Писмо 5
Цирих, авг. 1847.
Ево ме у Цириху, и ово писмо можеш сматрати да је прво из Швајцарске. На што год погледам, пред собом и око себе, све ме опомиње где сам и све ме подиже к некој душевној наслади и уживању. Моја гостионица где сам одсео, и одакле ти пишем, стоји на обали овога лепог језера. Надесно плаве се брда; а налево виде се, снегом покривени, високи Алпи, тако да једва могу разликовати од облака. — Тамо, преко оних снежних брегова, мени је пут! — И лето и зима стоје ми пред очима у један мах. Шуштање таласа, весело певање лађара, са овим чистим планинским ваздухом долазе ми кроз отворене прозоре. Из ове Геснерове вароши најрадије бих писао идиле и певао милину патриотског живота. Геснер, чије идиле остали свет држи за игру поезије и уображења, само је копирао овај срећни и задовољни живот својих земљака. За оне који нису овуда путовали, Цирих и његово језеро с брегова гледали, изобилност не само у меду и млеку него и у поштењу, искрености и љубави приметили; за оне који су у великим варошима Европе одрасли: за њих све ово, и кад очима виде, ништа друго није него лепо написана идила коју виде и осећају, а не могу себи да представе да није измишљена.
Не кајем се што сам из Констанца довде са своја два друга на колима путовао; они су обојица из Прајске. Четврти друг у нашим колима био је један непознат, пријатног изгледа и врло разговоран, стар човек. Он је с почетка дуго ћутао, само смо нас тројица међ собом непрестано говорили. Кад су кола трчала по равници или низ брдо, ми смо ћутали; од звека прапораца на коњима не чује се говор. Како пођемо полагано уз какво брдо ми одмах продужимо говор о нашем путовању. Највише смо спомињали она места где смо лепо ручали и вечерали, и шта смо јели. Нама, који смо навикли да једемо на мале порције, необично је било што нам на овом путовању, по швајцарском обичају, свуда и сваком приликом, износе много млека и најлепшег белог меда. Ту се, нарочито при доручку, метне пред нас, па једемо колико који може. Покаткад смо с тугом споменули како нигде нема доброг пива; али тешисмо се тим што се пиво не слаже с медом и млеком. И онај старац умеша се у наш разговор и, после кратког времена, рече нам смешећи се: „Ви ми нећете за зло примити ако вам нешто кажем?“ — Ми одговоримо да нећемо. Њему то не би доста, него и други пут рече: „Али дајте ми реч да се нећете наћи увређени.“ Ми се сви тројица згледасмо; али, уверени да тако образован човек, као што он изгледаше, није способан без узрока вређати нас, ми му смејући се гласно одговорисмо: да се од његових речи нећемо и не можемо наћи увређени. На то нам старац озбиљно рече: „Немојте бити роде!“ — Ја одмах погледах једног свог друга који имађаше врло дугачак врат, и почех се гласно смејати. Старац продужи: „Немојте бити роде. Оне прођу целу Европу, и ни о чем другом не говоре него само о барама, и какве су жабе и рибе у њима. Ви се данас ваздан разговарате само о томе шта сте у путу јели и пили.“ Престадосмо се смејати и ћутећи признасмо нашу слабост, а старац, као какав професор са катедре, продужи: „Ако на свом путовању будете пажљиви, наћи ћете у Швајцарској, осим меда и млека, доста других ствари које ће за вас бити нове и од користи. Снежне брегове можете и на другом месту видети, али швајцарске државне и друштвене установе и уредбе не можете наћи на другом месту. О томе треба да разбирате и да се разговарате. Наша слобода није привидна и привремена. Ми је осећамо и уживамо при сваком кораку, при свакој речи, при свакој мисли. Она је наша краљица.“ Тако отприлике целим путем разговарао се с нама тај добри и мудри старац. Један из нашега друштва упусти се да брани монархијска начела и стајаћу војску, на шта му је он изговорио дугачку лекцију.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .