа места оживе песмама птица, путника и ђака, и ко познаје само мало студентски, весели, слободни и безбрижни живот у целој Германији, а особито у Хајделбергу; ко је о свему томе бар штогод чуо и видео, тај ће тек моћи себи представити како сам се тешко с Хајделбергом растао, где сам ово лето тако лепо, весело и с коришћу провео. Али надам се да ћу га брзо заборавити, јер хиљадама онако лепих и веселих места чекају ме. — На путу сам за Швајцарску. То само име кадро је у човеку побудити веселе и лепе мисли. Писаћу ти о Швајцарској и о њеним лепим пределима, кроз које год прођем.
Пошто сам се са свим местима која су ми у Хајделбергу најмилија била опростио, кренуо сам се на железници на пут. — Нигда Хајделберг није живљи него кад школе почињу или кад се свршавају. Онда је цела варош узнемирена и у непрестаном послу. Прате и дочекују. Више од хиљаду ђака — а то је десети део целе вароши — креће се на пут. Рачуни се плаћају, старе хаљине и нове књиге продају се. Шпекуланти из Манхајма и Карлсруа дођу, те јевтино покупују не само књиге и хаљине, него и других различитих ствари које ђаци продају пошто-зашто, само да дођу до новаца. Кад се о распусту ђаци разиђу, онда је варош мртва, библиотеке и пиваре празне, кафане пусте. Ништа није лепше видети него једног хајделбершког студента спремна за путовање. На глави има малу ђачку капу или сламни шешир, има кратак капут, широке панталоне без порамица и цигару у зубима. Прслук и марама око врата: то су му излишне ствари. У руци има дугачки путнички штап, а на леђима ђачки фини телећак (ранац) у коме је сложено неколико кошуља, чешаљ и четка, књига за путовање и друге ситнице. Таквих неколико стотина кренуло се ових дана из Хајделберга на све стране. Па ако такав млад човек има коју стотину дуката у џепу, онда за ова два месеца, док ферије трају, читав је свет његов. Оваква два месеца безбрижног ђачког живота вреде више него две године кућевног, теретног и брижног живота.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .