Писмо 2
Донаушинген, авг. 1847.
. . . . Како сам дошао овде, у Донаушинген, одмах сам похитао да видим оно место где извире Дунав. Због тога сам највише овде и свратио. Донаушинген мала је варошица, има лепу цркву. На дну вароши има лепа башта и у тој башти велики двор некаквог кнеза. Одмах при уласку у ту башту има једно место лепим наслоном ограђено; то је место налик на велику кацу, округло је и дубоко је с два човека, донекле само има вода: свуд је наоколо лепо озидано. Оздо, мало-помало, вода кључа, једва се примети да по гдекоји клобук од воде изиђе на површину. Ето, то ти је извор оног великог Дунава што тамо код нас онако силно тече и задире обале нашег отачаства. Ето, то ти је онај Дунав што онако страховито хучи кроз Ђердап, што топи Беч, Пешту и долине бачке и банатске. Ето нас у колевци тог великог јунака с којим се Европа поноси и о коме се Немци, Словени и Мађари препиру коме народу припада. Немци кажу: Дунав је наш, јер међ нама извире. Мађари веле: није него наш, јер у највећој снази кроз нас тече. Словени кажу то исто, и придају још: да међ њима утиче у море. Можда ће доћи кадгод и такво срећно и просвећено време да ће се ова три непријатељска народа међ собом тући само да виде чији је Дунав. — Приповедају овде за једног Мађара, који је желео Пешту и Будим спојити у једну варош, да је дошао овамо и зајазио извор Дунава, па повикао: „Ала ће се у Пешти зачудити кад Дунав наједанпут пресуши!“ Вода је на овом извору бистра и добра. На једној мотки има утврђена дрвена купа којом путници захватају воду, те се напију за спомена. Захватајући воду да се умијемо и сити напијемо замутили смо цео извор; зато ако вам Дунав тамо мутан дође, немојте се чудити, томе смо ми криви. — Овај извор одмах испод вароши утиче у реку што се зове Бреге, и одатле наниже носи име Дунава. Ту недалеко утиче с десне стране и река Бригах, и у овом малом извору губи своје име. Одавде па до свог ушћа у море спусти се Дунав преко две хиљаде стопа низбрдо.
Ја седнем покрај овог знаменитог извора; гледао сам непрестано како вода тихо, полагано и неприметно извире; гледао сам, мислио сам и морао сам и нехотице насмејати се кад се опоменем како се овај бунар зове. Сто сам пута у себи помислио: то је дакле онај велики Дунав! — При оваквим предметима може човек постати филозоф и преко своје воље. Гледећи овај извор Дунава чинило ми се да гледам у колевци великога Карла или цара Наполеона, који су Европу освојили. То је слика великих војвода. Шта Дунав може лепше представити него живот једног таквог војводе? Дунав при извору мален је, слаб, може га свако дете прескочити; помоћу других река, које у његовој слави своје име губе, постаје велики и јак. Тако и човек који се у ратовима прослави, подигао се туђом помоћу и туђим животима. Кад би Дунаву одузео све реке које се у њега сливају, и које се другим именом зову, он не би нигде већи био него што је овде при извору. Кад би Цезару и Канибалу одузели јунаштва његових војника, они би остали мала и незнатна створења.
Видео сам Дунав у његовој сили и снази, видео сам га овде у колевци: још ми остаје жеља да видим његов гроб, његово ушће у Црно море. Од извора до ушћа Дунав, рачунећи и његова кривудања, пређе осам стотина сати дужине. — Збогом, писао бих ти још, али крчмар отвори врата и прекиде ми писање својим крупним гласом: „Ако заповедате, ручак је готов!“
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .